POSVETA NA PRVOJ STRANI A-Š DELO Beograd 1989 , informativne radio emisije radio Londona u drugom svetskom ratu za područije Jugoslavije, zapisi emisija , tvrd povez, format 15 x 21 cm , latinica, 490 strana, D4

2 lista na početku odvojena, korica min. pohabana po ivicama, 304str.,meki povez,22cm, š d68

Simeon Kostov GOSTI IZ PROŠLOSTI, knjiga 2 RTS, 2007. 143 strane. Veoma očuvana. Radio, emisija, radio emisija. s

Izdavač: Radio i film RTB Bor Broj strana: 172 Pismo: ćirilica Povez: mek

Izdaje - Čigoja štampa Jelica Roćenović, novinar i književnik, rođena 1949. godine u Lipljanu, na Kosovu i Metohiji, u Srbiji. Završila studije srpskog jezika i književnosti. Godine 1985-86. boravila na Univerzitetu u Parizu kao francuski stipendista u oblasti književnosti. Radila kao novinar u kulturnoj redakciji lista `Jedinstvo`, urednik u Domu kulture Studentski grad, novinar RTS - Drugog i Prvog programa Radio Beograda. Dobitnica je godišnje nagrade Radio televizije Srbije za brojne emitovane književne prikaze, eseje i razgovore iz književnosti i kulture u emisiji `Vreme radoznalosti` Prvog programa Radio-Beograda. Sarađivala sa `Književnim novinama`, `Književnom reči`, `Intervjuom`, `Epohom`, `Nedeljnim telegrafom`, NIN-om, `Svedokom`, `Zbiljom` i `Pravoslavljem`. Jelica Roćenović je pisac knjiga `Srbi bez krivice krivi` i `Zašto raspinju Srbe?`, `Svi smo jedno u Hristu`, razgovora sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem. Član je Udruženja književnika Srbije. Nezavisan je novinar. Živi na Novom Beogradu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 141.strana

Mitar Đurišić: PRIMORSKA OPERATIVNA GRUPA, Vojnoistorijski institut Beograd/Istorijski institut Crne Gore Podgorica 1997, str. 285. Drugi svetski rat, partizanske jedinice u Crnoj Gori. МИТАР ЂУРИШИЋ је рођен 1923. године у Парцима, општина Погорица.Основну школу је похађао у Грацу, нижу гимназију у Даниловграду, а учитељску школу на Цетињу и у Херцег Новом. Учесник је Народно - ослободилачког покета од 1941. године Завршио је Војнополитичку школу и Пјешадијску официрску школу. До 1950. године радио је на штабским дужностима а од 1979. године као историчар у Војноисторијском институту. Пензионисан је у чину пуковника. Коаутор је десет књига а у једанаест зборника радова објављени су његови прилози. Написо је неколико десетина чланака о ратној прошлости Црне Горе и Србијеза часописе: Војноисторијски гласник, Историјски записи и Југословенски историјски часопис, а десетак редакција листова и радио телевизијских станица објављивало је његове чланке и фељтоне. Писао је и енциклопедијске јединице за Војну енциклопедију, Енциклопедију Југославије и (још необјављену) Енциклопедију Црне Горе. Има звање научног савјетника. МИТАР ЂУРИШИЋ је рођен 1923. године у Парцима, општина Погорица.Основну школу је похађао у Грацу, нижу гимназију у Даниловграду, а учитељску школу на Цетињу и у Херцег Новом. Учесник је Народно - ослободилачког покета од 1941. године Завршио је Војнополитичку школу и Пјешадијску официрску школу. До 1950. године радио је на штабским дужностима а од 1979. године као историчар у Војноисторијском институту. Пензионисан је у чину пуковника. Коаутор је десет књига а у једанаест зборника радова објављени су његови прилози. Написо је неколико десетина чланака о ратној прошлости Црне Горе и Србијеза часописе: Војноисторијски гласник, Историјски записи и Југословенски историјски часопис, а десетак редакција листова и радио телевизијских станица објављивало је његове чланке и фељтоне. Писао је и енциклопедијске јединице за Војну енциклопедију, Енциклопедију Југославије и (још необјављену) Енциклопедију Црне Горе. Има звање научног савјетника. МИТАР ЂУРИШИЋ је рођен 1923. године у Парцима, општина Погорица.Основну школу је похађао у Грацу, нижу гимназију у Даниловграду, а учитељску школу на Цетињу и у Херцег Новом. Учесник је Народно - ослободилачког покета од 1941. године Завршио је Војнополитичку школу и Пјешадијску официрску школу. До 1950. године радио је на штабским дужностима а од 1979. године као историчар у Војноисторијском институту. Пензионисан је у чину пуковника. Коаутор је десет књига а у једанаест зборника радова објављени су његови прилози. Написо је неколико десетина чланака о ратној прошлости Црне Горе и Србијеза часописе: Војноисторијски гласник, Историјски записи и Југословенски историјски часопис, а десетак редакција листова и радио телевизијских станица објављивало је његове чланке и фељтоне. Писао је и енциклопедијске јединице за Војну енциклопедију, Енциклопедију Југославије и (још необјављену) Енциклопедију Црне Горе. Има звање научног савјетника. Očuvanost 4 i ima autorova posveta.

