KORICE 4,4+.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povez: meki sa klapnama Izdavač: Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad Godina izdanja: 1987. Obim: 49 Format: 19 x 12 Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi. Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966). Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora. Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006). Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša. Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja je započela 2013. godine. Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost. Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.

Na šotani bokeljske otmenosti Dubravka Jovanović Plavi jahač, 2007. 120 strana, tvrd povez, četvrtasti format + CD. Odlično očuvana. Dubravka Š. Jovanović rođena je 1958. godine u Kotoru. Objavila je zbirke pjesama „Dijalog postanka“1991, „Kamenov cvat“ 1994, „Na šotani bokeljske otmenosti“ 2007, „Boka plavo ćuti“ 1995. godine sa pjesnicima Milanom S. Kosovićem, Nadeždom Pavlović, Branislavom Cvetković Vitić i Branislavom Bojićem. Brojne pjesme Dubravke Š. Jovanović dobile su muzičko ruho i zaživjele u narodu pa su neizbježna pratnja autentičnim bokeškim feštama ali i na radiju i televiziji u izvođenju klapa i vokalnih interpretatora. Zastupljena je u Antologiji pjesama o vodi „Lirika vode“. Autor je brojnih eseja, reportaža i tekstova iz kulture i književnosti. Dobitnica je nagrade grada Kotora „21.novembar“ kao i više književnih nagrada u SFRJ i u Crnoj Gori. Živi i radi u Kotoru. Glavna je urednica „Skala radija“, prve nezavisne radio stanice u Kotoru.

SEDAM REDOVA ŽIVOTA -Mladen Lompar LOMPAR, Mladen (rođen na Cetinju 22. marta 1944, umro 15. avgusta 2017. u Kotoru), pjesnik, likovni kritičar. Muzejski savjetnik. Završio je Filozofski fakultet (Odsijek za istoriju umjetnosti) u Beogradu. Po završenim studijama radio je kao kustos u Narodnom muzeju. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umjetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smijenjen je s tog mjesta jer nije dopustio da se u Muzej unesu ukradene slike sa hrvatskog ratišta. Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala. Potpredśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Bio je član i jedan od utemeljivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Predśednik Crnogorskog P.E.N. Centra. Prvu knjigu pjesama – »Pustinožitelj« objavio 1970. Već od tada, a posebno od objavljivanja knjiga »Karabojno žitije« (1972), »Tajni osvit« (1975), »Noć poslije« (1981), »Uzalud riječ« (1986) i »Dnevnik iz boce« (1991) predstavlja neobičnu figuru savremenog crnogorskog pjesništva. Zagreb 2009 god, 195 str, tvrdi povez, zaštitni omot, u odličnom stanju. K. D. S. POL. 2 . 2

Autor - osoba Völker, Peter, 1949- = Felker, Peter, 1949- Naslov Über Kunst und Liebe / Peter Völker ; Ausgewählt und aus dem Deutschen übersetzt von Stevan Tontić = O umjetnosti i ljubavi / Peter Felker ; izabrao i s nemačkog preveo Stevan Tontić Vrsta građe poezija Jezik nemački, srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Leipzig : Engelsdorfer Verlag, 2022 Fizički opis 126 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Milić Bakić, Vlađa, 1952- = Milić Bakić, Vlađa, 1952- (karton) Napomene Uporedo nem. tekst i srp. prevod Str. 6-7: Vorwort / Vladja Bakić-Milić Ein Nachruf: str. 10 Stevan Tontić: str. 116 Beleška o piscu: str. 121-122. Peter Felker (Peter Völker) rođen je 1949. godine u gradiću Grindau-Rotenbergen blizu Frankfurta, gde i danas živi. Veliki je putnik, najviše je posećivao Grčku, ali i Republiku Srpsku. Završio je trgovačku školu, radio u oblasti saobraćaja i medija, bio odgovorni urednik za evropsku politiku pri jednoj nacionalnoj agenciji. Bio je i suizdavač jednog alternativnog magazina, suosnivač Fonda solidarnosti s demokratskim medijima sveta, rukovodilac sindikata za medije i film, te organizator međunarodnih kulturnih programa u zavičajnim gradovima Merholc i Gelnhauzen. Objavio je više pesničkih dela (tri su posvećena junacima iz grčke mitologije), dva romana, tri knjige za decu. Najnovije, eksperimentalno delo „Životni svetlosni tragovi“ napisao je skupa sa troje drugih autora. Pesnička knjiga `Agamemnon i Kasandra u Lakoniji` objavljena je u prevodu Stevana Tontića na srpski jezik u Banjoj Luci 2008. godine. Dobitnik više nagrada. MG28

