Borisav Simic - Saberi se i pocni - Matematika koju volim 200 strana POLICA 6

Lepo očuvano Sjajne ilustracije Рибе (лат. Pisces) ектотермни су водени кичмењаци који живе готово искључиво у води. Наука која се бави рибама зове се ихтиологија. Постоји преко 33.100 врста риба,[1] што их чини највећом групом кичмењака. Око половине свих кичмењака су рибе, најстарији познати фосили су стари 450 милиона година. За кретање им служе парна и непарна пераја. Дишу шкргама, а срце им има једну преткомору и једну комору и кроз њега протиче редукована крв. Немају мали крвоток. Најразвијенији део мозга је мали мозак. Кичменица је образована и може бити хрскавичава или окоштала. Оплођење је спољашње, а врсте по основу доношења младих могу бити овипарне, ововивипарне и вивипарне.[2] Рибе су врло стара и велика група кичмењака, која се одликује знатном разноликошћу.[3] Оне су широко распрострањене у скоро свим водама на земљи: од високопланинских потока и језера (језеро Титикака, 4.572 m) до највећих морских дубина Маријанског рова, 10.912 m), те од вода које су близу тачке замрзавања до топлих извора.[4][5] У мноштву врста риба у савременој фауни сусрећу се и прави дивови дуги до 20 m и тешки 15—20 тона, као што је морски пас Rhincodon typus, као и патуљци који не нарасту више од једног центиметра. Деле се на хрскавичњаче (Chondrichthyes), у које се између осталих убрајају морски пси и раже, и коштуњаче (Osteichthyes) које обухватају све остале рибе. Надразред Osteichthyes дели се на разреде Actinopterygii (зракоперке) и Sarcopterygii (многоперке и дводихалице из Африке и Аустралије). Некада су постојале и рибе оклопњаче (Placodermi) и бодљикави морски пси (Acanthodii), али су изумрле. Рибе се исто тако деле се и на морске и слатководне. Од морских риба у Јадранском мору је до сада забележено око 400 врста: око 350 из разреда Osteichthyes (коштуњаче) и 50 врста из разреда Chondrichthyes (хрскавичњаче), што износи око 70% познатих врста риба у Средоземном мору (укупно 579 врста и подврста). Иако слатке воде представљају тек мали постотак укупне водене површине, једна трећина свих риба примарно су слатководне врсте. До данас је описано око 10.000 слатководних риба, а сваке године открије се око 200 нових врста. Европска ихтиофауна броји око 316 врста слатководних риба, а смањење њене разноликости последица је ледених доба. Разноврсност[уреди | уреди извор] Рибе су најмногобројнија група кичмењака. Обухватају скоро половину свих кичмењака. У рибе спадају рушљорибе, штитоноше и кошљорибе. Рушљорибе (Ајкуле и раже) живе у морима. Њихове шкрге се не налазе у заједничкој дупљи коју покрива шкржни поклопац, већ свака шкрга има посебан отвор. Отвори се виде на телу, одмах иза главе. Усни отвор ајкула и ража налази се са доње стране главе, а врх главе извучен је у шиљату њушку. Због тога се ајкуле, када нападају, окрећу леђима надоле. И раже су грабљивице. За разлику од ајкула, оне живе на дну мора. Најпознатије врсте су плава ајкула или пас мордуљ и ража каменица. Штитоноше су назив добиле по малим коштаним штитовима који се у пет редова пружају дуж тела. Најпознатије штитоноше су кечига, моруна и јесетра. Кечига живи на дну река (има је у српским равничарским рекама). Велика је грабљивица. Јесетра и моруна су рибе селице: живе у морима, а у време мреста улазе у реке и пливају узводно да би положиле јаја. Могу се наћи и у Дунаву. Кошљорибе су најбројније међу рибама. Живе у свим водама. У српским рекама живе шаран, караш, лињак, мрена, сом, штука, гргеч, смуђ, пастрмка и још много других врста. У мору живе скуша, зубатац, ослић, сардела. Постоје и врсте које су селице. Таква је, на пример, јегуља. Женке јегуље живе у рекама, а мужјаци у морима поред ушћа река. Када дође време размножавања, женке крећу низ реке, улазе у море, срећу се са мужјацима и настављају заједно да пливају. Све јегуље, из свих река Европе, одлазе до једног дела Атлантског океана (Саргаско море). Тамо се мресте и угину. Из јаја се развијају ларве које ношене воденим струјама доспевају на исто место одакле су дошли њихови родитељи. Док стигну тамо, од њих се развијају одрасле јегуље. И опет мужјаци остају у мору, а женке настављају да пливају узводно. И то се понавља милионима година. Нарочито је интересантна једна мала риба — грегорац. Мужјак ове рибе прави од воденог биља гнездо величине ораха. Неколико женки положи јаја у гнездо, а онда их мужјак чува. Неко време води бригу и о младима. Грађа[уреди | уреди извор] Тело је вретенасто и бочно спљоштено, хидродинамичног облика. На телу се разликују: глава, труп и реп. Глава[уреди | уреди извор] Ту се налазе парни носни отвори и велике очи без очних капака. Са стране главе су велики шкржни поклопци испод којих су шкрге. Неке врсте (грабљивице) у усној шупљини имају зубе. Труп и реп[уреди | уреди извор] Од почетка трупа до репа протеже се бочна линија. На граници трупног и репног дела тела налази се анални отвор, а иза њега на мокраћно-полној квржици најпре је полни, а затим мокраћни отвор. Рибе имају парна и непарна пераја. Парна пераја постављена су упоредно с телом. Парна пераја су прсна и трбушна. Прсна пераја учвршћују се на оплечје иза шкржног отвора. Трбушна пераја нису фиксирана за осни скелет, па могу бити смештена на различитим деловима тела. Непарна пераја су леђна, репна и подрепна. Репна пераја код коштуњача је хомоцеркална (реп је изван симетричан, али изнутра кичма се завршава у горњем краку). Врсте репних пераја: Протоцеркална пераја Хетероцеркална пераја Дифицеркална пераја Хомоцеркална пераја Протоцеркална Хетероцеркална Дифицеркална Хомоцеркална Репно пераје је главни орган за покретање. Постоји једно или два леђна пераја и једно подрепно. Постоји још и масно пераје (код породице Salmonidae, Ameiuridae и др) које је смештено с леђне стране, а не садржи никакве коштане потпоре. Кожа[уреди | уреди извор] Састоји се од два слоја, танке поусмине и дебље усмине. Поусмина садржи две врсте слузних жлезда које луче слуз, смањујући тако трење при пливању. У време мреста на површини се јављају бисерни органи, орожнали део поусмине. Усмину граде stratum spongiosum и stratum compactum. Ту су везивно ткиво, живци, пигментне ћелије и љуске (које се преклапају). Пигментне ћелије су меланофори, гуанофори и ксантофори. Љуске које настају из остеобласта грађене су од од