Autor: Sofronije Lužnjak Povez: broširan Br. strana: 97 Format: 14 x 20 Izdavač: Bosanski Brod Ova knjiga nam kazuje kako je to biti mlad i obrazovan ovdje i sad, a ne biti kao većina – ogorčen i ravnodušan. Vodi nas Sofronije iz svog malog gradića u jedan veći, slika nam prizore iz autobusa, kafića, šetališta koje se više ne zove korzo, nego Riva u banjalučkom argou u nastajanju (face, mace, mažoretkinje i sl.), da bi nas vratio u provincijski šator da se nagledamo kiča i primitivizma; prelistava novine sa oglasima koji su odraz našeg jada i čemera (to je stvarno, što ono naš narod kaže „bogu plakat“), da bismo na kraju tog sumračnog lutanja završili u njegovim snovima, noćnoj mori gdje Sofronija proganja Mile Kitić koji se pojavljuje na sceni umjesto najavljenog „Hladnog piva“. Uprkos svim ružnim scenama, Sofronije nije ogorčen, ne osjeća se mržnja, nema čak ni prezira, prije sažaljenje i tuga. Imam osjećaj da je ova knjiga nastala iz potrebe da se nešto učini, da se bar na ovaj način podigne glas protesta, jer Berislav Blagojević dokazuje da nije oguglao na nepravdu, nije se pomirio sa primitivizmom, nekulturom, kičom i neradom; on ne pristaje na novi sistem vrijednosti u kome caruje sve ono što on kritikuje i ismijava.A taj novi sistem vrijednosti, novi moralni poredak, širi se strašnom brzinom i kao prava crna rupa usisava sve ono u šta bi trebalo vjerovati – ljubav, nadu, istinu i pravdu. Ova knjiga je svojevrstan pokazatelj stanja u kome su zarobljeni ili zatečeni mladi ljudi u ovoj zemlji, i zato, ma koliko se puta nasmijete dok je čitate, tužna je ovo knjiga.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ljubavna pesma - Srđan Srdić Izdavač: Partizanska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 286 Format: 20 cm Povez: Broširani U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze. Ivan Radosavljević Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja). Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić. Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

MOLITVA ANINA/Eva Ecioni-Halevi Beograd:Sezam book,2008.- 271 strana odličo očuvana knjiga U duhu Crvenog šatora dolazi nam divna senzualna priča o jednoj od najomiljenijih junakinja Starog zaveta. ANA, oličenje dobrote i vrline; FENINA strastvena i nezavisna. Obe su obrazovane i lepe, ali razlike među njima su te koje će privući čoveka koji će se oženiti obema i time njihovo prijateljstvo pretvoriti u suparništvo. Fenina sa lakoćom Elkani rađa brojne potomke, ali ogorčena što je uzeo drugu ženu, sreću pronalazi u tajnoj ljubavnoj vezi. Ana je odana samo Elkani, ali dugi niz godina ostaje bezdetna, sve dok od Boga ne izmoli dete za kojim je čeznula, sina kojeg je Njemu zavetovala. U priči o bolu, osveti i iskupljenju, ove dve žene moraju naučiti da žive zajedno, da štite interese one druge kao i svoje sopstvene, dok dele ne samo muževljevu ljubav, već i ljubav Aninog sina Samuila, koji je predodređen da bude jedan od najvećih proroka Izrailja.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zaista kuga - Ljudmila Ulicka Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2022 Broj strana: 88 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Velika ruska književnica Ljudmila Ulicka pripoveda o pojavi kuge u Sovjetskom Savezu početkom 1940. godine. Pojavljujući se iznenada, kuga će najpre iznenaditi same lekare kojima je potrebno neko vreme da je prepoznaju, pa će lekari u prvom vreme biti i najčešći prenosioci, jer nisu znali da su u dodiru s kugom. Kada je prepoznata pojava bolesti za koju se mislilo da je iskorenjena, pokreće se mehanizam zdravstvenih i represivnih vlasti, zasedaju partijski komiteti, sprovode se istrage. Uporedo s tim, kontrolišu se informacije kako javnost ne bi saznala za opasnost koja se pojavila i s kojom živi. Dok kuga besni, preteći da se proširi, vlasti pokušavaju da zataškaju stvari, suzbiju informacije, a da ljude iz te oblasti zatvore u karantine. Poznata kao autorka velikih romana, u koje staju čitave istorijske i društvene epohe, generacije jedne porodice i naraštaji jednog društva, Ljudmila Ulicka se u knjizi Zaista kuga usredsredila na jedan događaj i kroz sudbinu nekoliko upečatljivih junaka oblikuje snažnu priču o jednom vremenu, jednom društvu i jednoj ideologiji. Uzbudljiva slika tog događaja nije samo slika jedne epohe, već u mnogo čemu podseća i na odjeke i događaje, ponašanje država i vlada u vezi sa aktuelnom pandemijom koronavirusa. Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca (roman, 1996), Veseli ispraćaj (novela, 1998), Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999), Slučaj Kukocki (roman, 2001), Devojčice (knjiga priča, 2002), Providne priče (knjiga priča, 2003), Iskreno vaš Šurik (roman, 2004), Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005), Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006), Zeleni šator (roman, 2010). Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost.