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Autor - osoba Parun, Vesna, 1922-2010 = Parun, Vesna, 1922-2010 Naslov Crna maslina / Vesna Parun ; izabrao i uredio Vlatko Pavletić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1988 Izdanje 1. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1988 Fizički opis 201 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko, 1930-2007 = Pavletić, Vlatko, 1930-2007 Zbirka ǂBibliotekaǂ Izabrana djela / Vesna Parun ; ǂsv. ǂ2 (karton) Napomene Tiraž 3000 Na kor. autorkina slika. Stanje: korice kao na slici, unutra fleka u vrhu stranice na prvih nekoliko stranica (ne smeta čitanju), kasnije se smanjuje. Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922 – Stubičke Toplice, 25. listopada 2010) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku „Pjesme“ (1948) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku „Crna maslina“ (1955) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“ (1968) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka „Zore i vihori“ (1947) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija „Zore i vihori“, 1947., „Pjesme“, 1948., „Crna maslina“, 1955., „Vidrama vjerna“, 1957., „Ropstvo“, 1957., „Pusti da otpočinem“, 1958., „Ti i nikad“, 1959., „Koralj vraćen moru“, 1959., „Konjanik“, 1961., „Jao jutro“, 1963., „Bila sam dječak“, 1963., „Vjetar Trakije“, 1964., „Pjesme“, 1964., „Gong“, 1966., „Otvorena vrata“, 1968., „Ukleti dažd“, 1969., „Tragom Magde Isanos“, 1971., „Sto soneta“, 1972., „I prolazim životom“, 1972., „Stid me je umrijeti“, 1974., „Olovni golub“, 1975., „Apokaliptičke basne“, 1976., „Ljubav bijela kost“, 1978., „Čitač snova“, 1978., „Izabrane pjesme“, 1979., „Mapa Magdica“, 1979., „Šum krila, šum vode“, 1981., „Salto mortale“, 1981., „Izabrana djela“, 1982., „Grad na Durmitoru“, 1988., „Kasfalpirova zemlja“, 1989., „Indigo grad“, 1990., „Sonetni vijenci“, 1991., „Tronožac koji hoda“, 1993., „Začarana čarobnica“, 1993., „Izbor iz djela“, 1995., „Ptica vremena“, 1996., „Smijeh od smrti jači“, 1997., „Pelin basne“, 1998., „Spužvica i spužva“, 1999., „Političko Valentinovo“, 2000., „Grijeh smrti“,2000.. Proza[uredi | uredi kod] „Pod muškim kišobranom“, 1987., „Krv svjedoka“, 1988., „Hrvatska kraljica“, 1999., „Noć za pakost - moj život u 40 vreća“, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] „Patka Zlatka“, 1957., „Tuga i radost šume“, 1958., „Zec mudrijan“, 1958., „Kornjačin oklop“, 1958., „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“, 1968., „Mačak na mjesecu“, 1969., „Miki Trasi i baka Pim Bako“, 1968., „Miki slavni kapetan“, 1970., „Karneval u Kukljici“, 1974., „Poznanstvo s danima malog Maksima“, 1974., „Igre pred oluju“, 1979., „Dvanaest slikovnica o psima“, 1983., „Hoću ljutić, neću mak“, 1983., „Roda u školi“, 1988., „Pokraj Kupe kad se vrapci skupe“, 1989., „Moj prijatelj šišmiš“, 1990., „Uspavanka za poljubac“, 1995., „Kroz prozorčić zime“, 1995., „Pčela, duga i mlin“, 1997., „Tri morske pustolovke“, 2000., „Morska kočijica“, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] „Marija i mornar“, „Apsirt“, „Magareći otok, oliti homo homini asinus“, „Škola za skitnice“. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji „Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što – baštinski dani“ 1995. nagrada „Tin Ujević“ 2003., za zbirku soneta „Suze putuju“ „Nagrada Vladimir Nazor“ 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo MG86

Sa posvetom autorke. Odlično očuvano. Prvo izdanje. Autor - osoba Hasanbegović, Dijala Naslov Neće biti djece za rat / Dijala Hasanbegović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Zenica : Vrijeme, 2017 (Široki Brijeg : Suton) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNova osjećajnost ISBN 978-9958-18-088-0 Napomene Biografija: str. [123]. Izazovno pesničko ostvarenje Dijale Hasanbegović predstavlja jedno od najreprezentativnijih antiratnih dela objavljenih u poslednjoj deceniji. Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta. Poezija Dijale Hasanbegović nije lagano štivo, ali dobra poezija to nikad nije. Ova je zbirka zatamnjeno srce koje ne odustaje od svjetla. Već sa čitanjem prve pjesme postaje kristalno jasno da je ona rijetka kombinacija upravo spomenutog. Sretan sam što postoji i što znam gdje je mogu naći. I kad god se osjetim dovoljno snažnim za svoje strašnije svjetove i njihove mrakove, prenosit ću im stih jedne od pjesama iz ove zbirke. Činit ću to kao ultimativnu poruku i jednu sasvim ličnu prijetnju: Ne dam djecu za rat! – Mehmed Begić Neće biti djece za rat izazovno je pjesničko ostvarenje, čitanje kojeg i pored humornih kontrapunktova brzo ispresavija abdomen (da parafraziram riječi iz jedne od pjesama) nespremnoj čitateljici i čitaocu. Šablonski bismo mogli reći da knjiga Dijale Hasanbegović „nije za svakoga“ – no nije li to istina za poeziju uopće? A posrijedi je, da ne bude zabune, izvrsna pjesnička zbirka. – Dinko Kreho Dijala Hasanbegović je pesnikinja, novinarka i kritičarka. Radila je za nedeljnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka, kao novinarka Radio Sarajevo portala i kolumnistkinja na portalu Diskriminacija. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški. Prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Trenutno radi kao kolumnistkinja za Prometej.ba. Živi u Sarajevu. MG15

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji u periodu 1837-1941 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 316 Pečatirana, donji ćoškići malo dokačeni vodom inače veoma dobro očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-126)

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Bosni i Hercegovini u periodu 1886-1940 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Predgovor: Rajko Petrov Nogo Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 305 Odlično očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-76)

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...