два слоја, горњег коштаног и доњег који чини везивно ткиво прожето кречњаком. Такве љуске се називају еласмоиднима (коштаним). Код шаранки љуске су округлог облика – циклоидне, а код гргечки чешљастог облика – ктеноидне. На љускама се уочавају зоне прираста. Зими је метаболизам рибе спорији, а лети бржи. У складу с тим иде и раст рибе, па се зими јављају на љускама тамније, а лети светлије зоне. Могу се налазити и вишећелијске жлезде које су постале органи који емитују светлост – фотофори. У усмини се налазе два снопа колагених влакана у супротним спиралама, тако да се риба може прегибати без набирања коже. Костур[уреди | уреди извор] Мозак и кичмена мождина су заштићени лобањом и кичмом. Скелетни систем грађен је од коштаног ткива које граде два типа костију: кожне или покровне и хрскавичне или заменске кости. Костур лобање[уреди | уреди извор] Лобања је тропибазалног типа (очне орбите близу, тј. одвојене само танким септумом). Доња вилица је за лобању причвршћена хиостилично. Хрскавичне кости настају заменом хрскавице коштаним ткивом. Кожне кости настају из усмине. Лобања се може поделити на живчани и шкржни део. Живчану лобању – Neurocranium – чине затиљна (occipitale), темена (parietale), чеона (frontale) и носна (nasale) регија. Шкржну лобању — Splanchocranium – чини пет пари шкржних лукова и чељусна лук. Вилични лук чине горња и доња вилица. Пети шкржни лук је јако редукован и ту се могу налазити ждрелни зуби, допунски уређај за жвакање. Шкржне лукове покривају шкржни поклопци – operculumi. Костур кичме[уреди | уреди извор] Функција кичме је спречавање скраћивања тела приликом мишићних контракција. Грађена је од коштаног ткива (код коштуњача), па се на њој разликују трупна и репна регија. Чине је пршљенови који се састоје од тела (centrum), живчаних лукова који завршавају леђним трнастим наставком, а код репних пршљенова крвни лукови завршавају се трбушним трнастим наставком. Трупни пршљенови немају доње лукове, већ наставке парапофизе на које се настављају ребра. Тело кичмењака је удубљено с обе стране – амфичелни или двочашкасти пршљенови. У просторима између појединих пршљенова је остатак свитка, који даје већу издржљивост и гибљивост кичме. Постоје два типа ребара, плурална — која иду између мишића — и дорзална — која су интрамускуларна и то су међумишићне кошчице које настају од везивног ткива. Оба типа су причвршћена на тело кичмењака. Неке рибе имају и горња ребра (сардела и лосос). Костур удова[уреди | уреди извор] Непарна леђна пераја (pinnae dorsalis - D) састоје се од унутрашњих коштаних шипчица – radialia и од спољашњих перајних шипчица – lepidotrichia. Пераја су помоћу перајних потпора повезане с костуром. Парна прсна пераја (pterygia pectoralia - P) састоје се од radialia и lepidotrichia. Преко оплечја су причвршћена на слушни део лобање. Оплечје је чврсто везано на осни костур тако да су пераје непокретне. Оплечје чине лопатица (scapula), врањача (coracoideim), доврањача (masocoracoideum) и кожна кост грлењача (cleithrum). Парна трбушна пераја (pterygia ventralia - V) исте су грађе, али везана су на куковље, које је грађено од једне троугласте кости – basopetrygium. Куковље није везано на осни костур. Пераја служе као органи за дизање и спуштање. Прсна пераја служе за окретање и одржавање у одређеном положају. Леђна и трбушна пераја не учествују код активног покретања, али дају телу покретљивост. Репно пераје служи као кормило. Мишићни систем[уреди | уреди извор] Правилна сегментација мишића с двоструким W распоредом миомера и миосепти. Разликују се бији и црвени мишићи. Бији мишићи се контрахују анаеробно па за енергију користе глукозу при чему настаје лактат – млечна киселина. Црвени се мишићи контрахују аеробно, за енергију користе масти, а настаје угљен-диоксид. Систем за дисање[уреди | уреди извор] Рибе имају четири пара шкрга на четири шкржна лука. Међушкржне преграде су редуковане. Са сваке стране шкрге покрива шкржни поклопац – operculum. На унутрашњој страни оперкулума се налази лажна шкрга, pseudobranchia, која се састоји од само једног реда шкржних листића и не учествује у дисању, али се на њој налазе рецептори који помажу у контроли дисања. На свакој шкрги је двоструки ред шкржних листића. Вода улази кроз уста и излази кроз operculum-а ван. У шкржним ресицама крв тече у супротном смеру од пролаза воде. Пут воде – уста отворена, а поклопац затворен па вода улази у ждрело преко шкрга у шкржну пукотину коју затвара operculum. Уста се затварају, а вода излази кроз operculum. Рибе које се повремено задржавају изван воде јер живе у плитким и муљевитим водама могу да удишу ваздух који апсорбују преко цревног епитела, слузокоже, шкржне шупљине или преко коже. Operculum је коштани поклопац. Систем за варење[уреди | уреди извор] Варење започиње устима. Језик је слабо покретан и он је слузави конус без мишића. Код шаранки на задњем делу шкржног костура налазе се ждрелни зуби. Рибе већином усисавају своју храну. Ждрело излучује слуз па кад се нагло отворе уста, долази до усисавања плена. Помоћу мукозне секреције храна пролази кроз ждрело. Једњак је кратак. Желудац није јасно одељен на кардијачни и пилорићки део. Око дуоденума се налазе вратарнићки (пилорићки) привесци који повећавају прехрамбену способност црева. Има их 2—200. Црево је дугачко и без тифлозолиса. Јавља се вилица са зубима. Зуби су окренути према назад и углавном служе за придржавање хране. Већина риба је карниворна. Рибе не могу да жваћу храну јер би им то блокирало проток воде кроз шкрге. Зуби у вилицама и непца служе за придржавање плена. За механичку разградњу хране служе ждрелни зуби. Постоје и хербиворне рибе, које се хране детритусом, омниворне, које се хране суспензијом, па и паразити који сишу телесну течност других риба. Црево које се наставља на желудац је код карнивора кратко, а код хербивора дуго. У већини случајава храна се не разграђује у желуцу помоћу ензима, него се разградња и апсорпција догађа у цреву. У пилорићким наставцима се налазе ензими и они имају главну улогу у апсорпцији масти. Тифлозолис повећава површину цревног епитела како би се повећала површина апсорпције хране. Јетра[уреди | уреди извор] Јетра је непотпуно подељена на десни и леви режањ, а има жучни мехур. Гуштерача је подељена на ендокрини и егзокрини део. Код већине риба постоји жучни мехур, где