Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

METUSALEMOVA DECA - Robert Hajnlajn Naslov originala: METHUSELAS`H CHILDREN - Robert A. Heinlein Izdavac: Jugoslavija, Beograd Biblioteka KENTAUR Godina izdanja: 1978 Format: 21 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 188 Slika na koricama: Aleksandar Lukovic KICENJE KLOVNA Jedan od živih klasika americke naucne fantastike, Robert A. Hajnlajn je u ovom romanu ostvario jedno od svojih najboljih dela. Fabula je sagradena na pretpostavci jednog genetickog procesa, kojim covecanstvo biva podeljena na dve nejednake grupe... a koji stvara naizgled nerazrešiv problem. Rešenje se, medutim, odvija kroz jednu uzbudljivu odiseju u svemiru, sa neocekivanim završetkom i u apoteozi istrajnosti ljudskog napora u prostoru i vremenu. Robert A. Hajnlajn (1907–1988), americki pisac, jedan je od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naucne fantastike. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Klark su mnogo godina bili poznati kao „Velika trojka“ SF žanra. Postavio je visoke standarde u pogledu naucne i tehnološke verodostojnosti SF romana, cime je i ucinio da se poboljšta literarni kvalitet ovog žanra. Prvi je pisac koji se svojim naucnofantasticnim pricama probio u casopisima za širu publiku (npr. The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih), a medu pionirima je i kada je rec o naucnoj fantastici u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn je roden u Misuriju. Služio je pet godina u americkoj mornarici da bi potom studirao matematiku i fiziku na univerzitetu UCLA. Radio je raznolike poslove, a bio je i vlasnik rudnika srebra pre nego što je 1939. godine poceo da piše naucnu fantastiku. Njegova cetiri romana ovencana su nagradom Hjugo, a 1975. godine je nagraden prvom nagradom Grand Master za životno delo koju dodeljuje Americko udruženje pisaca naucne fantastike. Pedeset godina nakon objavljivanja, njegova tri romana dobila su nagradu Retro-Hjugo, koja se dodeljuje retroaktivno za godine u kojima nagrada Hjugo nije ni postojala. U svojim naucnofantasticnim pricama, Hajnlajn je neprestano obradivao prepoznatljive teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obaveze pojedinca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformisticko razmišljanje... Isto tako je ispitivao odnose telesne i emotivne ljubavi, zasnivanje vanbracnih porodica, kao i uticaj putovanja u svemir na ljudsku kulturu. Njegov inovativni i slobodoumni pristup pomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela izazivala kontroverze. Njegov roman Svemirski vojnici iz 1959. godine, na primer, po mišljenju mnogih, zagovarao je militarizam, cak i fašizam, iako mnogi delovi u knjizi sadrže kritiku neprilagodljivosti i gluposti cisto militaristickog nacina mišljenja. S druge strane, zbog romana Stranger in a Strange Land iz 1961. godine proglašen je zagovornikom seksualne revolucije, kao i odgovorne nemonogamije. Nakon Hajnlajnove smrti, njegova supruga Virdžinija Hajnlajn objavljuje zbirku njegove korespondencije i beležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom Grumbles from the Grave (Gundanja iz groba, 1989). ***Ocuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Cooper (30. travnja 1926. - 11. ožujka 1982.) bio je engleski pjesnik i plodan pisac spekulativne fikcije, romansi, tehničkih eseja, nekoliko detektivskih priča i knjiga za djecu. Oni su objavljeni pod njegovim imenom i nekoliko pseudonimova. Biografija Rođen u Marpleu, u blizini Stockporta, Cheshire, Cooper je napustio školu u dobi od 15 godina. Godine 1942. zaručio se sa 16 godina za učiteljicu četiri godine stariju od sebe i oženio se s njom četiri godine kasnije, 13. travnja 1946..[1] Radio je kao radnik, zatim državni službenik, a 1944. pridružio se trgovačkoj mornarici.[2] Nakon rata školovao se za učitelja [1] i počeo objavljivati stihove, zatim kratke priče, pa romane. Smrtonosna slika, prvi roman koji se pojavio pod njegovim imenom, dovršen je 1957. i objavljen 1958. u Sjedinjenim Državama.