RADIO AMATER 1990. Časopis za elektroniku i telekomunikacije Ukoričeno, brojevi za 1990. godinu. A4 format. Odlično očuvano.

1070 strana Ocuvana

Casopisi ukoriceni maksimalno ocuvani

Broj 59, IV- 1983. Izdavač: RADIO BEOGRAD, Beograd 443 str. ; 16 x 23 cm - Latinica / Mek povez

Nova,nekorištena knjiga. Treći program Radio Beograda. Sadržaj: Prosvetiteljstvo,O suverenosti,Neoliberalizam, Bioetika,Studije i ogledi,Hronika. Za detaljniji pregled sadržaja vidi sliku 2. Meki povez,format 23 cm, 418 strana. Redak broj.

59385) SAN O ARMAGEDONU , Herbert Džordž Vels , Authors & Artists Beograd 2008 Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). Odlično očuvano , mek povez, format 14,5 cm x 20,5 cm , latinica, 152 strane

59543) ČOVEK KOJI JE MOGAO DA ČINI ČUDA , Herbert Džordž Vels , Beograd 2008 , Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). odabrane pripovetke, Vremeplov biblioteka fantastike ; odlično očuvano, mek povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, 160 strana

Brajan Vilson Aldis je bio jedan od najvažnijih glasova u pisanju naučne fantastike danas. Svoj prvi roman napisao je dok je radio kao prodavac knjiga u Oksfordu. Ubrzo nakon toga napisao je svoje prvo delo naučne fantastike i ubrzo stekao međunarodno priznanje. Obožavan zbog svojih inovativnih književnih tehnika, evokativnih zapleta i neodoljivih likova, postao je Veliki majstor naučne fantastike 1999. Brajan Aldis je preminuo 19. avgusta 2017, neposredno nakon što je sa porodicom i najbližim prijateljima proslavio svoj 92. rođendan. AN ORBIT BOOKS 1974. 323 str. odlično očuvana

Jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena! Kompletna `autostoperska` serija u jednoj knjizi: - „Autostoperski vodič kroz galaksiju` - „Restoran na kraju vaseljene` - „Život, vaseljena i sve ostalo` - „Do viđenja i hvala na svim ribama` - „Uglavnom bezopasni`. Iako je nastao davne 1977. godine, prvenstveno kao radio-serijal, „Autostoperski vodič kroz galaksiju` ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i dan-danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams (1952–2001) nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. trp

Polovan časopis, izuzetno očuvan. Izdavač: Dom kulture Čačak - Čačak, 1987. god. Broširan povez, 24 cm. 129 str. Ilustrovano Malkom Lauri (1909-1957), engleski prozni pisac i pesnik, nije mnogo toga objavio za života, ali je dosta njego­vih rukopisa ostalo nedovršeno, od kojih su neki objavljeni posthumno. Rođen je u imućnoj porodici. Nakon sred­nje škole otiskuje se na petomesečnu plovidbu, a doživljaje sa tog putovanja će opisati u Ultramarinu (1933), svom pr­vom romanu, koji je napisao još kao student. Po želji po­rodice, upisao je studije na Kembridžu i diplomirao sa do­brim ocenama. Sebe je krivio za samoubistvo svog cimera, bespoštedno se odavao alkoholu čitav život (prema nekim navodima, počeo je da pije još od 14. godine), pa je čak do­živeo i nervni slom i neko vreme proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Svoje najuspelije delo, roman Ispod vulkana, za­počeo je tridesetih godina XX veka u Americi, dok je radio kao scenarista u Holivudu, nastavio ga je dok je živeo u Meksiku, i ozbiljno redigovao dok je živeo u Kanadi, da bi bio objavljen tek 1947, kao njegov drugi i poslednji završe­ni roman. Umro je u Engleskoj, u siromaštvu.

Edicija „Plava ptica“ knj. 1, odlično očuvano. Autor - osoba Vels, Herbert Džordž Naslov Rat svetova : Mars protiv zemlje / napisao Herbert Džordž Vels ; [preveo V. Dedijer ; ilustracije Moma Marković] Jedinstveni naslov ǂThe ǂWar of the Worlds. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 245 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dedijer, Vladimir Marković, Moma Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ1 (Plast. s omotom) Napomene Prevod dela: The War of the Worlds Tiraž 10.000. Oduvek se, od najstarijih vremena, ljudskom umu postavljalo pitanje čovekova položaja u Vaseljeni, i, istovremeno, neodvojivo s tim, pitanje da li je ljudska rasa jedini, u tom bezmernom prostoru, izdanak razumnog života. Tokom hiljada godina na ova su pitala pokušavali da iznađu odgovore najmudriji među ljudima – bez konačnog uspeha; a onda se, u osvit dvadesetog veka, učinilo da bi besprimerno naraslo naučno saznanje takve odgovore najzad moglo dati. Da li su takve nade bile preuranjene? Iako pun poverenja u moć i dobrobit nauke, Herbert Džordž Vels u čitavom svom književnom opusu razvija dalekosežnu ideju da nam razvitak savremene nauke, dajući odgovore na izvesna pitala, zapravo sve više novih pitala postavlja: saznavajući, čovek je sve više suočen sa potrebom novih saznanja. A to iz temelja menja njegovu predstavu o sebi samom: više se ne radi o njegovoj zemaljskoj, već o njegovoj kosmičkoj sudbini. Nigde to nije, u Velsovom literarnom opusu, sa više dramatičnosti, sa više dubine i sa više jasnoće izloženo nego u romanu „Rat svetova“. Ne radi se samo o goloj fabuli – iznenadnom, strahotnom pohodu Marsa protiv Zemlje – već, mnogo više, o potpuno novim razmišljanima na koja jedna ovakva tema upućuje. Do koje mere čovek može biti mera sveta u kome živi? Koliko je postojano i trajno sve što je hiljadama godina stvarao i unapređivao? I, koji su dali putevi čovekovog preduzetništva? Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Kao međunarodno priznat intelektualac i pisac, Vels je mnogo putovao. Posetio je i Rusiju 1920. gde se sreo sa Vladimirom Lenjinom i Lavom Trockim. Desetak godina kasnije, imao je priliku da razgovara i sa Josifom Staljinom i Frenklinom Ruzveltom. Vels je bio dijabetičar i suosnivač dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije, danas poznate kao Diabetes UK. Malo je poznata i činjenica da je smislio ime jednoj globalnoj organizaciji – Društvu naroda, koja je bila preteča Ujedinjenih nacija. Dodajmo i to da se smatra začetnikom strateških društvenih igara sa minijaturama. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno. KC novo (N)

