Cenovnik usluga radio televizije Skopje sa ilustracijama,iz 1985 godine,u dobrom je stanju.

Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

OFSET 47X60 LIMITIRAN TIRAZ OD 99, RADJEN ZA PROMOCIJU SLIKE U PRIVATNOJ KOLEKCIJI DELTE 6/99 POTPIS DOLE DESNO Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 14. oktobar 1934 — Beograd, 12. avgust2016) bio je srpski slikar koji je od 1963. radio u Francuskoj. Biografija[uredi] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Valjevu. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1963. godine živeo je i radio u Parizu. Njegove nadrealističke vizije, postavljene uglavnom u renesansniambijent ističu se izraženim naturalizmom. Godine 1991. je izabran za člana van radnog sastava SANU. Bio je jedan od članova grupe Mediala. Osnovao je Modernu galeriju u Valjevu 1985. godine.[1] Tokom oktobra i novembra 2015. održana je izložba njegovih slika u Galeriji RTS u Beogradu.[2] Sa suprugom Natašom, ćerkom Kirila i Vere Jančić, ima ćerke Adrijanu i Tijanu.[3] Poslednju sliku koju nije stigao da završi i da joj naziv radio je u Grčkoj tokom jula 2016. godine.[4] Preminuo je u Beogradu, 12. avgusta 2016.[5] Sahranjen je u Valjevu 16. avgusta 2016.[

Izdavač: INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU FAKULTETA DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU Biblioteka: Kultura - umetnost - mediji 294 str. ; 17 x 24 cm - Latinica / Mek povez

SV10 61196) POČETKA NEMA , Vinko Galić , NEMA KRAJA, Renato Percan , Vinko Galić (1931- 2021), akademski kipar i profesor. Akademiju likovnih umjetnosti u Sarajevu završio je 1958. Predavao je u osnovnoj školi i Gimnaziji u Ljubuškom, a 1960. otišao je u Pulu gdje je radio kao kao profesor u eksperimentalnoj školi “Neven Kisac”. Nakon smrti supruge 2005. vratio se u rodno mjesto. Nakon povratka osnovao je likovnu koloniju čija je većina umjetničkih djela pohranjena u franjevačkom samostanu na Humcu. Renato Percan (1936 – 2013) hrvatski slikar. Jedan od najpoznatijih labinskih likovnih umjetnika. Živeo je i radio u Medulinu. Slikao je biblijske motive, ljudske borbe, strasti i tragedije, erosa i tanatosa. bez mesta i godine izdanja, mek povez, format 21 x 29,5 cm , tekstovi, pesme, reprodukcije umetničkih dela, potpisi oba autora i posveta na predlistu , 68 strana , RETKOST !

Električna zastava - legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rock glazbe prikupljena u posljednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike, i ispričanih u kultnim radio emisijama “Tajanstveni voz” (Studio B) i “Dole na uglu” (B92) mek povez dobro ocuvano veliki format 1

Narodne melodije, igre i nošnje peštersko-sjeničke visoravni Autori: Petar D Vukosavljević; Jasna Bjeladinović; Olivera Vasić; Vladimir Tjapkin; Bruno Ravnikar Iydavač: Radio-Beograd ; Sjenica : Samoupravna interesna zajednica za kulturu i fizičku kulturu, 1984 344 strane, odlično očuvano. Narodne melodije igre i nošnje peštersko sjeničke Narodne melodije igre i nošnje Peštersko Sjeničke Народне мелодије игре и ношње Пештерско Сјеничке

Odlično stanje Retko u ponudi UVEZ: TVRDI JEZIK: SLOVENAČKI GODINA: 1959 IZDAVAČ: DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, LJUBLJANA UVOD: LUC MENAŠE Gabrijel Stupica (Dražgoše, 21. mart 1913 — Ljubljana, 19. decembar 1990) je bio slovenački slikar.[1] Gabrijel Stupica Gabrijel Stupica 1969.jpg Datum rođenja 21. mart 1913. Mesto rođenja Dražgoše Datum smrti 19. decembar 1990. (77 god.) Mesto smrti Ljubljana Biografija Uredi Studirao je na Akademiji umetnosti u Zagrebu, gde je, nakon diplomiranja, živeo i radio.[2] Preselio se 1946. godine u Ljubljanu, gde je postao profesor na novoosnovanoj Akademiji likovnih umetnosti. Do odlaska u penziju 1977. bio je dva puta rektor (sada bi bilo zvanje dekana).[3] Izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije nauka i Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Pored slika povremeno je radio scenografije i grafike. Smatra se jednim od glavnih umetničkih ličnosti u Sloveniji i Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka. Takođe je poznat u inostranstvu.[4] Za svoj rad dobio veliki broj domaćih i međunarodnih nagrada. Izlagao je na mnogim samostalnim i grupnim nastupima u zemlji i inostranstvu.[5] Tags: Neoavangarda slovenacka avangarda apstraktno slikarstvo exat 51 nove tendencije gorgona jugoslovensko xx veka 20. vek