се сакупљају секрети јетре. Улога јетре је још и складиштење гликогена. Гуштерача је мала и повезана са жучним каналом. Гуштерача и јетра могу бити спојене у хепатопанкреас. Слезена се налази у завоју дуоденума. Слезена је тамноцрвена пирамидална структура која се налази иза желуца или је с њим повезана. Нема дигестивну улогу већ учествује у стварању или разградњи крвних ћелија. Рибљи мехур настаје као леђна избочина једњака. Протеже се између цревног тракта и бубрега дуж целе леђне стране трбушне шупљине. Испуњен је гасом и богат крвним жилама. Рибљи мехур и једњак код physostoma остају повезани помоћу ваздуховода Ductus pneumaticus, потом се тај канал отвара у ждрело и кроз њега се мехур напуни ваздухом (оне гутају ваздух). Ако мехур није повезан с једњаком, као код physochlista оне не гутају ваздух јер имају црвену гасну жлезду која из крви преузима гасове којима пуни мехур. Зид рибљег мехура има капиларна разграњења, rete mirabile, у којима крв тече у супротном смеру од смера у артеријама и венама. Гасове у рибљем мехуру чине 83% азот, 15% кисеоник и 21% угљен-диоксид. Улоге рибљег мехура[уреди | уреди извор] хидростатички орган, па служи за одржавање равнотеже, ширењем мехура риба се диже а скупљањем се спушта јер је специфична тежина рибе једнака специфичној тежини околне воде, респираторни орган, орган за продукцију звука — пролазак гаса између делова мехура и кроз ваздуховод производи звук, орган за примање звука — рибљи мехур је код шаранки повезан с унутрашњим ухом преко Веберовог органа. Зид рибљег мехура састоји се од Tunica externa — компактно везивно ткиво; submucosa — растресита везивна ткива, крвне жиле и живци. Рибљи мехур је хомологан плућима, јер омогућује коришћење атмосферског кисеоника за дисање. Рибе су теже од воде па би без рибљег мехура тонуле. Систем крвотока[уреди | уреди извор] Срце је венско. Састоји се од венског затона, преткоморе и коморе.[6] Из срца излази трбушна аорта. Започиње проширењем, аортином главицом, а касније се из трбушне аорте одвајају 4 доводне шкржне артерије које воде венску крв у шкрге. Четири одводне шкржне артерије носе артеријску крв у главени круг, circus cephalicus, као и у парне корене леђне аорте. Из главеног круга излазе главине артерије које носе артеријску крв у мозак. Венски систем чине портални опток бубрега и јетре, 2 предње и 2 стражње главне вене које воде крв у срце преко Кувијерових протока. У крви се налазе еритроцити с језгром, леукоцити, гранулоцити, моноцити и лимфоцити. Лимфни систем добро је развијен испод коже у мишићима и мезентерама. Нервни систем[уреди | уреди извор] Нервни систем (цеваст) се састоји од мозга, кичмене мождине и нерава. Најразвијенији део мозга риба је средњи мозак. Предњи мозак је мали и има парне хемисфере. Из вентралне регије иду влакна за мирисне режњеве. Основна му је улога организација и координација механизама који настају у другим деловима мозга. Има важну улогу у понашању приликом размножавања. Међумозак садржи епифизу са фоторецепторима и хипоталамус на који се с доње стране наставља левак на који прилеже хипофиза, крвожилни мешчић и доњи режњеви.[7] Средњи мозак је највећи део мозга код риба. Састоји се од крова (tectum opticum) у који улазе оптичка влакна, влакна из бочне пруге, дисајних органа и задњег мозга. Контролише понашање, учење и остале облике комплексног понашања. Ту се налазе и моторни центри. Највише се истичу видни режњеви.[8] Стражњи мозак је велики код добрих пливача. Контролише прецизне и темпиране покрете. Примозак — из њега излази 10 пари лобањских живаца и на њега се наставља леђна мождина. Аутономни нервни систем састоји се од 11 пари можданих живаца. Чула[уреди | уреди извор] Очи: Најосетљивије на жутозелену боју, а то је она таласна дужина која најдубље продире у воду. Састоје се од спљоштене рожњаче чији спољашњи слој замењује очне капке, великих сочива, хрскавичне беоњаче и 6 мишића за покретање очне јабучице. Musculus retractor lentis повлачи сочиво према мрежњачи (фокусирање) иза које се налази жилница из које излази српасти изданак processus falciformis. У жилници се налази и rete mirabile (чудесна мрежица) која има храњиву улогу. Око садржи огледало, то је посебан слој крвних жила богат кристалићима који рефлектују светло. Има још и шареницу.[9] Батипелагичне рибе (живе на дубинама > 1.000 m) немају функционалне очи, а мезопелагичке (200—1.000 m) имају врло велике очи са специјалним прилагођавањима на слаби интензитет светла — телескопске очи (велико сочиво, танка рожњача, додатна ретина). Индекс преламања светлосних зрака износи 1,00. Рожњача има индекс преламања светлости око 1,37. Индекс преламања воде износи 1,33. Зраци светлости се преламају на граници воде и рожњаче, пуно мање него на граници ваздуха и рожнице. Код риба се цело сочиво помиче од или ка мрежљачи (m. retractor lentis) да би се фокусирао објект. Орган слуха: Служи за осећај равнотеже, убрзања и за слух. Унутрашње ухо састоји се од спољашњег, коштаног и унутрашњег опненог лавиринта. Горњи део лавиринта чине 3 полукружна каналића и utriculus, јајаста кесица, а доњи део sacculus, кугласта врећица и лагена. Сензитивна места су utriculus, sacculus и лагена и они у себи садрже слушне каменчиће отолите (lapillus, sagitta, asteriscus). Код риба које чују, унутрашње ухо је у контакту са рибљим мехуром. Рибе могу да производе звук, за стварање јата, дозивање партнера, плашење или упозоравање непријатеља.