Naslov: Zbornik referata sa IV simpozijuma o protivelektronskoj borbi Izdavač: Mornarički školski centar `Maršal Tito` Split Godina izdanja: maj 1984 Broj strana: 760 Povez: mek Očuvanost: solidna, korice su malo lošije, na njima je potpis i inventarni broj, na prvom predlistu je pečat sa inventarnim brojem a unutrašnjost je čista, postoje normalni znaci starosti i stajanja. Iz sadržaja: - mesto i uloga protivelektronske borbe u oružanoj borbi; - analiza slučajeva PEB u operacijama `Mir za Galileju` i `Korporate`; - približna analiza jedne klase antena za simuliranje EMINE korišćenjem grafičkih metoda; - integralni pristup interakciji PED i TOb u funkciji obezbeđenja efikasnosti borbenih sistema; - telekomunikacije u podučju ekstremno niskih učestanosti; - povećanje izviđačkih i ometačkih sposobnosti i izviđača i ometača radara distributivnim procesiranjem podataka; - pokazatelji efikasnosti složenog elektronskog tehničkog sistema sa ugrađenim merama PEO; - protivelektronska zaštita objekata u uslovima elektronskog izviđanja i protivelekronskih borbenih dejstava; - modifikovana dvonivoska sinhronizacija DS-SS sistema sa dvostrukim pretraživanjem sinhro-položaja; - uticaj nuklearnih eksplozija na prostiranje radio i radarskih talasa; - elektronsko ometanje, operativno-taktički postupci, tehnička rešenja i pravci daljeg razvoja; - protivelektronska zaštita od nenamernog ometanja; - simulacija fedinga u laboratorijskim uslovima; - statistički prilaz ometanju A3 prenosa i faktor čovek; - neki postupci zaštite kanala za prenos podataka od elektronskog izviđanja; - zaštita informacija na bazi linearne predikcije; - mogućnost procene efikasnosti RJ PVO u uslovima elektronskog ometanja; - neki noviji smerovi razvoja na području radarske detekcije i lokacije; - elektronsko ometanje švedskog radara `Žirafe`; - podaci i iskustva sa ispitivanja složenog radarskog ometača u ratnoj mornarici; - borbena efikasnost raketnih sistema i dejstva protivnika; - simulator radarskog ometanja; - neki osnovni termini iz PEb... V-1*

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearno oružje je oružje čija razorna snaga potječe od nuklearnih reakcija, bilo od nuklearne fisije ili od mnogo jače fuzije. Kao rezultat, čak i nuklearno oružje sa relativno malim učinkom je značajno jače od najjačeg kovencionalnog eksploziva, takvo je oružje sposobno uništiti ili ozbiljno onesposobiti cijeli grad. U historiji ratovanja, nuklearna oružja korišćena su samo dva puta, oba puta tokom zadnjih dana Drugog svjetskog rata. Prvi događaj desio se ujutro 6.8. 1945. godine, kada su SAD bacile uranijski eksplozivni uređaj čije je šifrirano ime bilo Little Boy (`mali dječak`) na japanski grad Hiroshimu. Drugi događaj odigrao se tri dana kasnije kada je plutonijska naprava implozijskog tipa koji je imao šifrirano ime Fat Man (`debeli čovjek`) bačen na grad Nagasaki. Upotreba ovih oružja, koja je rezultiralo trenutnom smrću od oko 100 000 do 200 000 pojedinaca (većinom civila) i čak više tokom vremena, bilo je i ostaje kontroverzno. Kritičari su optuživali da su to bila nepotrebna djela masovnog ubijanja, dok su drugi tvrdili da su oni maksimalno smanjili žrtve na objema stranama tako što su ubrzali kraj rata. Od tada, nuklearna oružja bila su detonirana više od dvije tisuće puta zbog testiranja i demonstracijskih svrha. Jedine poznate zemlje koje su detonirale takvo oružje su SAD, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Narodna Republika Kina, Indija i Pakistan, a od oktobra 2006. im se pridružila i Sjeverna Koreja. Ove zemlje su deklarirane nuklearne sile (zajedno sa Rusijom koja je naslijedila oružje nakon raspada Sovjetskog Saveza). Mnogobrojne druge zemlje možda posjeduju nuklearno oružje, ali nisu nikada javno priznale posjedovanje, ili njihove tvrdnje da ga ne posjeduju nisu bile potvrđene. Na primjer, Izrael ima suvremene avionske sisteme isporuke i izgleda da ima opsežan nuklearni program sa stotinama nuklearnih glava. I Iran je trenutno optužen od brojnih vlada za pokušaje razvijanja nuklearnih mogućnosti, iako njegova vlada tvrdi da su njihove potvrđene nuklearne aktivnosti, kao što je obogaćivanje uranija, za mirnodopske svrhe. U prošlosti se špekuliralo da nuklearno oružje razvijaju, odnosno da ga je testirala Južna Afrika u doba apartheida, Švedska, a danas se slične špekulacije vezuju uz Brazil. Bivša Jugoslavija je također započela rad na razvoju nuklearnog oružja, ali je on napušten 1960-ih.[1] Odvojeno od njihove upotrebe kao oružja, nuklearni eksploziv bio je testiran i korišten u razne ne-vojne svrhe... Džozef Okland Hiršfelder (27. maj 1911, Baltimor, Merilend — 30. mart 1990, Medison, Viskonsin) je bio američki teorijski hemičar i fizičar. Bavio se širokim spektrom oblasti fizičke i teorijske hemije, kao što su hemijska kinetika, primena kvantne mehanike u hemiji, sagorevanje, eksplozije nuklearnog oružja, kinetička teorija gasova, sile između molekula, struktura tečnosti, laserska hemija. Porodica je emigrirala u Sjedinjene Države iz Nemačke 1843. godine. Njegov otac Artur bio je doktor medicine na Univerzitetu Džons Hopkins, a kasnije profesor farmakologije na Univerzitetu u Minesoti, a njegov deda prvi profesor medicinske hemije na Univerzitetu Stanford. Hiršfelderov otac je sa pet godina osnovao hemijsku laboratoriju za njega i odgajao ga kao tinejdžera da bi podržao njegova hemijska istraživanja. Hiršfelder je studirao prirodne nauke na Univerzitetu u Minesoti od 1927. i na Univerzitetu Jejl od 1929. godine. Više privučen teorijom, otišao je na doktorat na Univerzitet Prinston, gde je bio student Judžina Pola Vignera (sa kojim je objavio 1935.) i Henrija Ajringa i Hjua S. Tejlora (iz hemije).[1] Godine 1936. doktorirao je kod Ajringa i Tejlora i zatim proveo godinu dana kao postdoktorant na Institutu za napredne studije kod Džona fon Nojmana Računajući, na primer, nivoe energije molekula i brzine reakcije, ali i npr. B. sa strukturom tečnosti polarizabilnost molekula vodonika. Godine 1937. odlazi na Univerzitet Viskonsin-Medison, gde je 1940. bio instruktor fizike i hemije, a 1941. docent na odseku za hemiju. Za to vreme se zainteresovao za sile između molekula u gasovima. Od 1942. bavio se ratnim istraživanjima, u početku internom balistikom. Godine 1944/45 bio je vođa grupe u Projektu Menhetn u Los Alamosu, a 1945/46 bio je šef grupe za teorijsku fiziku u Pomorskoj ordinans test stanici u Iniokernu, Kalifornija i bio je uključen u višu naučnu funkciju u atomskim testovima u Atol Bikini 1946. Radio je sa Hansom Betheom i Johnom Mageejem na dinamici eksplozije nuklearnog oružja (formiranje vatrene lopte, udarni talasi), predviđanju padavina i drugim fizičkim problemima povezanim sa testiranjem. Godine 1946. vratio se na Univerzitet Viskonsin kao profesor hemije i tamo ostao do penzionisanja. Tamo je osnovao Univerzitetsku laboratoriju za pomorska istraživanja, koja je 1959. godine postala Institut za teorijsku hemiju (TCI) (u vreme kada su njegove aktivnosti znatno proširene kroz učešće u američkom svemirskom programu). Godine 1959. izabran je u Američku akademiju nauka i umetnosti. Od početka je pridavao veliki značaj numeričkim proračunima i bavio se procesima sagorevanja i širenja plamena i numeričkim metodama[2] neophodnim za njihovo istraživanje (videti i BDF metod). Kasnije je radio u svom institutu na istraživanju sila između molekula, na različitim problemima iz NASA svemirskog programa i 1970-ih na fizičkim i hemijskim pitanjima koja su proistekla iz istraživanja lasera ​​i srodne nelinearne optike. Za to vreme je intenzivno radio sa Kalifornijskim univerzitetom u Santa Barbari. Imao je 39 postdiplomaca na Univerzitetu u Viskonsinu, uključujući Čarlsa Frensisa Kertisa i Roberta Bajrona Birda. Od 1953. godine bio je oženjen profesorkom matematike Elizabet Staford Sokolnikov. Kljucne reci: knjiga, knjige, bomba, rat, eksplozija, udar, atomska, eksplozija pod vodom, ekplozija u vazduhu, hirosima, zracenje, nuklearno zracenje, kontaminacija, toplotno zracenje, zastita