Narodni heroj JANKO ČMELIK,u dobrom je stanju. Autor:Janko Šago. Izdavač:Sremske Novine,Sremska Mitrovica 1981. Format:20,5cm x 14cm. Broj Strana:315 strana,ilustrovana,tvrd povez,latinica. Janko Čmelik (svk. Janko Čmelík; Stara Pazova, 16. novembar 1905 — Hrvatska Mitrovica, 12. maj 1942), revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice vojovađanskih Slovaka iz Stare Pazove. Pošto mu je otac umro par godina nakon završetka Prvog svetskog rata, ubrzo nakon osnovne škole je sa majkom počeo da se bavi zemljoradnjom. Pošto nisu imali dovoljno zemlje, radio je kao nadničar kod bogatijih seljaka. Kako je od najranijih dana osetio težak zemljoradnički život bio je opoziciono opredeljen. Posećujući čitaonicu Slovačkog narodnog doma došao je u dodir sa komunistima i 1935. godine postao član tada ilegalne Komunističke partije. Bio je veoma društveno aktivan i uticao je na poljoprivredne radnike i siromašne seljake da se organizuju i bore za bolje uslove života. Od 1936. je bio sekretar partijske ćelije, a od 1937. godine sekretar Mesnog komiteta KPJ u Staroj Pazovi. Učestvovao je u organizaciji štrajka poljoprivrednih radnika u Staroj Pazovi, a aktivno je radio i sa omladinom. Od 1938. je vršio dužnost sekretara Sreskog komiteta KPJ za Staru Pazovu, a 1940. je bio izabran za člana Okružnog komiteta KPJ za Srem. Politički je delovao i kroz Slovačku čitaonicu, gde je bio član Uprave. Veoma aktivno je radio na razvijanju zadružnog pokreta, a tokom 1939. godine je radio na stvaranju organizacije Zadružne omladine. Zbog svoje aktivnosti, bio je izabran za predsednika Zemljišne zajednice, koja je sporovela odluku o podeli dela državne zemlje bezemljašima. Zbog političke aktivnosti je bio u nemilosti režima Kraljevine Jugoslavije, a veleposednici su mu zabranjivali da dolazi na njihova imanja i „podbunjuje radnike”. Njegova kuća bila je sastajalište komunista, u kojoj su odravane partijske konferencije, značajne za revolucionarnu aktivnost u ovom delu Srema.