MANASTIR OSTROG - Mihajlo Milošević Mihajlo Milošević (1939-2011) je rođen u Nevesinju, školovao se u Beogradu i Rijeci, a radni je vek proveo u Somboru, kao nastavnik likovnog vaspitnja, novinar, pisac i karikaturista. Izlagao je na velikom broju samostalnih i kolektivnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Karikature i ilustracije je objavljivao u najprestižnijim dnevnim listovima u tadašnjoj SFRJ. Autori je više zbirki poezije za decu, kao i nekoliko radio drama. Dimenzije rama 78x64 slike 68x54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratko Lalić slikar neprekinutog kontinuiteta , Cicero Beograd 2010 , Lalić je objasnio da je monografija vrlo obimna, da sadrži nostalgično napisane tekstove i veliki broj slika iz njegovog slikarskog opusa. `Put od Moneovih kasnih slika do apstraktne umetnosti pređen je brzo. Apstraktna je zbrisala distance između slikara posmatrača i prirode i otkrila da se može biti ispred i iza nje i u njoj, da ne postoji njena predstava, da se može beležiti samo njeno konstituisanje i rastakanje`, rečenice su kojima je prije nešto više od 20 godina slikar Stojan Ćelić opisao slikarstvo Ratka Lalića, a koje su sadržane u monografiji ovog slikara. Slikarstvo Ratka Lalića traje, tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta, od sredine sedamdesetih godina proteklog vijeka do danas. Na samom početku, označen je kao značajni akter i pokretač slikarstva nove figuracije. Tokom nekoliko decenija, Lalić će ostati posvećenik realizma i slikarstva prizora. Lalićev realizam posjeduje zaseban pikturalni senzibilitet i snažan poetski naboj. Ratko Lalić rođen je u Dolipolju kod Visokog 1944. godine. Diplomirao i magistrirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Bogradu. Radio je na Fakultetu umjetnosti u Sarajevu, gdje ga je zatekao rat. Prešao je na Cetinje, gdje je radio kao profesor na Fakultetu likovnih umjetnosti, a potom je otišao na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, gdje je izabran za redovnog profesora crtanja i slikanja. Istovremeno je radio u Banjaluci kao pedagog. Izlaže od 1969. godine. Član je ULUS i dobitnik je više značajnih nagrada za stvaralaštvo. Živi i radi u Beogradu. Platna Ratka Lalića kao da ne oblikuje ljudska ruka, no duh same prirode, jedna je od rečenica koje sadrži obimna monografija `Ratko Lalić — Slikar neprekinutog kontinuiteta`, a koju je o ovom značajnom slikaru svojevremeno napisao jedan od najznačajnijih srbijanskih režisera i pisaca Živojin Pavlović i dodao: `I po toj osobini njegovo slikarstvo se nalazi u carstvu amorfije. Jer, u njemu je sve prolazno: stručak trave, grana, zalelujani list, senka stabla polegla po grudvi zemlje, bleda svetlost kojom je obasjano ogoljeno korenje.` dvojezično srpsko- engleski , tvrd povez, format 23,5 x 33 cm , zaštitni omot, ilustrovano u boji, latinica, 374 strane

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

potpisana grafika iz 1974. 97 / 200 inspirisano stihovima Božidara Kovačevića Mladen Srbinović 1925. - 1995. Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951., a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948.. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti , a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955.), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: · zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), · dve zidne kompozicije u Muzeju revolucije BiH u Sarajevu(1966), · dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, · zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), · mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu( 1978, uništena u požaru 1992.), · dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), · dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), · mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i · mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). · Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti . tags. pesnik Božidar Kovačević