Dobitnik nagrade Artur Klark Vratite se u dobro poznati univerzum Dece vremena sa novim likovima i još uzbudljivijom pričom. Čekalo je od pamtiveka. Sada je kucnuo čas... Pre više hiljada godina, Zemljin program teraformiranja vinuo se prema zvezdama. Na svetu Nod, naučnici su otkrili tuđinski život – ali je njihova misija bila da taj život ponište sećanjem na Zemlju. Tada je veliko carstvo čovečanstva palo, a odluke programa izgubljene su u vremenu. Eonima kasnije, čovečanstvo i njegovi novi saveznici pauci otkrili su fragmentarne radio-signale između zvezda. Oni su poslali istraživačku letelicu u nadi da će pronaći rođake sa stare Zemlje. Ali oni drevni teraformeri probudili su na Nodu nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Nešto što je strpljivo čekalo da ponovo bude pronađeno. „Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama, a sve je to poduprto sjajnim idejama. Moderan i pored senzibiliteta klasične naučne fantastike. Ovo su mogli napisati Asimov ili Klark. Izuzetan nastavak Dece vremena.“ Stiven Bakster „Veličanstveno. Ovo je velika knjiga – zaista velika knjiga. Bogata mudrošću i Humanošću (sa velikim H), uz stejpldonsku širinu i veličanstvenost. Naučnu fantastiku čitamo upravo zbog knjiga kao što je ova.“ Ijan Mekdonald „Dobar smisao za ritam i sposobnost Čajkovskog da dočara tajanstvene prizore, a složene koncepte predstavi transparentno, doprinose nastanku ove izvrsne priče. Čajkovski je izveo taj redak prelaz od pisca epske u majstora naučne fantastike.“ Locus

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

Фредерик Пол: КАПИЈА 3 Сусрет са Хичијима Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1985.год. Меки повез, 328 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић)

Фредерик Пол: КАПИЈА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1980.год. Меки повез, 266 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol Do kapije i dalje Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana. (Илија БАкић)

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemlja je odavno mrtva. Na kolonijalnom planetu, skupina ljudi preuzela je kontrolu nad tehnologijom, učinila se besmrtnom i sada vlada svojim svijetom kao bogovi hinduističkog panteona. Samo se jedan usuđuje suprotstaviti im se: onaj koji je nekoć bio Siddhartha, a sada je Mahasamatman. Binder of Demons, Lord of Light. Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Реј Бредбери: ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 202 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Реј Бредбери:ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез,202 стране. Стање видљиво на фотографији. (Библиотека Кентаур). Комплетна,чврстог повеза,похабана читањем(!),... `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG144 (L)

Фредерик Пол: КАПИЈА/ 2 С оне стране плавог обзорја догађања Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1984.год. Меки повез, 304 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ` Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић) Фредерик Џорџ Пол млађи (енгл. Frederik George Pohl, Jr. 26. новембар 1919 — 2. септембар 2013) био је амерички писац, уредник и љубитељ научне фантастике, чија је каријера обухватила период од преко седамдесет пет година - од његовог првог објављеног рада, поеме „Елегија за мртви сателит: Луна“ (енгл. Elegy to a Dead Satellite: Luna) 1937. године, преко његовог романа „Сви животи које је одживео“ (енгл. All the Lives He Led) из 2011. до чланака и есеја објављених 2012. У периоду од отприлике 1959. па до 1969, Пол је уређивао часопис Галакси и сестрински часопис Иф; други је освојио 3 узастопне годиншње награде Хјуго као најбољи професионални часопис. Његов роман Капија из 1977. године је освојио четири награде за „најбољи роман године“: Хјуго (изгласано од стране учесника конвенције), Лотус (изгласано од читалаца магазина), Небјула (изгласано од стране америчких писаца научне фантастике) и академска награда Џон V. Кембел (изгласан од стране жирија). Награду Џон V. Кембел је поново освојио 1984. године за своју збирку новела „Године града“ (енгл. Years of the City), један од двоје који су награду добили два пута у првих четрдесет година. За свој роман „Џем“ (енгл. Jem), Пол је добио Националну награду за књигу у категорији „научна фантастика, тврдо коричење“. Та књига је такође била финалиста за три друге награде за најбољи роман године. Све укупно, освојио је четири награне Хјуго и три награде Небјула. Удружење Амерички писци научне фантастике и фентезија (енгл. Science Fiction and Fantasy Writers of America) је 1993. године именовало Пола дванаестим добитником Меморијалне награде Дејмон Најт за Великог мајстора а 1998. је уведен у Алеју великана научне фантастике и фентезија музеја ЕМП, у трећој класи од двоје преминулих и двоје живих писаца. Пол је 2010. за свој блог „Како будућност блогује“ (енгл. The Way the Future Blogs) освојио Хјуго награду за најбољег писца-љубитеља`.