Čuveno delo britanskog ratnog teoretičara Bazila H. Lidel Harta (Basil Henry Liddell Hart) Beograd 1937. Mek povez, ćirilica, 372 strane. Napomena: na predlistu pečat prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro očuvana. J14 Sadržaj: Predgovor Živka M. Stanisavljevića Predgovor prevodioca PRVI DEO Glava prva: TRADICIONALNA STRATEGIJA V. BRITANIJE Pogrešno tumačenje Napoleona Strategija Velike Britanije u prošlosti Propuštena prilika Glava druga: POGREŠKE FRANCUSKE STRATEGIJE Glava treća KO JE DOBIO BITKU NA MARNI? Glava četvrta: RASKRSNICA Glava peta: OBNOVIMO SVOJU STRATEGIJU DRUGI DEO Glava prva: BUDUĆE ORUŽJE I NjEGOVA UPOTREBA Glava druga: VAZDUH I CAREVINA TREĆI DEO Glava prva: VOJSKE U SVETU . Glava druga: DANAŠNjE I SUTRAŠNjE ORUŽJE SUVOZEMNE VOJSKE . Glava treća: RAZVITAK BRITANSKE VOJSKE 1927—1930 Glava četvrta: O POKRETLjIVOSTI POSTIGNUTOJ „POSTEPENOM” MEHANIZACIJOM O protivtenkovskom topu „Brojna” varka Varka „ideala” Preuređena divizija Reorganizacija pešadije O novoj lakoj pešadiji Nova konjica O vidljivosti O realizmu pri izvođenju obuke Nedostatak strategije Naopaka obuka O primenjivanju i zloupotrebljavanju pokretljivosti O fluiditetu Glava peta: POKRETLjIVOST ILI MIROVANjE Glava šesta: JAČINA I SLABOST MODERNE TERITORIJALNE VOJSKE Glava sedma: VOJSKA FAŠISTIČKE ITALIJE Glava osma: NAPOLEON I MEHANIZACIJA ČETVRTI DEO Glava prva: RAT U VAZDUHU Glava druga: POGLED UNAPRED I UNAZAD Glava treća BRZINA U RATU Glava četvrta: KORACI KA OZDRAVLjENjU 1932—1935 Glava peta: SUŠTINA RATA Šta treba raditi? Šta ne treba raditi?

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

Јанићије Поповић рођен је 21. новембра 1883. године у селу Грачаници. Радио је као учитељ у Маћедонији и Старој Србији. Књигу Пламен Јанићије Поповић објавио је 1930. године у Приштини. Сматрао је да је дужан да напише и остави сећања на своје саборце који су се прегалачки и ревносно, често не мислећи на сопствени живот, борили за ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Пламен оживљава један период одлучне борбе српских учитеља и ученика, трговаца, монаха и свештеника, четничких вођа и ратника, па и угледних домаћина за голи опстанак, а уједно и ослобођење. Иако је књига Пламен конципирана као збирка приповедака боље је рећи да представља збирку историјских докумената из живота Јужне Србије. Јанићије Поповић износи живот и догађаје, виђене и доживљене без књижевних претензија, јер је сам живот под појединим Турцима и Арнаутима био болнији, суровији и страшнији од ма какве књижевне трагедије. Јунаци приповедака су пре свега учитељи без чијег искрено родољубивог рада слобода не би била могућа и који су тињање ватре распирили у пламен који ни Велике силе, ни Турска нису могле угасити. “Тек када је дара превазишла меру и дошло се до ћорсокака, прихватило се је ово, и у јесен 1904. године појавише се прве наше наоружане чете, предвођене, већим делом од самих учитеља, као нпр. Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довезенски, Раде Радивојевић, Харалампије, Глигорије Ђорђевић и др.” пише Јанићије Поповић. Пламен није могао бити угашен. Књига Куманово објављена је 1913. године. Уочи рата 1912. године сви виђенији мештани села и градова у Старој Србији и Маћедонији били су ухапшени и затворени, тако је било и у Куманову. Јанићије Поповић као да је писао дело Куманово из казамата где је било у првом налету смештено њих “43 душе” у једној соби. 235 стр.

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

58971) OSNOVI TT TEHNIKE I TT UREĐAJI , Vučeta Petar tehnički major dipl. inž. ; Državni sekretarijat za narodnu odbranu Ratna Mornarica 1970 , sadržaj : UVOD Glava I OSNOVI TEORIJE INFORMACIJA 1. Kod i kodiranje 2. Količina informacije 3. Telekomunikacioni kanal 4. Redundansa Glava II OSNOVNI POJMOVI IZ TELEGRAFIJE 1. Telegrafski kodovi 1) Morzeov kod 2) Morzeov kablovski kod 3) Teleprinterski kodovi 4) Kodovi za otkrivanje i ispravljanje grešaka 2. Brzina telegrafisanja 3. Osnovna frekvencija telegrafisanja 4. Telegrafska izobličenja 1) Karakteristično izobličenje 2) Nepravilno izobličenje 3) Jednostrano izobličenje 4) Marža telegrafskih prijemnika 5. Rad sa prostom i duplom strujom 6.- Telegrafski releji 1) Polarizovani releji 2) Nepolarizovani releji 7. Morzeov telegrafski aparat 8.- Vibropleks 9. Elektronski taster Glava III TELEGRAFSKI PRENOSNI SISTEMI 1. Potrebna širina frekventnog opsega za prenos telegrafskih impulsa 2.- Telegrafski prenosni sistemi sa jednosmernom strujom 1) Simpleksni rad 2) Dupleksni rad 3. Zvučno frekventna telegrafija 1) Prenos podataka telefonskim kanalima 2) Prenos podataka i sinhronizacija 3) Detekcija i ispravljanje grešaka 4. Radio-telegrafski sistemi 1) Diverziti rad 2) Frekventna stabilnost 3) Amplitudna modulacija 4) Frekventna modulacija Glava IV AUTOMATSKI MORZE UREĐAJI 1. Morze perforator sa tastaturom 2. Vitstonov predajnik 3. Ondulator 4. Morze reperforator 5. Morze štampač 6. Kodni pretvarači Glava V 1. Start-stop teleprinteri - TELEPRINTERI 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera (1) Multikontaktni predajnik (2) Predajnik sa jednim kontaktom (vezni) (3) Predajnik sa jednim kontaktom (udarni) 3) Blokiranje tastature 4) Prijemnik teleprintera 5) Mehanizam za štampanje 6) Neštampajuće funkcije teleprintera 2. Automatski predajnik 3. Perforator 4. Reperforator 5. Elektronski teleprinter 6. Teleprinter »Siemens T-100«< 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera 3) Prijemnik teleprintera 4) Mehanizam za štampanje 5) Promena marže prijemnika teleprintera 7. Regenerativni ponavljač 8. Brzina rada teleprintera 9. Automatska korekcija grešaka Glava VI FAKSIMIL I FOTO-TELEGRAFIJA 1. Predajnik faksimila 1) Sistem za sinhronizaciju 2) Sistem za skaniranje (1) Svetlosni izvori (2) Fotocevi 4) Modulator 3) Generator noseće frekvencije 5) Pojačavač 6) Sistem za faziranje 2. Prijemnik faksimila 1) Direktni sistemi za reprodukciju 2) Foto-sistem za reprodukciju 3. Telefonska kola za faksimil prenos 4. Radio-faksimil Glava VII TELEGRAFSKE CENTRALE 1. Ručne telegrafske centrale 2.- Retransmisione centrale 3. Automatske direktne centrale- - Glava VIII · OSNOVNI POJMOVI IZ AKUSTIKE 1. Zvuk 2. Govor 3. Razumljivost i vernost govora 4. Jačina zvuka Glava IX OSNOVNI POJMOVI IZ TELEFONIJE 1. Automatski telefonski aparat 1) Ugljeni mikrofon 2) Telefonska slušalica 3) Mikrotelefonska kombinacija 4) Indukcioni kalem 5) Telefonsko zvono 6) Viljuška (menjač) 7) Brojčanik 2.- Induktorski telefonski aparat - 3.- Telefonski aparat sa centralnom baterijom - 4. Birači - 1) Obrtni birači - 2) Birači sa dva kretanja 3) Koordinatni birači 5. Telefonski releji Glava X TELEFONSKE CENTRALE 1. Ručne telefonske centrale 1) Induktorska telefonska centrala 2) Centrala sa centralnom baterijom 2.- Automatske telefonske centrale 1) Centrala sistema »korak po korak (1) Predbirački stepen (2) Stepeni grupnih birača (3) Stepen linijskog birača (4) Rad centrale sistema »korak po korak u mrežnoj grupi 2) Centrale sa koordinatnim biračima (1) Pretplatnički stepen (2) Relejski slog SR (3) Registar grupnog stepena REG-GV (4) Grupni stepen GV (5) Relejski slog LKR I registar pretplatničkog stepena REG SL. (6) Način uspostavljanja veze kod centrala sistema ARF 50 3.- Mrežne grupe Glava XI NAPAJANJE TELEFONSKIH CENTRALA Punjenje akumulatorskih baterija Sistemi napajnja telefonskih centrala Olovni akumulatori Akumulatorske baterije Glava XII VIŠESTRUKO ISKORISCENJE VODOVA 1. Dvojni priključci 2. Grupni priključci - 3. Selektivno-serijski priključci Glava XIII TELEFONSKI SAOBRAĆAJ Glava XIV OSNOVI VISOKOFREKVENTNE TELEFONIJE 1. Modulacija 1) Višestruka modulacija 2) Grupisanje kanala 2. Električni filtri 3. Pojačavači 4. Generatori nosećih frekvencija 5. Dvožična I četvorožična veza - 6. Uređaji za prenos poziva I impulsa biranja Glava XV TELEKOMUNIKACIONI VODOVI 1. Homogeni vodovi 1) Prostiranje prostoperiodičnih struja 2) Prostiranje složenoperiodičnih struja 2. Pupinizacija 3. Preslušavanje 4. Vazdušni vodovi 5. Kablovi 6. Podmorski kablovi 7. Koaksijalni kablovi PRILOZI: Broj 1 Tablica 1 - Internacionalni Morzeov kod Broj 2 Tablica 2 Međunarodni kod broj 1 Broj 3 Tablica 3 Međunarodni kod broj 2 Broj 4 Tablica 4 Tablica logaritama za osnovu 2 Literatura tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

