Фредерик Пол: КАПИЈА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1980.год. Меки повез, 266 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol Do kapije i dalje Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana. (Илија БАкић)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada se vojska napadačkih Marsovaca spusti u Englesku, stanovništvo zahvati panika i teror. Dok vanzemaljci putuju zemljom u ogromnim tronožnim mašinama, spaljuju sve na svom putu toplotnim zracima i šire štetne otrovne gasove, ljudi na Zemlji moraju da se pomire sa perspektivom kraja ljudske civilizacije i početka Marsovska vladavina. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Godine 1588, kraljica Elizabeta je ubijena. Ta jedina tragedija pokrenula je čitav niz događaja, što je rezultiralo porazom španske armade od Engleske i kasnijim propašću protestantizma. Sada je 20. vek, a Rimska crkva vlada. Ljudi žive pastirskom egzistencijom esnafa i poljoprivrede, sa tehnologijom koja je zadržana na nivou parne lokomotive i primitivnog radija. Ipak, nauka se ne može zauvek zadržavati...revolucija se gradi. Keith John Kingston Roberts (20. septembar 1935 — 5. oktobar 2000) je bio engleski pisac naučne fantastike. Počeo je da objavljuje sa dve priče u izdanju časopisa Science Fantasi iz septembra 1964. godine, „Anita“ (prva u nizu priča o tinejdžerskoj modernoj veštici i njenoj ekscentričnoj baki) i „Eskapizam“.[1][2] Nekoliko njegovih ranih priča napisano je pod pseudonimom Alister Bevan. Njegov drugi roman Pavane, prvi put objavljen 1968, koji je zbirka povezanih priča, možda je njegovo najpoznatije delo: alternativni istorijski roman u kome Katolička crkva preuzima kontrolu nad Engleskom nakon ubistva kraljice Elizabete I.[3] Roberts je napisao brojne romane i kratke priče i radio kao ilustrator. Njegov umetnički doprinos uključuje korice i unutrašnje umetničke radove za Nev Vorlds i Science Fantasi, kasnije preimenovane u Impulse. Takođe je uređivao nekoliko poslednjih brojeva Impulsa, iako je nominalni urednik bio Hari Harison.[3] Robertsov prvi roman, Furije, pojavljuje se u američkoj TV seriji Bones u trećoj epizodi treće sezone „Smrt u sedlu“ (9. oktobar 2007). Roberts je sebe opisao kao političkog konzervativca i antikomunistu.[3] U kasnijem životu, Roberts je živeo u Solsberiju. Dijagnostikovana mu je multipla skleroza 1990. godine, a umro je od njenih komplikacija u oktobru 2000. Čitulje su ga spominjale kao talentovanog, ali lično „teškog“ autora, sa istorijom sporova sa izdavačima, urednicima i kolegama

Anali Hičija - Frederik Pol Frederik Pol (1919-2013) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.

The Time Machine; The War of the Worlds / Herbert George Wells U jednom tom dva Velesova dela : The Time Machine (Vremeplov) i The War of the Worlds (Rat svetova). Grinvič, SAD 1968. Mek povez, engleski jezik, 254 strane. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R7 THE TIME MACHINE When the Time Traveller courageously stepped out of his machine for the first time, he found himself in the year 802,700--and everything had changed. In this unfamiliar, utopian age creatures seemed to dwell together in perfect harmony. The Time Traveller thought he could study these marvelous beings--unearth their secret and then return to his own time--until he discovered that his invention, his only avenue of escape, had been stolen. H. G. Wells`s famous novel of one man`s astonishing journey beyond the conventional limits of the imagination first appeared in 1895. It won him immediate recognition and has been regarded ever since as one of the great masterpieces in the literature of science fiction. THE WAR OF THE WORLDS H. G. Wells`s science fiction classic, the first novel to explore the possibilities of intelligent life from other planets, is still startling and vivid nearly a century after its appearance, and a half century after Orson Welles`s infamous 1938 radio adaptation. This daring portrayal of aliens landing on English soil, with its themes of interplanetary imperialism, technological holocaust, and chaos, is central to the career of H. G. Wells, who died at the dawn of the atomic age. The survival of mankind in the face of `vast and cool and unsympathetic` scientific powers spinning out of control was a crucial theme throughout his work. Visionary, shocking, and chilling, The War of the Worlds has lost none of its impact since its first publication in 1898.