Domovina, bes mašina / Homeland, Rage Machine Cross-poetry (Ukrštenzija) Izdavač: Akademie Schloss Solitude, Stuttgart Prevod: Vesna Radovanović Povez: broširan Broj strana: 68 + 70 Dvojezična: srpski i engleski Veoma dobro očuvana. Cross-poetry (Ukrštenzija) je igra u obliku ukrštenice ali, nasuprot ukrštenici, ne zahteva tačna, netačna ili bilo kakva rešenja. Cross-poetry je intimno iskustvo kroz reči. Svako čuje/razume, itd, reči na sopstveni način. U tom smislu, ovo pisanje je emotivna montaža teksta. Cross-poetry je kolektivna montaža teksta. Na rečima jednog teksta nastaje novi, pa novi i novi tekst. Tako istim rečima pišemo različite tekstove, koji nastajući jedan iz drugog čine da svi pišemo jedan - isti tekst. Jelena Anđelovska je iz Beograda, a od 2005. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti. Osnovala i nekoliko godina vodila novosadski poetski program „Poezija u kući”. Radila kao novinarka, konobarica, SOS konsultantkinja za žene u nasilju, organizatorka mnogih društveno-umetničkih programa, prevodilac sa engleskog, itd. Autorka je dve zbirke poezije Domovina, bes, mašina (2013)i 09:99 ujutru (2016). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, italijanski i mađarski jezik. Izvodi poeziju u saradnji sa muzičarima i vizuelnim umetnicima. Objavljuje kolumne u Milica magazinu i na portalu Glif. (K-80)