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Пустолина је написана 1962, а објављена 1968. Представљајући у оквиру књижевности синтезу прозног и поетског, а у погледу уметничких родова – синтезу књижевности и воковизуела, о тој књизи се говори и у области књижевности. Садржајно, Пустолина повезује човека и космос и бави се њиховим тајнама. У воковизуелним деловима (углавном увод и трећи део) ликови и конструкције се оцртавају речима или се „шрафирају“. Известан број речи је начињен на бази синестетског превођења својстава ствари у својства речи (ахоу, лаон, олин). И не само речи него и гласови симболишу разна стања и појаве: х – празнину, с – светлост, л – заобљеност, љ – влажност. У домену синтаксе уведен је принцип уланчавања реченица, чиме се подупире музикализација текста. Поред уобичајеног паралелног односа између ликова и значења, ова „космолошка поема“ садржи и комплементарне и противречне односе. У духу отвореног дела местимично је омогућено и реверзибилно читање. Неуобичајено за праксу воковизуела, где су радови обично смештени на једну страницу, у трећем делу Пустолине спроведена је развојност. Простор и разни објекти у њему доживљавају непрекидне трансформације. Vladan Radovanović rođen je 1932. u Beogradu. Na Muzičkoj akademiji diplomirao je kompoziciju u klasi profesora Milenka Živkovića, učestvovao je ‘58. godine u osnivanju grupe Mediala koju je ubrzo napustio da bi nastavio svojim posebnim umetničkim putem koji je podrazumevao i sve druge umetnosti osim slikarstva i vizuelnih umetnosti, pa je tako inicirao i osnivanje Elektronskog studija Radio Beograda sedamdesetih, a radio je i u eksperimentalnim studijima u Varšavi, Parizu, Utrehtu i Budimpešti. Održao je 20 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dobio je deset domaćih i međunarodnih nagrada samo u oblasti muzike, tri za književnost i četiri za vizuelne umetnosti. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Profesor je po pozivu na Grupi za višemedijsku umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, počasni doktor muzike Univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, zvanično je proglašen i počasnim doktorom višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti. Nolit, 1968., kartonski povez sa klapnama, 116 strana, malo zacepljen omot,

Пустолина је написана 1962, а објављена 1968. Представљајући у оквиру књижевности синтезу прозног и поетског, а у погледу уметничких родова – синтезу књижевности и воковизуела, о тој књизи се говори и у области књижевности. Садржајно, Пустолина повезује човека и космос и бави се њиховим тајнама. У воковизуелним деловима (углавном увод и трећи део) ликови и конструкције се оцртавају речима или се „шрафирају“. Известан број речи је начињен на бази синестетског превођења својстава ствари у својства речи (ахоу, лаон, олин). И не само речи него и гласови симболишу разна стања и појаве: х – празнину, с – светлост, л – заобљеност, љ – влажност. У домену синтаксе уведен је принцип уланчавања реченица, чиме се подупире музикализација текста. Поред уобичајеног паралелног односа између ликова и значења, ова „космолошка поема“ садржи и комплементарне и противречне односе. У духу отвореног дела местимично је омогућено и реверзибилно читање. Неуобичајено за праксу воковизуела, где су радови обично смештени на једну страницу, у трећем делу Пустолине спроведена је развојност. Простор и разни објекти у њему доживљавају непрекидне трансформације. Vladan Radovanović rođen je 1932. u Beogradu. Na Muzičkoj akademiji diplomirao je kompoziciju u klasi profesora Milenka Živkovića, učestvovao je ‘58. godine u osnivanju grupe Mediala koju je ubrzo napustio da bi nastavio svojim posebnim umetničkim putem koji je podrazumevao i sve druge umetnosti osim slikarstva i vizuelnih umetnosti, pa je tako inicirao i osnivanje Elektronskog studija Radio Beograda sedamdesetih, a radio je i u eksperimentalnim studijima u Varšavi, Parizu, Utrehtu i Budimpešti. Održao je 20 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dobio je deset domaćih i međunarodnih nagrada samo u oblasti muzike, tri za književnost i četiri za vizuelne umetnosti. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Profesor je po pozivu na Grupi za višemedijsku umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, počasni doktor muzike Univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, zvanično je proglašen i počasnim doktorom višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti. ➣Nolit, 1968., kartonski povez sa klapnama, 116 strana, nepodvlačena, nema posvetu, zacepljena prednja korica, očuvana. *

Sava Mali SASANI U BORBI Hronika jednog sremskog sela uz Grafike ide i bonus knjiga Sasani u borbi koja greškom nije uslikana Sava Nikolić GRAFIKE 15 grafika grafike u odličnom stanju, fascikla kao na slici ne znam tačnu godinu, ali s obzirom da je 1953. izdat roman sa Sava MALI, Sasani u borbi sa identičnim dizajnom, pretpostavljam da su i grafike iz te godine. Sava Nikolić 1920 - 1981. SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920. – Beograd, 1981.), učenik Gimnazije (1939./40.). Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Poslije rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živio i radio u Beogradu. tags: NOB II svetski rat scene iz drugog svetskog rata selo umetnost NOB-a narodno oslobodilačka borba partizani drugi svetski rat hronikla jednog sremskog sela Vojvodina u borbi ratu rat u vojvodini grafika slikarstvo moderna savremena jugoslovenska grafika