predratna ORIGINALNA fotografija GLADYS SWARTHOUT iz 1937. glamur glamour film movie veliki format dim. 26 x 20 cm Gladys Swarthout (b. December 25, 1900, Deepwater, Missouri – d. July 7, 1969, Florence, Italy) was an American mezzo-soprano opera singer and entertainer. While studying at the Bush Conservatory of Music in Chicago, a group of friends arranged an audition for her with the Chicago Civic Opera Company. Much to her surprise, she ended up with a contract, though at the time she didn`t know a single operatic role. By her debut a few months later, she had memorized 23 parts and participated in over half of the season`s operas. She sang for the Ravinia Opera Company of Chicago for three seasons. In 1929, she made her debut with the New York Metropolitan Opera Company, where she was a participant for several decades. Swarthout`s role as Carmen was well respected. She regularly worked eight hours a day with vocal coaches, and would spend an hour or more singing duets with her husband, Frank Chapman, also an opera singer. She also advocated inflating balloons and blowing bubbles to strengthen the chest. She also wrote a semi-autobiographical novel entitled Come Soon, Tomorrow: The Story of a Young Singer first published in 1943 that went through at least seven printings. She starred in five films for Paramount Pictures, including Rose of the Rancho, Romance in the Dark, Give Us This Night and Ambush. For the movie Champagne Waltz with Fred MacMurray, she sang her songs in five languages, including French, German, Italian, and Spanish for the foreign versions of the films. Swarthout also performed on a number of opera shows on television. In one of her final public singing performances, she did a concert in January 1951 at the Met. She continued to make public appearances, including an appearance on What`s My Line? in 1951. The Railroad Hour presented Martha on February 22, 1954. She was often heard on radio programs, including those of General Motors, RCA-Magic Key, Camel Caravan, the Ford Symphony and the Prudential Family Hour. In a 1942 article, Time Magazine reported that she had earned $1,250,000 in her lifetime. One of her signature songs on the radio was Bless this House featured in advertising and commonly found framed in many homes throughout America. Shortly after World War II Swarthout recorded `Just Awearyin` for You` (w. 1894 by Frank Lebby Stanton, m. 1901 by Carrie Jacobs-Bond). Swarthout first married Harry Kern of Chicago, an older man who was general credit manager for the Hart-Schaffner Marx Company, but she still retained her maiden name for her singing appearances. Kern died in 1931. She later married Frank M. Chapman, Jr. (1931); the two had first met in an opera house in Naples two years earlier. In addition to their common interest in singing, they enjoyed collecting French furniture, many examples of which can be seen in their photographs together. She once said, `Our marriage started as a romantic adventure. We intend to keep it that way.` She collected silver and they had several dogs. It was also Chapman`s second marriage. In 1956, Swarthout was diagnosed with a mitral heart valve problem. She eventually decided to undergo open heart surgery; she was on the operating table for six hours. Later, she began a campaign to ensure that parents knew the dangers of unsuspected rheumatic fever. In 1958, Dr. Paul Dudley White presented her with the American Heart Association`s very first `Heart-of-the-Year` Award, to be given annually to a distinguished American whose faith and courage in meeting the personal challenge of heart disease have inspired new hope for hearts. She wrote about her decision in When the Song Left My Heart, an article in the October 1958 Everywoman`s Family Circle. As she went into retirement, she and Frank bought a villa in Italy, La Ragnaia, near Florence, where they lived together until Chapman`s death in 1966.