tvrdi povez, 300 str., ilustrovano Удовољавајући молбама које су стизале са Цетиња, Србија је у Црну Гору, почев од 1865. године, послала неколико официра и оружара. Такође, поклоњено је и 5.000 пушака, 8 брдских топова и већа количина другог ратног материјала. Почетком 1866. почело се, под надзором официра послатих из Београда, са формацијским организовањем црногорске војске по `србијанском моделу народне војске` и обуком артиљеријских и пјешадијских јединица. Извршен је и попис свих војних обвезника, при чему је било предвиђено да се по племенима организују војна вјежбања. Истовремено, на Цетињу се почело са изливањем пушчаних зрна, док је на Ријеци Црнојевића радила `војна радионица`. Свим овим пословима руководио је српски капетан Милутин Јовановић.

PROSVJETA NOVINE ZA KULTURU GODINA 19 BROJ 107 MART 2012. AUTORI: NUŽNIM PROMJENAMA OČUVATI NARODNA POSTIGNUĆA, SVETOSAVSKA AKADEMIJA UVODNO IZLAGANJE PREDSJEDNIKA SKD `PROSVJETA` ČEDOMIRA VIŠNJIĆA SLAMKA SPASA NEOBJAVLJENI RUKOPIS DRAGO KEKANOVIĆ PIŠEM CRTAJUĆI RADOJE ARSENIĆ NEDELJKO DRAGIĆ: OD TUPKA DO VIŠKA RADIM ZATO ŠTO VOLIM MUZIKU MILAN CIMEŠA DVOSTRUKI JUBILEJ PROF. ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA: 70 GODINA ŽIVOTA I 50 GODINA UMJETNIČKOG - PROFESIONALNOG RADA PURIŠA SA DVA ZAVIČAJA - FILM I ČAČAK MILENA DRAŽIĆ MLADOMIR ĐORĐEVIĆ FILMSKI REDITELJ, FUDBALER I PISAC AUTENTIČNOST I VJERODOSTOJNOST O ŽIVOTU I POSTOJANJU - ZBORNIK `DVOR NA UNI` PAULINA ARBUTINA LIKOVNO VRIJEDAN - TEMATSKI IZUZETAN IKONOSTAS CRKVE SV. PETKE U SKRADINU MILORAD SAVIĆ BROJANJE GODINA PO TESLI SRETEN PETROVIĆ BALKAN BALKANSKIM NARODIMA U SUSRET STOGODIŠNJICI PRVOG BALKANSKOG RATA LJUBINKA TOŠEVA KARNOVIČ IZDAVAČ: SRPSKO KULTURNO DRUŠTVO, PROSVJETA BROJ STRANA: 68 PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK IMA ILUSTRACIJA U ČASOPISU.

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Direktor Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Zorica Bobić: CENZURA I IDEOLOGIJA Nelson Gudman: NAČINI SVETOTVORSTVA (II) Jugoslav Vlaisavljević: ONTOLOGIJA, SLIKOVITOST I SLIKARSTVO Mirko Zurovac: `VJEČNO LJUDSKO` U VJEČNOJ VRIJEDNOSTI Jan Kot: PREOBRAŽENI VRATILO Jovan Delić: PAVIĆEVA NAUČNA DJELA KAO IZVOR ZA PROUČAVANJE PIŠČEVE POETIKE Vladan Panković: ZAHARIJA ORFELIN, NILS BOR, MILORAD PAVIĆ I UMBERTO EKO (II) Radoman Kordić: UPOTREBA SEKSA I LAJANJE OZNAČITELJA (Mirko Kovač: UVOD U DRUGI ŽIVOT) Vid Snoj: ODČARANI SVET I POEZIJA U OSAMDESETIM GODINAMA Dragan Velikić: INVENTAR ČEŽNJI JEDNOG PESNIKA (povodom `Rječnika tišine` Aleša Debeljaka) Aleš Debeljak: RADIO: NOĆNI PROGRAM Dž. M. Kuci: IŠČEKIVAJUĆI VARVARE Marina Cvetajeva: NATALIJA GONČAROVA (odlomak) Marina Cvetajeva: SKITSKE Milica Nikolić: POVRATAK U RUSIJU Bojan Jovanović: ZAKONI NEBESKOG CARSTVA Agustin Gurza: NAUČNE REVOLUCIJE I ULOGA PRIMALNE TEORIJE U PSIHOLOGIJI (II) Polina Mur: DA LI SU BRITANCI OSTRVA? Rita Kortini: KULTUROLOŠKI ASPEKT NEUROZE: ITALIJANSKA PERSPEKTIVA Viktor Ridl: ONO NAJGORE KOD NAJBOLJIH (posledice odrastanja u krugu austrijske aristokratije) Artur Džanov: DŽONSTAUNSKI SINDROM Radivoj Stepanov: POSTZAVETNI MONOPOL (socijalizam, ideologija, ustav) Aleksandar M. Petrović: NAKNADNO RAZMATRANJE UZ PREVOD PLOTINOVIH ENEADA Saša Radonjić: TRI ROMANESKNA ASPEKTA U DJELU LAZARA KOMARČIĆA Draško Ređep: ŠOPEN ILI VRŠAC (Napuštena kosmogonija, vavilonski natpisi, Joan Flora) Zoran Đerić: O SLIKAMA, BEZ PREDUMIŠLJAJA (slike Jovana Popovića u galeriji KCNS) Zoltan Šebek: DIJAGRAMI DUŠE (o crtežima Ferenca Mauriča) NI GLAS BOGA NI GLAS DRŽAVE (razgovor o knjizi Zdenke Aćin vodili: Blagoja Kunovski, Ivan Starčević, Milan Vlajčić i dr.) Zorica Bobić: KA ONTOLOGIJI STVARALAČKOG ČINA (Sreten Petrović: UMETNOST I SIMBOLIČKE FORME) Dragana Tomašević: TEORIJSKI ZNAČAJ (POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE) Jovan Popov: NIŠTAVNOST OBJEKTIVNOG (Svetislav Basara: FENOMENI) Nenad Šaponja: METALITERARNI SPOT (Boris Gregorić: TEORIJSKA GRAMATIKA) Saša Radojčić: PESME RAZLIKE (Dejana Nikolić: VEČERA) Vasa Pavković: DVOJAC NA SKIJANJU (Edi Jurković, Dragan Ogurlić: PARALELNI SLALOM) Aleksandar Nogo: KRATAK IZBOR (Mocart: PISMA OCU; Apicije: O KUVANJU i dr.) Milan Orlić: MARKIZOVA VISOKA TUGA (Dragutin Ilkić: MARKIZ U LOŽIONICI) PISMO UREDNIŠTVU Dragan Grbić: KRTIČNJACI: OBMANE: HRANILICE PAKLA POEZIJA: Petru Krdu: MISAO IMA REČ; Boris Vrga: BOJA PEPELA; Rade Tomić: ŠTA JE BIO MOJ ŽIVOT; Tatjana Delibašić: IGRA DOKONIH SNEVAČA; Radomir Đurović: U PRAZNOJ KUĆI; Perica Markov: ŽRTVA SLEPOG MIŠA; MARGINALISTI - Zoran Piljević: SHVAĆENO GRUBO; Milorad Ivić: ODLAZAK TEZEJA; Suzana Popović: BEZ NASLOVA; Dragan Milašinović: ZOV; Ivan Ranković: SEOBE; Zoran S. Nikolić: IN MEMORIAM ZA JAROSLAVA SAJFERTA; Dragiša Bojović: ĐAVOLJA KULA; Dragan Ničić - Cinoberski: ***/zalutasmo Zar stado.../; Mihailo Šćepanović: MOLBA LEPTIRU IQ