[2] (Roman je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu kasnije 1958. u obliku varijante i pod svojim poznatijim naslovom The Uncertain Midnight.) The Uncertain Midnight adaptiran je bez autorizacije za švicarsku televiziju 1969. [2] Njegova kratka priča The Brain Child (1956.) adaptirana je kao film The Invisible Boy (1957.), koji prikazuje povratak robota Robbyja sa Zabranjenog planeta.[2] Cooper je recenzirao znanstvenu fantastiku za Sunday Times od 1967. do svoje smrti 1982. [2]. Godine 2009. Carol Lake objavila je Those Summers at Moon Farm (United Writers, Cornwall: 978-1-85200-141-4), rimski ključ o piscu i obitelji. Autorov komentar kaže `Iako je inspirirana stvarnim ljudima, ova priča je fikcija`. Djelomično posvećen Joan i Edmundu Cooperu, Lake odaje priznanje jednoj od Cooperovih kćeri `za dijeljenje sjećanja i anegdota`. Rad i kritika Cooper je bio ateist i individualist. Njegova znanstvena fantastika često prikazuje nekonvencionalne muške heroje koji se suočavaju s nepoznatim i udaljenim okruženjima.[3] Njegov roman Neizvjesna ponoć zapažen je po obradi teme androida, koja se u vrijeme pisanja smatrala originalnom.[4] Također je jedinstveno obrađena [potrebno pojašnjenje] tema kolonizacije planeta, koja je osnova Cooperove serije Expendables, objavljene pod pseudonimom Richard Avery (ime junaka Tranzita). Serija Expendables je značajna [potreban citat] i zbog raznolikosti svojih likova, i zbog otvorene prirode njihovih razgovora i stavova o rasnim i seksualnim temama. Dvije [5] Cooperove knjige opisuju buduće Zemlje kojima će dominirati žene nakon što je smanjena genetska ili fizička potreba za muškarcima. Kaže se da je njegov stav prema ženama bio kontroverzan.[6] Cooper je citiran kako je rekao: `Neka imaju potpuno jednaku konkurenciju ... vidjet će da ne mogu uspjeti.` [7] Tema obje knjige je zapravo potreba da se zadrže oba spola. Pet do dvanaest završava frazom `ako više ne griješimo, možemo stvoriti uravnotežen svijet muškaraca i žena`. Ciničniji Who Needs Men? završava pitanjem je li ljubav žene prema muškarcu vrijedna smrti za tu ljubav.

na 2 mesta zagrebana, inace u DOBROM stanju na poledjini autorski pecat dim. 30 x 24 cm Војислав Маринковић (Лесковац, 2. октобар 1911 — Београд, 31. октобар 2004) је био ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања Екселенција FIAP (EFIAP}. Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције Српског планинарског друштва (СПД), а од 1938. и као члан Фото клуба „Загреб“. Један од оснивача Клуба фото аматера „Београд“ (КФАБ), 1939. Био члан УЛУПУДС-а. Био уредник часописа Фотографија и Београдски објектив. Афирмацију у фотографији започео 1938. као члан Фото клуба „Загреб“, учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. `загребачке школе“ фотографије, Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији FIAP. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту. Фотографије је груписао у циклусе: Мој мали Београд (1952-1960); По Европи (1952-1990); Париске успомене (1952-1990); Српско село (1956-1970); Тражења (1956-1970); и Африка (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Под куполом (1958). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике него и на настављаче. Изузетан допринос Маринковићев огледао се и у његовом хроничарском раду. Писао је фотографске критике, осврте, приказе изложби. Први текст објавио је 1940. године, а затим се бројем објављених прилога, и опсегом тема о којима је расправљао, сврстао међу најплодније српске фотографске писце, а по оригиналности приступа и у особене појаве у фотографској литератури на српском језику. Знатан део свога радног века посветио је фотографској организацији, савезној и републичкој, баш као што је и чест представник југословенске фотографије у свету, на конгресима, симпозијумима, жиријима. На целом југословенском простору М. остаје уважаван као личност чије су активност и дело – уметничко, хроничарско, организационо – значајно обележили југословенску фотографску историју друге половине XX века. Излагао на више од 200 групних изложби на готово свим континентима. Потпуна листа изложби наведена је у каталогу ретроспективне изложбе „Војислав Маринковић“, Салон фотографије, Београд, 1979. Самостално је излагао у Београду (1975, 1995), Варшави (1979) (заједно са Гораном Малићем), Новом Саду (1980), Загребу (1980), Панчеву (1981), Смедереву (1981), Крушевцу (1982) и Бору (1985).