Knjiga je u dobrom stanju.Zaštitni omot smežuran sa zadnje strane.Sama knjiga je dobroočuvana.Ima sa strane mala fleka koja nije ušla u strane. ,,Волт Витман (енгл. Walt Whitman; Вест Хилс, 31. мај 1819. — Њу Џерзи, 26. март 1892) био је амерички песник. Витманова поезија представљала је идеје покрета трансцендентализма и његово дело раскида везе америчке књижевности са енглеском и конвенционалним метром и римом, стварајући независну и самосвојну америчку поезију. Спада у најутицајније америчке песнике. Рођен је као друго дете у многбројној породици Волетра Витмана старије и Лујзе ван Велзор. Његова породица је спадала у ране досељенике у САД.Неколико година по Витмановом рођењу породица се сели у Бруклин, где је он до 1830. похађао државну школу намењену сиромашнијим деловима друштва.Од 1833. породица прелази да живи и ради на селу, док Витман остаје у граду и ради као штампарски помоћник и словослогач. У том послу био је до уништења штампарије у пожару 1836. Потом је кратко радио као путујући учитељ у лонгајлендским градићима. Након учитељског посла покренуо је новине са братом Џорџом које је објављивао годину дана.[3] Био је политички активан и учествовао је у кампањи за председничког кандидата Демократске странке. У периоду 1841-1845 ради као новинар у Њујорку и поред новинских чланака објављује своје кратке приче и један роман, који нису имали значајнију уметнику вредност.Од 1845. до 1848. ради у Бруклину као главни уредник месних новина, у које уводи књижевну критику коју повремено сам пише. Након Бруклина са братом се сели у Њу Орлеанс да уређује новопокренуте новине. Тромесечни живот у Њу Орлеансу оставља велики утисак на њега и касније утицај на његов рад. Присуствује разним догађајима попут сусрета са ратним ветеранима и продаји робова. Поново се враћа у Бруклин где уређује новине и бави се политиком. Сам штампа своје главно дело, познату књигу песама Влати траве, која се после појавила у многим издањима, на многим језицима. Пише јој предговор, у којем износи захтеве за новом америчком књижевношћу. Влати траве је збирка песама у слободном стиху, која на снажан начин слави индивидуализам Америке, демократију и братство међу људима, те живо и усхићено описује амерички живот, посебно Њујорк. Дело је проглашено неморалним због слободне обраде полног живота (посебно хомоеротских тонова), па песник бива несхваћен од савременика. Међутим, модерна критика га сматра једним од најважнијих стваралаца у историји америчке књижевности. Највећи део тиража првог издања збирке који је износио око 800 примерака Витман је издделио пријатељима и познаницима. Године 1864. одлази у Вашингтон где негује рањене борце из Америчког грађанског рата. Годину дана касније добија посао у Одељењу за индијанска питања Министарства унутрашњих послова, да би само годину дана касниеј добио отказ након што његова шефица сазнаје да је аутор збирке песама Влати траве за коју се говорило да је скаредна књига. Наредних осама година у канцеларији врховног државног тужиоца. Кап га удара 1873. након чега постаје делимично парализован. Сели се у Камден у Њу Џерзију где живи до краја живота. У посету су му долазили бројни европски и амерички књижевници.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Autor - osoba Vыsockiй, Vladimir Semënovič, 1938-1980 = Vysockij, Vladimir Semënovič, 1938-1980 Naslov Bio sam duša lošeg društva : poezija i proza / Vladimir Visocki ; preveo s ruskog Andrij Lavrik Jedinstveni naslov Poэziя i proza. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 174 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Lavrik, Andrij = Lavrik, Andrij Novikov, Nikolaй Vladimirovič, 1911-1997 = Novikov, Nikolaî Vladimirovič, 1911-1997 Krylov, A. E. Zbirka ǂBiblioteka ǂBIS ; ǂknj. ǂ45 (broš.) Napomene Prevod dela: Poэziя i proza / Vladimir Vыsockiй. Čitamo Visockog / Vl. Novikov: str. 154-167 Komentari / A. Krilov: str. 168-174. Predmetne odrednice Visocki, Vladimir Semjonovič, 1938-1980 Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac. Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce. Biografija Vladimir Visocki je rođen u Moskvi u porodilištu 3. Meščanskaja ul. (61/2). Njegov otac Semjon Volfovič (Vladimirovič) (1915–1997) bio je pukovnik sovjetske vojske, poreklom iz Kijeva. On je bio Jevrej. Vladimirova majka Nina Maksimovna (rođena Serjogina, 1912–2003) bila je Ruskinja i radila je kao prevodilac za nemački jezik. Porodica Visockog živela je u moskovskom komunalnom stanu u surovim uslovima i imala ozbiljne finansijske poteškoće. Kada je Vladimir imao 10 meseci, Nina se morala vratiti u svoju kancelariju u birou za prepise sovjetskog Ministarstva za geodeziju i kartografiju (radila je na stavljanju nemačkih mapa na raspolaganje sovjetskoj vojsci) kako bi mužu pomogla da zaradi za život njihove porodice. Profesionalni život Godine 1955. Vladimir se upisao na moskovski Institut civilnog inženjerstva, ali se ispisao već nakon jednog semestra, odlučivši se za glumačku karijeru. Godine 1959. počeo je da glumi u manje uloge u pozorištu Aleksandar Puškin. Godine 1964. na poziv svog bliskog prijatelja i mentora, režisera Jurij Ljubimovova prešao je u pozorište Taganka. U tom pozorištu Visocki je prvi put došao na naslovnice svojim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom Hamletu i Brehtovom Životu Galilejevom. Pozorište Taganka je u to vreme često bilo predmet državnog progona zbog političke nelojalnosti i etničkog porekla, što je Visockog nadahnulo da se u intervjuima naziva „prljavi Žid” (жид пархатый). U to vreme pojavljuje se i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i neke njegove pesme. Glavnina njegovih pesama iz tog razdoblja nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča. Njegova je popularnost ipak nastavila da raste, a dolaskom prenosivih kasetofona u Sovjetski Savez, njegova muzika je, presnimavanjem kaseta, postala dostupna širokim masama. Postao je prepoznatljiv po svojem jedinstvenom načinu pevanja i stihovima koji su humorističnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička zbivanja. Njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države. Brakovi Visockijeva prva žena je bila Iza Žikova. Svoju drugu ženu, Ljudmilu Abramovu, upoznao je 1961. Venčali su se 1965. godine i imali dva sina, Arkadija i Nikitu. Dok je bio u braku imao je ljubavnicu Tatjanu Ivanenko, a godine 1967. zaljubio se je u Marinu Vladi, francusku glumicu ruskog porekla, koja je radila u Mosfilmu na zajedničkoj sovjetsko-francuskoj produkciji. Marina je tada bila udata i već imala 3 dece. Venčali su se 1969. godine. U početku su održavali vezu na daljinu, jer Marina nije mogla da dolazi u Sovjetski Savez, a Vladimir je teško izlazio iz Sovjetskog Saveza. Kako bi se lakše viđali Marina se učlanila u Komunističku partiju Francuske, što je malo ublažilo stav sovjetske vlade prema Visockom. Problemi njihove veze na daljinu odražavaju se u nekoliko njegovih pesama. Kasne godine Sredinom 1970-ih, Visocki je bolovao od alkoholizma. Mnoge njegove pesme iz tog vremena direktno ili metaforički odnose se na alkoholizam, ludost, opsednutost. Tada je bilo i vreme najveće popularnosti njegove muzike pa ga državna diskografska kuća više nije mogla ignorisati, te je odlučila da izda nekoliko njegovih ploča u kasnim 1970-im. Tada su već milioni te pesme imali na kasetama i znali ih napamet. Istovremeno je dobio i službena priznanja kao pozorišni i filmski glumac. Iako uspešan kao glumac, za život je zarađivao na koncertnim turnejama. Većinu zarađenog novca je trošio na drogu, a bio je zavisan od amfetamina i opijata. Sve je to dovelo do propadanja zdravlja i smrti usled zastoja srca u njegovoj 42. godini. Smrt Njegovo telo bilo je izloženo u pozorištu Taganka, gde je održana pogrebna ceremonija. Sahranjen je na groblju Vagankovskoj u Moskvi, pretpostavlja se da je pogrebu prisustvovalo milion ljudi. Hiljade ljudi napustilo je stadion u Moskvi na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovali pogrebu. Posthumno ga je odlikovala sovjetska vlada. Nasleđe Na dan rođenja Vladimira Visockog u mnogim gradovima diljem Rusije održavaju se muzički festivali. Asteroid 2374 Vladvysotskij, kojeg je otkrila Ljudmila Žuravljeva, nazvan je prema Vladimiru Visockom. Filmografija 1959: The Yearlings (Сверстницы) (Mosfilm, Director: Vasiliy Ordynsky) 1961: Dima Gorin`s Career (Карьера Димы Горина) (Maksim Gorky Studio, Director: Frunze Dovlatyan & Lev Mirsky) as Sofron 1962: 713 Requests Permission to Land (713-й просит посадку) (Lenfilm, Director: Grigory Nikulin) as an American sailor 1962: Shore Leave (Увольнение на берег) (Mosfilm, Director: Felix Mironer) as Pyotr 1962: Greshnitsa (Director: Gavriil Egiazarov and Fyodor Filippov) 1963: Penalty Kick (Штрафной удар) (Maksim Gorky Studio, Director: Veniamin Dorman) as Aleksandr Nikulin 1964: The Alive and the Dead (Живые и мёртвые) (Mosfilm, Director: Aleksandr Stolper) 1965: Our House (Наш дом) (Mosfilm, Director: Vasily Pronin) as Mechanic 1965: On Tomorrow`s Street (На завтрашней улице) (Mosfilm, Director: Fyodor Filipov) as Pyotr Markin 1965: The Cook (Стряпуха) (Mosfilm, Director: Edmond Keosayan) 1966: Стрyапукха (Director: Edmond Keosayan) 1966: I Was Born in Childhood (Я rodom iz detstva) (Belarusfilm, Director: Viktor Turov) 1966: Vertical (Вертикаль) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin and Boris Durov) as Volodya, the radio operator 1966: Sasha-Sashen`ka (Саша-Сашенька) (Belarusfilm, Director: Vitaly Chetverikov) as Singer with Guitar (uncredited) 1967: Brief Encounters (Короткие встречи) (Odessa Film Studio, Director: Kira Muratova) as Maksim 1967: War Under the Rooftops (Война под крышами) (Belarusfilm, Director: Victor Turov) 1968: Two Comrades Were Serving (Служили два товарища) (Mosfilm, Director: Yevgeny Karelov) as Alexander Brusentsov 1968: Intervention (Интервенция) (Lenfilm, Director: Gennadi Poloka) as Michel Voronov / Brodsky 1969: Taiga`s Master (Хозяин тайги) (Mosfilm, Director: Vladimir Nazarov) 1969: Dangerous Tour (Опасные гастроли) (Odessa Film Studio; Director: Georgi Yungvald-Khilkevich) as George Bengalsky 1969: White Blast (Белый взрыв) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin) as Kapitan 1973: The Fourth (Четвёртый) – Mosfilm; Director: Alexandr Stolper 1973: The Bad Good Man (Плохой хороший человек) (Lenfilm, Director: Iosif Kheifits) as Von Koren 1975: The Only Road (Единственная дорога) (Mosfilm & Titograd Studio, Director: Vladimir Pavlovich) as Sofer Solodov 1975: Kontrabanda (Director: Stanislav Govorukhin) (singing voice) 1975: The Flight of Mr. McKinley (Бегство мистера Мак-Кинли) (Mosfilm, Director: Mikhail Schweitzer) as Bill Siger, a singer 1976: The Only One (Единственная) (Lenfilm, Director: Iosif Heifits) as Boris Ilyich, muzikalno-khorovogo kruzhka 1976: How Czar Peter the Great Married Off His Moor (Сказ про то, как царь Пётр арапа женил) (Mosfilm, Director: Alexander Mitta) as Ibragim 1976: 72 градуса низхе нулyа (Director: Sergei Danilin and Yevgeni Tatarsky) (singing voice) 1977: They`re Together (Они вдвоём) (Mafilm, Director: Márta Mészáros) 1979: The Meeting Place Cannot Be Changed (Место встречи изменить нельзя) (TV Mini-Series, Director: Stanislav Govorukhin) as Gleb Zheglov 1979: Little Tragedies (Маленькие трагедии) (TV Mini-Series, Director: Mikhail Schveytser) as Don Juan (final appearance) MG140 (N)