Срђан Срдић Записи из читања Културни центар Нови Сад 2014. година О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014). О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које занимају теме којима се Срдић овде бави. С друге стране, привући ће оне читаоце које наш аутор занима као приповедач и романописац, захваљујући томе што пружа особене увиде у његов интелектуални и уметнички хабитус. (Иван Радосављевић)

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Niti života. Priče iz izbegličke krize - Kejt Evans Izdavač: Fabrika knjiga Godina izdanja: 2019 Broj strana: 176 Format: 28 cm Povez: Broširani U francuskom lučkom gradu Kaleu, čuvenom u prošlosti po izradi čipke, podignut je grad u gradu. Taj novi grad, poznat kao Džungla, bio je dom za hiljade izbeglica, mahom sa Bliskog istoka i iz Afrike. Svi oni nadali su se da će se nekako domoći Britanije. U to kartonsko naselje gusto podignutih čatrlja, kontejnera i šatora, puno pacova i smeća, a bez toaleta i bez sigurnosti, autorka Kejt Evans pošla je sa svojim blokom za crtanje i voljom da razume i pomogne. Tako je nastala ova reportaža u vidu stripa. Ono što je autorka videla svojim očima i doživela na licu mesta, zajedno sa potresnim ispovestima ljudi koje je upoznala u Džungli i čije je priče ovde prenela, stoji u oštroj suprotnosti spram predrasuda i lažnih optužbi koje stižu sa desnice na račun izbeglica. Kejt Evans je autorka stripova, umetnica i aktivistkinja. Objavila je više knjiga i fanzina, među kojima i “Bump: How to Make, Grow and Birth a Baby” i “Funny Weather: Everything You Didn’t Know about Climate Change but Probably Should Find Out”. Godine 2017. Fabrika knjiga objavila je njen strip “Crvena Roza”, biografiju u slikama Roze Luksemburg.

Kao novo. Bez posvete. Moj dan u drugoj zemlji: Priča o demonima - Peter Handke Godina izdanja: 2021 Broj strana: 72 Povez: Mek „Visoka literatura. Nekonvencionalna, čudna, zadivljujuća.“ – Nordkurier U zemlji se za tog voćara govorilo da je posednut, i to „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“. Preko dana on se šeta mestom, govori tiho nemuštim jezikom, ponekad urla i plaši seljane svojim uvredama, tiradama, proročanstvima. Noći provodi u svom šatoru pored groblja. Jedino se njegova sestra brine o njemu, roditelji odavno više nisu živi. Ona ga posmatra kako priča sa životinjama i ne može da poveruje da anđeoska pesma koju čuje dolazi iz njegovog grla. Tog dana sestra ga je pratila do jezera na čijoj se suprotnoj obali nalazi druga zemlja. Nekoliko muškaraca je upravo izvlačilo ribarski čamac, jedan od njih ga je pogledao kako ga „nikad niko nije pogledao“ – i demoni su smesta izašli iz njega. „Tako sam se oslobođen svojih demona… zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“ Peter Handke ispisuje priču o poetskom preobražaju, o oslobođenju središta čovekove prirode, tog „neiskorenjivog otpora“, bez kojeg nema ničeg osim „večito bezdušnog bića“. „Remek-delo u malom formatu.“ – Die Presse „Magično srećan, preporođen, na kraju i oženjen – ne može biti lepšeg junaka. Pa ipak ovaj tekst ostaje – i to je autorova namera – donekle neproziran i zagonetan. Zato ga obavezno pročitajte barem dva puta!“ – WDR