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG81 (N)

GDE JE ŠTA GLASOVI Semezdin Mehmedinović: BAGATELE Nemanja Mitrović: NA KRAJU GRADA Maša Seničić: PRISVAJANJE ZAMENICA Marijana Čanak: BORJAN I BEZIMENA Aleksa Milenković: PERPETUUM MOBILE DOZIVI Đuzepe Ungareti: POKOPANA LUKA Agnješka Klos: POETSKO TELO VRT: DAVID ALBAHARI (1948–2023) Marjan Čakarević: CINK Srđan Srdić: POGOVOR Tatjana Rosić Ilić: PRE I POSLE SVEGA – SLOBODA Vladislava Gordić Petković: SVE ALBAHARIJEVE TEHNOLOGIJE Dragan Babić: SAŽETE PRIČE KAO PRIMARNA PRIPOVEDNA FORMA POZNE FAZE OPUSA DAVIDA ALBAHARIJA ILUMINACIJE Suzan Sontag: ESTETIKA ĆUTNJE Moin Faruhi: UZMIMO REČI: O PREVOĐENJU BESKRAJNE LAKRDIJE NA PERSIJSKI Frančeska Orsini: ZNAČAJNI GEOGRAFSKI PROSTORI: RAZMER, PROSTOR I DEJSTVO U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZLATNA GREDA Milen Alempijević: UKLETA PRIJATELJSTVA ILI PASIJA PO LUDVIKU JANU RED VOŽNJE Slavko Gordić: DEVETI MESEC Pavle Ugrinov: NULTA EGZISTENCIJA – DNEVNIK 1946–1972. Olga Tokarčuk i Jelena Vukićević: ONA KOJA SVETLI MEĐU LJUDIMA Vladimir Arsenijević i Radmila Gikić Petrović: DA LI SI OBAVEZAN DA RADIŠ ONO ŠTO DRUGI OČEKUJU OD TEBE? RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: VODIČ KROZ POSTMODERNU GALAKSIJU (Dejvid Foster Volas: Beskrajna lakrdija) Sara Matin: KRIK U KONTROLISANIM USLOVIMA (Erika Džonson Debeljak: Devica, kraljica, udovica, kurva) Maja Solar: RAŠČVORAVANJA PRIČA (Bojan Krivokapić: Vila Fazanka) Bojan Krivokapić: O DRUGAČIJOJ BLISKOSTI (Tea Tulić: Strvinari starog svijeta) Dragana V. Todoreskov: VLASTITI DETALJI VELIKE SLIKE SVETA (Maja Erdeljanin: Dragi dnevniče / Dear Diary (2006–2023)) Zorana Simić: MAESTRA I MARALDINA (Merse Rudureda: Smrt i proleće) Jovana Vojvodić: KLINIKA ZA PROŠLOST – DOBRO DOŠLI U KNJIGU (Georgi Gospodinov: Vremensko sklonište) SVETLA KOMORA Jelena Anđelovska: TEMORI DOLLS – SVAČIJI PORTRETI KO JE KO

GDE JE ŠTA UVODNIK Jurij Hudolin: RADITI ZA SEBE, A JOŠ VIŠE ZA DRUGOGA O SLOVENIJI Denis Poniž: BREME PROŠLOSTI, BREME BUDUĆNOSTI Andrej Detela: O DUŠI SLOVENIJE I SLOVENAČKOM IDENTITETU Marijan Ivanuša: PROBOJ POEZIJA Tomaž Šalamun: O KOŽI PTICA Meta Kušar: PETE PESME XII Stanka Hrastelj: DRAGI PUŠKINE... Jurij Hudolin: (Muslimani, nacionalisti...) Aleš Mustar: DEPRESIJA Iztok Osojnik: POSEBNO ZA OVU PRILIKU Ana Porenta: PESNIKINJE Maja Vidmar: ODA PUPOLJCI BRESKVE – SLOVENAČKA HAIKU POEZIJA (Milan Dekleva, Jure Detela, Alenka Zorman, Darja Kocjančič, Josip Osti, Rade Krstić, Jože Štucin, Dimitar Anakiev, Primož Repar, Tone Škrjanec) PROZA Mare Cestnik: U KORAK S REKOM Vinko Moderndorfer: OTVORILA SAM OČI I OTIŠLA DO PROZORA Maja Novak: EHO Suzana Tratnik: I JEDNO I DRUGO DRAMA Rene Kristan: HAPPY BUS ILI FILOZOFI LETE U NEBO INTERVJU Milan Petek Levokov i Maja Novak: SATIRIČAR KOJI SPASAVA PUŽIĆE I VERUJE U MAČKE EDVARD KOCBEK Edvard Kocbek: INTELEKTUALAC PRED ODLUKOM Primož Repar: KONTRAEKSKLUZIVIZAM ILI O SVEDOČENJU LICA Janko Rožič: RASPITIVANJE O KOCBEKU SIMPOZIJUM Jurij Hudolin: ROBOVI SUJETE I RAZDORA Zoran Kanduč: KRIMINALNA EKONOMIJA, DUH STUPIDNOSTI I INTELEKTUALNI BALONI Andrej Ule: VITGENŠTAJN I TOLSTOJ O SMISLU ŽIVOTA FEMINIZAM Iva Jevtić: TELO LJUBAVI: ŽENSKO TELO U SREDNJOVEKOVNOJ MISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI Stanislava Hrobakova Repar: ĆUTANJA U SVETLU FEMINISTIČKIH TEORIJA Barbara Simoniti: NEKA OFELIJA PROGOVORI GLOBALIZACIJA I SOLIDARNOST Janez Vodičar: NEKOLIKO POLAZNIH TAČAKA ZA SOLIDARNOST U MOM SVETU Primož Repar: SLIKE GLOBALIZACIJE I RASPOLOŽENJE SOLIDARNOSTI MUZIČKA SCENA Milko Poštrak: DOPRINOSI SABRANIM DELIMA DVADESETOG VEKA Borgezija: SVE JE OTVORENO Kuzle: PRELOMNA TAČKA Buld09i: OPUŠTENE STARE PRDONJE?

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1986. Broj: 4 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 178 Stanje: odlično očuvano SADRŽAJ: BOHUMIL HRABAL: Klubovi poezije – roman / preveo Milan Čolić [5] POVODI ROBERT GREJVS: Zao čovek – pesma / preveo Miloš Komadina [83] DENI DE RUŽMON: Uloga modernosti u odnosima Evropa – Svijet [84] Slobode koje možemo izgubiti [93] / preveo Frano Cetinić FILIP LARKIN: Izabrane pesme / preveo Srba Mitrović [106] KINZLI EJMIS: Oproštaj od prijatelja / preveo Srba Mitrović [123] SRBA MITROVIĆ: U počast Filipu Larkinu [126] JAROSLAV SAJFERT: Moj životopis – pesma / Preveo Aleksandar Ilić [131] ELZA MORANTE: Drug [133] Kradljivac svetlosti [135] ALBERTO AZOR ROZA: Artur i ostrvo [139] ENCO SIPILIJANO: Od Remboovog pakla do Mocartovog raja [142] ELZA MORANTE: Ovaj vek je poprište dramatičnih promena [145] / prevela Jasmina Livada ALDEBARAN: Smrt je taj vrt u kome se budim / preveo Kolja Mićević [150] PRIKAZI JOVAN ĆIRILOV: Otvorenih očiju [155] Autobiografija najvećeg glumca [156] MIHAJLO PANTIĆ.: Raščlanjeno pripovedanje [157] BRANKO ANĐIĆ: Karlos Fuentes – dijalog pisca sa Meksikom [159] BRANKA KRILOVIĆ: Časopis Teatar Evrope [160] HRONIKA O AUTORIMA Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG47 (K)