Esef - Šta bi ekspedicija na Severni pol mogla otkriti o drugim planetama? Samo ono najstrašnije od svega... Džejms Bendžamin Bliš je bio američki pisac fantastike i naučne fantastike. Blish je takođe napisao književnu kritiku naučne fantastike pod pseudonimom Vilijam Atheling Jr. Kasnih 1930-ih do ranih 1940-ih, Blish je bio član Futurijanaca. Bliš se školovao za biologa na Univerzitetu Rutgers i Kolumbija, a 1942–1944 proveo je kao medicinski tehničar u vojsci SAD. Posle rata postao je urednik nauke u farmaceutskoj kompaniji Pfizer. Njegova prva objavljena priča pojavila se 1940. godine, a njegova spisateljska karijera je napredovala sve dok nije napustio posao i postao profesionalni pisac. On je zaslužan za skovanje termina gasni džin, u priči „Solarni pleksus“ kako se pojavio u antologiji Beiond Human Ken, koju je uredila Džudit Meril. (Priča je prvobitno objavljena 1941. godine, ali ta verzija nije sadržavala termin; Blish ga je očigledno dodao u ponovnom pisanju urađenom za antologiju, koja je prvi put objavljena 1952.) Bliš je bio oženjen književnom agenticom Virdžinijom Kid od 1947. do 1963. godine. Od 1962. do 1968. radio je u Institutu za duvan. Između 1967. i smrti od raka pluća 1975. godine, Bliš je postao prvi autor koji je napisao zbirke kratkih priča zasnovane na klasičnoj TV seriji Zvezdane staze. Bliš je ukupno napisao 11 tomova kratkih priča prilagođenih epizodama TV serije iz 1960-ih, kao i originalni roman Spok mora da umre! 1970. — prvi originalni roman za odrasle čitaoce zasnovan na seriji (od tada je objavljeno na stotine novih). Umro je na polovini pisanja Zvezdanih staza 12; njegova supruga J.A. Lorensa, završio knjigu, a kasnije završio adaptacije u svesci Mudovi anđeli. Bliš je živeo u Milfordu u Pensilvaniji u Erouhedu do sredine 1960-ih. Godine 1968. Bliš je emigrirao u Englesku i živeo u Oksfordu do svoje smrti 1975. Sahranjen je na groblju Holivel u Oksfordu, u blizini groba Keneta Grejma. ARROW BOOKS 1977. 224 str. oštećena zadnja korica

Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by John W. Campbell; The Foreign Hand Tie by Randall Garrett; The Leader by Murray Leinster; What Thin Partitions by Mark Clifton and Alex Apostolides; Project Nightmare by Robert Heinlein; Preposterous by Fredric Brown; Modus Vivendi by Walter Bupp; Belief by Isaac Asimov; I`m a Stranger Here Myself by Mack Reynolds; The Man on Top R. Bretnor; False Image by Jay Williams; Ararat by Zenna Henderson; These Are the Arts by James H. Schmitz; The Garden in the Forest by Robert F. Young; and And Still It Moves; by Eric Frank Russell. Idela Pernel (1. april 1901 — 1. decembar 1982) je bila meksička akademkinja, bibliotekarka, učiteljica i autorka knjiga za decu. Rođena je u Gvadalahari, Meksiko, od zubara Džordža Edvarda Purnela i njegove supruge Idele. Postala je učiteljica u osnovnim školama Gvadalahare veoma rano, 1915. godine. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je pesnik Viter Bajner bio jedan od njenih nastavnika i radila je kao saradnik urednika književnog časopisa Okcident.[1][2] Nakon što je diplomirala na univerzitetu 1922. godine, vratila se u Gvadalaharu i tamo postala sekretarica u američkom konzulatu, i na toj poziciji ostala do 1924. Godine 1923. pokrenula je časopis za poeziju Palms, koji je nastavila da izdaje do 1930. Godine 1925. radila je kao šef odeljenja za strane knjige u javnoj biblioteci u Los Anđelesu. Nakratko se preselila u Aberdin u Vašingtonu, a zatim se vratila u Gvadalaharu. Godine 1932. služila je kao dekan i organizator prve letnje sesije na Univerzitetu u Gvadalahari. Počevši od 1935. godine, otvorila je rudnik zlata u Ameci u Meksiku, gde je ostao do 1937. Otprilike u to vreme počela je i da objavljuje beletristiku. Počev od 1938. predavala je kreativno pisanje u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata, bila je zakivac za Douglas Aviation i Fletcher Aviation. Godine 1957. postala je praktikant sajentologije, i ostala je do 1966. godine, kratko služeći kao direktor Centra za dijanetiku i sajentologiju u Pasadeni, Kalifornija. Umrla je u Los Anđelesu 1982...