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

30 x 40 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

Sibila Petenji: BAKROPIS, 1996. Ispod otiska, olovkom: E.A. (autorski otisak) Bakropis akvatinta Sibila Petenji `96. Uramljeno, pod staklom. Dimenzije rama: 17,5 x 21 cm Dimenzije otiska: 6,5 x 8 cm Težina: 300 g Mr SIBILA PETENJI-ARBUTINA rođena je 1976. godine u Novom Sadu. 1999. godine diplomirala je na Akademiji umetosti u Novom Sadu, na odseku za likovnu umetnost, odsek grafika, kod prof. Milana Stanojeva. 2004. godine magistrirala je na istom odseku, kod mentora Milana Stanojeva. Član je ULUV-a od 2000. godine i Umetničkog društva “Likovni krug” u Novom Sadu. Od 2000. do 2005. godine radila je Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao asistent za predmete Crtanje sa tehnikom i Anatomski crtež. Od 2005. godine je rukovodilac studijskih programa Primenjenja fotografija – osnovne i postdiplomske studije za ilustraciju. Predavač je na predmetima Umetnički elementi, Primenjena fotografija, Studijska i dokumentarna fotografija, na osnovnim studijama, i predmetima Foto ilustracija i Ilustracija crtanog film na specijalističkim studijama. Imala je 20 samostalnih i više kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i učestvovala na 22 međunarodne konferencije sa svojim multidisciplinarnim istraživanjima. Dobitnica je 3 nagrade iz oblasti crteža, grafike i fotografije, a njeni radovi objavljeni su u nekoliko monografija. Piše likovne kritike za samostalne i grupne izložbe. Mentor je na preko 20 studentskih izložbi i koordinator studentskih kreativnih projekata. Bavi se crtanjem, slikarstvom, grafikom, fotografijom, video i multimedijalnom umetnošću. (119/10-kp/1239)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemlja je odavno mrtva. Na kolonijalnom planetu, skupina ljudi preuzela je kontrolu nad tehnologijom, učinila se besmrtnom i sada vlada svojim svijetom kao bogovi hinduističkog panteona. Samo se jedan usuđuje suprotstaviti im se: onaj koji je nekoć bio Siddhartha, a sada je Mahasamatman. Binder of Demons, Lord of Light. Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

Anton Heyboer: GRAFIKA, 1990. Na otisku dole levo: Anton Heyboer 1990 Ispod otiska dole levo: Anton Heyboer (olovkom) Dole desno: eigen druk (vlastiti, autorski otisak) Dimenzije rama: 40 x 42 cm Dimenzije otiska: 21 x 25,5 cm Težina: 1270 g Nov ram, antirefleksno staklo. Hartija je mestimično uzdužno izgužvana, kao da je nepažljivo presavijana - vidljivo je na posebnoj slici, pod kosim svetlom. ANTON HEYBOER (Anton Hejbur, 1924-2005) je rođen na indonežanskom ostrvu Java. U svom životu Heyboer je doslovno proglašavan ludim, živeo je kao ekscentrik bez kontakta sa svetom oko sebe, u sopstvenom kosmosu, s ciljem da zadovolji samo osnovne životne potrebe za sebe i svoju porodicu. Visoko ga cene vodeći muzeji širom sveta. 1943. godine Heyboer je uhapšen od strane nemačkih okupatora i upućen na rad u logor Prenz Lauerber. Jednom je o tome napisao: „Koncentracioni logor nije bio gori od roditeljskog doma, a društvo za mene nije ništa gore od oba: previše nekreativan”. Od ranog detinjstva, Heyboer je želeo da živi nekonformističkim životom. Posle rata nastanio se u Borgeru, gde počinje da crta, još uvek u tradicionalnom stilu. 1948. godine upoznaje slikara Jana Kagija sa kojim nekoliko meseci luta Francuskom dok crta i slika. 