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Fransoa Rustan: KAKO NASMEJATI PARANOIKA? Sava Damjanov: TEOLOGIJA SMEHA KAO HUMORISTIČKA DOKTRINA Zoran Subotički: KO SE BOJI SMEHA JOŠ Mikel Borš Jakobsen: BATAJ I SMEH BIĆA Filip Soler: SELINOV SMEH Žan-Lik Nansi: SMEH, PRISUSTVO Maja Herman Sekulić: MODERNISTIČKA PARODIJA V. J. Halizev, V. N. Šikin: O SMEHU Velimir Ćurguz Kazimir: OVAKO IL` NIKAKO; Vojislav Despotov: E.R.O.S I S.M.E.H Ivan Negrišorac: ZAŠTO NISAM BUBNJAR U NEKOM BLUES BAND-U? Miodrag Raičević: U SOBU PROVALIŠE NOVINARI Milenko Pajić: KAD SAM BIO MLAD, NEUPUĆEN I KAD SAM JOŠ UMEO DA SE SMEJEM Vasa Pavković: GRUČO MARKS UZVRAĆA UDARAC Miki Šepard: PLOP!; Stojan Janković: BALADA O KAPITENU VILIJAMU RAPAJIĆU; Džim Morison: POTRAGA ZA GRALOM; Genadij Ajgi: BAJKA O BRANIKU Milivoj Nenin: DOSTA SMEHA TREBA RADITI Miljurko Vukadinović: SVE POLUSREĆNE PORODICE SU SMEŠNE Boris Vukasović: FEREDŽA (prilog istoriji erotskog rublja) Dejan Simonović: HAZJAJIN Zoroslav Jasenski: SUDBONOSNI SUSRET Danil Harms: RAZGOVOR UZ SAMOVAR Cirko della Primavera: KLASIČNI CIRKO MARKETING Elizabeta Šeleva: GOVOR IZOKRENUTE STVARNOSTI Aleksandar Prokopiev: BRONTOPS Dragi Mihajlovski: SVRTNIČAR IZ NAJNOVIJE HRVATSKE (SMEHOVNE) PROZE (Julijana Matanović, Davor Slamnig, Dragan Ogurlić, Edo Juković, Zorica Radaković, Zdenko Bužek, Željko Valentić, Boris Gregorić, Dražen Mazur, Goran Tribuson, Damir Miloš, Dubravka Ugrešić, Branka Slijepčević, Borivoj Radaković, Miro Gavran) Mihajlo Pantić: PISATI P(J)ESME Laslo Blašković: ZAŠTO TI TAKO LIČIŠ NA MENE Lina Gemini: SMEHOSKOP Herman Broh: SMEH JE PROIMUĆSTVO BOGOVA I LJUDI...; Aleksandar Kondratov: 666 ESHATOLOŠKA KOMEDIJA IQ

Časopis `NOVA MISAO` BROJ 1 JANUAR 1954 MILOVAN ĐILAS: ANATOMIJA JEDNOG MORALA Čuveni PRVI broj političkog časopisa NOVA MISAO iz januara 1954 (časopis je počeo da izlazi od 1. januara 1953. godine), u kome je Milovan Đilas, tada treći čovek moćne KPJ i države FNRJ objavio legendarni i gromovit članak pod naslovom `Anatomija jednog morala` u kome je, bez pardona, naslikao lagodan život tadašnje političke i partijske vrhuške YU partije i države zbog čega je bio odstranjen sa svih partijskih i političkih funkcija i zbog daljih pisanja protiv jednoumnog komunističkog sistema i kulta ličnosti JOSIPA BROZA TITA, suđen i osuđen na 9 godina robije! Časpis je ubrzo ugašen, redakcija rasturena, a Milovan Đilas dopao zatvora! Za svog života Milovana Đilasa ubrajali su među 1OO najznačajnijih i NAJUTICAJNIJIH ljudi sveta, a bio je svetski KOMUNISTIČKI disident broj 1... i to zbog čega? Milovan Đilas nije imao VI američku flotu, tenkovske divizije (aluzija na Staljinovo pitanje `A koliko divizija ima Papa`), ni Suhoje, ni nosače aviona !! Njegovo oružje bile su - IDEJE !!! A IDEJE su uvek u istoriji čovečanstva revolucionisale i menjale SVET i ČOVEKA, mnogi protagonisti novih ideja često su gubili glave, spaljivani na lomačama, ubijani, kažnjavani, zatvarani, mučeni i često suđeni i bez suda i optužnice! INKVIZICIJA je radila punom parom, bez obzira na karakter sistema! Ali DŽABA, Ideje niko i nikada nije mogao da zaustavi! P.S. Redakcija časopisa je bila `teška artiljerija` tadašnje YU knjževnosti, pažljivo odabrana i sastavljena od partijskih i književnih autoriteta: MILAN BOGDANOVIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, OSKAR DAVIČO, VLADIMIR DEDIJER (od septembra 1953), BORA DRENOVAC, MILOVAN ĐILAS (kontrolor i partijski ideološki bič!), DUŠAN KOSTIĆ, SKENDER KULENOVIĆ (glavni i odgovorni urednik) i MIHAILO LALIĆ !!! (Mihajlo Grušić) ..................................................................... ČASOPIS JE AUTENTIČAN ODLIČNO OČUVAN BROŠ UKUPNO 19O STRANA BIBLIOFILSKI PRIMERAK KOLEKCINARSKI PRIMERAK, 1954. Ekstra !!!!!!!!!!!! skk247

GDE JE ŠTA GLASOVI Vladimir Kopicl: POTEMKINOV KALENDAR Ana Ristović: KNJIGA NESTAJANJA Miroljub Todorović: VODA OD KROMPIRA Slavoljub Marković: HIPERPRIČA Živko Prodanović: PLAVA PTICA I JA Stanislava Nikolić Aras: PREMJEŠTANJA Bojan Krivokapić: LJUDI NISU PTICE Branislav Živanović: HIDRA Monika Herceg: MEDUZA POPRAVLJA SAMOPOUZDANJE RADEĆI PLETENICU OD ZMIJA Đorđe Aćimović: ULICA KOJU SU POJELI KATANCI VRT Mileta Prodanović i Radmila Gikić Petrović: RAZGOVOR ILUMINACIJE En Karson: VARIJACIJE O PRAVU NA ĆUTANJE Toni Hogland: DVADESET PESAMA KOJE BI MOGLE SPASITI AMERIKU Tomaš Kubiček: MILAN KUNDERA U PREVODIMA – OTVORENO DELO ZLATNA GREDA Tihomir Brajović: SJAJ EPOHE U RALjAMA BIJELOG KLAUNA Drinka Gojković: JEDNA JEDINA REČ Milutin Ž. Pavlov: SLUTOV SIVE ZONE NEBA I PUSTOLOV OTMENOG SRCA ILITI MILOŠ CRNJANSKI NA RUBU DOPUŠTENOG ČEMERA I TUGE IME Džef Dajer i Metju Spektor: UMJETNOST NEFIKCIJE BR. 6 Džef Dajer: BELI PESAK Džef Dajer: PREDGOVOR ZA CRNO JAGNJE I SIVI SOKO REBEKE VEST Branislav Živanović: POSLEDNJI VIKTORIJANAC NA ORIJENTU RED VOŽNJE Loren Hof: RADILA SAM KAO MAJSTOR ZA KABLOVSKU Nikola Madžirov: DOM – PROSTOR KOJI SE NAPUŠTA DOZIVI Fabio Pusterla: ZEMLJA POSLA Jan Vagner: SEDAM PESAMA Fjodor Svarovski: VODA Raul Braska: MIKROPRIČE RAZMENA DAROVA Bojana Stojanović Pantović: NOSILAC ALTERNATIVNOG KANONA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI (Milo Lompar: Crnjanski – biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2018) Ivana Z. Tanasijević: UMETNOST UTOLIKO OZBILjNIJA, UKOLIKO VIŠE LIČI NA IGRU (Vladimir Pištalo: Značenje džokera, Agora, Novi Sad, 2019) Jelena S. Mladenović: PRODUBLJIVANJE ISKUSTVA – SEĆANJE – RAZOTKRIVANJE ZABLUDA (Vladimir Tabašević: Zabluda Svetog Sebastijana, Laguna, Beograd, 2018) Dragan Babić: BEG U SRCE TAME (Damir Karakaš: Proslava, Naklada OceanMore, Zagreb, 2019) Ivan Šunjić: POETSKI KONTINUITET (Darija Žilić: Svanuće, Biakova, Zagreb, 2018) Jelena Lalatović: NOVA EMIGRACIJA I STARA MIZOGINIJA (Sanja Nikolić: Sila i Soni u Berlinu, Lom, 2018) Srđan Srdić: PREŽIVETI KINU (Ju Hua: Kina u deset reči, preveo sa kineskog Zoran Skrobanović, Geopoetika, Beograd, 2018) Srđan V. Tešin: PRIČE S DUPLIM DNOM (Etgar Keret: Iznenada neko pokuca na vrata, Laguna, Beograd, 2019) KO JE KO

