Orkški kuvar je ni manje ni više četvrta knjiga Ranka Trifkovića. Ranko vas vodi kroz vrlo zanimnjiv gurmanski svet epske fantastike iz perspektive orka, naravno kuvara. Knjiga je propraćena neverovatnim ilustracijama Dejana Mandića. “Dragi moji varvarčići, ubičice i secikesice. Za večeras sam vam pripremio uputstvo za pripremanje punjenog goluba. Meso džinovskog goluba poslužiće nam kao osnova. Biće nam neophodan i niz začina za marinadu, te sastojci za umak i punjenje. Nemojte se obeshrabriti, od iskusnih lovaca možete da nabavite gotovo sve sastojke. Ukoliko ih u vašem kraju nema, to može biti lep povod da izvadite ranac, čizme i putni štap, pa krenete u pustolovinu. Džinovski golubovi gnezde se u šumama sekvoja, baš ispod snegom okovanih vrhova zapadnih planina. Na liticama žive i džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i ljudi. Oprez! Veliki orlovi rado love upravo ovu vrstu golubova. Može vam se dogoditi da se borite za plen sa gargantuanskom grabljivicom. Vilenjaci i ljudi, neće tražiti izgovor da vam sateraju strelu u oko, pa nemojte da se šunjate oko njihovih tvrđava, već krenite pravo ka snežnim vrhovima. Pošto pribavite pticu, potopite je u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, da biste je što lakše očerupali. Preostalo perje obrijte kosirom. Probijte goluba tik iznad trtice i sekiricom otvorite prolaz dovoljno veliki da se uvučete u telesinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu žrtvujte omiljenom božanstvu. Srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date velikoj mački. Borbeni tigrovi i jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih ptica. Pošto ste goluba očistili spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest’, marinada. Osnovu čini sumpor. Neophodne količine pronaći ćete kod svakog alhemičara…”

A kada se nad ovo selo, i cijeli ovaj tužnjikavi posavski kraj polako krene spuštati prvi zimski sumrak, kada na cesti, na kojoj se uhvatila tanka kora leda, putnik povratnik ugleda polupijanog biciklista s krznenom kapom na glavi, u kožnom kaputu, kako u gumenim čizmama okreće zahrđale pedale bicikla, ljuljajući se na biciklu kao na nekoj čudnoj spravi iz prahistorijskog zabavnog parka, riskirajući tako da ostane pometen od jurećeg vozila, kada putnik povratnik ugleda još i kako na stražnjem sjedalu bicikla, na takozvanom bicikl tregeru biciklist vozi užetom privezanu prtljagu—polegnutu vreću krumpira, još bolje, bocu plina, ili zaklano malo prase, takozvanog ranjenika, tada se najednom osjeti kao da mu je netko u ruke stavio ključ uz pomoć kojega se otvara tajna brava mitologije ovoga kraja, svojevrsnog Vitebska, kraja u kojemu se—a to su omiljene riječi putnikove, koje u njemu bude osjećaj dubokog pripadanja nepoznatoj, mračnoj pradomovini—za jastuk kaže vankuš, za ždrijebe cujzek, za haljinu klajda… I taj se kraj, s ovim noćnim zimskim biciklistom kao simbolom, kao arhetipom i nosiocem svih suštinskih životnih i metafizičkih značenja, ovdje ne završava, već se taj označitelj produžava sve uzduž toka rijeke Save, sve negdje tamo do njenog ulijevanja u Dunav gdje se proteže ova slika i ovaj sudbonosni prizor, a zatim se uz Bosut, Tisu, Begej, Brzavu i Timiš penje prema mađarskoj granici, nastavljajući prema drugim ravnicama Češke, Hungarije i Rumunije… Istinski život, napokon razotkriven i rasvijetljen, prema tome i jedini zaista proživljeni život jest onaj koji nam je omogučila književnost, kaže nam Proust u Pronad-enom vremenu. Upravo to bi moglo biti geslo i ove knjige koju držite u rukama: naspram nostalgije, koja mjesta i predjele našeg djetinjstva drži zamrznutima kao u onim staklenim kuglama s umjetnim snijegom, rad književnosti odnosno njezino precizno jezično brušenje sjećanja, evokacija, osjećaja povezanih uza sve te zakutke naše mladosti odjednom taj svijet oživljuje i čini ga stvarnim. Pronađeno vrijeme označava tu plimu intenzitetâ—uhvaćenu u korice ove knjige—koja nastaje pronalaženjem i oslobađanjem svakog pojedinog momenta, samosvojnog vremenskog atoma, koji oko sebe kristalizira percepte i afekte nekog mjesta i širi se u koncentričnim krugovima unedogled. —Iz Pogovora Leonarda Kovačevića Tatjana Gromača rođena je 1971. godine u Sisku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je komparativnu književnost i filozofiju. Od 2000. do 2017. radila je kao profesionalna novinarka, reporterka i kolumnistica (Feral Tribune i Novi list). Živi u Puli. Do sada je objavila Nešto nije u redu?, Meandar, Zagreb, 2000.; Crnac, Durieux, Zagreb, 2004.; Bijele vrane, Profil, Zagreb, 2005.; Božanska dječica, Fraktura, Zaprešić, 2012.; Ushiti, zamjeranja, opčinjenosti, Fraktura, Zaprešić, 2014.; Bolest svijeta, Sandorf, Zagreb, 2016.; Carstvo nemoći, Sandorf, Zagreb, 2017. Prema tekstu njenog kratkog romana Crnac Hrvatsko narodno kazalište iz Rijeke uprizorilo je nagrađivanu predstavu 2009. godine. Za roman Božanska dječica nagrađena je 2012. godišnjom nagradom Vladimir Nazor Ministarstva kulture Republike Hrvatske za najbolje prozno djelo, a 2013. nagradom Jutarnjeg lista za roman godine. Bila je stipendistica berlinske Akademije umjetnosti, pojedine knjige prevedene su joj na njemački, talijanski, češki, poljski, bugarski, makedonski i slovenski jezik, radovi su joj uključeni u nekoliko evropskih antologija. Eseje i oglede o književnim, publicističkim i teorijskim djelima piše za Treći program Hrvatskoga radija. Na portalu www.prometej.ba potpisuje rubriku Ljudi i knjige, na portalu www.lupiga.hr kolumnu Druge oči. Članica je Hrvatskog društva pisaca i Hrvatske udruge samostalnih umjetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dvadesetak recenica podvuceno obicnom olovkom, sve ostalo uredno! Splin Pariza - dnevnik samoće 2000-2004 - Vidosav Stevanović Život između svetova - istovremeno i muka i poklon sudbine. Dok je Vidosav bežao u Pariz, Balkanci su potrčali u istoriju i prolost, uvereni da su na putu ka nebeskom uspenju. Ušuškani u svojim nacionalnim državama, sanjaju plemenski san o bliskosti i jednakosti, bez tuđina i gospodara, pod čizmom obožavanih domaćih tirana. Ovo je knjiga o Parizu, knjiga o Balkanu, knjiga o krvavim ratovima, besmislenim satima. Knjiga o splinu. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Džems Džojs Dablinci Meki povez Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“ Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije. O autoru: Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu. Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju. Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu. „Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim. Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti. Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu. Odlomak iz priče „Mrtvi“: Čvrsto je spavala. Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Opis Dodatne informacije Recenzije (0) OPIS Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“ Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije. O autoru: Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu. Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju. Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu. „Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim. Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti. Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu. Odlomak iz priče „Mrtvi“: Čvrsto je spavala. Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.