1951. godine Heyboer je dobrovoljno primljen u Pokrajinsku bolnicu u Santpoortu na neko vreme, kako bi našao zaštitu od društva, za koje je smatrao da mu ne dozvoljava da pronađe sebe. Anton Heyboer godinama je radio na razvoju svog `Sistema`. Ovaj `Sistem` je njegova zamisao kako treba da živi, da opstane u društvu i da stekne priznanje kao umetnik. Tako može da poništi svoju poziciju izopćenika i ološa koja je dovela do njegove izolacije. “Sistem” je njegovo umetničko delo, to je njegov znak. Sistem je polazna tačka u svim njegovim delima pod motom: „Stvaranje je jedino živo biće koje je večno“. Njegov sistem ga vodi do njegovih nevesta: „Hajde da napravimo svoje igralište gde niko drugi neće doći, gde više ne moramo da viđamo ljude. Na svojoj farmi, u pratnji svoje četiri neveste, Heyboer stalno traži nove izazove u svom poslu. U njegovim radovima dominiraju slike sladostrasnih žena sa preteranim oblinama, njegovog čamca na kojem je živeo neko vreme 1951. godine, njegovog života na farmi i biblijskih figura pomešanih sa slikama koje podsećaju na praistorijska vremena. Heyboer koristi različite tehnike u stvaranju svojih umetničkih dela. Njegovi bakropisi su poznati, ali i njegovi crteži rađeni ugljem, uljanom kredom, bojom, glinom, gvožđem i katranom, kao i bojama na papiru i platnu. To su danas cenjena dela koja se nalaze u mnogim zbirkama : „Tražio sam formu u kojoj život postaje umetnost, u kojoj postaje napet i gde postaje težak; gde nema rešenja i tako uvek postoji nestabilna ravnoteža. U umetničkim delima takođe nema direktne statičke ravnoteže, to nije lepota. Na taj način dobijate i nestabilnu ravnotežu sa muškarcem i četiri žene, u kojoj preovladava ista lepota kao u umetničkom delu”. Njegovi radovi su učinili Heyboera međunarodno priznatim umetnikom, čija dela stoje u muzejima širom sveta. Kraljica Beatriks, koja je svojevremeno organizovala izložbu Heyboerovih dela, nagradila ga je 2002. godine viteškim zvanjem. U usamljenosti, odsečen od spoljašnjeg sveta, svojim radom i načinom života na kraju je dospeo do ljudi. Izvor: kunsthuizen.nl/kunstenaars/anton-heyboer/ (118/2-kp/1183)

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

TVRD POVEZ VEĆI FORMAT 320 pages ODLIČNO OČUVNO The first official companion to the Emmy-winning Netflix cult-hit sci-fi television series that`s fascinated millions of fans worldwide, with stunning visuals and never before seen behind-the-scenes content What becomes of humanity when it`s fed into the jaws of a hungry new digital machine? Discover the world of Black Mirror in this immersive, illustrated, oral history. This first official book logs the entire Black Mirror journey, from its origins in creator Charlie Brooker`s mind to its current status as one of the biggest cult TV shows to emerge from the UK. Alongside a collection of astonishing behind-the-scenes imagery and ephemera, Brooker and producer Annabel Jones will detail the creative genesis, inspiration, and thought process behind each film for the first time, while key actors, directors and other creative talents relive their own involvement. `Terrifying, funny, intelligent. It`s like the `Twilight Zone,` only rated R.` --Stephen King `Black Mirror is hands down the most relevant program of our time, if for no other reason than how often it can make you wonder if we`re all living in an episode of it.` --The New York Times `Brooker continues to solidify himself as one of the most creative writers in the medium. Even when the unfair creep of expectations rears up, Black Mirror and Brooker deliver.