Stanje: nedostaje deo rikne, kao na slici, unutra bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Mallarmé, Stéphane, 1842-1898 = Malarme, Stefan, 1842-1898 Naslov Poezija / Stefan Malarme ; izbor, prevod, predgovor i beleške Kolja Mićević Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis LXXXVII, 366 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Poezija / [Nolit, Beograd] (Karton sa omotom) Napomene Autobiografija Stefana Malarmea u obliku pisma Polu Verlenu: str. V-LXXXVII Bibliografija: str. 351-363. Predmetne odrednice Malarme, Stefan, 1842-1898 Stefan Malarme (1842–1898) je svojim pesničkim delom, a naročito praktičkim istraživanjima pesničke forme i razmišljanjima o suštini i funkciji poezije široko uticao na francusku i evropsku poeziju XX veka. „Malarme je stvorio u Francuskoj pojam teškog pisca`, kaže Pol Valeri. „On je uveo u umetnost obavezu na intelektualni napor. Time je uzdigao položaj čitaoca; i, sa divljenja dostojnim razumevanjem za istinsku slavu, izabrao je sebi među svetom maleni krug posebnih čitalaca koji, pošto su ga jednom probali, nisu više mogli trpeti nečiste pesnike, neposredne i bez odbrane. Pošto su pročitali njega, sve ostalo im je izgledalo naivno i slabačko.” Izuzev nekoliko pesama, Kolja Mićević je preveo čitavo Malarmeovo pesničko delo, i snabdeo ovu knjigu iscrpnim predgovorom i beleškama. Ovom je knjigom Malarmeova poezija, naporedo sa nadahnutim tumačenjem njegovih pesničkih ideja, prvi put predstavljena našim čitaocima. Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé) je bio francuski pjesnik i književni kritičar. Rođen je 18. marta 1842. godine u Parizu, a umro je 09. septembra 1898. godine u Vulen sir Senu. Jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. Malarme je živio mirnim životom, posvećenom poeziji. Novim pjesničkim jezikom stvarao je čistu poeziju. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbjegavao je imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pjesničkim izražavanjem nije kazivao, nego nagovještavao, nije djelovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom sredstvu pjesničkog izražavanja. Lični život Malarme je rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju karijeru usmjeri prema jezicima i književnosti. Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu. Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premještan je u mnoge škole širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije. Proveo je veći dio svog života u relativnom siromaštvu. Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umjetnosti, poeziji i filozofiji. Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona, gdje su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umjetnosti i poezije. Snažno je uticao na pjesnike sa kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pjesnika. Grupa intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je „utorkaši“, jer su se okupljali utorkom, a među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živio je mirnim profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog niza avangardnih pravaca u poeziji 19. vijeka. Malarme se oženio 10. avgusta 1863. godine sa Marijom Kristinom Gerardom (Maria Christina Gerhard. Njihova ćerka Ženeviv Malarme (Geneviève Mallarmé) je rođena 19. novembra 1864. godine. Četiri godine prije smrti objavio je prvi izbor svojih pjesama i proze „Stihovi i proza“. Tokom cijelog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pjesničkom figurom, jer je doprinijeo razvoju evropske poezije. Malarme je umro u Vulen sir Senu, 09. septembra 1898. godine. Nije stigao da završi svoje posljednje djelo koje je naslovio „Veliko djelo“ (Grande Oeuvre). U Francuskoj, u Vilenu na Seni nalazi se Muzej Malarmea. Muzej je napravljen u kući u kojoj je Malarme živio pred kraj svog života. Pjesnička karijera Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Čarlsa Bodlera (Charles Baudelaire). Tokom cjeloživotnog pjesničkog rada zadržao je kult ljepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pjesništvo bilo je obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pjesništva. Svoji prvu pjesmu „Placet“ Malarme je objavio u francuskom magazinu „Le Papillon“. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih umjetnosti, što je došlo do izražaja u 20. vijeku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezano je za stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda riječi. Vremenom je postao vodeći pjesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pjesme teško prevodive na engleski jezik. To je dijelom posljedica složene prirode velikog dijela njegovog stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk riječi, a ne njihovo značenje. Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debesi (Claude Debussy) je komponovao muziku za Malarmeovo djelo. Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz ljepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari, nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima, riječima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrijednosti odstupa od tradicionalnih vrijednosti oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom hermetičke poezije. To je zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pjesnik teži zamračenju smisla pjesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole. Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumiju određene, kultivisane osobe, zbog toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi. Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih djela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj zatvorenosti, koje nosi naslov „Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj“. Iako je svojim radom izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprinijeo razvoju poezije 20. vijeka, imao je izrazito mali broj čitaoca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema „Popodne jednog fauna“, ali isto tako, bitno se ističe poema „Azur“. Tvorac je dužih pjesničkih tvorevina. U pjesmi „Labud“ izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pjesnika, a zaleđeno jezero je pjesnikova stvaralačka nemoć. Malarme pjeva o uzaludnosti i otmjenoj ljepoti u prividu. Pjesma je po formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dvije tercine. U stihu prevladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pjesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pjesnikovog svijeta, a krila su njegovo pjesništvo), motiv slobode (sloboda za pjesnika je uzaludno htijenje), motiv bijele smrti (metafora za snijeg, simbol zaborava pjesnikovih dijela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pjesnika). Bibliografija „Popodne jednog fauna“ (L’après-midi d’un faune , 1876. godine) „Sabrane pjesme“ (Poésies, 1887. godine) „Stihovi i proza“ (Vers et prose, 1893. godine) „Stranice“ (Pages, 1891. godine) „Muzika i književnost“ (La musique et les lettres, 1891. godine) „Lutanja“ (Divagations, 1897. godine). MG62 (N)