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

Autor - osoba Benedikt, Božidar D. Naslov Milenijum / B. [Božidar] D. Benedikt Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Doca, 2000 (Beograd : Proteus) Fizički opis 230 str. ; 21 cm Napomene Tiraž 500. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Benedikt dostiže vrhunac svog originalnog pričanja u knjizi Milenijum, koja se osvrće na opasnosti ljudskog kloniranja. Autor ispreda zaplet romana oko jednog ambicioznog bio-inženjera kojeg anonimni naručilac angažuje da mu iz gena ponovo oživi „savršenu ženu“. Ali u toku procesa, ovaj shvata da samo Bog ima pravo odlučivanja ko će da živi a ko će da umre. Knjiga je prvi put objavljena 2000. a uskoro su usledila ostala izdanja. Milenijum je latinska reč za vremenski period od hiljadu godina. To je prosečna dužina života tridesetak generacija obične, ili tridesetak generacija kraljevske porodice. Zbog dužine ovog perioda, samo ograničen broj srećnika je živeo istovremeno u dva milenijuma. Kao mi, na primer, odnosno naša generacija. Zbog retkosti ovog događaja, kao i raznih nagađanja, predviđanja i biblijskih proročanstava, pred svaki novi milenijum dolazi do neke vrste masovne histerije. Oni dobri gledaju u tmurno nebo sa nadom da će se uskoro otvoriti i da će odozgo sići neko da ih spase od onih grešnih, a ovi gledaju u nebo sa strahom od moguće kazne. Moćna mašinerija štampe i televizije koristi se ovim fenomenom do krajnosti, vešto dolivajući ulje na već rasplamsala iščekivanja jer u ovo naše vreme, vesti prodaje senzacija. Što veća senzacija to veći prihodi od reklama bogatih korporacija. Božidar Damjanović Benedikt (engl. B. D. Benedikt) je kanadski pisac i filmski reditelj srpskog porekla, rođen 7. aprila 1938. godine u malom mestu Vinici kod Varaždina, u porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskom, hrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada... MG81 (L)

Zamke vremena Majkl Murkok Murkok uređuje zbirku od devet priča i jednog eseja nekih od najvećih pisaca novog vala, istražujući implikacije putovanja kroz vreme. Inovativno i neverovatno! O autoru (1970.) Majkl Murkok, 1939. - Pisac Majkl Murkok rođen je 1939. u Mičamu, Surrey, Engleska. Majkl Murkok je bio urednik časopisa za mlade Tarzan Adventures od 1956-58, urednik i pisac za Sexton Blake Library i za stripove i dečje godišnjake od 1959-61, urednik i pamfletist za Liberal Party 1962, te je postao urednik i izdavač časopisa naučne fantastike New Worlds 1964. Radio je kao pevač-gitarista, surađivao je s rock grupama Hawkwind i Blue Oyster Cult te je član rock grupe Majkl Murkok i Deep Fix. NBjegovo pisanje pokriva širok raspon žanrova naučne fantastike i fikcije. `The Chronicles of Castle Brass` bio je roman o maču i čarobnjaštvu, a `Doručak u ruševinama: Roman o nečovečnosti` koristi lik Karla Glogauera kao drugu osobu u različitim vremenima. Karl učestvuje u političkom nasilju Francuske revolucije, Pariške komune i nacističkog koncentracijskog logora. Murkok je takođe napisao knjige i priče koje su prikazivale lik J. Kornelijusa, koji nije imao karakter ili izgled. `The Condition of Muzak` dovršio je početnu tetralogiju Jerija Kornelijusa i osvojio Gvardijanovu književnu nagradu 1977. `Byzantium Endures` i `The Laughter of Carthage` dva su autobiografska romana ruskog emigranta pukovnika Pyata i bili su najbliži Murkokovom približavanju konvencionalnoj književnosti fikcija. `Byzantium Endures` fokusira se na prvih dvadeset godina Pyatova života i govori o njegovoj ulozi u ruskoj revoluciji. Pyat preživljava revoluciju i kasniji građanski rat radeći prvo za jednu, a zatim za drugu stranu. `The Laughter of Carthage` pokriva Pyatov život od 1920. do 1924. godine, govoreći o njegovom bijegu iz komunističke Rusije i njegovim putovanjima po Europi i Americi. To je sveobuhvatna slika svijeta tijekom 1920-ih jer lik vodi iz života u Carigradu u Hollywood. Moorcock se vratio stilu novog vala u `Krv: južnjačka fantazija` (1994.) i spojio mainstream fikciju s fantastikom u `Bordelu Rosenstrasse`, koji je smješten u imaginarni grad Mirenburg. MoorCock je osvojio nagradu Nebula 1967. za Behold the Man i 1979. Svetsku nagradu za fantastiku za svoj roman Gloriana. Bibliografski podaci dobro očuvana FEB.22/3