Izviđači Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Bojan Dimitrijević Beograd, 2011. Tvrd povez, veliki format 22cm x 31cm Latinica, 171 strana Bogato ilustrovano Istoriju često zanemarivane komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Tema je izuzetno interesantna za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojske i države u celini u toku hladnog rata. Veliki broj ilustracija dodatno pomaže u sklapanju slike o ulozi i značaju izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Epoha hladnog rata već je odavno prošlost, od koje je uspostavljena značajna vremenska i istorijska distanca, što je uticalo da se u više svetskih centara formiraju i uspostave projekti ili katedre studija hladnog rata. Proteklih godina u javnosti se pojavilo više značajnih dela u kojima se tumače razni događaji iz ovog perioda svetske istorije. Kako u Evropi nije došlo do sukoba dva vojno-politička bloka, koja su stajala jedna nasuprot drugom u periodu 1945. do 1990.godine, mnogi od radova koji se bave vojnom istorijom hladnog rata u Evropi, ustvari, govore o istoriji priprema, struktura, života ili dilema mogućeg konflikta. Publicistika i istoriografija koje privlače posebnu pažnju zapravo su studije o onim delovima dva sučeljena bloka koji se sukobljavaju u decenijama trajanja hladnog rata. To su uglavnom obaveštajne službe, kao i razne druge manje vojne organizacije koje su u miru hladnog rata bez prekida radile svoj posao, protiv druge strane, te i tako svojim komandama, vojnim i političkim rukovodstvima obezbeđivale pravovremene informacije. Među njima su i vazduhoplovne izviđačke jedinice. U poslednjih nekoliko godina više radova objavljenih u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama bavilo se pitanjima vazdušnog izviđanja u toku hladnog rata. Reč je o temi o kojoj se i ranije znalo, ali se tek sa otvaranjem arhiva i vremenom stekao značajni fond znanja. Sa druge strane, radi se o borbenim aktivnostima koje su vazduhoplovstva obavljala u miru hladnog rata, pa je interesantnost teme bila zagarantovana, kako za istraživače, tako i za čitače. I SFR Jugoslavija je imala svoj udeo u takvim operacijama u doba hladnog rata. Njen jedinstveni položaj, ali i povremene krize na njenim granicama, koje su bile uslovljene konfrontacijom dvaju blokova, davali su njenom obaveštajno-izviđačkom paratu dosta prilika za iskazivanje, i to za sve vreme postojanja države, ali i kasnije, devedesetih godina, kada su građanski ratovi besneli po njenim zemljama naslednicama. Ova studija se bavi jugoslovenskim vazduhoplovnim izviđačkim jedninicama od njihovog stvaranja 1947. godine pa do današnjeg dana, ali samo o srpskom vazduhoplovstvu. Pozicija Jugoslavije i njen specifičan ideološki sistem uslovili su da kao država prođe kroz više vojno-političkih kriza, u kojima je njen obaveštajno-izviđački sistem, radi zaštite države, ali i obezbeđenja njenog ofanzivnog odgovora, bio angažovan u potpunosti. Sukob sa zemljama Informbiroa 1949 – 1954, Tršćanska kriza 1953, mađarski događaji i sovjetska intervencija 1956, agresija na Čehoslovačku 1968, sukob sa Italijom 1974, bili su momenti kada se izviđačka avijacija aktivirala i izvršavala zadatke u zemlji ili u vazdušnom prostoru suseda. Van tih dramatičnih događaja, u miru, preko ove komponente odbrane i vazduhoplovstva motrili su se protivnici sa obe strane – i na Istoku, i na Zapadu. Prestanak hladnog rata u Evropi značio je početak serije ratova na teritoriji sada već bivše Jugoslavije. Izviđačka avijacija je učestvovala i u tim događajima, ali u sasvim drugačijim uslovima, a od sredine devedesetih i uz pojavu vazdušnih izviđača Severnoatlanskog pakta, koji su potpomagali dejstva svoje avijacije 1995. i 1999. godine. Tako je priča o vazdušnom izviđanju na ovom prostoru i priča o nizu sukoba i konflikata kroz koje je ovaj region prošao. Međutim, to je priča o neprestanoj potrebi za modernizacijom i tehnoločkim napretkom koji je istvarivan kroz nabavke i upotrebe nove opreme. Autor se od ranije bavio ovom tematikom, pa su neki delovi ove studije objavljivani kao delovi studija koje su se bavile srodnim temama. Zainteresovani čitaoci će to prepoznati a o tome svedoči i biografija na kraju knjige. Iskustvo stečeno na prethodnim studijama upućuje da će ova knjiga biti i predmet diskusija na vazduhoplovnim Internet forumima. I da će stavovi biti različiti. Međutim, nismo imali imali nameru da se ponavljamo, već da u celosti ispričamo i opišemo istoriju jedne često zanemarene komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Stavljanje u logičan istorijski sled cele ove teme, od 1947. do 2007. godine, dalo nam je za pravo da smatramo da je reč o izuzetno interesantnoj temi za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojski i države u celini u toku hladnog rata. I veliki broj ilustracija pomoći će, takođe da se stvori odgovarajuća slika o ulozi izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Autor želi da se zahvali svima koji su pomogli da ovaj rukopis ima formu koja je pred čitaocima. A to su mnogobrojni pripadnici izviđačkih jedinica JRV – RV i PVO, sa kojima je u viđe navrata razgovarao, zatim svima koji su pomogli sa foto-materijalom, kao i prijateljima i saradnicima koji su radili na njenom tehničkom uobličavanju.

Nemojte nas zaboraviti-ratni dnevnik srpskog oficira WWI-1914. **3350*2020 war diary of a Serbian volunteer officer in the First World War, ratni dnevnik srpskog oficira dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, -Ovo je zapravo priča o tome kako je srpski narod uspio u vremenima koja su bila surova i teška da očuva svoj živalj i da se digne iz mrtvih autor: Milan Vakanjac tekstovi: Gordana Bulović i Mile Ignjatović; urednik: Dragan Otašević; fotografije Feđa Kiselički Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997 godine tiraž 300.-posebna izdanja-prvo izdanje Tvrd kožni povez. 597 strana.ćirilica,lostrovana, format: 24,5 x 18,5 cm, težina 1000.grama stanje : stanje odlicno-nema vidljivijih tragova da je korištena Zahvaljujući njihovim zaslugama za budućnost su zabeleženi i sačuvani događaji kojima se srpski narod svrstao u red velikih evropskih naroda u novijoj istoriji“ Da se budućim generacijama obraća i Vakanjac, naglasila je i Gordana Bulović, jedna od autora izložbe i istoričarka umetnosti Muzeja grada Novog Sada, pojasnivši da je citat iz dnevnika ovog dobrovoljca uzet za naslov izložbe zato što podseća na stradanje, odnosno „ideju oslobođenja“, koja ih je vodila. Ona je ukratko istakla najznačajnije momente iz biografije pomalo zaboravljenog slikara Vase Eškićevića, rođenog u Irigu 1867. godine, koji je posle završenog berberskog zanata s 17 godina dospeo do čuvenog beogradskog vlasuljara Arsnickog. Bulović je ukazala na njegovo školovanje – najpre u Beču, a potom u Petrogradu, gde u klasi čuvenog slikara Rjepina završava akademiju. Međutim, već na početku Velikog rata Eškićević odlazi iz Petrograda da se s puškom u ruci bori za nacionalne ideale. Raspodeljen je za zvaničnog slikara Prve srpske armije, s kojom je prošao sve strahote i golgote rata slikajući ratne prizore onako kako ih je doživljavao. Knjiga je bogata fotografijama prvog ratnog fotoreportera Riste Marjanovića, rođenog Šapčanina, koji se na poziv srpske vlade na početku rata vraća iz Pariza u Srbiju kao zvanični fotoreporter Vrhovne komande srpske vojske, kao i slikama Vase Eškićevića koga su nacionalni ideali doveli u Srbiju iz Rusije na početku rata. Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vasa je sve ostavio u Rusiji i preko Odese i Renija Dunavom stigao u Srbiju. Kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, proveo je svih pet godina na ratištu. Kada je počeo Austro-Srpski rat, ja sam otišao u srpsko poslanstvo u Petrogradu i prešao u srpsko podanstvo, a 15-og avgusta 1914. god. došao u Srbiju i odmah podneo Vojnom ministarstvu molbu da me naznače u kakav divizijski štab kao ratnog slikara. Krf 13 Juna 1916.g U istom dokumentu stoji da je Štab Vrhovne komande, Operativno odeljenje, doneo rešenje br. 2461 od 31. 06. 1916. godine da se za ratnog slikara Štaba Prve armije odredi akademski slikar Vasa Eškićević. Ovo rešenje potpisao je načelnik Štaba đeneral Petar Bojović. „Vasa je radio slike na samom frontu. Brzo. Posebno su zanimljive njegove skice na kojima su predstavljeni prizori iz svakodnevnog života, žene na potoku, priroda kroz koju je prolazio“, naglasila je Bulovićeva. O drugom ratnom reporteru i umetniku Risti Marjanoviću pričao je za Danas Branislav Stanković, kustos istoričar Narodnog muzeja u Šapcu, ukazujući da se ovaj fotograf, koji je rođen u Šapcu 1885. godine, posle školovanja u Beogradu, Beču, Berlinu zaustavio u Parizu, gde od 1908. godine postaje član, a potom i urednik za ilustracije New York Heralda za Evropu. Prema rečima našeg sagovornika, kroz Marjanovićeve fotografije prepoznajemo osećaj za trenutak koji posmatrača uvlači u atmosferu snimka – u fotografijama koje će moći da vidi publika se tako gotovo može osetiti miris Šapca, Mačve, zapaljenih kuća, užasi i hladnoća prelaska preko albanskih gudra, kao i po koji predah u borbi. Akademik Dušan Otašević zahvalio se i nabrojao juče sve institucije koje su ustupile materijal za izložbu „Nemojte nas zaboraviti“, među kojima su pored gorenavedenih i Vojni muzej, Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka „Pavlje Beljanski“, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Srpska čitaonica iz Iriga, Vojna akademija, privatni kolekcionari. Na izložbi je predstavljeno 60 fotografija, 25 slika i 81 skica, a publici će biti dostupna do 25. novembra. Večeras u 19 sati svečano će je otvoriti akademik Dušan Kovačević. Upravo ovi radovi koji su bili su predstavljeni u Francuskoj na Velikoj savezničkoj izložbi 1916.godine, zatim 1917. u Londonu, pa u Njujojrku i kada je svu tu misao obavio vratio se na Solunski front i zabilježio posljednju fazu probijanja fronta i ulaska srpske vojske u Beograd i Novi Sad. Uništeno Bulovićeva je rekla da se i danas u Novom Sadu nedovoljno zna o Eškićeviću, koji je inače sahranjen na Uspenskom groblju u tom gradu 1933. Njegova slike s ratnom tematikom su, prema rečima Bulovićeve, neadekvatno ocenjene i nalaze se rasute po muzejskim zbirkama i privatnim kolekcijama Posle Drugog svetskog rata čak i fotografija na kojoj predaje crtež prestolonasledniku Aleksandru na Solunskom frontu je na zahtev vlasti uništena. ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