[10] Механизми производње звука; стимулација трењем пршљена, оперкулума, костију оплећја, зуба, испуштањем гаса из рибљег мехура. Бочна пруга: чине је чулне ћелије неуромасти с чулним длачицама, које стрше у желатинозну куполу, која се помиче покретима воде. Помоћу њих се региструје струјање воде узроковано другим организмима. Њихова улога је процена снаге и правца воденог тока, избегавање препрека, хватање плена. Хеморецептори: Чула за укус, налазе се на устима и ждрелу, на брчићима, а могу бити и на целом телу. Чула за мирис су такође хеморецептори. Налазе се са сваке стране иза носног отвора. Постоје предњи и стражњи носни отвори, тако да на предње вода улази, а на стражње излази. Чуло мириса рибе користе за тражење хране и препознавање пола своје врсте. Мокраћни мехур[уреди | уреди извор] Бубрези — opistonephros — смештени су на леђној страни тела изнад рибљег мехура. Горњи део бубрега pronephros је лимфоидни орган, а доњи део opistonephros је функционалан. Мокраћоводи се страга проширују у мокраћни мехур. Отварају се иза аналног отвора, па не постоји клоака. Отварају се на мокраћнополној папили, прво полни па мокраћни отвор. Амонијак и уреа, тј. азотни остаци излучују се 6 пута више преко шкрга него преко бубрега. Морске рибе имају мању количину соли у крви него што је у морској води захваљујући осморегулаторним процесима. Код слатководних риба количина соли у крви је већа него у околној води па H2O ради осмозе улази у тело, те је морају појачано избацивати. Полни систем[уреди | уреди извор] Полни и мокраћни систем су одвојени. Код мужјака постоје парни семеници, а семеводи се спајају у заједнички семевод и отварају се на мокраћнополној папили. Код женки се налазе парни јајници продуженог облика, као и јајоводи који се отварају посебним полним отвором иза аналног, а испред мокраћног отвора. Ако јајоводи не постоје (Perca fluviatilis — гргеч) јаја се избацују у утробну шупљину. Оплодња је спољашња. Женка полаже икру коју мужјак прелије семеном. Браздање јајета је парцијално, јер су јаја богата жуманцетом. Из јаја се излеже ларва која се неко време храни жуманчаном врећом коју носи са собом. Тек након ресорпције жуманчане вреће ларва добије изглед мале рибе. Посебни орган[уреди | уреди извор] Морски змај Електрични органи: Јака поља за напад или одбрану, слаба за примање електричних чула или за комуникацију, у муљевитим водама. Настају преображајем мишића у ћелије које се називају електроцити. То су мишићне ћелије које су изгубиле способност контракције, а специјализовале су се за стварање јонизацијског тока. Морске рибе су бољи проводници електричне струје од слатководних. Електрорецептори: Настају из неуромаста бочне пруге. Код риба које могу постићи јаку струју електрични органи су смештени у предњем делу тела, а код осталих у репном делу. Служе за детекцију електричног поља.[11] Светлећи органи: присутни су код риба које живе на великим дубинама и 95% риба које живе испод 50 m дубине. Већином је то плаво зелена светлост коју производе фотофоре настале из преображених слузних жлезда. Код многих врста светлост стварају светлеће бактерије смештене у појединим органима. Светлосни органи служе за препознавање полова или за плашење, као и за освајање жртве. Такви светлећи органи се виде и до 15 m далеко. Рибе могу да имају и отровне жлезде, као и да помоћу посебних органа уштрцавају отров у плен. Таксономија[уреди | уреди извор] Drawing of animal with large mouth, long tail, very small dorsal fins, and pectoral fins that attach towards the bottom of the body, resembling lizard legs in scale and development.[12] Dunkleosteus је гигантска преко 10 m дуга праисторијска риба из класе Placodermi. Риболики организми су парафилетска група кичмењака: то је грана (кладус) која обухвата све рибе, а такође садржи и тетраподе, који нису рибе, иако су се развили од риба. Ајкуле и раже су генетски од осталих риба подједнако удаљене колико и од тетрапода (водоземаца, гмизаваца и сисара). Из тог разлога, такве групе као што су „класа рибе“ која се описује у старијим референтним радовима више се не користе у формалној класификацији. Традиционална подела рибе сврстава у три постојеће класе (разреда), док се изумрли облици понекад сврставају у стабло, а понекад у посебну класу:[13][14] Разред (класа) Agnatha (безвиличне рибе); Подразред Cyclostomata (колоусте лампетре); Подразред Ostracodermi (оклопљене безвиличњаче) †; Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе); Подразред Elasmobranchii (ајкуле и раже); Подразред Holocephali (химере и изумрли сродници); Разред Placodermi (оклопњаче) †; Разред Acanthodii (бодљикаве ајкуле `, понекад сврставане у кошчљорибе)†; Разред Osteichthyes (кошљорибе); Подразред Actinopterygii (зракоперке); Подразред Sarcopterygii (рибе меснатих пераја, преци тетрапода). Горња подела је једна од оних које се најчешће сусрећу у неспецијалистичким и генералним радовима. Многе од наведених група су парафилетичне, по томе што су довеле до појаве узастопних група: безвиличне су преци хрскавичавих риба (Chondrichthyes), које су довеле до појаве хрскавичавих акантоида, предака кошљориба (Osteichthyes). Након филогенетске номенклатуре, рибе су подељене по детаљнијим схемама, са следећим главним групама: Разред Myxini (колоусте) Разред Pteraspidomorphi † (ране виличњаче) Разред Thelodonti † Разред Anaspida † Разред Petromyzontida ili Hyperoartia Petromyzontidae (lampetre) Разред Conodonta (конодонти, конусњаче) † Разред Cephalaspidomorphi † (ране безвиличњаче) (Нерангиране) Galeaspida † (Нерангиране) Pituriaspida † (Нерангиране) Osteostraci † Подстабло Gnathostomata (вилични кичмењаци) Разред Placodermi † (оклопњаче) Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе) Разред Acanthodii † (бодљикаве ајкуле) Надразред Osteichthyes (кошљорибе) Класа Actinopterygii (зракоперке) Подразред Chondrostei Ред Acipenseriformes (јесетрес и кечиге) Ред Polypteriformes Подред Neopterygii Инфраред Holostei Инфраразред Teleostei (многи редови уобичајених риба) Разред Sarcopterygii (ресоперке) Подразред Actinistia (целаканти) Подразред Dipnoi (дводихалице) † - изумрли таксон Неки палеонтолози сматрају да су Conodonta заправо hordati, а оне су примитивне рибе. За потпуније разумевање ове таксономије, погледајте чланак кичмењаци. Положај у колена Chordata још није решен. Филогенетска истраживања из 1998. и 1999. године подржала су идеју да змијуљице и пакларе формирају природну групу, у Cyclostomata (колоусте), којој је сестринска група Gnathostomata.[15][16] Различите групе риба чине више од половине кичмењака. По подацима из 2006. године постојало је преко 28.000 познатих постојећих врста, од којих су готово 27.000 кошљорибе, a 970 ајкуле, зракоперке и химере и око 108 змијуљица и паклара. Трећина тих врста спада у девет највећих породица; од највећег до најмањег, ове породице су: Cyprinidae, Gobiidae, Cichlidae, Characidae, Loricariidae, Balitoridae, Serranidae, Labridae, и Scorpaenidae. Око 64 породица су монотипске, тј. садрже само по једнну врсту. Коначни укупни број постојећих врста може расти до преко 32,500.[17][18] ex yu udžbenici knjige iz bivše jugoslavije titove Tags: Biologija riba ribarstvo ribolov vrste morske slatkovodne ...