` --The Hollywood Reporter About the Author Charlie Brooker (Author) Charlie Brooker is an award-winning writer, producer and broadcaster whose career has spanned television, radio, print, and online media. Brooker is the creator and writer of Black Mirror, whose fourth season launched on Netflix at the end of 2017 and won a BAFTA Craft Award and has recently picked up three BAFTA TV Awards nominations. The critically acclaimed, mind-bending anthology series originally launched on Channel 4 in 2011 and over its four seasons has collected awards including Primetime Emmys® for Outstanding TV Movie and Outstanding Writing for a TV Movie, Producers Guild of America, Rose D`or, BAFTA, International Emmy® and Peabody. Annabel Jones (Author) Annabel Jones is a long-term collaborator of Charlie Brooker’s. She serves as co-show runner and executive producer on Black Mirror. Previously Jones executive produced a number of shows presented by Charlie Brooker including three series of the BAFTA-nominated BBC Two satirical review Weekly Wipe; all seven editions of the annual shindig Charlie Brooker’s End of Year Wipe, which won a BAFTA for its 2016 edition; How Video Games Changed the World; Newswipe, which won the 2009 Royal Television Society Award for Best Entertainment Programme; Gameswipe; and the How TV Ruined Your Life series for BBC Two. Jason Arnopp (Co-author) Jason Arnopp is a novelist and scriptwriter, with a background in journalism for such titles as Heat, Q, Kerrang!, SFX and Doctor Who Magazine. He wrote the terrifying 2016 Orbit Books novel The Last Days Of Jack Sparks, acclaimed by the likes of Ron Howard, Sarah Lotz and Alan Moore. Arnopp’s previous works include official Doctor Who and Friday The 13th tie-in fiction, Beast in the Basement: A Sincere Warning About the Entity in Your Home and the non-fiction title How To Interview Doctor Who, Ozzy Osbourne and Everyone Else. He lives in Brighton, UK, and can be found on Twitter as @jasonarnopp.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Prelep“ roman koji je inspirisao film sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi, od finaliste Nebula nagrade (Njujork tajms). Čovek koji je pao na Zemlju priča priču o Tomasu Džeromu Njutnu, vanzemaljcu prerušenom u čoveka koji dolazi na Zemlju u misiji da spase svoj narod. Razorena nuklearnim ratom, njegova matična planeta, Antea, više nije pogodna za stanovanje. Njutn sleće u Kentaki i počinje da patentira tehnologiju Antheana — skupljajući bogatstvo koje mu je potrebno da napravi svemirski brod koji će na Zemlju dovesti poslednjih tri stotine preživelih od Anteana. Ali umesto pomoći koju traži, on pronalazi samo samouništenje, potonuće u alkoholizam i napuštanje svog svemirskog broda, u ovoj potresnoj priči o ljudskom stanju hvaljenog autora Ptice rugalice. David Bowie Volter Stoun Tevis (28. februar 1928 — 9. avgust 1984) je bio američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegove knjige poslužile su kao inspiracija za tri filma i televizijsku seriju. Rođen je u San Francisku, Kalifornija. Kao dete odrastao je u San Francisku, u blizini okeana i parka Golden Gate. Kada je imao deset godina, roditelji su ga stavili u kliniku na godinu dana dok su se vratili u Kentaki, gde su dobili zemljište u okrugu Medison. Sa jedanaest godina, Volter je sam putovao širom zemlje da bi se ponovo spojio sa svojom porodicom. Drugi svetski rat i Kentaki Pri kraju Drugog svetskog rata, sa sedamnaest godina, služio je na Pacifiku kao pomoćnik mornarice na USS Hamiltonu. Nakon što je otpušten, završio je srednju školu za modele 1945. godine i upisao se na Univerzitet u Kentakiju gde je diplomirao englesku književnost i studirao kod A. B. Gathrie Jr.