Novo, nečitano, nema posvete. Uvjerljivo drugi - Sven Popović Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 192 Format: 21 cm Povez: Broširani Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu. Diplomirao je komparativnu književnost, engleski jezik i književnost i amerikanistiku na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Piše muzičke i književne kritike za časopise i portale. Prozu je objavljivao u Quorumu, Zarezu, Fantomu slobode, časopisima Nova riječ i Script, zborniku Record Stories, antologiji mladih prozaika “Bez vrata, bez kucanja” i na raznim internet-portalima. Knjigu kratkih priča Nebo u kaljuži objavio je 2015. Jedan je od osnivača “Tko čita?”, programa namijenjenog mladim autorima, i jedan od urednika zbornika TKO ČITA? za sezone 2015/16 i 2016/17. Priče su mu ušle u antologiju Best European Fiction 2017 i prevedene na engleski, nemački, poljski i rumunski. Živi i ne radi u Zagrebu. “Osjetio sam kako mi svjetlost natapa odjeću. Te posljednje zrake svjetlosti koje izgaraju na koži i betonu i asfaltu i limu. I ne može biti bolje. Jer ovih nekoliko sati opet smo samo nas trojica. U nekom prošlom vremenu. Nas trojica. Dok smo još vjerovali. U vječnu sadašnjost i beskonačnu cestu. Instant-satori. Nešto bolje i sjajnije i uzvišenije nalazi se odmah iza ugla. Nas trojica. Bas, bubanj i gitara rokenrol benda koji spašava duše brzinom od 33 okretaja u minuti.” “Stojimo dok tulum bjesni. Tulumi: ti pokretni hramovi naše mladosti koji sprječavaju prodor vanjskog svijeta. I odjednom shvaćam da dugo nisam bio ovako dobre volje. Okrenuo sam se prema Judy, pomaknuo joj kosu i poljubio je. Žmirio sam, a iza kapaka treperile su zvijezde.” “Izbrisali smo naš svijet i međuigrom noći, neona i gradskih svjetala stvorili krajolik koji nam je bio po volji i cestu koja nije vodila nigdje. Nigdje osim u zavjese noći koja nudi zaborav zaborav zaborav i plavičasto, meko jutro tamo daleko na drugoj strani gdje mi više nismo ono što jesmo, nego ono što bismo htjeli biti. “ “Promatram nas. Mladići i djevojke začeti u pukotinama, rođeni u vakuumu između dva razdoblja. Kao djeca naviknuti na smijeh, stabla i sunce, odgajani uz motivaciju ako dovoljno radimo, učimo, obavljamo domaću zadaću, da ćemo biti nagrađeni. Zrelost dolazi s prihvaćanjem činjenice da su nam roditelji i učitelji lagali, bacili su nam vrući krumpir i ostavili nas s opeklinama. A govore nam da smo cinični, da smo lijeni i da je ironija lajtmotiv

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Orlov pogreb - Jidi Majia Izdavač: Sandorf Godina izdanja: 2019 Broj strana: 147 Format: 22 cm Povez: Tvrdi U pjesmi naslovljenoj Autoportret, koja uvodi u knjigu Plamen i riječi (2013), Jidi Majia kaže: „Vjetar puše nad grebenom, tiho zboreći djetetu u suton, / vjetar odlazi u daljinu, gdje čeka ga pripovijest. / Ostavi svoje ime, dijete, na ovoj zemlji, / jer jednog dana ponosno ćeš moći mrijeti.“ U tom prizoru i u toj poruci doista se sažima lirika pjesnika kojeg ovdje predstavljamo: u prizoru djeteta što na visokoj, od svijeta dalekoj planini u Sečuanu sluša huk oštrog vjetra i u njemu čuje sudbinski nalog. Značaj pjesnikā čije je djelo usredotočeno na njihov zavičaj odnosno etniju obično ne seže dalje od granica tog zavičaja i etnije. Unutar tih granica ta je poezija možda važna kao čuvarica baštine, jezika i tako dalje, ali mimo njih može biti zanimljiva tek stručnjacima za određen kraj i kulturu. No kako se u svakoj dobroj književnosti, pa tako i u svakoj dobroj poeziji, ono univerzalno doseže tek i upravo posredstvom boja, mirisa, okusa i obrisa onog lokalnog, tako ima pjesnika koji poniranjem u mikrokozmos svoje kulture, običajnosti, jezika i predjela, i to baš krajnjim poniranjem u ono najvećma pojedinačno i skrajnuto, grade osebujan makroplan, odnosno univerzalnu viziju. Činjenica da je to moguće predstavlja, uz ostalo, i osnovu svakog mogućeg humanizma. A među pjesnike u čijem se djelu zbiva takav spoj ubraja se Jidi Majia. (Dinko Telećan, Riječi od ognja: poezija Jidi Majiaa – ulomak) Jidi Majia, pripadnik naroda Yi, rođen je u lipnju 1961. u autonomnoj prefekturi Liangshan Yi, na jugozapadu Kine, gdje živi većina pripadnika te manjine. Jedan je od najreprezentativnijih pjesnika u Kini, a uvelike je utjecajan i kao međunarodni pjesnik. Poezija mu je prevedena na više od 20 jezika i objavljena u 60 prijevoda u blizu 30 zemalja. Dobitnik je Treće nagrade za poeziju u Kini, nagrade za književnost Guo Moruo, književne nagrade Zhuang Zhongwen, Šolohovljeve nagrade, književne nagrade Rou Gang, nagrade Pjesnički duh Kine kineskog PEN-a, Međunarodne humanitarne nagrade Mkhiva u Južnoafričkoj Republici, Europske nagrade Homer za poeziju i umjetnost 2016. godine, pjesničke nagrade rumunjskog časopisa Suvremeni narod, nagrade Poezija Bukurešta 2017., nagrade Ianicius u Poljskoj 2017. i nagrade za životno djelo na pjesničkom festivalu Xu Zhimo u Cambridgeu. Od 2007. nadalje utemeljuje niz pjesničkih događaja: Međunarodni festival poezije u Qinghaiju, Pjesnički forum pod šatorom u Qinghaiju, Pjesnički tjedan u Xichangu, uz jezero Qionghai i Međunarodni tjedan poezije u Chengduu. Trenutačno je potpredsjednik i član tajništva Udruženja kineskih pisaca.