Stvaranje matematike - Lanselot Hogben Matematičko obrazovanje je sve neophodnije čoveku današnjice. Bez osnovnih matematičkih pojmova i operacija, kojima se služi savremena nauka, ne mogu da se prate i razumeju promene u svetu koji nas okružuje... Štampa 1972 320 strana 1,33 kg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu je napisao dr Džozef P. Makivoj, doktor fizike, u saradnji sa samim Stivenom Hokingom. Knjiga prati život i rad Stivena Hokinga, ali i razvoj fizike i astrofizike od Isaka Njutna, preko Ajnštajna, do Hokinga. Ilustracije koje prate tekst uradio je Oskar Zarate. Stiven Hoking je svetski poznat fizičar, ali samo nekoliko ljudi izvan njegove oblasti istraživanja zaista zna čime se on bavi. Za širu javnost on je tragičan lik - briljantan naučnik i autor bestselera Kratka povest vremena, koji je decenijama vezan za invalidska kolica, nesposoban da govori i piše. Svojim fascinantrnim otkrićima u kojima se fizika dodiruje sa metafizikom, Hoking je pokazao gde se dve velike teorije 20. veka - Ajnštajnova teroija relativnosti i kvantna mehanika - sukobljavaju, a gde se prepliću, tvoreći stvarnost koja prevazilazi maštu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iza superprirode - Lajl Votson Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2011 Broj strana: 368 Format: 20 cm Povez: Broširani Novi naučni pogled na natprirodno Lajl Votson, čuveni engleski antropolog i biolog, je jedan od najuspešnijih autora iz oblasti popularne nauke i posebno – graničnih područja nauke. Koliko paranormalnih događaja možemo da objasnimo na osnovu znanja koja posedujemo o prirodi? „Tokom poslednjih nekoliko godina postojalo je snažno opiranje istraživanju neobičnog. Kritičari svega paranormalnog su osnovali uticajne komisije sa izričitim ciljem da se takva istraživanja potpuno prekinu… Ja nisam obuzet idejom da natprirodno mora da postoji. Ako se natprirodno iskustvo definiše kao isku stvo o nečem neo bičnom, ne što što prevazilazi granice ono ga što se smatra mogućim – onda je jasno da postoji neograničeno polje is kustva, koje samo čeka da bude istraženo. Činjenica da su takvi izveštaji, po svojoj prirodi, uglavnom anegdotski, dovela je do toga da se odbace kao neprihvatljivi za nauku. To je šteta, jer pretpostav ljam da bi odgovori na neke zagonetke u oblasti paranormalnog, mogli da se na laze u obrascu i sadržaju takvih izveštaja.“