-a, autora romana Veliko nebo. Dok je bio tamo, radio je u sali za bilijar i objavio priču o toj igrici za Gatrijev razred. Nakon diplomiranja, služio je kao pisac za odeljenje za autoput u Kentakiju i predavao časove nauke, engleskog i fizičkog vaspitanja u srednjim školama u predgrađu Kentakija (Science Hill, Havesville, Irvine i Carlisle). Kasnije je počeo da radi na Univerzitetu Severni Kentaki. Svojom prvom ženom Džejmi Grigs oženio se 1957. godine i zajedno su ostali dvadeset sedam godina. Trka Časopisi Tevis je napisao više od dvadesetak kratkih priča za različite časopise. „The Big Hustle“, njegovu priču o bazenu za Collier`s (5. avgust 1955), ilustrovao je Denver Gilen. Takođe je objavljivao kratke priče u The American Magazine, Bluebook, Cosmopolitan, Eskuire, Galaki Science Fiction, Plaiboi, Redbook i The Saturdai Evening Post. romane Nakon svog prvog romana, The Hustler (Harper & Rov, 1959), napisao je Čovek koji je pao na Zemlju, koji je 1963. objavio Gold Medal Books. Predavao je englesku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Ohajo (u Atini, Ohajo) od 1965. do 1978. godine, gde je dobio MFA. Dok je predavao na Univerzitetu u Ohaju, Tevis je primetio da književni nivo studenata alarmantno opada. Ovo zapažanje mu je dalo ideju za pticu rugalicu (1980, objavljenu na španskom od Editorial Impedimenta 2022), smeštenu u sumorni Njujork 25. veka. U predstavi, stanovništvo opada, niko ne zna da čita, a roboti vladaju dezorijentisanim ljudima. Pošto je natalitet veoma nizak, kraj vrste se predstavlja kao mogućnost. Tevis je 1980. nominovan za nagradu Nebula u kategoriji najboljeg romana za pticu rugalicu. Tokom jednog od svojih poslednjih televizijskih intervjua, otkrio je da je PBS jednom planirao da napravi produkciju Ptice rugalice kao nastavak njegovog filma The Lathe of Heaven iz 1979. godine.,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Zataškane istine uvek izrone na videlo. Na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće jedan nepoznat svet i steći priliku da se u njemu dokažu. Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. Pedeset godina kasnije, Ilija Orlović, novopečeni debeovac, a odnedavno i udovac i samohrani otac, u bekstvu pred odgovornošću koja ga može koštati života, sakriće se u lavirintu novobeogradskih blokova. Baš na mestu koje sve ove decenije prati ista kletva. Na prividno sasvim običnom dečjem igralištu ušuškanom u nedrima zgrade u kojoj je našao sklonište, pod budnim očima stanara, staraca koji čuvaju tajnu, Ilija će otkriti novu šansu za već okrnjeno detinjstvo svog šestogodišnjeg sina. A odmah zatim i neverovatne opasnosti, namerno zakopane i zaboravljene. Ilija će morati da zaviri kroz pukotine istorije i osloni se na neočekivane saveznike kako bi spasao sina i iskupio samog sebe. Jer pod temeljima peščanog grada krije se zlo koje odbija da potone u zaborav... „Fantastična priča o najvećem zlu iz najstrašnijeg vremena koje progoni novi grad, koji je i sam snoviđenje niklo iz močvara i peska. A sve to ispričano pomoću pedantne istorijske rekonstrukcije tako retke u nas...