film glumac glumica united artist dim. 25,5 x 20,5 cm Joan Crawford (San Antonio, 23. ožujka 1904. ili 1905. - New York, 10. svibnja 1977.), američka filmska glumica. Otac je napustio porodicu pre njenog rođenja, a nakon što ju je rodila njena majka Anna LeSueur preselila se u Oklahomu i udala za lokalnog impresarija Henrya Cassina koji se brinuo o Lucille i njenom starijem bratu Hallu. Luccile uzima ime Billie Cassin i počinje raditi kao plesačica. Cela se porodica potom seli u Kansas City, a Lucille plesom izdržava celu porodicu i odlazi u privatnu školu glume. Nakon što je osvojila 46 $ na takmičenju u plesu, seli se u Chicago i zapošljava u pozoristu gde je uočava agent MGM-a. Seli se u Hollywood, a u MGM-u joj nalaze novo ime Joan Crawford, koje navodno nikada nije volela. Uskoro postaje najveća zvezda kompanije, a ubrzo i najbolje plaćena. Godine 1945. dobija Oscara za glavnu žensku ulogu u filmu `Mildred Pierce`.

Алфред Елтон ван Вогт: ИШЕРСКЕ ПРОДАВНИЦЕ ОРУЖЈА Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY,Лондон, 1973.год. Меки повез, 127 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `А. Е. ван Вогт био је један од најплодоноснијих писаца златног доба научне фантастике, који су видели и писце попут Исака Асимова, Артура Кларка, Реја Бредберија и Теодора Старџена. У каријери која је трајала шест деценија, написао је 39 романа и много кратких прича. Његови први романи били су „Црни разарач“ и „Неслагање у Шарли“. `Слан`, његов најпопуларнији роман је о деветогодишњем дечаку који припада супер трци званој Слан. `Путовање Свемирског Бигла`, још једном успешном роману, приписују се инспиративне епизоде ​​Звезданих стаза. После Другог светског рата преселио се у Холивуд. Написао је три романа, „Свет Нуле-А“, „Пиони нуле-А“, „Нула-А три“, који су подржали Алфред Корзибскијеву Генералну семантику (да се одлуке доносе из субјективних опција заснованих на свеукупном знању о ствар) за разлику од Аристотелове логике дедуктивног резоновања. На њега је утицало стварање тоталитарних држава попут Кине, и представио је свемоћног непогрешивог насилног мушкарца у својој књизи `Насилни човек`. Организовао је своје писање, описујући призоре од 800 речи, а његове приче вртеле су се око теме временске загонетке. Иако га је Исак Асимов веома ценио, Дамон Најт га је критиковао због недоследних завера и недостатка маште и резоновања. Детињство и рани живот Алфред Елтон ван Вогт рођен је у руралној руској заједници Меноните у Манитоби у Канади. Његов отац био је правник који је, погођен великом депресијом, морао непрестано да сели породицу. Алфред није могао да приушти факултет, већ је радио као возач камиона, пољопривредних радника, а бавио се и писањем. Његови почетни списи били су љубавне приче, радио игре и чланци о трговини. Каријера 1939. ван Вогт објавио је своју прву научнофантастичну причу „Црни разарач“ у часопису „Астоундинг Сајенс Фикшн“. Он описује звер звану Kурл која се храни `идом` добијеним од живих тела. 1939. године пратио је још једну причу о свемирским чудовиштима, „Раздор у гримизу“ која читаоце упознаје са Иктл-ом, последњим преживелим човеком некад велике галактичке цивилизације, који је сам плутао у међузвезданој зони. „Креатори оружја“ и „Књига Птата“ објављени су 1947. „Креатори оружја“ били су предговор до „Ишерове продавнице оружја“, објављене четири године касније. У роману из 1948., „Свет нуле-А“, главни јунак Гилберт Госеин открива да су његова сећања лажна и тражи свој стварни идентитет у свету у којем ментално супериорни доминирају над осталим. „Црни разарач“ и „Неслога у шарли“ заједно са две друге приче „Рат нерава“ и „М33 у Андромеди“ интегрисане су у његов класик, „Путовање свемирског бигла“ објављен 1950. године. `Кућа која остаје`, објављена 1950., говори о сазнању калифорнијског адвоката за некретнине о љетниковцу који користи култ бесмртних. Рецензенти су критиковали књигу због недостатка маште. `Ишерска продавница оружја`, обрада настала из три раније објављене кратке приче, објављена је 1951. године. Рецензенти су овај роман хвалили као `фину узбудљиво укључену мелодраму`. „Пиони нуле-А“, објављени 1956., наставак је Госеинове саге. Писац је популаризовао `Општу семантику` Алфреда Корзибског, где су дошли субјективни логички закључци на основу многих вредности. Остала дела из педесетих година прошлог века били су „Мешани људи“, збирка кратких прича, „Креатор универзума“, „Кавез ума“ и „Царство атома“. Ова дела су критичари слабо примила. 1962. године објавио је једно од својих неколико научно-фантастичних дела под називом „Насилни човек“. Реч је о америчком ратном заробљенику у комунистичкој Кини, који покушава побећи манипулирајући својим отмичарима. Између 1962. и 1976. написао је неколико научно-фантастичних романа, који су били незанимљиви - „Чаробњак Лина“, „Силки“, „Деца сутрашњице“, „Човек са хиљаду имена“ и „Надмоћ“. „Нула-А Три“, објављена 1985., наставак је саге о Гилберту Госеину која је обухватала „Свет нуле-А“ и „Залагачи нуле-А“. Сматра се најслабијим од три дела. Осим романа, објавио је и збирке кратких прича под насловом: „Ван непознатог“, „Мајстори времена“, „Дестинација: Универзум!“, „Чудовишта“, „М33 у Андромеди“ и „Више од надљудског“. Главни радови Ван Вогтово најпознатије дело, „Слан“, био је сериализовани роман у „Астоундинг Сајенс Фикшн“, објављен у тврдом увезу 1946. У овој заиста завидној авантуристичкој причи, Сланови су супер интелигентни људи са психичким способностима. „Путовање свемирског бигла“, роман из 1950. године, интергалактичка је авантура која укључује сусрете са непријатељским ванземаљцима и створењима. Књига и даље привлачи читаоце и инспирисала је ТВ серију „Звездане стазе“. Награде и достигнућа 1980. ван Вогт освојио је награду `Каспер` за животно дело. Касније је награда преименована у награду `Прик Аурора Авардс`, а додељена је за најбоља дела канадске научне фантастике и фантастична књижевна дела. „1995. године,„ Писци научне фантастике Америке “прогласили су га 14. великим мајстором. 1996. награђен је `Посебном наградом` Конвенције о светској научној фантастици за свој допринос научној фантастици. Те године доведен је у „Кућу славних научне фантастике и фантастике“. Лични живот и наслеђе Био је ожењен Едном Маине Хулл од 1939. до 1975. Помагала му је куцањем његових прича, а касније је и сама почела да пише под именом Е. Маине Хулл. 1979. године оженио се другом супругом Лидијом Берегинским, која је из ранијег брака имала двоје деце. Била је манекенка и дворски преводилац која се специјализовала за руски језик. Умро је 26. јануара 2000. у 87. години од Алзхеимерове болести.