Nikola Kusovac: SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA : IZBOR IZ PRIVATNIH ZBIRKI Tvrd povez - formata: 24x30cm, 455strana, reprodukcije, portreti, Никола Кусовац (Београд, 23. фебруар 1935) је српски историчар уметности и кустос Народног музеја у Београду, у коме је дуго година био и шеф Одељења за историју уметности. Спада у најзначајније српске ликовне критичаре, са више од две хиљаде објављених радова, међу којима је и неколико десетина монографија о разним српским сликарима. Током Одбрамбено-отаџбинског рата радио је на спасавању српског културног наслеђа и блага и његовом пребацивању у Србију. За време свог вишедеценијског рада одржао је преко хиљаду предавања и водио на стотине хуманитарних акција. [1] Један је од почасних чланова оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „ Адлигат`, где се уједно налази и његов легат, у коме је и стручни саветник за збирку уметничких дела Удружења.

Krajolik - monotipija kombinovano, 1989. godina Dimenzije 35 x 30cm (monotipija 20 x 20cm) Ivan Gundić Ćiso - Dalmata (Riđica, 1947 – 2000. ), bio je akademski slikar i profesor likovne umetnosti. Rodom je Hrvat. Rodio se je u bačkom selu Riđici 1947. godine. Školovao se za učitelja u Somboru. Pohađao je Likovni odsek VPŠ u Novom Sadu, a potom je otišao studirati u Rijeku, gdje je na Fakultetu likovnih umjetnosti u Rijeci u klasi Antona Depopea diplomirao te bio na postdiplomskom magistarskom studiju. U Riđici i Stanišiću je radio kao profesor likovne umetnosti i bio je vrlo omiljen. Svoje slikarske radove je pred kraj života potpisivao kao Dalmata. Djela je izlagao u zemlji i inostranstvu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije te Association Internationale des Arts Plastiques. Od 2009. se godine u Stanišiću održava Likovna kolonija u organizaciji mesnog Hrvatskog kulturnog društva Vladimir Nazor, a koja nosi ime njemu u čast. HKD V. Nazor je imenovao i likovnu sekciju svog društva po njemu.

REMBRANDT SELF PORTRAITS Christopher Wright NEMA U PRODAJI !!! Luksuzna monografija Rembratovih autoportreta, njujorško izdanje, 136 strana, veliki format 29 x 23 cm, tvrd platneni povez, zlatotisak, pun kolor, zaštitni omot. Knjiga je odlično očuvana, čista i uredna, sasvim diskretan miris ustajalosti, čak je i zaštitni omot odlično očuvan. Potpis na predlistu. Rembrant Harmenson van Rajn (1606 - 1669), holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara naracije u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena. Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i senke i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti XVII veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive.

Miško Šuvaković Opis Zbirka pojmova, poređanih po abecednom redu, koji se mogu čitati i međusobno indeksno povezati po različitim kriterijumima: teorijskih hronologija, odnosa pojava i pokreta, disciplinarnih i medijskih srodnosti, teorijskih i teorijsko problemskih korespondencija. Na knjizi je autor radio poslednjih dvadeset godina i do sada je objavljivana u nekoliko kraćih verzija. Ovo izdanje je prvo sveobuhvatno i u njemu su, između ostalih, obuhvaćeni i umetnici bliskog i dalekog Istoka. Pojmovnikom teorije umetnosti autor je želeo da interdisciplinarno ukaže na složene, često kontradiktorne i dramatične odnose između umetnosti i teorije, odnosno, teorije i umetnosti u modernim, postmodernim i savremenim tranzicijskim i globalnim društvima i kulturama. Knjiga je zamišljena tako, da se različiti problemi moderne, postmoderne i savremene umetnosti, kulture i društva teoretizuju i time predstave u složenim odnosima kritičkog i analitičkog suočenja intersubjektivnosti i intertekstualnosti, zapravo, otvorenog znanja o potencijalnom znanju o umetnosti, kulturi i društvu. Obrađeno je preko hiljadu pojmova i tri hiljade umetnika.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Akvarel Dimenzije sa ramom 47x28,a sam rad 35x13cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)