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Krešimir Mlač (Zagreb, 14. lipnja 1913. – Zagreb, 27. ožujka 1988.) bio je hrvatski[2] prevoditelj, poliglot, pravnik, pjesnik, esejist, fotograf, dramatičar, filmski i kazališni kritičar, etnolog, jezikoslovac, crkveni i svjetovni povjesničar, istaknuti katolički laik i oblikovatelj hrvatske poratne kulture.[1] Životopis Krešimir Mlač rodio se 14. lipnja 1913. u Zagrebu, gdje je završio zagrebačku Klasičnu gimnaziju, a 1939. godine doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. U poratnim godinama je službovao u Istri i Rijeci, nakon čega je do mirovine više od 20 godine radio u rodnom Zagrebu.[1] Pisati je počeo u gimnazijskim danima. Svoju prvu pjesmu Pod oblokom objavio je u časopisu `Omladina` 1930., a zatim kao i mnogi hrvatski katolički studenti u časopisu `Luči`, kojoj će tijekom 1933. godine biti i glavni urednik. Za časopis je fotografirao, crtao ilustracije i pisao pjesme.[1] Osim pjesama pisao je i dramske i filmske kritike i prikaze te političke osvrte u `Krijesu`, tjedniku `Obitelj` (bio je član uredništva), `Hrvatskoj prosvjeti`, književnom i kulturnom listu `Danici` i `Zagorskom listu`.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata pisao je i društvene i političke članke u `Gospodarstvu`, `Spremnosti`, a nakon rata i u `Mariji`, `Maruliću`, `Obnovljenom životu` te u `Zborniku za narodni život i običaje`, gdje je 1980. godine objavio značajan i opažen rad Postanak i razvoj tradicionalnog, a osobito epskog pjesništva.[1][3] O narodnom lirsko-epskom pjesništvu objavio je tri knjige:[1] Ljubavne narodna pjesme (Mladost, 1953.)[4] Putnik marijanski: zbirka hrvatskih narodnih pjesama bistričkih romara (HKD sv. Ćirila i Metoda, 1971.; u povodu Marijinog kongresa)[5] Zlatna Knjiga Hrvatske narodne lirike (Matica Hrvatska, 1972.)[6][7][8] U `Napomeni` knjige Zlatna knjiga Hrvatske narodne lirike navodi da ona sadrži 15.000 lirskih narodnih pjesama `zapisanih na povijesnom hrvatskom području i u krajevima koje nastanjuju Hrvati`, što je bilo vrlo hrabro u vrijeme jugokomunističkog protuhrvatskog i protuvjerskog režima.[1] Pod pseudonimima Petar Mlađ, Petar Krešić i Petar Kreml objavio je kraći roman Mirjana i njen tetak. Tečno je govorio slovenski, njemački i engleski jezik, na koje je prevodio svoja djela i s njih prevodio djela stranih književnika.[1] Tako je 1970. izdao prijevod zbirke poezije i prepjeva duhove lirike U tlocrt urisan na strojopisu uz potpis SKS-a.[9] Nije uspio dovršiti Rilkeov `Život Marijin` koji je ostao u rukopisu.[1] Posebice se bavio jezikoslovnim i povijesnim pitanjima. Rasprave o tome ostale su mu u rukopisu, među njima i najpoznatija Pregled razvitka našeg etnonima, u kojoj iznosi teoriju o postanku i razvoju imena Hrvata od akadskog, preko staroperzijskog i sanskrta do slavenskih inačica iz srednjeg vijeka `dokazuje da je glagoljica nastala izi klinastog pisma`.[1] U članku Mimoiđeni izvori najstarije hrvatske povijesti iz 1977. postavlja pitanje zašto hrvatska arheologija ne otkopava hrvatske starine, `dok su britanski i francuski muzeji puni imperijalističkih i egzotičnih iskopina raznih civilizacija`.[1] Bio je jedan od rijetkih književnih sakuppljača koji su u svojoj zbirci imali djelo Konstantina VII. Porfirogeneta O upravljanju carstvom, prema kojemu je tvrdio da car nije pisao o Tugi i Bugi i petero braće, već o tome da su Hrvati priješli rijeku Bugu. Bavio se crkvenom poviješću na hrvatskihm prostorima i istraživao povijest Zagrebačke nadbiskupije.[1] Za vrijeme Drugog svjetskog rata bio tiskao je dvije stručne knjige: Javno dobrotvorstvo Oblast `Pomoć` : prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim i inim propisima (1944.)[10] i Ustrojstvo državotvorne uprave u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim propisima i inim propsima (također 1944.)[1] Obje knjige izdalo je tadašnje Ministarstvo urudžbe. Kao zauzeti hrvatski katolički laik bio je članom HKAD-a `Domagoj`, a nakon rata Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronim.[1] Iako je u zrelijoj dobi napisao mnoštvo pjesama, veći dio njih nije objavio osjećajući da u njima nema veće umjetničkie vrijednosti. Za života je objavio još samo tri zbirke pjesama (iako je imao građe za više njih):[1] Licitarsko srce (zbirka kajkavske lirike, 1934.)[11] Beethovenove simfonije: Pjesme (strojopis, 1970.) Pjesme o meni i za me (strojopis, autobiografska zbirka, 1979.) Nikad nije nametao, ali je uvijek, unatoč komunističkom režimu, isticao svoju pripadnost hrvatskom narodu i katoličkoj vjeroispovijesti o čemu svjedoče stihovi iz njegove pjesme `II. simfonija`: Ja vjerujem, vjerujem u Boga i iz pjesme `Vapaj`: Čuj Bože, čuj brate, čuj neznani svate: / Ta ja se brojim među Hrvate!.[2] Umro je u Zagrebu 27. ožujka 1988., te je tri dana kasnije pokopan za zagrebačkom groblju Mirogoju....