“ Predrag J. Marković Pavle Zelić (Beograd, 1979) srpski je pisac i filmski i strip scenarista. Biografija Diplomirao je na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Bavi se pisanjem priča sa kojima je i učestvovao na raznim konkursima. Priče su mu objavljivane u Letopisu Matice srpske, „Politikinom Zabavniku“, „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“, „Naš trag“, „Znaku Sagite“, „Think Tank“, „Grad“, „Trash“, „Putevi kulture“, „Hobby master“; fanzinima „Nova“ i „Emitor“, antologijama „Beli šum“, „Zbirka priča o Flašu Gordonu“ i „Gradske priče 4 - Vodenica“, kao i u zbirkama „Bolja polovica“, „Ispod i iznad“ i „Priče o dinosaurima“ u Hrvatskoj, časopisu „9“ u Grčkoj. Dobitnik nagrade „Ljubomir Damnjanović“ za sezonu 2007/2008. godina za priču „Tarzanova poslednja velika avantura“ objavljenoj u fanzinu „Emitor“ br. 464. Takođe se bavi i pisanjem scenarija za stripove, a 2009. godine dobio je nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu. Piše filmsku, književnu i kritike stripova, kao i eseje za brojne književne i popularne časopise. Bio je stalni saradnik časopisa „OK magazin“, „Znak Sagite“, „Popboks“ i vodiča za Beograd „Singidunum Weekly“. Piše za časopise „Gradina“,„Think Tank“, „Pressing“,„Strip Pressing“, „Rush“, „Bzzz!“, i druge. Saradnik kulturnog dodatka lista Politika, i Radio televizije Srbije, kulturne redakcije. Bio je urednik fanzina „Emitor“ koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Sa još jednim članom Društva „Lazar Komarčić“ Petrom Petrovićem je, kao deo delegacije Srbije, osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin za „Emitor“ 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Jedan je od organizatora konvencije fantastike „Beokon - OKO ZVEZDE“ januara 2006. godine, kao i još dva „Beokona“ (novembra 2006. i decembra 2007) Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ objavljene 2007. godine kao projekta Ministarstva kulture Republike Srbije. Držao je veliki broj predavanja na redovnim sastancima društva „Lazar Komarčić“ i na velikom broju festivala i konvencija. Govori engleski i francuski. Živi i radi u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemaljska kolonija Landin je deset godina nasukana na Verel. Ali deset Verelovih godina su preko 600 zemaljskih godina. Usamljeno i sve manje ljudsko naselje počinje da oseća pritisak. Svake zime -- godišnje doba koje traje 15 godina -- Zemljani imaju komšije: humanoidne hilfse, nomadski narod koji se smiruje samo zbog okrutnih hladnoća. Hilfi se plaše Zemljana, koje smatraju vešticama i zovu farborns. Ali hilfs i farborns imaju zajedničke neprijatelje: horde opustošenih varvara zvanih gaals i jezivih snežnih duhova. Hoće li udružiti snage ili će biti uništeni? Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, tabak je kompaktan ne ispadaju stranice, na bocnoj strani tabaka ima mala fleka od kafe rekao bih, nista strasno, sve ostalo uredno ! Klasični naučnofantastični roman jednog od najvećih pisaca ovog žanra, smešten u svet budućnosti u kojem snovi jednog čoveka kontrolišu sudbinu čovečanstva. U svetu budućnosti koji je potresen nasiljem i ekološkim katastrofama, Džordž Or se jednog dana budi i otkriva da njegovi snovi imaju sposobnost da promene stvarnost. Traži pomoć od doktora Vilijama Habera, psihijatra koji odmah shvata moć kojom Džordž poseduje. Uskoro Džordž mora da sačuva samu stvarnost dok dr Haber postaje vešt da manipuliše Džordžovim snovima za svoje ciljeve. Nebeski strug je sablasno pronicljiv roman nagrađivane autorke Ursule K. Le Guin koji se majstorski bavi opasnostima moći i samodestruktivnosti čovečanstva, preispitujući prirodu same stvarnosti. To je klasik žanra naučne fantastike. Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Naslov originala: OUTBREAK - Robin Cook Izdavac: Delta press, Beograd Godina izdanja: 1988 Broj strana: 248 `Eksplozija` je roman u kome su sabrani svi strahovi našeg doba - pocev od side do upravljanja sudbinom ljudi i sveta. To je, ukratko receno, knjiga o bolesti strašnijoj od side - hemoragicnoj groznici. Bolest pocinje visokom temperaturom i upalom grla, krvarenjem iz ociju, iz svih pora i ranica na koži, a završava tragicno. Košmar pocinje onog trenutka kad americki student usred Afrike otkriva da ima visoku temperaturu... Robert Brian ` Robin ` Cook (roden 4. svibnja 1940. u New Yorku) je americki lijecnik i romanopisac koji piše o medicini i temama koje utjecu na javno zdravlje . On je najpoznatiji po kombinaciji medicinskog pisanja s triler žanrom. Mnoge njegove knjige bile su bestseleri na The Best York Timesu . Nekoliko njegovih knjiga takoder je sadržano u Reader`s Digestu . Njegove su knjige prodale gotovo 400 milijuna primjeraka širom svijeta. Kuhati romani kombiniraju medicinsku cinjenicu s maštom. Njegovi medicinski trileri djelomicno su oblikovani kako bi javnost bila svjesna i tehnoloških mogucnosti moderne medicine i njihovih društveno-etnickih problema koji dolaze zajedno s njom. Cook kaže da je odlucio napisati thrilere, jer forum mu daje `priliku da javnost zainteresira za stvari o medicini za koje izgleda da ne znaju. Vjerujem da moje knjige zapravo poucavaju ljude`. Autor priznaje da nikada nije mislio da ce imati takav uvjerljiv materijal s kojim ce raditi kada je 1970. zapoceo pisati fikciju. `Ako sam pokušao biti pisac, danas sam vec prije mnogo godina, ne bih imao puno pisati Ali danas, s tempom promjena u biomedicinskom istraživanju, postoji mnogo razlicitih pitanja, a nove doci `, kaže on

Реј Бредбери: ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 202 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Реј Бредбери:ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез,202 стране. Стање видљиво на фотографији. (Библиотека Кентаур). Комплетна,чврстог повеза,похабана читањем(!),... `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

DŽEKI KOPLTON GLASOVI TALASA Prevod - Milica Cvetković Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2016 288 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-2201-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `„Da sam drugačije volela ćerku, da li bi ona danas bila živa?“ Zbog čega Amaterasu Takahaši krivi sebe za ćerkinu smrt? I zašto toliko prezire muškarca kog je njena ćerka volela? Kad na vrata Amaterasu Takahaši zakuca čovek sav u ožiljcima i kaže da joj je unuk, ona mu ne poveruje. Ali kad ste navikli da lažete, možete li da procenite kad neko govori istinu? Amaterasu zna da su joj unuk i ćerka poginuli onog dana kad su Amerikanci bacili atomsku bombu na Nagasaki; tražila ih je među ruševinama svog razorenog grada i godinama skrivala uspomene na to okrutno leto. Stoga je taj čovek ili pravo čudo ili svirepa podvala. Neznanac tera Amaterasu da se vrati u prošlost, do bola i poniženja u mladosti, opojnosti prve ljubavi, žestine majčinske ljubavi. Godinama se držala misli da je radila sve da zaštiti porodicu... ali sad više ni u šta nije sigurna. Istoriju ne možemo ponovo da ispišemo, a možemo li da stvorimo novu budućnost? „Očaravajuća, bolna priča o ljubavi i kajanju, ali svakako i najuverljivije o isceliteljskoj velikodušnosti nade. Nisam mogla da je ispustim iz ruku.“ (Robin Oliveira, autorka romana My Name is Mary Sutter, bestselera Njujork tajmsa) „Kao u romanima Sneg pada na kedrove i Čitač, i ovde se opisuje jedna od onih retkih prilika u životu da se neko opet zagleda u sebe, da oprosti, a postignuta je upečatljivim stilom, prodornim okom i pametnom naracijom.“ (Meri-Rouz Makol, autor međunarodnog bestselera In Falling Snow`)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jackie Copleton A Dictionary Of Mutual Understanding