Zbornik radova smotre naucno-istrazivackog rada studena (X SNIRS). Izdato aprila 1995. godine,izdavanje omogucilo Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije. Slikao sam predgovor za manje upucene da vide o cemu se radi i sadrzaj da se moze videti koji radovi su odabrani,to jest,na koje teme.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Zbog čega je staklo providno? Zašto su elastični materijali rastegljivi? Zašto se na čokoladi pojave beličaste mrlje kada se zagreje, pa ponovo ohladi? Zbog čega se dijamant i grafit, dve alotropske modifikacije ugljenika, ponašaju potpuno različito? Odgovarajući na ova pitanja autor otkriva zapanjujuće tajne na kojima počiva naš fizički svet. Miodovnik istražuje materijale s kojima dolazi u dodir svakog jutra, od čelika u nožiću brijača, preko porcelana šoljice za čaj do pene u patikama. Puna fascinantnih priča o inženjerskim čudima koja prožimaju naše živote, knjiga Skriveni svet oko nas navešće vas da posmatrate stvari oko sebe na potpuno nov način.``

Autor - osoba Kostić Kovačević, Ivana, 1952- = Kostić Kovačević, Ivana, 1952- Naslov Diskretna matematika : sa zbirkom zadataka / Ivana Kovačević Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 5. izmenjeno i dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂUniverzitet ǂSingidunum, 2018 (Loznica : Mobid) Fizički opis VIII, 311 str. : graf. prikazi ; 25 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 311 Registar. Predmetne odrednice Diskretna matematika Matematika PREDGOVOR Udžbenik prati osnovni, kurs jednog semestra elementarne Diskretne matematike. Predviđen je za studente prve godine koji se po prvi put sreću sa ovom problematikom. Pisana je bez strogih matematičkih dokaza da bi se studenti koji studiraju računarske nauke upoznali sa osnovnim pojmovima, prihvatili ih i osposobili se da ih primene u praksi. Knjiga je prvenstveno namenjena studentima prve godine Informatike i računarstva Univerziteta Singidunum, ali može korisno da posluži i svim onima kojima nedostaju elementarna znanja iz ove oblasti. Koristim ovu priliku da se zahvalim svim čitaocima, a posebno studentima koji su mi sa svojim sugestijama pomogli da ovo izdanje bude još potpunije i kvalitetnije. Ovo je peto dopunjeno i izmenjeno izdanje. Beograd, februar 2018. godine MG149 (N)

Naslov: Tipski zadaci iz teorijske mehanike i metode njihovih rešavanja (prevod sa ruskog jezika) Autori: M.M. Karaljski; V.D. Krivošej; N.I. Savicki; G.N. Čajkovski Preveo: Dr Veljko Vujičić Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika Beograd Godina izdanja: 1963 Broj strana: 436 Povez: mek Stanje: dobro, korice po ivicama potamnele (promenile boju), unutrašnjost je apsolutno čista, stranice blago požutele. Na slikama se vidi deo sadržaja. Ne vidi se prva strana pa ću ovde navesti i tih prvih pet glava: - prvi deo: Statika krtog tela - Razdeo prvi: Sistem sila koji deluju u ravni - glava I : Sile čije se napadne linije presecaju u istoj tački; - glava II: Paralelne sile; - glava III: Stabilnost jednog elementa konstrukcije ili dela konstrukcije prema rušenju; . glava IV: Proizvoljni ravni sistem sila; - glava V: Analitičko određivanje naprezanja u štapovima statički određenih rešetkastih nosača. k-15*