02119) CRVENA SIMFONIJA , Kristijan G. Rakovski , Rivel Beograd 2001 , drugo dopunjeno izdanje, crvena simfonija je pisani dokument izvesnog Dr Landovskog , lekara koji je krajem tridesetih godina 20 veka radio kao stručnjak za droge u sovjetskoj tajnoj policiji NKVD , a koji sadrži celokupni tekst tajnog saslušanja jednog od osnivača SSSR-a i bliskog saradnika Trockog i Lenjina KRISTIJANA G. RAKOVSKOG. Knjiga je svedočanstvo o vezi komunista i internacionalnih bankara i o njihovom finansiranju boljševičke revolucije, mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica , 317 strana , podvlačeno na prvih 70tak strana hemijskom olovkom i markerom

ŽIVKO LAZAREVSKI - BORO MENKOV Likovi revolucionara Narodna Armija 1983. Boro Menkov rođen je 6. maja 1919. godine u Kumanovu, u siromašnoj porodici. Posle završene osnovne škole, nije imao materijalne uslove za dalji nastavak školovanja. Postao je frizerski šegrt, izučio je zanat i radio kao frizerski radnik. Bio je jedan od organizatora URS-ovih sindikata u Kumanovu i postao sekretar sindikalne podružnice frizerskih radnika i član međustrukovnog odbora URS-a u gradu. Po početku oružanog ustanka 11. oktobra 1941. godine, Boro je postao komandant Karadačkog partizanskog odreda. Sa svojom jedinicom je krenuo prema Karadaku da tamo deluje, ali je u trodnevnim borbama protiv bugarskih okupatora poginuo 14. oktobra kod sela Belanovce.

Roma Genocide in Jasenovac Camp Dragoljub Acković (1952) Pokretač je romskih glasila u našoj Srbiji kao što su: radio emisija na Studiju B 1981. godine Ašunen Romalen; listovi Krlo e Romengo, Khamutne dive, Romano them; Romano lil; zatim list za decu Čhavrikano lil, kao i jedan od pokretača naučno-stručnog časopisa Romološke studije.Sredinom 70-tih godina završio Fakultet političkih nauka a potom i Filozofski fakultet, odsek etnologija. Poslediplomske studije nastavio je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Autor je nekoliko knjiga posvećenih romskoj problematici, kao i brojnih tekstova u domaćim i stranim naučnim časopisima. Jedna od njegovih prvih knjiga je Građa za istoriju informisanja Roma, 1994; potom sledi Istorija informisanja Roma od 1935-1995, 1995; Stradanja Roma u Jasenovcu objavio je takođe 1994. godine a naredne 1995, objavljen je prevod ove knjige na engleski jezik (drugo izdanje ove knjige na engleskom jeziku objavljeno je 1997). Dvojezičnu knjigu Ašunen Romalen - Listen People objavio je 1996; a trojezičnu knjigu Čitajte ljudi - Ginavnen Romalen - Read people, 1997; knjigu Oni su ubili njegove oči priredio je 1997. Knjigu Roma Genocide in Jasenovac Camp objavio je 1997. godine, a knjige Ubili su istinu o nama i Nacija smo a ne Cigani – 2001. godine. Od osnivanja Komisije za proučavanje života i običaja Roma SANU, Dragoljub Acković je njen aktivni član. Od 1997. godine izabran je za člana romskog i jugoslovenskog PEN kluba. Član je Udruženja književnika Srbije od 1997. godine. Član je Svetskog parlamenta Roma iz Jugoslavije. Urednik je Romskog programa u Radio Beogradu. Živi i radi u Beogradu. Belgrade : The Museum of the victims of genocide : Rromintepress, 1997 Materijalni opis 173 str. ; 24 cm L/ KUT. 12

Beleške iz Amerike Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd: Kultura, 1945. Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Meki povez, format: 13x19,5 cm, 237 strana, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Kompaktna. 11032023 ktj-51

03733) LEDI PEDŽET I NJENI SRBI , Nataša Marković , Plavi jahač Beograd 2015 , Ledi Pedžet je radila kao dobrovoljna medicinska sestra u vojnoj bolnici `Kola srpskih sestara` i Bolnici u Savamali tokom Balkanskih ratova, a u Prvom svetskom ratu otvorila je bolnicu u Skoplju 1914. i to je bila prva strana humanitarna misija. Mek povez, format 12 x 20,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 219 strana