Knjiga je odlicno ocuvana. Bez posvete. Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 304 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2. decembar 2020. ISBN: 978-86-521-3891-3 Prevodilac: Ivana Milankova „Keruak je podigao temperaturu u američkoj književnosti i ona otad ne spada.“ Džon Apdajk Čim sam otkrio budizam, odmah sam osetio da sam živeo u nekakvom pređašnjem životu, pre beskrajno mnogo vekova, a sada sam zbog grešaka i grehova u tom svetu prebačen u ovu tegobniju sferu egzistencije, dok moja karma tek treba da se rodi, i to u Americi, gde niko nema nimalo duha ili ne veruje ni u šta, naročito ne u slobodu. Džek Keruak je pripadao onoj grupi američkih pisaca kojima je establišment, zbog prirode njihovih dela, okrenuo leđa, ili bolje reći isturio pesnicu. Zvanična Amerika nije mogla da prihvati Keruakovu opijenost ludilom pomahnitalih i nezadovoljnih intelektualaca pedesetih godina. Tradicionalna književna kritika je sa vidnom dozom rezerve ocenila većinu Keruakovih dela, žigošući ga kao prestupnika koji podriva same temelje kulture ili, u najboljem slučaju, svrstavajući njegovu prozu u publicistiku. Pa ipak, tokom svog kratkog života Keruak je uspeo da napiše dvadesetak knjiga proze i poezije i postao najpoznatiji i najkontroverzniji autor svog vremena koji je dao glas čitavoj jednoj generaciji pisaca. U kolikoj meri je Keruak pobunjenik u literaturi, oseća se u ritmu neobuzdanih rečenica njegovog autobiografskog romana Darma lutalice. To je priča izgrađena poput džez improvizacije, o grupi prijatelja koji zajedno kreću u visoke Sijere kako bi se našli na putu darme, istine, i iskusili zen način života. Ali u divljem boemskom San Francisku, sa maratonskim čitanjima poezije, dugim pijankama i eksperimentima u jabjamu, ispostavlja se da isposnički put nije lako slediti. Istovremeno proslava netaknute prirode i užurbane metropole, budizma i poetskog preporoda San Franciska, Darma lutalice su herojska odiseja posvećena generaciji koja je verovala u zanos i nesputanost. Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Knjiga je kao nova. Moj dan u drugoj zemlji - Peter Handke Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 67 Format: 20 cm Povez: Broširani U zemlji se za tog voćara govorilo da je posednut, i to „ne samo jednim nego raznim, mnogim, čak bezbrojnim demonima“. Preko dana on se šeta mestom, govori tiho nemuštim jezikom, ponekad urla i plaši seljane svojim uvredama, tiradama, proročanstvima. Noći provodi u svom šatoru pored groblja. Jedino se njegova sestra brine o njemu, roditelji odavno više nisu živi. Ona ga posmatra kako priča sa životinjama i ne može da poveruje da anđeoska pesma koju čuje dolazi iz njegovog grla. Tog dana sestra ga je pratila do jezera na čijoj se suprotnoj obali nalazi druga zemlja. Nekoliko muškaraca je upravo izvlačilo ribarski čamac, jedan od njih ga je pogledao kako ga „nikad niko nije pogledao“ – i demoni su smesta izašli iz njega. „Tako sam se oslobođen svojih demona… zaputio u drugu zemlju na drugoj strani jezera.“ Peter Handke ispisuje priču o poetskom preobražaju, o oslobođenju središta čovekove prirode, tog „neiskorenjivog otpora“, bez kojeg nema ničeg osim „večito bezdušnog bića“. Peter Handke jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“ Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Iste godine se na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD distancirao od „opisivačke“ književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969). Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).