Autor - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Naslov Osmi dan : lirska drama : (pesme, izabrane rukom dramaturga) / Zlata Kocić ; izbor i pogovor Zoran Đerić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 173 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Zbirka ǂEdicija ǂDobitnica književne nagrade `Milica Stojadinović Srpkinja` ISBN 978-86-80384-86-3 (broš.) Napomene `Milici u pohode, 45. književni susreti` --> prelim. str. Autorkina slika na koricama Tiraž 300 Lirska drama Zlate Kocić: str. 159-167 O pesnikinji: str. 169 O književnoj nagradi `Milica Stojadinović Srpkinja`, Kulturnog centra Vojvodine `Miloš Crnjanski`: str. 171-172. Predmetne odrednice Kocić, Zlata, 1950- Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Nen jezik je bogat, melodičan, prepun simbola i pesničkih figura. Od točkova u seoskim kolima, preko razgalitočka i arhitočka, do sazvežđa Velika i Mala kola. Od klupka, preko krilate tačke, do krilatog klupka. Od vodenih do ognjenih točkova. Od zakolutanih zvezda, preko ora na oblacima, do srčanog kovitlaca. Za Zlatu Kocić reči su bića, izazov za pesmu i pevanje. Nena poezija je valan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života. Iz pesničkih knjiga Zlate Kocić se vidi koliko su dugo nastajale, koliko su se pesme taložile, odnosno koncentrisale oko pojedinih tema, potom prenosile talasima, do trenutka kada se pesnikinja odlučila da ih objavi. Dovoljno dugo je ona sama hodala po talasima, sada je vreme da se njeni čitaoci osmele na to. (Iz Pogovora, Zoran Đerić) Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik. O njenoj poeziji su objavljena tri zbornika kritičkih tekstova sa bibliografijom. Predstavljala je Srbiju na pesničkim skupovima i simpozijumima u Rusiji, Belorusiji, Gruziji, Francuskoj i Tunisu. Zlata Kocić je do sada dobila i ove književne nagrade: „Zmajeva“, „Disova“, „Žička hrisovulja“, „Ramonda Serbica“, „Drainčeva“, „Jefimijin vez“, „Zlatni krst kneza Lazara“, „Zaplanjski Orfej“, „Gordana Todorović“, „Nolitova“, „Jovan Maksimović“, „FEDOR“, kao i Nacionalno priznanje za doprinos srpskoj kulturi. „Najnovija pesnička knjiga Zlate Kocić „Galgal“, kruna je njenog, sad već četrdesetogodišnjeg, pesničkog stvaralaštva. Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Ova knjiga je još jedna potvrda da su same reči-bića, izazov za pesmu i pevanje Zlate Kocić. Valjan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života.“ – navedeno je, između ostalog, u odluci žirija. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ biće uručena dobitnici Zlati Kocić, u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu, 27. oktobra 2020. godine, u 12 časova. Nagrada se sastoji od diplome, novčanog iznosa i mogućnosti da autorka objavi ili novu zbirku poezije ili izbor iz poezije u ediciji „Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja“ u izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“. MG114