Zoran Joksimović: SELO DRAGOJLA DUDIĆA, SUBNOR SR Srbije 1966, tvrdi povez, omot, str. 183. Selo Klinci; valjevski kraj; Ustanak i revolucija; Narodni heroj Dragojlo Dudić. Očuvanost 3; ima školsku posvetu; omot pohaban. Зоран Јоксимовић (Брезовица, 12. септембар 1932 — Ваљево, 26. април 2015) био је српски књижевник, историчар и новинар. Добитник је више награда за научно дело. Рођен у селу Брезовици, у Тамнави, 12. септембра 1932. Основну школу је учио у Брезовици (1939-1943), гимназију у Ваљеву (1945-1952), а славистику и југословенске књижевности са српскохрватским језиком студирао је у Београду (1952.-1957.). Скоро цео радни век провео у новинарству. Као ученик покренуо је лист Реч омладине (1952.). У ваљевском Напреду био је новинар-уредник културне рубрике и фељтона (1957.-1961. и 1966.-1990.), уредник листа (1961.), главни и одговорни уредник (1962-1964. и 1966-1970), а директор (1962-1964).Био је управник волонтер Градске библиотеке (1963.), и кустос у Народном музеју (1965-1966) у Ваљеву. Радио је и као дописник Вечерњих новости и Тањуга. Уређивао је дечји лист Полет (1958.-1961.) и Сусрети (1971.-1976.). Члан редакција и уређивачких одбора: У ствари (1960-1961), Вуков сабор (1971-1976), Гласник ИАВ (1959-1971), Гимназијалац (јубиларни 1980. и 1990), ГИРО Милић Ракић (1980-1994) и др. Зоран Јоксимовић је двадесет година (1991-2010), био један од двојице уредника Календара Колубара, (једно време Ваљевац) и редактор Биографског лексикона Ваљевског краја (1996-2010). Уређивао је републички часопис Књижар (2000-2010). Уредио је и књиге Гола Глава и њена школа и Сто година Основне школе у Памбуковици, као и књигу Матуранти Ваљевске гимназије 1952. (о педесетогодишњици полагања испита зрелости). Био је члан је Удружења новинара Србије од 1957, и Удружења књижевника Србије (1962). Преминуо је у Ваљеву 26. априла 2015. године.[ Радови Зорана Јоксимовића награђивани су на анонимним конкурсима: приче у Шапцу, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Београду, Сарајеву, Скопљу; романе Последње лето и Петљаревић и остали наградио је Телеграм у Загребу (1966. и 1967); романсирану биографију Живот Драгојла Дудића и повест Јачи од ватре наградила је Фондација Драгојло Дудић (1972. и 1974). Дело Његово дело је било разноврсно и богато. Аутор је прича, приповедака, романа, романсираних биографија, фељтона, хроника, чланака, критика, записа, портета, интервјуа, позоришних, радио и ТВ сценарија, библиографија. Поједине књиге Зорана Јоксимовића доживеле су више издања, драматизоване и позоришно извођене. Превођен је на мађарски, македонски, руски и енглески језик. Осим књижевног рада Јоксимовић изучава прошлост Ваљева, Ваљевског краја и, у новије време, Тамнаве, XIX и XX века у широком жанровском и тематском распону од политичке, привредне историје и демографије до историје културе, уметности и штампе. Његово вишегодишње књижевно, новинарско и уредничко искуство, послужило му је за веома успешан и цењен редакторски рад који је и језички стручан. Књиге Сенке ветровима однесене, приповетке, Београд 1961; Драгојло Дудић, кратка биографија, Београд 1964; Село Драгојла Дудића, хроника, Нови Сад 1966; Ваљево, град устаника (с групом аутора) Београд 1967; Последње лето, роман, Ријека 1968; Порука испод вешала, повест, Ваљево 1971; Живот Драгојла Дудића, романсирана биографија, Београд 1974; Јачи од ватре, повест Ваљево 1977; Подриње и Колубара, туристички водич (с групом аутора), Београд 1979; Петљаревић и остали, роман, Ваљево 1980; Револуционарни раднички покрет у Ваљевском крају 1919-1941, хроника, Ваљево 1981; Сунце у високом луку, приповетке (предговор Сл. Ж. Марковић), Ваљево 1982; Драгојло Дудић, Ваљево 1987. Изабрана проза (избор Остоја Продановић), Ваљево 2012;

Želimir Đ. Mikić UVEK VAŠA život i delo dr Ketrin Makfejl Matica srpska, Novi Sad, 1998. 424 strane. Lepo očuvana knjiga. Zadnja strana malo uprljana. Dr Ketrin Makfejl poreklom iz Škotsker je jedna od brojnih lekarki i bolničarki koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata , gde je radila u Kragujevcu i Beogradu, potom lečila Srbe u bolnici na Korzici , potom u pozadini Solunskog fronta. Odmah po oslobođenjuu januaru 1919 praktično iz ničega osnivaprvu dečiju bolnicu u Topčideru ...