CVEJA JOVANOVIĆ KRVAVI PUT SEVERNOG ODREDA - ratni putopis Izdavač - Novo delo, Beograd Godina - 1987 360 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Dragojlo Dudić Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Na severu Ledeno je more Rađanje `crne komande` Austrija - Sitendorf Severna Nemačka - Beveringen I po moru plovila galija Norveška Bergen: prve žrtve Rastajemo Krajnji sever Evrope Ponoćno sunce Laponija - logor Karašok Na jug - severni Logor Usen od početka Logor Bejsfjur kod Narvika Logor Usen dalje Najzad zarobljenici Logor Korgen od početka Logor Korgen dalje Logori Krokstran i Bjelones Još o logoru korgen Logor Potus u Slanoj dolini Logor Botn od početka Logor Potus dalje Logor Polar u severnoj pustinji Logori Ejsan, Sandnesšen, Nesna, Lund Dalje zajedno na Polaru Još o Sandnesšenu, Nesni, Lundu, Ejsanu O logoru Ilvingen Pred slobodu Sloboda Priča Dragoja Žunjića Vraćamo se O logoru Eustrot na Erlandu O logorima Trola, Ejsan, Breting, Haselvik, Hovde Jošologoru Ilvingen O koncentracionom logoru Falstad O bolnici u Lilehameru Vraćamo se bez najboljih Registar imena Poseban Spisak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dušan Azanjac Ivica Alar Karlo Andrijević Dušan Antić Milorad Ašković Miailo Besarabić Mumin Bešlić Žika Bukumirović Ljuba Vreljanski Dragoljub Vuksanović Hivzo Galošević Maks Ruski Gemajnhart Momčilo Bulja Davidović Demartin Stanko Diklić Dragomir Dimko Dinić Dragutin Guta Dobrivojević Herman Dolp Ernest Mali Duman Uroš Pilot Đelić Dionisije Đorović Rade Ele Era Karašok Slavče Živić Dragoje Žunja Žunjić Slavoljub Zarić Jovan Zeljković Osman Zubović Ivan Vanjka Ivanov Veljko Ilić Mirko Jadrić Aleksandar Fakir Jevtić Branko Jezić Stanko Jerosimić Vita Jovanović Gvozden Jovančević Valter Johansen Julija Johansen Relja Kalember Ljudevit Karas Živorad Bata Knežević Miladin Mlađo Kovačević Vlada Policajac Konstantinović Đorđe Đota Kostić Sveta Kocić Peatr Krasulja Ljubomir Krstić Aleksandar Aca Kunič Pašaga Kurjaković Alija Ale Lelić Jovan Rumun Linca Dobrosav Lukić Nikola Emil Magdić Miodrag Mandić Blagoje Marinković Pera Brana Marković Bogomir Zdravko Miladinović Milorad Dragan Milanović Jovan Miletić Ivo Kasapče Milićević Vladan Milošević Aca Gluvara Mirković Mitić Dragoslav Mitrović Dragan Šmit Nikolić Živan Čokara Nikolilć Nenad Obradović Dragoljub Zege Pavić Pavle Petković Ljubomir Ljuba Macuoka Petrović Dragoš Petronijević Spasoje Petrušić Života Pirić Radivoje Plavšić Aleksa Pekar Popović Raša Popović Triva Popović Živadin Prlić Ljubomir Prlić Petar Radeka Uglješa Radiš Vladimir Ratković Voja Rakić Sinia Savić Šefkija Sirčko Aleksandar Sokolović Josif Staljin Petar Šotan Stamenović Veselin Braca Stankovi Aleksandar Zuba Stevanović Štefan Telišman Stevan Toman Danilo Tomić Vasilije Lala Turkulj Dragi Urošević Jusuf Filipović Franjo Fuks Ibro Halilović Avdo Čakić Miodrag Šele Šestić Branko Šuput