VASKO POPA NEPOČIN-POLJE Predgovor - Miodrag Pavlović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 19?? 98 strana 18 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor IGRE Pre Igre Klina Žmure Zavodnika Svadbe Ružokradice Između igara Jurke Cemena Trule kobile Lovca Pepela Posle igre KOST KOSTI І. Na početku II. Posle početka III. Na suncu IV. Pod zemljom V. Na mesečini VI. Pred kraj VII. Ha kpaju VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet 1. Vrati mi moje krpice 2. Slušaj ti čudo 3. Neću te uprtiti na krkače 4. Napolje iz moga zazidanog beskraja 5. Tebi dođu lutke. 6. Koren ti i krv i krunu 7. Šta je s mojim krpicama 8. I ti hoćeš da se volimo 9. Beži čudo 10. Crn ti jezik crno podne crna nada 11. Izbrisao sam ti lice 12. Dosta rečitoga smilja 13. Ne šali se čudo BELUTAK Belutak Srce belutka San belutka Ljubav belutka Pustolovina belutka Tajna belutka Dva belutka Beleška o piscu `Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope. U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Autor - osoba Mitić, Milica, 1997- = Mitić, Milica, 1997- Naslov Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza / Milica Mitić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 79 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂReka (broš.) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki i delu. U poetskom izrazu Milice Mitić osećamo talas jezičkih inovacija koji se ogleda, ne u kovanica, neologizmima i jezičkoj „gimnastici”, već u hrabrosti i neospornoj iskrenosti samih stihova. Podražavajući Dunav, kao dominantan motiv koji se izliva u sve lirske subjekte, pesme ove mlade autorke kreću lagano i, sklapajući motive u pesničke slike, dobijaju ubrzanje, pa nas neretko sam kraj pesme snažno zapljusne i osetimo da nam se desilo nešto značajno, ili, rečeno njenim jezikom – dogodila nam se drenaža duše. Lagano uranjajući u noć dole i noć gore imamo utisak da plivamo kroz svemir; jedinstven i haotičan nudi nam svoje vode – a voda je kuća koju niko ne može da sruši. Kroz ovu zbirku, bez posledica će proći samo oni bez mašte i hrabrosti, a oni koji se odvaže, naučiće kako da dišu u mislima, shvatiće da reke odnose stvari i možda pronaći odgovor na pitanje Kako je moguće da u meni ima mesta za još jedno srce? Milica Mitić, diplomirani filolog holandskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, takođe je završila master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi i objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza”. Za magazin „Pressing” rekla je nešto više o savremenoj poeziji u globalizovanom društvu, podelila kakav je bio put do stvaranja prve zbirke pesama, kao i o tome kako Dunav ume da izleči ljude koji su se rodili „pored njega”: Šta misliš o poeziji u globalizovanom društvu, odnosno, kakva je to današnja „instagram poezija” i zbog čega je atraktivnija od tradicionalne? Poezija je zahvalna forma umetnosti, prilagodljiva je, tako da je veoma lako pronašla svoje mesto u tom savremenom, globalizovanom društvu. Što se Instagrama tiče, on je samo platforma, na njemu možete pronaći i pravo poetsko blago, ali i gomilu smeća. Tu je jedini filter vaš ukus, koji se u stvari pretvara u algoritme od kojih zavisi šta vam se na toj platformi svakodnevno servira. Meni je to sasvim u redu, ali mi se ponekad čini da nam, u ovo savremeno doba, u književnosti nedostaju oni pravi stari „gatekeeper-i” (oprostite mi na engleskom, ali upravo ovo je reč koju sam tražila), koji bi nas usmeravali i filtrirali informacije, samim tim i održavali određen nivo kvaliteta. Isto kao i u muzici – previše ljudi danas piše i stvara muziku, ali ne mogu baš svi da budu umetnici. Šta ti je, pored reke gde si i rođena, bio glavni motiv za pisanje ove knjige? Zapravo sam rođena u Beogradu, pored auto-puta, ali sam odrasla na reci. Pored te reke, glavni motiv za pisanje je bila transformacija kroz koju sam prolazila tokom prethodne dve godine, na telesnom, mentalnom i duhovnom nivou. Koja su tvoja očekivanja bila pre nego što je knjiga zvanično postala objavljena? I kakav je bio put do objavljivanja ove zbirke? Nisam imala posebna očekivanja, samo sam želela da što više ljudi pročita knjigu zato što mi se činilo da bi možda mogla nekome i da pomogne zbog univerzalnosti tema kojima se u njoj bavim. Sve je počelo kada sam sa Sonjom Bajić, ilustratorkom ove knjige koja je Novosađanka, ali živi i radi u Parizu, došla na ideju da bi trebalo da uradimo zajednički projekat koji ima veze sa Dunavom. Kada sam joj javila da ću možda imati zbirku pesama o Dunavu, povezala me je sa Koranom Borović, urednicom edicije Reka u izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada, koja je odmah prepoznala potencijal te ideje. Čini mi se da je ta saradnja protekla tako sjajno zato što smo sve tri deca sa Dunava. Da li te leči Dunav ili ipak poezija? Poezija, nažalost, nema tu moć, ali Dunav je svakako ima, znaće svi oni koji su na njemu odrasli. Koju pesmu bi izdvojila kao najtežu koju si napisala? Sve pesme vezane za tatu, zbog teskobe koju nose sa sobom. Sam proces pisanja mi nikada nije težak, ali ponekad je jako teško ono što izbacujem iz sebe. Čime se, pored pisanja, baviš? Radila sam razne poslove do sada, od organizacije i PR-a u kulturi, do koordinacije instalacija bankomata u Holandiji i Belgiji, ali to su bili samo poslovi. Recimo da se pored pisanja veoma intenzivno i predano bavim muzikom (trenutno u bendu Anja Štark) i fotografijom, onako, malo, iz ljubavi. Da li je poezija umetnost koja izumire? Nije, svakako nije. Postoji li uopšte umetnost koja je izumrla?

kao nova crteži: Mladen Srbinović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla. Dela (bibliografija) Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa `Književnost`, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO `Književne novine` , Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB `Žarko Zrenjanin` i Zenit`, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, `Valjevska štamparija`, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada `Đorđe Jovanović`) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, `Merkur`, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa `Gradina`, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje `Književne novine`, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. odlično očuvana

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)