Diskretni i kontinuirani granični problemi - Atkinson 750 strana 1968g tvrd povez odlično očuvana, stranice malo požutele Prevod sa engleskog na ruski Пер. из енглеског. ед. и са додатним И. С. Катс и М. Г. Креин, М.: Мир, 1968, 750 стр. Књига Ф. В. Аткинсона, професора на Универзитету у Торонту, прва је књига у којој се истовремено обрађују и дискретни и континуирани, и регуларни и сингуларни проблеми граничних вриједности. У истој књизи читалац ће наћи и диференцијалне једначине са Стиелтјесовим диференцијалима (Гл. 11, 12) и још општијим канонским системима (Гл. 9, 10). Поред проблема са линеарним улазним параметром, књига се бави и проблемима са фракционо-линеарним улазним параметром. Штавише, систематско представљање ефективно и на оригиналан начин почиње разматрањем дискретног проблема првог реда са линеарно-фракционим улазним параметром. Овај најједноставнији проблем илуструје различите аспекте теорије граничних проблема, којој је књига посвећена. Овде се већ јављају концепти као што су осцилације, сопствене вредности, сопствене функције, спектрална функција, концепт регуларних и сингуларних проблема; постављају се питања о ортогоналности и потпуности система сопствених функција, питања о јединствености спектралне функције, а разматра се и најједноставнији инверзни проблем. Приступ различитим врстама једначина је лепо уједињен општом идејом о инваријантности неког билинеарног облика (Лагранжијан). Осцилаторне особине решења једне једначине и система једначина са једним и са више параметара су обрађене прилично у потпуности. У уводу су разјашњене везе обрађених питања теорије диференцијалних и разлика једначина са теоријом еластичних осцилација, теоријом електричних кола и теоријом дискретних Марковљевих процеса. Књига је од интереса за математичаре – специјалисте за теорију диференцијалних једначина и за теоријске физичаре. Биће корисно

Milan O. Raspopović : MATEMATIČKA GIMNAZIJA OD SNA DO JAVE , Školski servis Gajić Beograd 2018, tvrdi povez, str. 192. Očuvanost 4-. `Matematička gimnazija od sna do jave` – svedočenje Milana Raspopovića o razvoju škole Svoje tridesetogodišnje iskustvo upravljanja školom od nacionalnog značaja Milan Raspopović pretočio je u knjigu. `Matematička gimnazija od sna do jave` nastala je, kaže, i kao reakcija na odnos društva prema talentima i školi. Razvojni put Matematičke gimanzije, dug više od pola veka, svojevrsna je istorija srpskog obrazovanja. A rasla je od škole-podstanara do škole od posebnog nacionalnog interesa, od trogodišnje srednje do šestogodišnje – odnosno gimnazije koja ima i dva završna razreda osnovne škole. Najteže mi je u ovoj školi bio početak, priseća se dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije Milan Raspopović. `Tri đaka i tri profesora u stalnom radnom odnosu. Strah od toga da li će opstati. Tada nije bilo kao što imamo danas priliku da se družimo sa vama novinarima i nismo imali nikakve šanse da mi to objavimo i napravimo atmosferu da se upišu đaci. Na prvom konkursu tri đaka, a na ponovljena dva još pedesetak, a planirano šezdeset. Stalno smo isticali kako ostavismo radno fino mesto i dođosmo ovde u ovu neizvesnost. Međutim, godine prolaze, Matematička gimnazija raste jednom kosmičkom brzinom i stiže do rezultata vrhunskih dometa`, ističe Raspopović. Od tada do danas učenici su osvojili više od petsto medalja na međunarodnim takmičenjima, a njih 500 postali su doktori nauka, u zemlji i svetu. `Ja sam angažovao đake svojevremeno da pripremaju naše učenike za međunarodna takmičenja. To je najviši nivo interpretacije nastavnog predmeta. I tada su mi se smejali, jer nije bilo načina kako ga isplatiti. To je bio veliki problem. Nije bio problem u znanju i prenošenju znanja, nego kako ga isplatiti. Moj veliki prijatelj Radomir Lukić je isticao: `Raspopoviću, radi, i svoje ideje sprovodi, i ovoj školi nema zime``, navodi Raspopović. Izračunao je da je sarađivao sa 14 ministara prosvete. Aktuelnom, Mladenu Šarčeviću, koga poznaje tri decenije, predlaže: `On ima mnogo velike naslage prošlosti tako da to nije lako razrešiti. Da bar poštedi Matematičku gimnaziju ljudi koji mogu da donose spolja odluke, a nisu ni ušli u Matematičku gimnaziju ni održali nijedan čas`. `Sva tela u ovoj školi su tela uma i ruku i rada kolektiva škole. Da ostavimo stručnjacima da rade, onima koji su spremni da se žrtvuju za rezultate rada sopstvenog đaka, jer ovde se primenjuju posebne metode`, tvrdi Raspopović prisećajući se kako je 29 Japanaca u vreme najvećih sankcija i inflacije deset dana prisustvovalo svakom školskom času Matematičke gimnazije. Naglašava i da je škola kolevka informatike. Prvi kompjuter je ovde ušao sedamdesetih godina, ukazuje profesorima kako da se sa đacima komunicira i kako znanje da upotrebe u praktične svrhe. Ukazuje i na danas otvorena pitanja. Predlog o osnivanju internata u kojem bi boravili đaci iz unutrašnjosti, star pola veka, nikada nije realizovan. Drugo otvoreno pitanje jeste udžbenička literatura, jer zbog malog tiraža izdavači nerado štampaju knjige koje su talentima potrebne. Opisao je i ulicu u kojoj se škola nalazi – Ulicu kraljice Natalije. Ona nije ni najduža ni najlepša u Beogradu, ali ima `vrednost koja nema ekvivalenciju`. Ulica je rasadnik potomstva i talenata.

Mek povez, 24cm, 81strana, ilustrovano, izdavač: PRIRODNJAČKI MUZEJ - Beograd Priručnik za alergene biljke je popularna publikacija koja svet alergenih biljaka prikazuje sa botaničkog i medicinskog aspekta. Predstavljene su alergene biljke koje na našim prostorima izazivaju polenske alergije. Za svaku vrstu dat je kratak morfološki opis, opšte rasprostranjenje, fotografija, a za pojedine vrste i mikroskopski prikaz polenovih zrna. Prikazan je i kalendar polena u vazduhu. U Priručniku možete saznati: šta su polenske alergije; zašto poleni utiču na neke ljude a neke ne; koji su simptomi polenskih alergija; kako se zaštiti; lekovi koji se koriste u terapiji alergijskih oboljenja; šta je imunoterapija. Poseban deo publikacije objašnjava homeopatski pristup alergijama. Konačno, ovaj «Priručnik za alergene biljke» može da bude od pomoći delu stručne i naučne javnosti koji se bavi nekim segmentom istrarživanja alergenih biljaka, a kojima sažete informacije iz ove oblasti mogu da budu od značaja.

Knjiga je odlično očuvana. ,,Najintrigantnije naučne misterije našeg doba. Nauka postaje zanimljiva kad počne da se bavi besmislicama. I dan-danas postoje rezultati eksperimenata koje ni najbriljantniji naučnici ne mogu da objasne niti odbace. U prošlosti, slične anomalije dovodile su do revolucija u našem svetu: u šesnaestom veku, skup nebeskih nepravilnosti naveo je Kopernika da shvati kako se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. U 13 pojava koje nemaju smisla Majkl Bruks se suočava sa trinaest savremenih anomalija koje će već sutra dovesti do velikog naučnog napretka. Da li je devedeset šest procenata vaseljene nestalo? Ako nijedna studija nije bila u stanju da definitivno dokaže kako efekat placeba deluje, zbog čega je on postao jedan od stubova medicinske nauke? Da li je signal iz svemira primljen 1977. bio poruka tuđinske civilizacije? Od hemije do kosmologije, od psihologije do fizike, Majkl Bruks na upečatljiv način iznosi uzbuđenja i kontroverze naučnih nepoznanica.``

1944 Na koricama koje se odvsjaju pise primerak Beogradske realke profesorske knjiznice Nema hrbat

Matematika - Opšta enciklopedija Larousse unutrasnjost ocuvana,spolja kao sto se i vidi na forografiji

Knjiga je sa vidljivim znacima korišćenja sto se moze videti na slikama. Za vise informacija me kontaktirajte

Fotografica Astronomica Астрофотографија на италијанском. Књига је веома добро очувана. Има посебно направљену провидну омотницу која се може скинути (штити књигу).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke..... Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

ČARLS DARVIN 459 STR OTKINUTO PARČENCE LISTA NA JEDNOJ STRANI,VIDI SE NA SLICI,SVE OSTALO ODLIČNO TREBA DODATI 200 DIN ZA POŠTARINU

Ima potpis, ima vrlo malo belezenja, sve stranice su tu i sve Moze da se procita. Stranice ne ispadaju. Korice su lose ocuvane G3

Intervalna matematika, Diferencijalni algoritam, Mihailo Petrović Izdavac: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Begrad 1997god, Tvrdi povez na 454str. Udzbenik se nalazi u odlicnom stanju!

Handbook of Chemistry and Physics veliki format tvrd povez korice lepljene, oko 20ak listova se odvojilo od rikne, potpis pret. vlasnika i manji zapisi 1967g

Првих двадестак страна мало `ноборане` на једном месту на око 23 цм. Сунчани часовници / Милутин Тадић. – [1. изд.]. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства. 2002. - 201. стр. : илустр. : 26 cm. Књига „Сунчани часовници” је прво систематско излагање грађе о сунчаним часовницима на српском језику. Сунчани часовници су обрађени по часовним системима јер управо они диктирају конструкциона решења. Тако посматрани, сунчани часовници јасно се уклапају у оквире главних историјских раздобља. Поједине врсте сунчаних часовника илустроване су фотографијама одговарјућих примерака из Србије или са простора СФР Југославије, што би могло бити занимљиво и љубитељима гномонике у иностранству. Осим прегледа старих сунчаних часовника у Србији, дати су и најкраћи подаци о сунчаним часовницима на просторима држава насталих распадом СФРЈ . Фазе у градњи сунчаних часовника објашњене су најчешће на примерима сунчаних часовника које је конструисао сам аутор. Полазаћи од дефиниције да је гномоника данас само научна забава, у поговору књиге се на занимљив начин расправља о тајни дуговечне атрактивности сунчаних часовника. После читања ове књиге, пажљиви читалац ће, не само стећи општи увод у историју гномонике, него ће и сам моћи конструисати сунчане часовнике нових облика и активно се укључити у вредновање и заштиту старих сунчаних часовника.

parcijalnih jednačina prvog reda sa jednom nepoznatom funkcijom izd 1947g srpska akademija nauka, odlično očuvana, moglo bi se reći i nekorišćena, 746str, neprosečena posebna izdanja prirodnjački i matematički spisi

Solidno očuvana, jedino je od 42 do 49 strane gornja ivica pocepana pa zalepljena selotepom. To nikako ne remeti tekst i knjiga moze da se koristi bez problema. Vidi slike.