Modernizacija i intervencija - jugoslovenske oklopne jedinice 1945-2006 / Bojan B. Dimitrijević Beograd 2010. Tvrd povez, ilustrovano, 406 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). D4 Autor je izabrao hronološki način izlaganja materije pre svega zato što je ovo, ipak, istoriografska knjiga. Ali istoriografska knjiga koja govori o jednom, u suštini, tehničkom aspektu vojne istorije. Ovo pitanje će možda izazvati kritičke komentare, ali treba imati na umu da je raspoloživost građe uticala na izgled knjige. Autor se našao pred dilemom : da ponudi sintezu, ali da ostavi van nje mnoge do sada nepoznate detalje iz istorije JNA i oklopnih jedinica. Činjenica da smo istraživali građu koja je još uvek nedostupna istraživačima ohrabrila nas je da se upustimo u davanje podataka koje obično ne sadrže materijal čija je pretenzija da budu sinteza. Pristup se potom sam nametnuo : hronološka istorija prožeta značajnim epizodama i krarakterističnim detaljima. U takve epizode spadaju : upotreba oklopnih vozova, pokušaj osvajanja proizvodnje tenka T-54, detaljni osvrt na pojedine tipove borbenih vozila, kraća poglavlja o Vojsci Republike Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine kao dopuna ratnoj epizodi oklopnih jedinica u Jugoslaviji.Druga strana izazova bila je činjenica da je autor profesionalni istoričar, ali i tenkista po `ves-u`. Fascinacija tenkovima a otuda i tehnikom predstavlja, verovatno, osobinu svakog tenkiste, pa tako i autora ove knjige. U svetlu tog dvojstva valja čitati ovo delo - kao istoriografsko štivo sa obiljem tehničkih detalja. Sadržaj: Uvod 1. STVARANJE OKLOPNIH JEDINICA JUGOSLOVENSKE ARMIJE Stvaranje partizanskih oklopnih jedinica u Drugom svetskom ratu Formiranje Prve tenkovske armije Koncepcijski problemi tenkovske armije Prelazak u mirnodopski život U Tršćanskoj krizi 1946—1947 Tipovi borbenih vozila u naoružanju Sovjetske isporuke Oklopni vozovi Pomoć drugim armijama Tehnička služba tenkovskih jedinica 2. ISKUŠENJA RASKIDA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Organizacijski razvoj Oklopnih jedinica 1948—1949 U periodu izolacije Vozilo A Promene u organizaciji 1950—1953 3. AMERIČKA VOJNA POMOĆ - NOVA EPOHA U RAZVOJU OKLOPNIH JEDINICA Tenkovi iz programa vojne pomoći Preobuka i preoružanje Veliki manevar 1953 Tršćanska kriza 1953 Dogradnja organizacije i problemi u korišćenju dobijene tehnike Razvoj baze obuke Razrešenje pitanja oklopnih vozova Reorganizacija 1956. i novosti u obuci Tehnički problemi OJ u drugoj polovini 1950-ih godina Popuna i produženje roka mobilizacije OJ Osvajanje domaćih projekata U sastavu snaga UN Tenkisti na paradama 4. OKLOPNE JEDINICE U NOVOJ KONCEPCIJI ODBRANE, PREMA PLANU DRVAR 1959. Organizacija oklopnih jedinica Problemi popune ljudstvom i izvođenja obuke Stanje tehnike roda OJ i mobilizacijska gotovost Razvojni zadaci — domaće modifikacije tenkova T-34 i M4A3 Šerman Oklopni transporter jugoslovenske proizvodnje Nova sovjetska borbena vozila ulaze u naoružanje JNA Pokušaj kopiranja tenka T-54 Ostala tehnika za rod OJ Radio-uređaji IC uređaji Ostala oprema i naoružanje za rod OJ Kamuflažno bojenje Stanje tenkovske tehnike u prvoj polovini 1960-ih godina Prema novoj reorganizaciji Parade u 1960-im godinama 5. REORGANIZACIJA DRVAR-2 1964.GODINE Nova organizacija Nabavke nove tehnike — Tenkovi T-55 ulaze u naoružanje — Nabavka modernizovanih veterana T-34B — Nabavka ostalih borbenih vozila Koncepcijska pitanja izbora novog oklopnog transportera Plan Snaga i dogradnja formacije 1966—1967 Kadrovi roda OJ Usavršavanje uslova obuke 6. RAZVOJ OKLOPNIH JEDINICA JNA POSLE SOVJETSKE INTERVENCIJE U ČEHOSLOVAČKOJ 1968. Angažovanje po planu Avala i iskustva Odgovor na nove izazove: plan reorganizacije Snaga-2 Planovi razvoja oklopnih jedinica u 1970-im godinama Stanje tehnike OJ početkom 1970-ih godina Nove nabavke borbenih vozila iz Istočnog bloka Obuka u rodu OJ na početku 1970-ih godina Kadrovi oklopnog roda Oklopne jedinice na manevru Sloboda 1971 i drugim vežbama te decenije Problem oklopnog transportera Jugoslovenski tenkovi u Trećem svetu Perspektive i mesto OJ u strategiji JNA 1970-ih godina Opremanje novom tehnikom u drugoj polovini 1970-ih godina 7. OKLOPNI ROD JNA U POSLEDNJOJ DECENIJI SOCIJALISTIČKE JUGOSLAVIJE 1980-1991 Stvaranje novih mehanizovanih jedinica početkom 1980-ih godina Događaji na Kosovu 1981. Borbeno vozilo pešadije Od licence do jugoslovenskog tenka Familija vozila BOV iz fabrike TAM u Mariboru Nastavak mehanizacije OMJ Plan Jedinstvo 1987-1991 Oklopne jedinice prema planu Jedinstvo Pobuna na Kosovu i Metohiji 1989. godine Nastavak reorganizacije prema planu Jedinstvo 2/3 8. OKLOPNE JEDINICE JNA U RATU 1991-1992 Oklopne jedinice u tampon-zonama i na ulicama u proleće 1991. Rat u Sloveniji Rat u Hrvatskoj Iskustva upotrebe OMJ u ratu 1991. godine Reorganizacija JNA početkom 1992. i povlačenje iz Makedonije Rat u BiH Vojska Republike Srpske Srpska Vojska Krajine 9. OKLOPNE JEDINICE U VOJSCI JUGOSLAVIJE Organizacija OMJ 1992-1997 Razvojni zadaci i održavanje Počeci sukoba na Kosovu 1998. godine Oklopne jedinice u ratu 1999. godine Iskustva OMJ u ratu sa šiptarskom gerilom i NATO Gubici OMJ Vojske Jugoslavije Oklopnomehanizovane jedinice VJ u političkim događajima 2000—2001 Organizacija i popuna OMJ u toku 2001—2006. godine Stanje tehnike i modernizacija Nova reorganizacija u okviru Vojske Srbije Zaključak Prilog 1: Trofejna oklopna i guseničarska sredstva zaplenjena 1945. Prilog 2: Oklopna i guseničarska sredstva u upotrebi od 1945. u sastavu JNA Prilog 3: Registar borbenih vozila u JNA (rekonstrukcija) Prilog 4: Pregled organizacje, lokacije i brojnost snaga OJ 1962. Prilog 5: Stanje borbenih vozila u vojsci SCG, mart 2004. IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE BELEŠKA O AUTORU

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1988 Broj: 13 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 256 Stanje: veoma dobro očuvano DEJVID MALUF: Jedan izmišljen život / preveo Miloš Komadina EVA LIPSKA: Sedamnaest riđih veverica i druge pesme / preveo Petar Vujičić Petar Vujičić: Pesnička istina Eve Lipske ZIGFRID LENC: Srpska devojka / prevela Milanka de Luka REJMON KENO: Objašnjenje metafora i druge pesme / preveo Miroslav Karaulac FRANC-KARL GINCKAJ: Put u Komakuku / prevela Mirjana V. Popović RUDOLF AUGŠTAJN: „O meni pričaju da sam mrtav` – intervju sa A. I. Solženjicinom / preveo Božidar Zec A. I. SOLŽENJICIN: Mart sedamnaeste (odlomci) / preveli Zorislav i Duško Paunković MSTISLAV ROSTROPOVIČ: Otvoreno pismo glavnim urednicima / preveo Zorislav Paunković TIMOTI GARTON EŠ: Da li postoji Srednja Evropa? / preveo David Albahari TOMAS STERNS ELIOT: Jedinstvo evropske kulture / prevela Danica Šterić VESTI PISMA / Cvetan Todorov: Pismo iz Pariza Tomislav Longinović: Pismo iz Amerike IZ STARIH ČASOPISA / R. M. Rilke : Pismo prijateljici Lu Salome / prevela Isidora Sekulić Jovan Pejčić: Rilke i Lu Salome Dejvid Maluf (1934) jedan je od najpoznatijih australijskih pisaca i dobitnik je mnogih nagrada. Studirao je književnost, predavao u Australiji, gde danas i živi. Počeo je kao pesnik i ostao pesnik. Opus: romani, zbirke pesama, zbirke priča, libreto za operu, autobiografija. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike. 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi ( 1967) Druga zbirka stihova (1970) Treća zbirka stihova (1972) Četvrta zbirka stihova (1974) Peta zbirka stihova (1978) Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982) Garderoba tame (1985), Područje ograničenog zadržavanja (1990) Ljudi za početnike (1997) Zoološke prodavnice (2001) Ja (2003) Cepka (2006) Njutnova pomorandža (2007) Odjek (2010) Francuski književnik, pesnik i dramaturg, Rejmon Keno (1903–1976) bio je član Bretonove grupe nadrealista od 1924. do 1929, a pisanju se posvećuje tokom tridesetih godina. U početku je radio je kao bankarski činovnik, profesor francuskog i novinar da bi proveo veći deo svog života radeći za izdavačku kuću Galimar, gde je počeo kao čitalac 1938. a kasnije postao i direktor Enciklopedije Plejade 1956. Svoj prvi roman objavljuje 1933. godine, koji je odmah dobio nagradu De-Mago zbog jezičke inovativnosti. „Stilske vežbe“, objavljene 1947. godine donele su mu veliku slavu, a slavni roman „Caca u metrou“ (koji je na srpski preveo Danilo Kiš), pojavio se 1959. da bi već sledeće godine doživeo filmsku adaptaciju u režiji Luja Mala. Čuvena pariska figura pedesetih godina, iz literarnog kružoka sa Sen Žermena, Keno je bio član Kolež patafizik, Udruženja matamatičara Francuske i akademije Gonkur. Erudita enciklopedijskog duha, suosnivač je i književne grupe Ulipo. Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 –Moskva, 3. avgust 2008) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.“ Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I–II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka „ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973–75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste „, 1986 do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu „krivicu“ nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pinčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini. MG47 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)