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

Arthur C. Clarke: LJETO NA IKARUSU (Summertime on Icarus; preveo Nikola Popović) Robert Sheckley: OSJEĆAŠ LI NEŠTO KAD RADIM OVO? (Can You Feel Anything When I Do This?; prevela Vesna Mahečić) Brian Aldiss: TKO MOŽE ZAMIJENITI ČOVJEKA (Who Can Replace a Man; preveo Nikola Popović) Lester del Rey: LIJEČENJE (A Pound of Cure; preveo Božidar Stančić) Erik Majtenyi: PLAVO VIJEĆE (A Kekek Tanacsa; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: ALBATROS (Albatros; preveo Nikola Popović) Deset autora: DESET NAJKRAĆIH PRIČA Borut Geršak: Lijek protiv starosti (Zdravilo za starost; preveo Krunoslav Poljak) Isaac Asimov: Glupani (Silly Asses; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Na planetu Oma (Slučaj na Ome; preveo Ivan Paprika) István Nemere: Špijuni (Leleplézes; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Trampa (The Business as Usual; preveo Ivan Paprika) Shel Silverstein: Sudnji dan (The End; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Tehnička greška (Kak na požare; preveo Ivan Paprika) Alemko Gluhak: Presuda István Kaszás: Dokaz (Bizonyiték; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Samodržac (No Return from Elba; preveo Nikola Popović) Andre Caroff: ČUDOVIŠNA NOĆ (Le nuit de monstre; preveo Božidar Stančić) ----- Krsto Mažuranić, Zoran Živković: ŠTO SE ZBIVALO U DUBLINU,ŠTO U TRSTU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“