SAVEZNICI IZDAJU DRAŽU I SRPSKI NAROD - Voja Popović Arhiv 48 str čuveni nemački pisac i novinar J. Altmajer napisao je o suđenju Draži. Mihailović je pobeđen zato je stavljen na optuženičku klupu pored običnih zlikovaca, da bi sa njima u istom sekundu bio i osuđen. i postavljen pred iste cevi. Hristos i Barnabas .. ništa novo ispod sunca Istok i zapad istočna i zapadna orijentacija stali su jedan pored drugog u beogradskoj sudskoj sali. Ni o čemu drugom se nije radilo I zato je Mihailović morao da umre

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana

ENIGMA KOPINIČ 1 Vjenceslav Cenčić Izdavač: Rad - Beograd, 1983. Tvrd povez, zstitni omot ostecen pa je slikano bey omota, format: 15x20,5 cm, 347 strana, ilustrovano, latinica. Korice odlicne. Unutra bez tragova koriscenja! Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.

ENIGMA KOPINIČ 1-2 - Vjenceslav Cenčić Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1. KUT. 62

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

67 dana Užičke republike - Jovan Radovanović Šezdeset sedam dana Užičke republike Slobodna teritorija, slobodna sela i gradovi – to je za narod i partizane bilo nešto novo. Valjalo je upravljati oslobođenim mestima, brinuti za snabdevanje građana i partizanskih jedinica. Mnogo novih poslova iskrslo je pred partizane čim se stvorila slobodna teritorija. A Užice je tada bilo jedno od najvećih mesta u Jugoslaviji iz kojeg je isteran okupator. Sve je trebalo početi iznova. I raditi brzo i organizovano. Ništa ne propustiti, ništa ostaviti slučaju. Bila su prošla samo dva dana od oslobođenja Užica, a u holu Narodne banke sastalo se oko 70 istaknutih predstavnika grada... SADRŽAJ Budi se Užički kraj Propao prepad Zakletva na Lokvi Petnaest protiv jednog Obračun u Gorobilju Nemački Rajh objavio „Grebićima` rat Inženjer Petrović putuje Zavrnut desni rukav - znak raspoznavanja Bela zastava u Krupnju Nemci i četnici u Užicu - zajedno Ćuprija na Moravi Oslobođeno Užice Partizanska parada Rađanje narodne vlasti Deca i roditelji Ceo razred u partizanima Vod Dragačevaca u okupiranom Kraljevu Jedanaest tenkova na Zavlaki Tito među borcima Partizani u talijanskom štabu Sve za front `Parada` zarobljenika u Užicu Lokomotiva broj 83.062 Okršaji na na Bukovima `Štuke` nad Užicem Reč mladosti Partizanska oružana Prvi put na slobodi Tito na sastanku s Dražom Živ je Steva Čolović Tenkovi u Kraljevu Dvoboj kurira Braniti Trešnjicu do poslednjeg čoveka `Ispisnici` Četničko gnezdo u Požegi Topovi na Ljubiću Partizanska metropola slavi Veliki oktobar Jedan običan dan u slobodnom Užicu 1941 Propao i treći napad na Užice Komandir čete „Radoje Marić` Dva ultimatuma Sekretar Želja Komesar Ratko Užička `Borba` Kadinjača Kraj Užičke republike Hronologija događaja iz dana Užičke republike Registar imena Izdavač: Prosveta, Beograd Godina: 1961 Broj strana: 254 Tvrdi povez Biblioteka: Svedoćanstva Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 6160 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija