Film-Radio En TV Sterren Sličice sa kutija šibica Vlinder najpoznatijeg brenda Nationale Lucifers Fabriek iz Holandije. Prva serija se pojavila 1963/64 godine. Za sličice (dimenzije 5x3,5cm) sam iskoristio listove filatelističkog albuma, kako bi bile bolje zaštićene, ima ih 112 komada, uglavnom su u dobrom stanju, par njih je oštećeno. Znam da spadaju u filumeniju, ali zbog same tematike (popularni glumci/pevači) sam ih postavio u ovaj kolekcionarski segment.

Žanr: Crtani film Trajanje: 80 min. Epizode: Krle i robot Krle i radio Krle i zelena zvezda Krle i sibice Krle i jaje Krle i autic Krle hemicar Krle na maskenbalu Krle i kisobran..

ZORICA JEVREMOVIĆ POZORIŠTE KAO STVARANJE SVETA Pogovor - Vuk Stambolić Izdavač - Fakultet dramskih umetnosti, Beograd; Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd Godina - 2008 322 strana 24 cm Edicija - Kultura, umetnost, mediji ISBN - 978-86-82101-36-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: Pohvale ludilu, rat, pozorišne iluzije 1. MI SMO LUDISTILik iz ogledala Folija iz paklica cigarreta u kutiji šibica Mi smo ludisti, hajde da se igramoMi smo ludisti, hajde da se igramo - programski performansPokretna bibliotekaZidne novineZona između 2. O LUTKAMA I LJUDIMA Bluz u suterenuBajka bluz - melokomedija 3. KRUŽNICASlobodanka i tataGde je oltar Barbika u pozorištu Milena koja je nacrtala ceo svet Devojka koja čeka da ide kući Sirenin pojOtvaranje restorana ViktorijaSvici i vatreRadionice u podne Nezvana gošćaRadionica skladnog pokretaRadionica lepog govoraOprostoriti šumMoja kuća 5. PORUKE NA VETRU Marketing u teatru Analiza snova Muški rod, ženski rodPoruke na vetruPtica u kavezu zlatnog rezaUmro je Foht 6. NOVA GODINA Doček deda mrazaKraljica noći - bajka 7. POZORJE JADA: BOGINJA ISTORIJE NA TRŽIŠTU – MUK GRAĐANSKE SRBIJE Spot o pozorištu Promocija džepnog pozorišta M - pozorišni spotProcesija Put u nemoguće ili potraga za boginjom Klio - ulična predstavaKlio u tržnom centruVuk Stambolović: Oslobađanje žudnje Notes on the author "Knjiga 'Pozorište kao stvaranje sveta' Zorice Jevremović preispituje tananu razliku između ludila i ludizma, estetskih (političkih? ), terapeutskih i društvenih vrednosti teatra, te igrajući na kartu humanizma i, danas uglavnom odsutnih, potisnutih ili zaboravljenih, vrednosti empatije, solidarnosti i ljubavi, pokreće i šareni i razigrani kaleidoskop kreativnih radionica (književne, dramske, likovne i dr. ) i performansa, realizovanih u psihijatrijskoj bolnici Dr Laza Lazarević" (dr Divna Vuksanović)"   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

UZ SVAKU KUPLJENU SLIKU POTPISUJEMO KUPOPRODAJNI UGOVORMOGUĆNOST PLAĆANJA NA RATEKULTURNO DOBROSlava Bogojević-Stručno mišljenjeTehnika: AkvarelNaziv: Pustinja usred oaze-reka TisaGodina nastanka:1959Dimenzija sa ramom:44,5x62,5Dimenzija bez rama:38x56Šifra:790Slavoljub Slava Bogojević (Niš,  31. mart 1922 —  Beograd,  15. decembar 1978) je srpski slikar čije je delo nedovoljno istraženo i proučeno.Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu,  1951. godine, kod prof.  Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod prof.  Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha: bio je pilot i padobranac, pesnik, radio u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je sa grupom "Jedanaestorica" (Vozarević, Bata Mihailović, Omčikus, Bokšan. . . ), u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član "Lade". Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo stilsko opredeljenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama - od urbanih pejzaža, portereta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Kretao se od simbolističke asocijativne vizije, bliske domenu lirske apstrakcije, do nadrealizma i enformela i geometrijski stilizovanih oblika. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.1952. Beograd, Galerija ULUS-a;1955. Beograd, Galerija, Uzun Mirkova 1; Novi Sad, Tribina mladih; Zagreb, Galerija ULUH, LIKUM-ov salon;1956. Pariz, Galerie Cours d, Ingres;1957. Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva; Beograd, Dom kulture zapadni Vračar (Slobodan i Slavoljub Bogojević);1958, Beograd, Atelje 212, grafit i bronza;1959. Beograd, Galerija Muzeja primenjenih umetnosti; Beograd, Radnički univerziet – izložbena galerija; Skoplje, Radnički univerzitet; 1961. Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva, akvarel, skulptura;1962. Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva,1964. Niš, Izložbeni paviljon Tvrđava,1965. Beograd, Salon moderne galerije; Beograd, Salon Muzeja savremene umetnosti;1966. Štip, Radnički univerzitet,1969. Novi Sad, Mali likovni salon, crteži;1971. Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva, „ Vaša okna“ ; Sombor, Umetnička galerija kulturno-propagandnog centra; Beograd, Umetnička galerija KPC; Štip, Radnički univerzitet „ Vančo Prče“ ; Rijeka, Galerija Doma JNA, Venecija, Centro d, Arte S. Vidal; Venecija, Centro d, Arte San Angelo; Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva, „ Moj akvarijum“ .1975. Amsterdam, Izložbena sala turističke organizacije; Herceg Novi, Galerija „ Josip Bepo Benković“ ; Rim, Galerija Numero Di Fiona Vigo;1976. Atina, Kulturni centar Antinon; Rim, Numero Di Fiona Vigo;1983. Zemun, Scena Narodnog pozorišta;1986, Obrenovac, Dom kulture i sportova; 1988, Beograd, Kalerija Kulturnog centra, „ Nepoznati Slava“ .I nagrada za plakat, Beograd (1947. i 1949. );Zlatna plaketa ULUS-a (1960);Otkupna nagrada Turističkog saveza Beograda na izložbi „ ULUS 66“ , Beograd (1966);Otkupna nagrada „ Cvetna Skadarlija“ , Beograd (1968).

Prvi put na srpskom jeziku: Moderni klasik engleske književnice Meri Norton o malim ljudima koji se kriju u domovima i ,,pozamljuju" stvari od ogromnih ljudskih bića. Roman ,,Pozajmljivači" prva je knjiga sage o ovim simpatičnim junacima. Jeste li čuli za Pozajmljivače? Nekada ih je bilo mnogo i živeli su po raznim skrivenim mestima velikih kuća. U jednoj takvoj kući ostali su samo Satići – Ljusko, Zvoca i Arijeta, skriveni ispod kuhinjskog poda. Sve što Satići imaju pozajmili su od ljudi koji žive iznad – od kutijica za šibice koje služe kao ormarići, preko naprstaka koje koriste kao posuđe, do poštanskih markica koje im krase zidove – i uvereni su da ljudi postoje samo da bi njima služili. Satići vode udoban život iza kapija napravljenih od zihernadli, ali takav život je, ako pitate malu Arijetu, prilično dosadan. Zbog radoznalosti će počiniti najveću grešku koju Pozajmljivač može da zamisli: biće viđena a njihovo skrovište otkriveno. Uprkos strašnim pričama koje je čula od roditelja, Arijeta ipak veruje da Pozajmljivači i ljudska bića mogu živeti u slozi. Ipak, nisu svi ljudi dobronamerni kao dečak s kojim se sprijateljila i ovaj kobni susret može biti ostvarenje njihovog najgoreg košmara – možda će morati da napuste jedini dom koji su ikad imali. Roman Pozajmljivači Meri Norton osvojio je prestižnu nagradu „Karnegi“ i smatra se savremenim klasikom engleske književnosti za decu. Prikaz knjige ,,Pozajmljivači" Meri Norton 06.05.2021. Radmila sa bloga Books and Scarves ovog puta je imala pojačanje! O romanu ,,Pozajmljivači" razgovarala je sa devetogodišnjim Markom, strastvenim knjigoljupcem. Prenosimo vam Markove utiske u celosti. Detaljnije Prikaz romana ,,Pozajmljivači" Meri Norton 10.02.2021. „Pozajmljivači“ Meri Norton nas opominju da ono što je za nas sitnica nekome može značiti sve; kako bukvalno nikada nismo sasvim sami i da čitav svet koji nas okružuje ima, koliko god golom oku bio nevidljiv, sopstveni poredak sa podjednakom vrednošću. Detaljnije Predstavljanje novih Odisejinih izdanja u dnevnom listu Danas 28.01.2021. I ove godine Odiseja se potrudila da odabere najzanimljivije naslove iz bogate svetske produkcije dečje književnosti, stavljajući akcenat na pisce koji našoj publici nisu bili poznati. Među klasicima književnosti, svetskim bestselerima i dobitnicima prestižnih internacionalnih priznanja, svako dete može odabrati priču po svojoj meri. Detaljnije Prikaz knjige ,,Pozajmljivači" Meri Norton 06.01.2021. Meri Norton je osmislila priču koja vešto smenjuje stvarno i nestvarno, stvarajući tom prilikom i mogućnost bega od onoga što proživljavamo, ali i neku vrstu nelagode, koja se javlja ako se desi da ono o čemu Meri Norton piše prebacimo u naše vreme. Tom smenom dva tipa stvarnosti, autorka ostavlja i dosta prostora za tumačenje. Detaljnije Predstavljanje novih Odisejinih izdanja u emisiji ,,Kulturni krugovi" 23.11.2020. U emisiji ,,Kulturni krugovi" (Radio Beograd 2) predstavili smo nekoliko novih izdanja koje vam preporučujemo za jesen! Detaljnije Pobednici Odisejinog letnjeg čitalačkog izazova 2020. 23.09.2020. Došlo je vreme da proglasimo pobednike čitalačkog izazova! Detaljnije Odisejin letnji čitalački izazov 03.08.2020. Vreme je za Odisejin letnji čitalački izazov! Pročitaj knjigu, pošalji nam osvrt i možda baš ti osvojiš nagradu! Detaljnije

UPOZNAVANJE SA PIC MIKROKONTROLERIMA! Internet stvari (IoT) je novi koncept pametne automatizacije i pametnog nadgledanja uz pomoć Interneta kao medija komunikacije. “Stvari” u IoT (The Internet of Things) se obično odnose na uređaje koji imaju jedinstvene identifikatore povezane sa Internetom za međusobnu razmenu informacija. Takvi uređaji imaju senzore i/ili aktuatore koji se mogu koristiti za prikupljanje podataka o njihovim okruženjima, kao i za nadgledanje i kontrolisanje istih. Prikupljeni podaci se mogu obraditi lokalno i mogu biti poslati na centralizovane servere ili oblak radi čuvanja i obrade na daljinu. Na primer, mali uređaji veličine kutije šibica mogu biti korišćeni za prikupljanje podataka o temperaturi, relativnoj vlažnosti i atmosferskom pritisku. Ovi podaci se mogu slati i čuvati u oblaku. Svako ko ima mobilni uređaj može da pristupi ovim podacima i da ih prati u bilo kom trenutku i bilo gde na Zemlji gde postoji Internet veza. Pored toga, korisnici mogu, na primer, da podese centralno grejanje na daljinu pomoću svojih mobilnih uređaja i da pristupe oblaku. Ova knjiga je namenjena studentima, inženjerima za projektovanje i hobistima koji žele da saznaju više o gradivnim blokovima IoT sistema, kao i da nauče kako da podese IoT sistem pomoću ovih blokova. Ova knjiga je napisana pod pretpostavkom da je čitalac pohađao kurs o digitalnom logičkom dizajnu i da je pisao programe pomoću najmanje jednog programskog jezika visokog nivoa. Poznavanje programskog jezika C će biti vrlo korisno. Takođe, poznavanje barem jednog člana PIC serije mikrokontrolera (npr. PIC16 ili PIC18) će biti prednost. Poznavanje asemblerskog jezika programiranja nije neophodno jer se svi projekti u knjizi zasnivaju na C jeziku. Ako ste totalni početnik u programiranju i dalje možete da koristite knjigu, ali se savetuje da prvo proučite knjige o mikrokontrolerima za početnike. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Uvod u Internet stvari Poglavlje 2 • Osnovni koncepti i moguće IoT arhitekture Poglavlje 3 • Senzori i aktuatori Poglavlje 4 • IoT komunikacione tehnologije Poglavlje 5 • Kompleti za razvoj Interneta stvari (Internet of Things) Poglavlje 6 • Korišćenje pločice Clicker 2 za PIC18FJ Poglavlje 7 • mikroC PRO za programski jezik PIC Poglavlje 8 • Korišćenje Click pločice sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 9 • Korišćenje senzora sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 10 • Korišćenje aktuatora sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 11 • Korišćenje Bluetooth veze Poglavlje 12 • Korišćenje Wi-Fi veze Poglavlje 13 • Primer INTERNETA STVARI Poglavlje 14 • Čuvanje podataka u oblaku (CLOUD) Poglavlje 15 • Komunikacija pomoću Android mobilnog telefona Dodatak A • Uvod u računar RASPBERRY PI Dodatak B • Korišćenje Linux komandne linije Dodatak • C Programski listinzi Prof. Dr DOGAN IBRAHIM ima diplomu inženjera elektronike, magistarsku tituluiz automatske kontrole procesa i doktorsku titulu iz digitalnog procesiranja signala. Dogan je radio u više industrijskih organizacija pre nego što se vratio akademskom životu. Bio je vođa odeljenja za računarski inženjering i odeljenja za bio-medicinski inženjering u Bliskoistočnom Univerzitetu na Kipru (Near EastUniversity). Dogan je autor preko 60 tehničkih knjiga koje su objavili poznati međunarodni izdavači, kao što su Wiley, Butterworth i Newnes. On je akreditovani elektro inženjer i uvaženi član Instituta Inženjerske tehnologije (Fellow of the Institution of Engineering Technology).

UPOZNAVANJE SA PIC MIKROKONTROLERIMA! Internet stvari (IoT) je novi koncept pametne automatizacije i pametnog nadgledanja uz pomoć Interneta kao medija komunikacije. “Stvari” u IoT (The Internet of Things) se obično odnose na uređaje koji imaju jedinstvene identifikatore povezane sa Internetom za međusobnu razmenu informacija. Takvi uređaji imaju senzore i/ili aktuatore koji se mogu koristiti za prikupljanje podataka o njihovim okruženjima, kao i za nadgledanje i kontrolisanje istih. Prikupljeni podaci se mogu obraditi lokalno i mogu biti poslati na centralizovane servere ili oblak radi čuvanja i obrade na daljinu. Na primer, mali uređaji veličine kutije šibica mogu biti korišćeni za prikupljanje podataka o temperaturi, relativnoj vlažnosti i atmosferskom pritisku. Ovi podaci se mogu slati i čuvati u oblaku. Svako ko ima mobilni uređaj može da pristupi ovim podacima i da ih prati u bilo kom trenutku i bilo gde na Zemlji gde postoji Internet veza. Pored toga, korisnici mogu, na primer, da podese centralno grejanje na daljinu pomoću svojih mobilnih uređaja i da pristupe oblaku. Ova knjiga je namenjena studentima, inženjerima za projektovanje i hobistima koji žele da saznaju više o gradivnim blokovima IoT sistema, kao i da nauče kako da podese IoT sistem pomoću ovih blokova. Ova knjiga je napisana pod pretpostavkom da je čitalac pohađao kurs o digitalnom logičkom dizajnu i da je pisao programe pomoću najmanje jednog programskog jezika visokog nivoa. Poznavanje programskog jezika C će biti vrlo korisno. Takođe, poznavanje barem jednog člana PIC serije mikrokontrolera (npr. PIC16 ili PIC18) će biti prednost. Poznavanje asemblerskog jezika programiranja nije neophodno jer se svi projekti u knjizi zasnivaju na C jeziku. Ako ste totalni početnik u programiranju i dalje možete da koristite knjigu, ali se savetuje da prvo proučite knjige o mikrokontrolerima za početnike. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Uvod u Internet stvari Poglavlje 2 • Osnovni koncepti i moguće IoT arhitekture Poglavlje 3 • Senzori i aktuatori Poglavlje 4 • IoT komunikacione tehnologije Poglavlje 5 • Kompleti za razvoj Interneta stvari (Internet of Things) Poglavlje 6 • Korišćenje pločice Clicker 2 za PIC18FJ Poglavlje 7 • mikroC PRO za programski jezik PIC Poglavlje 8 • Korišćenje Click pločice sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 9 • Korišćenje senzora sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 10 • Korišćenje aktuatora sa Clicker 2 za PIC18FJ ploču Poglavlje 11 • Korišćenje Bluetooth veze Poglavlje 12 • Korišćenje Wi-Fi veze Poglavlje 13 • Primer INTERNETA STVARI Poglavlje 14 • Čuvanje podataka u oblaku (CLOUD) Poglavlje 15 • Komunikacija pomoću Android mobilnog telefona Dodatak A • Uvod u računar RASPBERRY PI Dodatak B • Korišćenje Linux komandne linije Dodatak • C Programski listinzi Prof. Dr DOGAN IBRAHIM ima diplomu inženjera elektronike, magistarsku tituluiz automatske kontrole procesa i doktorsku titulu iz digitalnog procesiranja signala. Dogan je radio u više industrijskih organizacija pre nego što se vratio akademskom životu. Bio je vođa odeljenja za računarski inženjering i odeljenja za bio-medicinski inženjering u Bliskoistočnom Univerzitetu na Kipru (Near EastUniversity). Dogan je autor preko 60 tehničkih knjiga koje su objavili poznati međunarodni izdavači, kao što su Wiley, Butterworth i Newnes. On je akreditovani elektro inženjer i uvaženi član Instituta Inženjerske tehnologije (Fellow of the Institution of Engineering Technology).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nensi Anderhil izvrši samoubistvo bez očiglednog razloga. Nedelju dana kasnije, njen sin -- petnaestogodišnji Mark -- nestaje. Dečakov ujak, romanopisac Timoti Anderhil, pretražuje svoj rodni grad Milhaven u potrazi za tragovima koji bi mogli da pomognu u razotkrivanju ove užasne dvojne misterije. Ubrzo saznaje da je u blizini pedofilski ubica na slobodi i da je neposredno pre Nensinog samoubistva, Mark postao opsednut napuštenom kućom u koju je zamišljao da bi se ubica mogao skloniti. Nije samo prazna zgrada, kuća šapuće od podruma do potkrovlja sa odjecima duge skrivene horor priče iz istinitog života, a Tim se plaši da je, istražujući njenu neopisivu istoriju, Mark naišao na njenu poslednju i najveću tajnu: sablasno izgubljenu devojku koja je možda nagovorila dečaka koji se može sugerisati u potrebi u njen misteriozni domen. Peter Francis Straub (/straʊb/; 2. ožujka 1943. – 4. rujna 2022.) [1] bio je američki romanopisac i pjesnik. Postigao je uspjeh s nekoliko romana strave i nadnaravne fantastike, među kojima su Julia (1975.), Priča o duhovima (1979.) i Talisman (1984.), potonji je napisao u suradnji sa Stephenom Kingom. Istraživao je žanr misterije trilogijom Plava ruža, koja se sastoji od Koko (1988), Misterija (1990) i Grla (1993). Spojio je nadnaravno s kriminalističkom fikcijom u Lost Boy, Lost Girl (2003.) i povezanom In the Night Room (2004.). Za Library of America uredio je svezak H. P. Lovecraft: Priče i antologiju American Fantastic Tales. Straub je dobio takva književna priznanja kao što su nagrada Bram Stoker, World Fantasy Award i International Horror Guild Award. Prema njegovoj osmrtnici u New York Timesu, Straub je `donio pjesnički senzibilitet u priče o duhovima, demonima i drugim stvarima koje se sudaraju u noći.` [2] Rani život i obrazovanje Straub je rođen u Milwaukeeju, Wisconsin, kao sin Gordona Anthonyja Strauba i Elvene (Nilsestuen) Straub.[3][4] U dobi od sedam godina Strauba je udario automobil i zadobio ozbiljne ozljede. Bio je u bolnici nekoliko mjeseci i koristio je invalidska kolica dok nije ponovno naučio hodati. Straub je rekao da ga je nesreća prerano učinila svjesnim vlastite smrtnosti.[5] Straub je halapljivo čitao od malih nogu, ali njegovi književni interesi nisu se svidjeli njegovim roditeljima; njegov se otac nadao da će izrasti u profesionalnog sportaša, dok je njegova majka željela da bude luteranski svećenik.[6] Pohađao je Milwaukee Country Day School uz stipendiju, i tijekom svog boravka tamo počeo je pisati.[6] U srednjoj školi je `otkrio Thomasa Wolfea i Jacka Kerouaca, svece zaštitnike ranjene i samosvjesne adolescencije, a također, blagoslovljeno, jazz glazbu, koja je govorila izvan svake granice: strast i oslobođenje u obliku govora na daleko strani verbalne granice.` [7] Straub je pohađao Sveučilište Wisconsin–Madison gdje je otkrio `različite radosti Henryja Jamesa, Williama Carlosa Williamsa i teksaškog blues-rokera Stevea Millera, sjajnog i veselog lika koji je živio preko puta.` [8] Stekao je zvanje diplomirao engleski jezik 1965. i magistrirao na Sveučilištu Columbia godinu dana kasnije. Kratko je predavao engleski na Milwaukee Country Dayu, gdje je `uživao u manjem, ali privremenom uspjehu kao Mr. Chips-cum-jalapenos, uglavnom zahvaljujući apsolutnoj slobodi koju mu je dala administracija i njegovoj ljubavi prema svojim studentima, koji su ga vjerno slijedili kao palio je šibice i vodio ih u špilje po imenu Lawrence, Forster, Brontë, Thackeray, itd., itd. U slobodno vrijeme, zaljubio se u poeziju, posebno u poeziju Johna Ashberyja, i pisao je imitacije tri godine kasnije, bojeći se da će se pretvoriti u bezduhovnog i kredom zamrljanog bednika, otišao je u Dublin, Irska, raditi na doktoratu, potajno (tajna čak i za njega) kako bi počeo ozbiljno pisati.

INTER NATIONES 1973 ilustrovana odlično očuvana exlibris Wilhelm Conrad Röntgen 1845 - 1923 илхелм Конрад Рендген[3] (нем. Wilhelm Conrad Röntgen; Ленеп, 27. март 1845 — Минхен, 10. фебруар 1923), погрешно Рентген, био је немачки[1] физичар који је 8. новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетске зраке данас познате као икс-зраци или рендгенски зраци. Студирао је на Универзитету у Утрехту, Холандија, затим на ЕТХ у Цириху где је дипломирао машинско инжењерство. Године 1869, докторирао је на Универзитету у Цириху. Радио је као универзитетски професор физике у Стразбуру (од 1876. до 1879), Гисену (од 1879. до 1888), Вирцбургу (од 1888. до 1900) и Минхену (од 1900. до 1920). У својим је истраживањима испитао својства зрачења: способност деловања на фотографску плочу, проласка кроз различите материје, слабљења у вези с врстом материје и дебљином слоја кроз који пролазе и способност јонизирања зрака којим пролазе. Конструисао је рендгенску цев с конкавном катодом и платинском антикатодом.[4] Бавио се и истраживањем пијезоелектричних[5] и пироелектричних[6] појава код кристала.[7] Испитивао је специфични топлотни капацитет гасова и својства течности под високим притиском. За откриће рендгенског зрачења добио је 1901. прву Нобелову награду за физику. У току 1895. Рендген је попут бројних физичара испитивао ефекте високог напона на електрично пражњење у разређеним гасовима у вакуумским цевима. Крајем те године већ су се испитивали ефекти катодних зрака ван вакуумских цеви. У припреми једног од таквих експеримената тестирао је апаратуру у мраку и приметио је некакво светлуцање на столу, метар од апаратуре, када год укључи високи напон. Пошто се у поновљеним покушајима десило исто, упалио је шибицу и схватио да светлуцање долази од баријумплатиноцијанида који је ту био одложен чекајући неки од следећих експеримената. Рендген је нагађао да се ради о новој врсти зрака (катодни зраци су већ били познати). Следећих неколико недеља је јео и спавао у лабораторији непрекидно испитујући особине нових зрака које је привремено назвао икс-зраци, користећи математичко означавање за непознату величину. Мада су касније зраци када је постао познат по њему добили име рендгенски зраци, он је радије користио израз икс-зраци. Једна од првих радиографија (рендгенска слика) које је Рендген снимио приказује шаку Алберта фон Келикера, а снимљена је на првој јавној демонстрацији икс-зрака. У једном моменту док је испитивао способности разних материјала да зауставе зраке принео је руку флуоресцентном заклону док је апаратура била укључена и на заклону приметио скелет своје шаке. Касније је признао да је та слика оставила тако снажан утисак на њега да је одлучио да даље експерименте настави у тајности јер се плашио да би могао изгубити репутацију ако се испостави да све што тврди није тачно. Рад О новој врсти икс-зрака објављен је 50 дана касније, 28. децембра 1895. Године 1901, добио је прву Нобелову награду за физику. Новац од награде поклонио је свом универзитету. Из моралних побуда је одбио да свој рад заштити патентом. У новембру 2004. Интернационална унија за чисту и примењену хемију дала је 111. елементу у периодном систему име рендгенијум. PRO.20/5

Autor - osoba Strugackij, Arkadij Natanovič, 1925-1991 = Strugackiй, Arkadiй Natanovič, 1925-1991 Strugackij, Boris Natanovič, 1933-2012 = Strugackiй, Boris Natanovič, 1933-2012 Naslov Golać na urvini / A. i B. Strugacki ; preveo Milan Čolić Jedinstveni naslov Ulitka na sklone. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1979 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 126 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Zbirka Kentaur : Naučna fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Ulitka na sklone Tiraž 8.000. Braća A. i B. Strugacki predstavljaju danas klasike savremene sovjetske naučne fantastike. Već dobro poznati jugoslovenskoj čitalačkoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezičke barijere širom sveta. Golać na urvini jedno je od takvih dela – roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž tema i dilema, karakterističnih za prozu braće Strugacki. To su, sažeto rečeno, problemi čoveka budućnosti, koji nosi svoje neminovno nasleđe... „Golać na urvini“ je naučno fantastični roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uobličava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne čudne mešavine snovitog i realnog u istom – u osnovi košmarnom kontekstu. Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Vrhunac stvaralačkog genija Arkadija i Borisa Strugackog. Puž na padini dešava se u dva naporedna sveta. Jedan svet je Uprava, institucija koju vodi nadrealna, kafkijanska birokratija čiji je cilj da upravlja šumom nad kojom je sagrađena. Drugi je šuma, mesto puno straha, čudnih bića, primitivnih ljudi i nasilja. Perec radi u Upravi i žarko želi da poseti šumu. Kandid se srušio u šumi i pokušava da se vrati u Upravu. Njihova putovanja su neobična i prepuna iznenađenja, i ostavljaju čitaoce ispunjene čuđenjem pred tajnama ovog stranog sveta. Roman, isprva napisan daleke 1965. godine i odmah potom značajno prerađen, objavljen je u celosti tek 1972. Braća Strugacki su „Puža na padini” smatrali svojim „najsavršenijim i najznačajnijim delom”. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom. Tajne zla u ljudima i svemiru Braća Strugacki Priča kaže da su braća Arkadij (1925–1991) i Boris (1933) Natanovič Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naučnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani „Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, „Put u Amalteju” iz 1960, „Stažeri” iz 1962. i zbirka „Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimističkog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka priča „Povratak” (u drugom izdanju njen naslov će biti „Podne: dvadeset drugo stoleće”) iz 1962, najavljuje teme kojima će se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilično mračan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, započet pričom „Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braća nazivaju) „Druga invazija Marsovaca” iz 1968, „Hotel „Kod izgubljenog alpiniste“” iz 1974. i „Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo „Stalker”), te „Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u „Pikniku...” i „Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u „Drugoj invaziji...” i „Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obrađuje nekoliko romana („Teško je biti bog” iz 1965, zatim „Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca čije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te „Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bića. Konačno, braća Strugacki se u knjigama „Golać na urvini” iz 1968, „Ružni labudovi” iz 1968, „Momak iz pakla” iz 1975. i „Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kritičari socijalizma-staljinizma „na prvu loptu“ i nisu podlegali dnevno političkom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalističkog uređenja). Njihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog činovničkog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane „Ponedeljak počinje u subotu” iz 1965, „Bajka o trojki” iz 1968. i „Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeći fantazmagorijske parabole. Delo braće Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici.` (Ilija Bakić) MG117 (N)

Antologija ruske priče XX vek - komplet 1-5 Ovaj luksuzni komplet u pet knjiga sadrži dela sledećih autora: Knjiga 1: Fjodor Sologub - Čovečuljak Maksim Gorki - Makar čudra, Starica Izergil Ivan Bunjin - Braća, Gospodin iz San Franciska Mihail Kuzmin - Priča o Ksantu, kuvaru cara Aleksandra i njegovoj ženi Kali Valerij Brjusov - Sada kad sam se probudio Leonid Andrejev - Eleazar, Ben-tovit Aleksej Remizov - Zanofa, Đavolović Aleksandar Grin - Pacolovac Andrej Beli - Gospodarica visina Arkadije Averčenko - Prijateljsko pismo Lenjinu, Smrt marksiste Pavel Muratov - Leroska zmija, Konkvistadori, Morali Jevgenije Zamjatin - Priča o onom najvažnijem, Pećina, Ivani Velimir Hlebnjikov - Iskušenje grešnika, Ka, Ka2, Labudija budućnost Sigizmund Kšižanovski - Most na Stisku Aleksandar Čajanov - Slučaj frizerske lutke Boris Pasternak - Nadmeni prosjak Osip Mandeljštam - Egipatska marka Mihail Bulgakov - Čičikovljevi doživljaji, Holanđanin lutalica Konstantin Feđin - Vrt, Tišina, Pseće duše Knjiga 2: Martina Cvetajeva - Đavo Leonid Dobičin - Otac, Susreti s Liz, Portret Isak Babelj - Kako se to radilo u Odesi, Priča o mome golubinjaku, Di Graso Mihail Zoščenko - Istorija bolesti, Kaljača, Griška Žigan, Starica Vrangel, Mamac, Žrtva revolucije, Aristokratkinja, Mersi Boris Piljnjak - Smrtno mami, Bez naslova, Čovečji vetar Jurij Tinjanov - Istorijske priče Georgij Ivanov - Raspad atoma Vselovod Ivanov - Dete, Mikail – srebrne dveri, Bog Matvej Nikolaj Nikitin - Ljubav Nikolaj Tihanov - Čajdžinica kod Labi-hauza Ilja Iljf i Jevgenije Petrov - Kako se stvarao Robinzon, Rezervisano mesto Mihail Slonimski - Kapetan druge klase Rotčenko, Đavolji točak Jurij Olješa - Ljubav Vladimir Nabokov - Poseta muzeju, Bajka Leonid Leonov - Drvena kraljica, Tuatamur Andrej Platonov - Makar sumnjalo, Treći sin, Povratak Lav Lunc - Akt No 37, Nenormalna pojava Venijamin Kaverin - Anali grada Lajpciga za 18… fodinu Aleksandar Vedenski - Gde. Kad, Nekoliko razgovora Danil Harms - Slučajevi, Anegdote Knjiga 3: Konstantin Pustovski - Potoci u kojima igraju pastrmke, Sneg, Bela duga, Kišni osvit, Telegram, Skupocena prašina Nina Berberova - Rukavice, Priča koja nije o ljubavi, Večna obala Gajto Gazdanov - Crni labudovi, Smrt gospodina Bernara, Ožiljak, Salomina sudbina Mihail Šolohov - Ždrebe, Put u život Vasilij Grosman - Nekoliko tužnih dana Varlam Šalamov - Apostol Pavle, Ukrotitelj zmija, Sentencija Vladimir Dudincev - Novogodišnja bajka Aleksandar Solženjicin - Matrjonino domaćinstvo Jurij Nagibin - Svetlo u prozoru Jurij Trifonov - Golubija smrt Vitalij Sjomin - Na reci Andrej Sinjavski - Zlatna pertla Jurij Kazakov - Adam i Eva, Na ostrvu, Dvoje u decembru, Eno trči pas Knjiga 4: Čingiz Ajtmanov - Džamilja, Prvi učitelj Vasilij Šukšin - Osobenjak, Nepokolebljiv čovek Anatolij Kuznjecov - Statista Boris Vahtin - Njena lična stvar Jurij Mamlejev - Mrtvački sanduk, Mladoženja, Potopi mi glavu, Pisma Kaći Fridrih Gorenštejn - Starice Vasilij Aksjonov - Na pola puta do meseca, Doručak četrdeset treće godine, Riđokosi iz susednog dvorišta Vladimir Vojnovič - Rastojanje od pola kilometra, Crtica, Miris čokolade Vasilij Belov - Dan za danom Vladimir Maramzin - Ja, sa šamarom u ruci Anatolij Gladilin - Dve godine do proleća Valentin Rasputin - Šta da kažem vrani Vladimir Makanjin - Usamljeno mesto, Priča o priči Viktorija Tokareva - Korida, Lavina Knjiga 5: Andrej Bitov - Penelopa, Vrata, Puškinova fotografija Mark Haritonov - Kazanova Ljudmina Petruševska - Crni kaput, Dva carstva, Iza zida Vladimir Kazakov - Moji susreti, S Vladimirom Kazanovom Anatolij Kim - Bićemo krotki kao deca, Visoka trava Valerij Popov - Šta se to dešava Dimitrij Prigov - Večno živ Sergej Dovlatov - Kofer – Predgovor, Pristojno odelo sa dva reda dugmadi Vladimir Krupin - Stvarni događaji Eduard Limonov - The Night Supper Saša Sokolov - Uznemirena lutka Jevgenij Popov - U kući nema nikoga Vjačeslav Pjecuh - Centralno – jermolajevski rat Viktor Jerofejev - Anino telo ili kraj ruske avangarde, Krah svega, Putovanje pupka u Lasu Nina Sadur - Veštičine suze, Zle devojke Tatjana Tolstoj - Pesnik i muza Jurij Bujda - Modre usne, NSCDTČNDSI, Smrt elefanta, Svi ključevi, sve brave, sva srca Vladimir Sorokin - Početak sezone, Hirošima Aleksej Slapovski - Život Lagarpova Jegor Radov - Ćutanje je znak odobravanja, Jedan dan sa ženom, Dnevnik jednog klona Viktor Peljevin - Bubanj za gornji svet, Ivan Kublahanov Vladimir Belobrov i Oleg Popov - Muva ili Lavrentije Zajcev na službenom putu Igor Martinov - Noć kada su sovjetski elefanti ušli u Prag Zinaida Kitajceva - Tranzit Glorije Mundi Andrej Gelasimov - Žana Jekaterina Sadur - Dečak sa šibicama Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drita Tutunović (22. jul 1944) je jedna od malobrojnih potomaka sefardskih Jevreja u Srbiji. Bavi se očuvanjem jezika, kulture i tradicije svojih predaka, prikupljajući pesme i reči na jevrejsko-španskom jeziku i braneći zaostavštinu Sefarda, svojih predaka, od zaborava. Živi i radi u Beogradu. Majka i baka Drite Tutunović su rođene u Solunu. Baka se udala za Avrama Bahara i, iako je poticala iz bogate porodice Beža, njen muž je želeo da se osamostale. Avram, želeći da bude svoj čovek i sam sebi gazda, na nagovor svojih rođaka, odnosno braće od stričeva, došao je u Prištinu. Rođaci su mu pisali i govorili kako je to zabačeno mesto, nema nigde nikoga i stoga može lepo da se zaradi. Gospodin Bahar je, dakle, otvorio svoju sopstvenu radnju mešovite robe u Prištini. Jedno vreme je živeo na relaciji Priština – Solun, a zatim, kada mu je dosadilo, javio je ženi da se razboleo i da ona i njihova petogodišnja devojčica, Dritina majka, dođu u Prištinu. I zaista, Dritina baka je sa samo dva kofera otišla, nadajući se da je to samo poseta i da će se vratiti. Međutim, sudbina je htela drugačije. Drita priča da joj je baka govorila da kad god bi se spakovala, tada bi utvrdila da je trudna. Tako su se i rodile njene dve tetke u Prištini. Njena tetka Bela je došla na svet 1928. godine, a tetka Moza 1931. Iako je baka žarko želela da se vrati u Solun svojim roditeljima, braći, sestrama, nikako to nije mogla, a vreme je proticalo. Postojala je još jedna velika poteškoća, a to je da nije znala srpski jezik. Drita takođe pamti da joj je baka pričala da su u Prištini živeli u Dečanskoj ulici broj 3. Iako u bivšoj Jugoslaviji nisu postojala geta, Jevreji su se, uprkos tome, grupisali, kako bi bili jedni sa drugima i kako bi se međusobno pomagali kada je to bilo potrebno. Ta pomoć je posebno bila neophodna jer su Sefardi prihvatili patrijarhalan način života: žene nisu radile, brinule su o kući i deci. U međuvremenu, kako je vreme odmicalo, počeo je rat. Na početku rata, od 1941. do 1943. godine, Priština je pripala italijanskoj interesnoj zoni, tako da, bez obzira što su Italijani bili fašisti, nisu hapsili niti slali Jevreje u logore. Međutim, Italija je kapitulirala 1943. Roditelji su Driti pričali, iako zvuči nemoguće, da su Nemci već sutradan ušli u Prištinu i već tad počeli da hapse Jevreje. Većina njih, skoro svi, odvedeni su u logor Bergen – Belzen. Dritina majka se već u to vreme bavila ilegalnim radom, gde je i upoznala Dritinog oca. Baš te 1943. godine su se i venčali. Kada su Nemci počeli da hapse, majka je imala sreće da se tog dana nije zatekla u kući, ali svi njeni bili su odvedeni. Međutim, ipak nije izbegla logor jer je došlo do velike „provale”, kako su oni to nazivali, odnosno do velike izdaje. Neko ih je izdao. Svi su pohapšeni i odvedeni u logor na prisilni rad, u Beč. Da situacija bude teža, majka je već bila u šestom mesecu trudnoće kada su je internirali i odveli u Beč. Kao i u svim logorima, imali su veoma teške uslove i teško su radili. To najbolje potvrđuje činjenica da je Dritina majka posle porođaja imala samo 36 kilograma. Tako je Drita Tutunović rođena u logoru. Roditelji joj nikada nisu pričali o strahotama rata, ali jesu o tome kako su ljudi bili solidarni i pomagali jedni drugima bez ikakvog interesa. Svaki logoraš, koliko je mogao, pomagao je majci sa bebom. Majka nije mogla da je nahrani, a beba je bila gladna i stalno je plakala. Stoga joj je jedan logoraš dao šibice, koje su bile dragocene. Drugi je našao malu konzervu i tako su grejali vodu. Potom su stavljali unutra šećer da se rastopi i time hranili malu Dritu. Međutim, nije moglo da se sakrije to da je u logoru postojala beba, te su je oduzeli od majke 4. avgusta. Bebu su odveli u bolnicu, koja je jedina u to vreme bila neoštećena. Tu su sakupljana deca koja su bila ili bez roditelja ili koja su, kao Drita, oduzeta. Kada bi se deca oporavila, davali su ih na usvajanje nemačkim i austrijskim porodicama koji su ostali bez dece. U to vreme su mnogi uzimali decu, bila je to masovna pojava. Jednoga dana, kada se Dritina majka vraćala sa rada, ipred jedne velike kapije ugledala je ženu, koja im je, zapravo, rešila sudbinu. Njoj se kapija od kovanog gvožđa zatvorila, a kvaka je bila sa druge strane. Tada je njena mama izašla iz kolone, provukla svoju tanušnu ruku i otvorila joj vrata. Žena je ušla, a mama se vratila u kolonu. Međutim, posle svega nekoliko minuta, žena je dotrčala, noseći hleb koji je ponudila mami. Ključni trenutak je bio taj kada je Dritina majka rekla: „Ne, hvala“ na srpskom jeziku, s obzirom na to da nemački nikada nije htela da progovori. Žena ju je zatim zgrabila za ruku i upitala da li je Poljakinja, jer joj se reč „hvala“ učinila poljskom. Dritina majka je samo rekla: „Ne, ja sam iz Jugoslavije“ i vratila se u kolonu. Sutradan, ta žena je došla kod kapoa logora i tražila pet logarišica, među kojima je odabrala i majku Drite Tutunović. Kada su se sastale, žena je upitala majku: „Dobro, reci mi, molim te, zašto si odbila hranu? Vidiš da se kraj rata očigledno bliži, mlada si i tvoj nagon za životom bi trebalo da bude znatno jači.“ Majka, koja je nasuprot Driti, bila tiha i stidljiva žena, rekla joj je da su joj oduzeli dete i da je zbog toga očajna. Ženu je veoma rastužilo kada je rekla: „Ja nikada neću upoznati svoju devojčicu.“ Zbog toga je obećala majci da će ona uzeti njenu ćerku iz bolnice. Sporazumevale su se na poljskom jeziku. Žena je bila Bečlijka i zvala se Veronika. Drita se ne seća njenog prezimena, ali ime joj nije zaboravila jer joj je majka rekla da, ako bude jednoga dana imala devojčicu, zvaće se tako. Njen muž je bio kulturni ataše u Poljskoj i nisu imali dece. Ona je zaista pronašla Dritu. Još jedna porodica bila je zainteresovana da je usvoji, ali Veronika je podmićivanjem uspela da okrene stvar u svoju korist. Potpisala je papire da će je uzeti i rekla je majci: „Ja ću uzeti dete i vratiću ti ga, ali ono u logoru ne može da preživi. Vi morate da pobegnete iz logora ili nađete način šta da uradite.“ Majka se vratila u logor da konsultuje Dritinog oca. Plašila se, razumljivo, da je to neka provokacija, pa će ih ubiti. Međutim, otac je bez ikakvog okolišenja rekao: „Pristani. Šta god da se dogodi, mi ne gubimo.“ On je bio veliki optimista i idealista i, generalno, veoma neobičan čovek u svakom pogledu, ali i plemenit i izuzetno dobar. Tako je majka pristala. Činjinicu da će pobeći iz logora znali su mnogi logoraši i pomagali su im u tome, a čak je vrlo moguće da je i sam kapo logora znao. Dakle, uz njihovu zajedničku pomoć, vraćajući se sa rada, Veronika ih je sačekala. Mama i tata su sedamnaest dana i noći išli peške preko Beča i Milana jer je u to vreme Italija već kapitulirala i smatrala se slobodnom zonom. Kada su došli u Milano i malo se oporavili, pisali su pismo Crvenom krstu da provere da li ima ikog živog iz porodice.

Lepo očuvano prvo srpsko izdanje Narodna knjiga U dnevničkim beleškama jednog od najznačajnijih mislilaca našeg doba, neprevaziđeni Eko deli sa nama svoj zabavan osećaj za apsurdno u savremenom životu, kroz duhovite eseje o književnosti, modernoj tehnologiji, bibliotekarkama, semiotici i mnogim drugim zanimljivim temama. Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016)[5] bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.[6] Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016.[7][8] U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života.[9] U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Rani život i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Eko je rođen 5. januara 1932. u gradu Alesandrija, u Pijemontu u severnoj Italiji. Širenje italijanskog fašizma širom regiona uticalo je na njegovo detinjstvo. Sa deset godina dobio je Prvu pokrajinsku nagradu Ludi Juveniles nakon što je pozitivno reagovao na podsticaj mladog italijanskog fašiste koji je napisao „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i za besmrtnu sudbinu Italije?“.[10] Njegov otac, Đulio, jedno od trinaestoro dece, bio je računovođa pre nego što ga je vlada mobilisala da učestvuje u tri rata.Tokom Drugog svetskog rata, Umberto i njegova majka, Đovana (Bizio), preselili su se u malo selo na padinama planine Pijemont.[11] Njegovo selo je oslobođeno 1945. godine, i nakon toga je bio izložen američkim stripovima, evropskom otporu i Holokaustu.[10] Eko je stekao salezijansko obrazovanje i upućivao se na red i njegovog osnivača u svojim radovima i intervjuima.[12] Pred kraj života Eko je verovao da je njegovo porodično ime skraćenica od ex caelis oblatus (od latinskog: dar s neba). Kao što je u to vreme bio običaj, ime je njegovom dedi (siročetu) dao zvaničnik u gradskoj skupštini. U jednom intervjuu iz 2011, Eko je objasnio da je prijatelj slučajno naišao na akronim na listi jezuitskih akronima u Vatikanskoj biblioteci, informišući ga o verovatnom poreklu imena.[13] Biografija[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.[14] Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže[14] koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.[15] U braku sa profesorkom nemačke umetnosti Renatom Ramž imao je sina i ćerku.[14][16] Kritička recepcija i nasleđe[uredi | uredi izvor] Kao akademik sa fokusom filozofiju, semiotiku i kulturu, Eko je podelio kritičare u pogledu toga da li njegovo teoretisanje treba posmatrati kao briljantan ili kao bespotreban projekat sujete opsednut sitnicama, dok je njegovo pisanje fikcije zapanjilo kritičare svojom istovremenom složenošću i popularnošću. U svom osvrtu na Ulogu čitaoca iz 1980. godine, filozof Rodžer Skruton, napadajući Ekove ezoterične tendencije, piše da, „[Eko traži] retoriku tehnikalnosti, sredstva za stvaranje toliko dima toliko dugo da će čitalac početi da krivi njegov sopstveni nedostatak percepcije, a ne nedostatak prosvetljenja autora, zbog činjenice da je on prestao da vidi.`[17] U svom pregledu Vere u krivotvorine i Umetnost i lepota u srednjem veku, istoričar umetnosti Nikola Peni, iz 1986. u međuvremenu, optužuje Eka za podmetanje, pišući „Sumnjam da je Eko možda prvo bio zaveden intelektualnim oprezom, ako ne i skromnošću, pravednim uzrokom `relevantnosti` (reč koja ide u prilog kada se pojavio raniji od ovih eseja) – uzrok koji srednjovekovci mogu biti skloni da prihvate sa posebno očajničkim odbacivanjem.`[18] Na drugom kraju spektra, Eko je hvaljen zbog svoje nestalnosti i enciklopedijskog znanja, što mu je omogućilo da nedokučive akademske predmete učini dostupnim i zanimljivim. U recenziji Imena ruže iz 1980. godine, književni kritičar i naučnik Frank Kermod naziva Teoriju semiotike, „snažnom, ali teškom raspravom“, smatrajući da je Ekov roman „neverovatno zanimljiva knjiga – veoma čudna stvar koja se može roditi iz strasti prema srednjem veku i semiotici, i veoma moderno zadovoljstvo.`[19] Žil Delez citira Ekovu knjigu Otvoreno delo iz 1962. godine sa odobravanjem u svom seminalnom tekstu Razlika i ponavljanje iz 1968, knjizi za koju se kaže da je iz nje poststrukturalistički filozof Žak Derida takođe crpeo inspiriciju.[20][21] U nekrologu filozofa i književnog kritičara Karlina Romana, za Eka se kaže da je „[postao], tokom vremena, kritička savest u centru italijanske humanističke kulture, ujedinjujući manje svetove kao niko pre njega“.[21] Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Eko je dobio preko 30 počasnih doktorata na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta.[14] Dela[uredi | uredi izvor] Teorijska dela[uredi | uredi izvor] Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959, (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd.1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968, (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000) Granice tumačenja 1995, (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990) Kazati gotovo istu stvar 2003, (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011) Istorija lepote 2004, (srp. izd. 2008) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi, 2009.[22] Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani[uredi | uredi izvor] Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu[uredi | uredi izvor] Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992

Lepo očuvano Semiotika i filozofija jezika Retko u ponudi Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016)[5] bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.[6] Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016.[7][8] U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života.[9] U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Rani život i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Eko je rođen 5. januara 1932. u gradu Alesandrija, u Pijemontu u severnoj Italiji. Širenje italijanskog fašizma širom regiona uticalo je na njegovo detinjstvo. Sa deset godina dobio je Prvu pokrajinsku nagradu Ludi Juveniles nakon što je pozitivno reagovao na podsticaj mladog italijanskog fašiste koji je napisao „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i za besmrtnu sudbinu Italije?“.[10] Njegov otac, Đulio, jedno od trinaestoro dece, bio je računovođa pre nego što ga je vlada mobilisala da učestvuje u tri rata.Tokom Drugog svetskog rata, Umberto i njegova majka, Đovana (Bizio), preselili su se u malo selo na padinama planine Pijemont.[11] Njegovo selo je oslobođeno 1945. godine, i nakon toga je bio izložen američkim stripovima, evropskom otporu i Holokaustu.[10] Eko je stekao salezijansko obrazovanje i upućivao se na red i njegovog osnivača u svojim radovima i intervjuima.[12] Pred kraj života Eko je verovao da je njegovo porodično ime skraćenica od ex caelis oblatus (od latinskog: dar s neba). Kao što je u to vreme bio običaj, ime je njegovom dedi (siročetu) dao zvaničnik u gradskoj skupštini. U jednom intervjuu iz 2011, Eko je objasnio da je prijatelj slučajno naišao na akronim na listi jezuitskih akronima u Vatikanskoj biblioteci, informišući ga o verovatnom poreklu imena.[13] Biografija[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.[14] Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže[14] koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.[15] U braku sa profesorkom nemačke umetnosti Renatom Ramž imao je sina i ćerku.[14][16] Kritička recepcija i nasleđe[uredi | uredi izvor] Kao akademik sa fokusom filozofiju, semiotiku i kulturu, Eko je podelio kritičare u pogledu toga da li njegovo teoretisanje treba posmatrati kao briljantan ili kao bespotreban projekat sujete opsednut sitnicama, dok je njegovo pisanje fikcije zapanjilo kritičare svojom istovremenom složenošću i popularnošću. U svom osvrtu na Ulogu čitaoca iz 1980. godine, filozof Rodžer Skruton, napadajući Ekove ezoterične tendencije, piše da, „[Eko traži] retoriku tehnikalnosti, sredstva za stvaranje toliko dima toliko dugo da će čitalac početi da krivi njegov sopstveni nedostatak percepcije, a ne nedostatak prosvetljenja autora, zbog činjenice da je on prestao da vidi.`[17] U svom pregledu Vere u krivotvorine i Umetnost i lepota u srednjem veku, istoričar umetnosti Nikola Peni, iz 1986. u međuvremenu, optužuje Eka za podmetanje, pišući „Sumnjam da je Eko možda prvo bio zaveden intelektualnim oprezom, ako ne i skromnošću, pravednim uzrokom `relevantnosti` (reč koja ide u prilog kada se pojavio raniji od ovih eseja) – uzrok koji srednjovekovci mogu biti skloni da prihvate sa posebno očajničkim odbacivanjem.`[18] Na drugom kraju spektra, Eko je hvaljen zbog svoje nestalnosti i enciklopedijskog znanja, što mu je omogućilo da nedokučive akademske predmete učini dostupnim i zanimljivim. U recenziji Imena ruže iz 1980. godine, književni kritičar i naučnik Frank Kermod naziva Teoriju semiotike, „snažnom, ali teškom raspravom“, smatrajući da je Ekov roman „neverovatno zanimljiva knjiga – veoma čudna stvar koja se može roditi iz strasti prema srednjem veku i semiotici, i veoma moderno zadovoljstvo.`[19] Žil Delez citira Ekovu knjigu Otvoreno delo iz 1962. godine sa odobravanjem u svom seminalnom tekstu Razlika i ponavljanje iz 1968, knjizi za koju se kaže da je iz nje poststrukturalistički filozof Žak Derida takođe crpeo inspiriciju.[20][21] U nekrologu filozofa i književnog kritičara Karlina Romana, za Eka se kaže da je „[postao], tokom vremena, kritička savest u centru italijanske humanističke kulture, ujedinjujući manje svetove kao niko pre njega“.[21] Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Eko je dobio preko 30 počasnih doktorata na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta.[14] Dela[uredi | uredi izvor] Teorijska dela[uredi | uredi izvor] Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959, (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd.1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968, (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000) Granice tumačenja 1995, (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990) Kazati gotovo istu stvar 2003, (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011) Istorija lepote 2004, (srp. izd. 2008) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi, 2009.[22] Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani[uredi | uredi izvor] Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu[uredi | uredi izvor] Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992 Eko otvoreno delo umeće tumačenja hermeneutika carls moris dekonstrukcija metafora simbol ...

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Edicija Plava ptica – KOMPLET 102 - deset kola po deset knjiga, plus 2 knjige vanredno izdanje - retko u kompletu, očuvanost dosta dobra, ima poneka slabija, ima i poneka odlična, neke imaju malo iskrzan omot, većina veoma dobar, na 2 knjige nedostaje omot, nekoliko ima posvetu ili pečat, ali sve u svemu veoma dobar komplet. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Vij, kralj duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih delfina VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ajn Rand (engl. Ayn Rand, IPA: /ˈaɪn ˈrænd/;[1] rus. Айн Рэнд, пуно име rus. Алиса Зиновьевна Розенбаум; Sankt Peterburg, 2. februar 1905 — Njujork, 6. mart 1982) bila je rusko-američki filozof, romansijer, dramaturg i scenarista. Poznata je po veoma uticajnim romanima kroz koje je razvila i obradila filozofiju objektivizma. Nakon završenih studija istorije na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu, zbog nepovoljnih društveno-ekonomskih događaja u novonastalom Sovjetskom Savezu i građanskom ratu koji mu je prethodio, preselila se u Sjedinjene Države 1926. godine, gde je 1935. i 1936. radila kao filmski scenarista i pozorišni producent. Značajni književni uspeh stekla je romanom Veličanstveni izvor (engl. The Fountainhead) iz 1943, koji je posle mnogih odbijanja od strane izdavača usled zamerki na prevelikoj dozi individualnosti i intelektualnosti, godinu dana od štampanja postao najprodavanija knjiga u Americi i to zahvaljujući samo usmenom predanju. Ovaj uspeh doneo joj je međunarodnu slavu. Svoje najpoznatije delo, roman Pobunjeni Atlas (engl. Atlas Shrugged) objavila je 1957. Posle toga potpuno se posvetila pisanju dokumentarne i filozofske literature sa namerom ka dubljem razrađivanju i objašnjavanju filozofije objektivizma. Do svoje smrti 1982. objavljivala je svoje magazine i nekoliko knjiga kolekcija eseja. Rand je zagovarala razum kao jedino sredstvo sticanja saznanja, odbacujući veru i religiju. Podržavala je racionalni i etički egoizam, a odbacivala altruizam. U politici, upotrebu sile je osuđvala kao nemoralnom, i suprotstavila se kolektivizmu i etatizmu, kao i anarhizmu. Bila je zagovornik lese fer kapitalizma, kao sistema zasnovanog na priznavanju individualnih prava čoveka. U umetnosti, Rand je promovisala romantični realizam. Književna kritika je romane Ajn Rand primila sa pomešanim recenzijama, dok je njena filozofija uglavnom ignorisana ili odbacivana od strane akademije. Međutim, poslednjih decenija dolazi do značajnog povećanog interesovanja za filozofiju objektivizma. Objektivistički pokret, radi na širenju ideja kako u akademskim krugovima, tako i u široj javnosti. Rand je ostvarila veliki uticaj u libertarijanskom pokretu i među Američkim konzervativcima, ali i na brojne pojedince među kojima je i preduzetnik Džimi Vejls, saosnivač i predsednik Vikimedije, neprofitne korporacije koja rukovodi projektom Vikipedija. Detinjstvo i mladost Randova je rođena kao Alisa Zinovjevna Rozenbaum u preduzetničkoj porodici, koja je živela u Sankt Peterburgu. Bilja je najstarija od tri ćerke Zinovja Zaharoviča Rozenbauma i njegove žene Ane Borisovne. Zinovj Rozenbaum je bio uspešan farmaceut i preduzetnik, vlasnik zgrade u kojoj se nalazila njegova apoteka. Sa strašću prema slobodnoj umetnosti, Randova je kasnije izjavila da joj je školovanje bilo neizazovno i krenula je sa pisanjem scenarija sa osam godina, a romana sa deset. U gimnaziji najbolja drugarica joj je bila Olga, sestra književnika Vladimira Nabokova. Njih dve su se veoma interesovale za politiku i bile su aktivne u debatama koje su se odvijale u čuvenoj kući Nabokova. Dok je Olga Nabokova branila konsitutivnu monarhiju, Randova je zagovarala republikanske ideje. Imala je dvanaest godina za vreme Februarske revolucije iz 1917, tokom koje je podržavala Аleksandra Kerenskog. Oktobarska revolucija i vladavina Boljševika i Vladimira Lenjina poremetili su život porodice Rand. Posao njenog oca je konfiskovan od strane države, a njena porodica raseljena. Oni su izbegli na Krimsko poluostrvo, koje je na početku bilo pod kontrolom Bele garde tokom Ruskog građanskog rata. Kasnije je pisala da se tokom srednje škole izjasnila kao ateistkinja i da je cenila razum više nego druge ljudske vrline. Posle završetka srednje škole na Krimu sa 16 godina, Ajn se vratila sa porodicom u Petrograd (kako je Sant Petersburg bio preimenovan u to doba), gde su se našli u očajnom stanju, povremeno skoro gladujući. Posle Ruske Revolucije, univerziteti su postali dostupni i za žene, te je tako Rand bila u prvoj grupi žena koje su se upisale na Petrogradski Državni Univerzitet, gde je sa 16 godina otpočela studije na odeljenju socijalne pedagogije, diplomirajući istoriju. Na univerzitetu se upoznala sa delima Aristotela, čija će filozofija postati njen najveći uzor i Platona, u čijoj je filozofiji videla svoj najveći kontra-uzor. Treća figura čiju je filozofiju iscrpno studirala bio je Fridrih Niče. Pošto je čitala na francuskom, nemačkom i ruskom, Ajn Rand je uživala čitajući Dostojevskog, Viktora Huga, Edmona Rostana i Fridrika Šilera, koji su zauvek ostali njeni omiljeni pisci. Naslovna strana prvog objavljenog dela Ajn Rand - Monografija glumice Pola Negri od 2,500 reči, objavljene 1925. Malo pre nego što je diplomirala Rand je među mnogim drugim „buržoaskim“ studentima proterana sa Univeziteta. Posle žalbi grupe gostujućih stranih naučnika koji su predavali na Petrgovgradskom univerzitetu, mnogim proteranim studentima je bilo dozvoljeno da se vrate i završe svoje studije kako bi diplomirali, što je Rand i uradila u oktobru 1924. Ona je naknadno studirala godinu dana na Državnom fakultetu za umetnost u filmskoj industriji u Lenjingradu. Za jedan od svojih zadataka je napisala esej o poljskoj glumici Pola Negri, što je postalo njen prvi objavljeni rad. Dolazak u Sjedinjene Američke Države U jesen 1925, Rand je dobila vizu da poseti svoje rođake u Americi. Napustila je Sovjetski savez 17. januara, 1926, a u Njujork je stigla 19. februara, 1926. Kada je ugledala panoramu Menhetna, koju je do tada toliko puta gledala samo na filmskom platnu, u njenim očima su se pomešale suze i snežne pahulje i tada je isplakala „Suze sjaja“, kako ih je kasnije nazvala. Nameravala je da ostane u SAD i postane scenarista, pa je nekoliko meseci živela kod svojih rođaka u Čikagu. Jedan od njenih rođaka je bio vlasnik bioskopa u kojem je ona mogla da gleda gomilu filmova bez naplate. Nakon toga se preselila u prestonicu filmske industrije, Holivud u Kaliforniji. U početku je morala da preživljava i radila je sitne poslove kako bi isplatila osnovne životne troškove. Međutim, šansu da radi kao statista u filmu „Kralj kraljeva“ sa čuvenim rediteljem Sesilom B. Demilom iskoristila je da se zaposli i kao pomoćni scenarista. Takođe, na setu filma „Kralj kraljeva“ upoznala je i mladog perspektivnog glumca Frenk Oukonora (engl. Frank O`Connor), sa kojim se venčala 15. aprila, 1929. Zvanično je dobila prebivalište u SAD u julu 1929, a američki građanin je postala 3. marta, 1931. Kako je tokom tridesetih godina radila različite poslove kako bi mogla da finansira svoje pisanje, jedno vreme je radila i kao šef kostimografskog odeljenja u čuvenoj produkcijskoj kući „RKO Pictures“, jednom od 5 velikih studija iz Zlatnog doba Holivuda. Nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da u SAD dovede i svoje roditelje i sestre, ali Sovjetske vlasti nisu želele da im izdaju potrebna dokumenta za emigraciju. Rana fikcija Ajn Rand Prvi uspeh kao pisac doživela je 1932. kada je Universal Studio otkupio njen scenario za film „Crveni pijun“ (engl. Red Pawn), ali taj flim nikada nije produciran. Posle ovoga napisala je scenario za dramu „Noć 16. januara“ (engl. Night of January 16th) koja se igrala 1934. u Holivudu, a zatim 1935. na Brodveju, gde je postala jedan od hitova. Inspiracija za dramu joj je bilo ubistvo švedskog inžinjera i preduzetnika Ivara Kreugera, koji je zbog držanja monopola nad proizvodnjom šibica između dva svetska rata, bio poznat kao Kralj šibica. Na svakom izvođenju ove drame, čija se radnja odigravala u sudnici, za „porotu“ su birani članovi publike. Porota bi saslušala izajve „svedoka“ i na osnovu porotine „presude“ glumci bi odigrali jedan od dva moguća završetka. Cilj joj je bio da dramatizuje konflikt između individualizma i konformizma, gde porotina odluka jasno otkriva koju stranu porotnici preferiraju. 1941. studio Paramount Pictures snimio je flm koji je bio zasnovan na ovoj drami. Rand nije učestvovala u njegovoj produkciji i bila je veoma kritična prema snimljenom filmu. 1934. je napisala roman i scenario „Ideal“ za koji nije mogla da nađe producenta. Scenario za predstavu „Ideal“ prvi put je objavljen posthumno 1984. kao deo publikacije „Rana Ajn Rand“, a u formi romana je prvi put objavljen 2015. U romanu „Ideal“ priča prati popularnu glumicu Gondu, za koju je Rand dobila inspiraciju od Grete Garbo i jednog razgovra u kojem je jedna obožavateljka izjavila da bi dala svoj život samo da se upozna sa svojom omiljenom glumicom. U romanu se Gonda pojavljuje na vratima svojih obožavatelja i očajno ih moli za pomoć. Na taj način radnja romana testira integritet onih ljudi koji izjavljuju da žive po idealima i da su spremni da urade sve za drugu osobu, odnosno šta se dešava kada je potrebno da se pređe sa reči na dela. Prvi objavljeni roman Ajn Rand je polu autobiografski roman „Mi živi“ (engl. We the living) iz 1936. Radnja se dešava u Sovjetskom Savezu i prati borbu između pojedinca i države. U predgovoru izdanja „Mi živi“ iz 1959. Rand će napisati da je taj roman nešto najbliže njenoj autobiografiji što će ikada napisati. Rekla je da roman nije autobiografija u bukvalnom, već samo u intelektualnom smislu. Radnja romana je izmišljena, ali pozadina nije. Početna prodaja nije dobro krenula i njen američki izdavač je zaustavio dalje štampanje, mada su evropska izdanja nastavila sa prodajom. Posle velikog uspeha njenih kasnijih romana, Rand je 1959. bila u mogućnosti da izda novo prerađeno izdanje, koje se od tada prodalo u preko tri miliona primeraka. Bez njenog znanja i odobrenja, u Italiji su 1942. po njenom romanu snimili dva filma, „Noi vivi“ i „Addio, Kira“. U Rimu su filmovi prolazili odlično na bioskopskim blagajnama, ali portret Inteligentne, seksualno nezavisne heroine filma koja se bori protiv stega države, bio je neprihvatljiv za fašističku vladu Italije. Ubrzo su ih proglasili antifašističkim, zabranili i povukli iz italijasnkih bioskopa. Stajali su zaboravljeni godinama, a onda ponovo otkriveni 1968. Filmovi su prerađeni i prečišćeni, spojeni u novu verziju, koju je Rand odobrila i koja je 1986. ponovo puštena pod nazivom „Mi živi“. Roman „Himna“ (engl. Anthem) napisala je tokom pauze u pisanju njneog sledećeg velikog romana „Veličanstveni izvor“. Objavljen je u Engleskoj 1938, jer Rand nije uspela da nađe izdavača u Americi, uz komentare da ona ne razume socijalizam. Radnja romana „Himna“ se odigrava u neodređenoj budućnosti, kada čovečanstvo živi novo mračno doba, doba gde su tehnološki napreci pažljivo kreirani i kada je koncept individualnosti izbrisan. U ovoj distopiji totalitarni kolektivizam je toliko napredovao da je čak i reč „Ja“ zaboravljena i zamenjena sa rečju „Mi“. Kao i sa romanom „Mi živi“, kasniji uspeh joj je omogućio da 1946. roman „Himna“ ponovo izda, ovog puta u SAD, i da ga proda u preko tri i po miliona kopija. Veličanstveni izvor i politički aktivizam Tokom 1940. Rand je postala politički aktivna. Zajedno sa svojim mužem radila je puno vreme na volonterskoj poziciji tokom predsedničke kampanje republikanskog kandidata Vendela Vilkia na izborima 1940. Na ovom poslu doživela je i svoja prva iskustva javnog nastupa, suočavajući se sa ponekad neprijateljskim pitanjima njujorških glasača kojima je prezentovala Vilkijev politički program, iskustvu u kojem je kako je kasnije govorila uživala. Ove aktivnosti su je dovele u kontakt sa ostalim intelektualcima koji su podržavali kapitalizam slobodnog tržišta. Postala je prijatelj sa novinarem Henrijem Hazlitom i njegovom ženom, a Hazlit ju je upoznao sa ekonomistom Austrijske škole Ludvigom fon Mizesom. Uprkos filozofskim neslaganjima koje je imala sa njima, Rand je tokom cele karijere snanžno podržavala njihov rad i nailazila na istovetnu dozu divljenja sa njihove strane. Jednom prilikom je Mizes Ajn Rand nazvao „najhrabrijim čovekom u Americi“, komplient koji je ona posebno cenila jer je rekao „čovek“ umesto „žena“. Rand je takođe uživala prijateljstvo sa libertarijanskom književnicom i novinarkom Izabel Paterson. Tokom njihovih druženja koja su trajala do duboko u noć, Patersonova je Ajn Rand učila o američkoj istoriji i vladi, dok je Rand njoj davala ideje za njenu jedinu filozofsku knjigu koja nije pisana kao fikcija, „Bog mašine“. Izabel Peterson je prepoznala etiku Ajn Rand kao jedinstven doprinos i tokom četrdesetih godina joj je pisala: „Čini se kao i da dalje ne znaš da su tvoje ideje nove... Tvoj koncept Ega je entitet, osoba, živo biće koje funkcioniše u konkretnoj stvarnosti“.[2] Svoj prvi veliki useh kao pisac Ajn Rand je ostvarila sa delom „Veličanstveni izvor“ (engl. The Fountainhead) iz 1943, romantičarskim i filozofskim romanom koji je pisala sedam godina. Priča prati beskompromisnog mladog arhitektu Hauarda Roarka (engl. Howard Roark) koji ne želi da svoju inovativnost uklapa ni u kakve konformističke šablone i njegovu borbu sa društvenim parazitima – sa onim ljudima koji pokušavaju da žive kroz druge, stavljajući tuđ život ispred svog. Ona je smatrala da je kroz lik Roarka prvi put uspela da oživi svoju viziju idealnog čoveka, heroja koji živi egoistične moralne ideale, naročito integritet i nezavisnost. Rand je profesiju arhitekte postavila za pozadinu romana jer je smatrala da je to polje koje spaja umetnost, tehnologiju i biznis, a za Roarkovu arhitekturu inspiraciju je pronašla u radu čuvenog arhitekte Frenk Lojd Vrajta (engl. Frank Lloyd Wright). Njene rukopise je odbilo da objavi dvanaest izdavača, sve do izdavačke kuće Bobs-Meril i to na insistiranje njihovog urednika Arčibalda Ogdena, koji je zapretio da će napustiti kompaniju ukoliko se ne odobri njeno izdavanje. Dok je završavala roman, doktori su joj prepisali Benzedrin, vrstu amfetamina, koji se tada koristio za borbu protiv iscrpljenosti i umora. To joj je pomoglo da radi prekovremeno i da ne prekorači rokove za završetak romana, ali kada je završila sa pisanjem bila je toliko iscrpljena da joj je doktor naredio dvonedeljni odmor. Dugoročno konzumiranje ovog amfetamina najverovatije je doprinelo njenim, kako su njeni kasniji saradnici opisivali, naglim promenama raspoloženja. „Veličanstveni izvor“ je postigao svetski uspeh i doneo je njegovoj autorki široku prepoznatljivost, slavu i finansijsku sigurnost. Rand je 1943. prodala autorska prava za filmsku verziju studiju Varner Bros i vratila se u Holivud kako bi napisala scenario. Po završetku pisanja ovog scenarija dobila je ponudu za posao od strane legendarnog producenta Hala Volisa (engl. Hal Wallis) koji ju je zaposlio kao scenaristu. Njen rad za Volisa izrodio je i scenarija za filmove „Ljubavna pisma“ (engl. Love letters) i „Došli ste zajedno“ (engl.You came along) koji su nominovani za Oskara. Ovaj posao dao joj je vremena da radi na drugim projektima, uključujući i plan da obradi svoju filozofiju izvan fikcijskih romana kroz knjigu „Moralne osove individualizma“. Iako ovu planiranu knjigu nikada nije završila, sažeta verzija je objavljena 1944. kao esej „Jedini put ka sutrašnjici“ (engl. The Only Path to Tomorrow) u magazinu Reader`s Digest. Dok je radila u Holivudu, Rand je nastavila sa svojim aktivizmom usmerenom ka slobodnom tržištu i protiv komunizma. Priključila se Filmskom savezu za zaštitu američkih ideala, holivudskoj antikomunističkoj grupi u čije je ime pisala članke. Tokom Druge crvene panike u Americi, izraz koji se odnosi na period koji je okvirno trajao od kraja četrdesetih do kraja pedesetih godina dvadesetog veka, i bio poznat po strahu od komunističkog uticaja na američke institucije i špijunaže od strane svojetskih agenata, svedočila je kao „prijateljski svedok“ ispred Komiteta za istraživanje antiameričke delatnosti. Njeno svedočenje se odnosilo na razliku između njenog nimalo prijatnog ličnog iskustva sa Sovjetskim Savezom i obojenog prikaza Sovjetskog Saveza u holivudskom filmu „Pesma Rusije“ iz 1944. Rand je tvrdila da taj film grubo pogrešno predstavlja uslove u Sovjetskom Savezu i da prikazuje tamošnji život mnogo lepšim i boljim nego što zaista jeste. Takođe je htela da kritikuje i slavni film iz 1946. „Najbolje godine naših života“ zbog negativne predstave poslovnog sveta, ali joj to nije dozvoljeno. Kada su je posle njenog saslušanja pitali šta misli o efektivnosti ove istrage, opisala je proces kao „beskorisan“. Posle nekoliko odlaganja, flmska verzija `Veličanstvenog izvora` izašla je 1949. Iako je korišćen scenario Ajn Rand uz minimalne izmene, njoj se film nimalo nije svideo i imala je prigovore na režiju, glumu i ostale elemente. Pobunjeni Atlas i objektivizam U godinama nakon objavljivanja „Veličanstvenog izvora“ Rand je dobijala mnogo pisama čitalaca, a neka su bila i od ljudi na koje je ova knjiga izvršila dubok uticaj. Rand se 1951. godine preselila iz Los Anđelesa u Njujork, gde je okupila grupu takvih obožavatelja. Ova grupa (iz šale nazvana „Kolektiv“) uključivala je budućeg predsednika Federalnih rezervi Alana Grinspana, mladog studenta psihologije Nejtana Blumentala (koji je kasnije promenio ime u Natanjel Branden), njegovu ženu Barbaru i Barbarinog rođaka Leonarda Pajkofa. U početku je grupa bila neformalni skup prijatelja koji se vikendima sastaju sa Rand u njenom stanu, kako bi diskutovali o filozofiji. Kasnije im je dozvoljavala da čitaju njene nacrte za novi roman „Pobunjeni Atlas“. Bliska veza između Ajn Rand i mlađeg Natajnela Brandena se, uz pristanak njihovih supružnika,1954. pretvorila u romantičnu aferu. „Pobunjeni Atlas“ je izašao 1957. kao remekdelo Ajn Rand. Ona je temu ovog romana opisala kao „ulogu uma u čovekovom postojanju i kao posledicu toga novu moralnu filozofiju: moralnost racionalnog ličnog interesa“. Roman promoviše ključne principe filozofije Objektivizma i izražava njen koncept ljudskih dostignuća. Radnja se odigrava u distopijskoj Americi u kojoj najkreativniji industrijalci, naučnici i umetnici na poteze države blagostanja odgovaraju štrajkom i povlačenjem u planine gde grade društvo nezavisne i slobodne ekonomije. Heroj romana i lider štrajka Džon Galt, opisuje štrajk, koji povlači umove pojedinaca koji najviše doprinose nacionalnom bogatstvu i dostignućima, kao „stopiranje motora sveta“. Sa ovakvim izmišljenim štrajkom, Rand je želela da ilustruje kako bi bez zalaganja racionalnih i produktivnih ljudi, ekonomija kolabirala, a društvo bi se raspalo. Roman sadrži elemente romanse, misterije i naučne fantastike, ali i obimno izlaganje filozofije Objektivizma u formi monologa koji izgovara Džon Galt. Uprkos mnogim negativnim kritikama,“Pobunjeni Atlas“ je postao međunarodni bestseler. U intervjuu Majku Valasu, Rand proglašava sebe „najkreativnijim živim misliocem“. Kada je završila roman, Rand je upala u tešku depresiju. „Pobunjeni Atlas“ je njeno poslednje završeno delo u domenu fikcije; prekretnica u njenom životu, označilo je kraj Randine karijere kao pisca i početak njene uloge popularnog filozofa. Kako bi promovisao filozofiju Ajn Rand, Natanjel Branden je 1958. osnovao Nathaniel Branden Lectures, koji je kasnije postao Nathaniel Branden Institute (NBI). Članovi „Kolektiva“ su držali predavanja ispred instituta i pisali članke za objektivističke žurnale koje je Rand uređivala. Kasnije su se neki od ovih članaka našli i u formi knjiga. Kritika, uključujući i neke bivše NBI studente i samog Brandena, opisivali su kulturu NBI kao intelektulni konformizam i prekomerno poštovanje prema Rand. Rand je iznosila svoja mišljenja na različite teme, od književnosti i muzike do seksulanosti i stilova brada i brkova, tako da su neki njeni sledbenici oponašali njene izbore, nosili odeću kakvu su nosili njeni junaci romana ili kupovali namšetaj kao njen. Ipak, neki od bivših NBI studenata veruju da je priča o ovakvim ponašanjima preuveličana i da su takve pojave bile ograničene među njenim najbližim sledbenicima u Njujorku. Sama Rand nije bila zadovoljna mnogim NBI studentima i govorila im je da moraju da se drže standarda, ponekad reagujući hladno ili ljutito na one koji se ne bi složili sa njenim stavovima.. Kasnije godine Rand je 60-ih i 70-ih razvijala i promovisala svoju filozofiju Objektivizma pišući publicistiku i držeći predavanja studentima na institucijama kao što su Jejl, Prinston, Kolumbija, Harvard, MIT. Od strane Luis i Klark Koledža 1963. godine je dobila počasni doktorat. Takođe, krenula je sa godišnjim predavanjima na čuvenom Ford Hal Forumu, posle kojih je odgovarala na pitanja publike. Tokom ovih predavanja i sesija pitanja i odgovora, ona je često zauzimala kontroverzne stavove o političkim i društvenim aktuelnostima. Ovo uključuje podržavanje prava na abortus, protivljenje ratu u Vijetnamu, podršku Izraelu u Jom Kipur ratu protiv koalicije Arapskih nacija koji je opisala kao “borbu civilizovanih ljudi protiv divljaka”, ili stav da su evropski kolonisti imali pravo da izgrade zemlju oduzetu od indijanaca. Takođe je javno podržavala nekoliko kandidata Republikanaca koji su bili u trci za predsednika SAD, a najsnažnije kandidata Beri Goldvotera 1964. godine, čiju je kandidaturu promovisala u nekoliko članaka u “Objektivističkim biltenima”. Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Natanijel Brenden je 1964. Godine otpočeo aferu sa mladom glumicom Patricijom Skot, sa kojom se kasnije i oženio. Natanijel i Barbara Brenden su ovu aferu krili od Rand. Kada je saznala za nju 1968. godine, iako je njena romansa sa Brendenom već bila okončana, prekinula je sve veze sa parom Brenden, što je dovelo do prestanka rada NBI. Rand je u članku u magazinu `Objektivist` odbacila Natanijela Brendena zbog njegove nečasnosti i “iracionalnog ponašanja u njegovom privatnom životu”. Brenden se kasnije u intervjuu izvinio “svakom studentu Objektivizma” za “održavanje mita o Ajn Rand” i zbog “doprinosa užasnoj atmosferi intelektualne represije koja preovlađuje u Objektivističkom pokretu”. U narednim godinama Rand se rastala sa još nekoliko svojih najbližih saradnika. Posle nekoliko decenija tokom kojih je bila strastveni pušač, 1974. je morala da se podvrgne operaciji raka pluća. Prestala je da piše svoje biltene 1976. i uprkos protivljenju na kraju pristala da joj dodele broj socijalnog osiguranja i da tako uđe u sistem državne zdravstvene zaštite. Tokom kasnih 70-ih su se njene aktivnosti u Objketivističkom pokretu smanjivale, a naročito posle smrti njenog muža 9. novembra 1979. Jedan od njenih poslednjih projekata je nezavršena televizijska adaptacija “Pobunjenog Atlasa”. Ajn Rand je umrla 6. marta 1982, kada joj je otkazalo srce u njenom domu u Njujorku. Sahranjena je pored svog supruga na groblju Kenziko u Valhali u državi Njujork. Na sahrani je prisustvovao veliki broj njenih poštovalaca, a pored njenog sanduka je bila postavljena dvometraška cvetna dekoracija u obliku simbola dolara. Po njenom testamentu, izabrala je Leondarda Pajkofa za svog naslednika. Filozofija Filozofiju je iznosila kroz svoja književna dela, pri čemu je naglašavala prava pojedinca, a smatrala da društvo kao zaseban entitet ne postoji. Fokus njenog rada je na pojedincu. Bila je protivnik svakog oblika kolektivizma u koje spadaju i fašizam, staljinizam, komunizam te socijalizam i socijalna država. Promovisala je racionalni etički egoizam suprotan od etike altruizma. Kako sama kaže: „Nisam zagovornica kapitalizma, već egoizma; ipak, ne zagovaram ni egoizam, već zdrav razum. Ako neko prepozna moć zdravog razuma i prihvati ga i slijedi, sve ostalo dolazi samo po sebi“. Svoju filozofiju opisivala je kao `filozofiju života na Zemlji`, i nazvala je `objektivizam` pošto je naziv egzistencijalizam već bio iskorišćen.[3] Smatrala je da je najveća vrednost čoveka da ostvari svoju ličnu sreću, i nazvala je sebičnost vrlinom.[3] Zastupala je slobodnu volju i lese fer ekonomski sistem.[3] Njena filozofija ostavila je veliki uticaj na libertarijanizam i američke konzervativce.

Večernje novosti, 2004. Klasično izdanje, osim potpisa bivšeg vlasnika na predlistu, praktično nekorišćena. Ime ruže (ital. Il nome della rosa) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine. Na prvi pogled, to je postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, ali pored toga to je i naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije. Godine 1986. roman je ekranizovan u film, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Engleski franjevački monah, Vilijam od Baskervila, poznat po svojoj mudrosti i visprenosti stiže u opatiju, smeštenu negde u Alpima, u severnoj Italiji, koja je bila poprište jednog zločina. Sa sobom dovodi i Adsa od Melka, svog pomoćnika i benediktinskog iskušenika. Na prvi pogled, ubistvo zgodnog minijaturiste ima veze sa njegovim homoseksualnim vezama sa nekim monasima. Međutim, Vilijam shvata da je motiv za ubistvo nešto mnogo veće od sodomitskog greha i da opatija, večito skrivena u magli, krije mnoge tajne koje se tvrdoglavo čuvaju vekovima. Jedna od njih je i čuvena biblioteka, u koju imaju pristup samo tri osobe: bibliotekar, njegov pomoćnik i sam opat, kao duhovni otac svih monaha. Posao mu otežavaju i dve delegacije, papska i careva, koje treba da se sastanu u opatiji, gde će voditi raspravu o tome da li je Isus bio siromašan, te da li franjevci imaju pravo da se odriču svih ovozemaljskih dobara. Posredi je bilo mnogo važnije pitanje, koje se ticalo materijalnog bogatstva samog klera, koje bi bilo ugroženo preteranim odricanjima i okretanju skromnom životu. Carevi izaslanici brane teze franjevačkog reda i njihovo zalaganje za siromaštvo, dok papini ljudi, na čelu sa inkvizitorom, dominikancem Bernarom Gijem, tvrde da se Isus nikada nije odrekao svojih materijalnih dobara. U međuvremenu, ubistva u opatiji će biti vršena hronološkim redom, onako kako Jovanovo Otkrovenje predviđa dolazak Antihrista. Vilijam i Adso ulaze u trag jednoj staroj, jeretičkoj knjizi, koju ubica želi da zadrži što dalje od znatiželjnih monaha. Inkvizitor i njegovi ljudi hvataju pogrešne ljude, kojima pripisuju počinjene i nepočinjene prestupe i osuđuju ih na lomaču. Time se dokazuje da avinjonski papa Jovan XXII i njegovi biskupi imaju velike pretenzije da pored duhovne, preuzmu i svetovnu vlast, te tako potčine i ograniče cara Svetog rimskog carstva. Vilijam se uporno drži svojih hipoteza, pa na kraju, kada opatija nestaje u požaru, otkriva oštroumnog ubicu. Likovi Adso od Melka, pripovedač Vilijam od Baskervila Abone, opat Ubertino od Kazalea Severino, travar i lekar Malahija, bibliotekar Nikola od Morimonda, staklar Remigije od Varagine, ekonom Salvatore Bencije od Upsale Berengar od Arundela, pomoćnik bibliotekara Venancije, minijaturista Adelmo iz Otranta, minijaturista Horhe od Burgosa Alinardo, najstariji monah Ajmaro od Alesandrije, minijaturista Devojka iz sela Bertrando del Podžeto, kardinal Bernar Gi, ikvizitor Mihailo iz Čezene Đirolamo, franjevac Pačifiko iz Tivolija O naslovu Roman se završava latinskim heksametrom iz dela De Contemptu Mundi Bernara iz Morla: stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus (od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo. Eko je ovim stihom odgovorio i na pitanje zašto je delo čiji je radni naslov bio Opatija zločina naslovio kao Ime ruže. Rekao je da ruža ima toliko simboličnih značenja da gotovo da više i nema nikakvo značenje. Kaže da se vodio izrekom nulla rosa est (ništa nije ruža) kojim se iskazuju iščezle i nepostojeće stvari.[1] Prijem Roman je postao veliki hit i preveden je na desetine svetskih jezika. Godine 1986. snimljen je film sa Šonom Konerijem u ulozi Vilijema od Baskervila, a godinama potom snimane su brojne video-igre sa motivima iz knjige. Kompanija Novosti je 2004. roman Ime ruže uvrstila u svoju ediciju najveći klasici 20. veka i izdala ga u rekordnom tiražu od 300.000 primeraka. Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016)[5] bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.[6] Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016.[7][8] U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života.[9] U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Rani život i obrazovanje Eko je rođen 5. januara 1932. u gradu Alesandrija, u Pijemontu u severnoj Italiji. Širenje italijanskog fašizma širom regiona uticalo je na njegovo detinjstvo. Sa deset godina dobio je Prvu pokrajinsku nagradu Ludi Juveniles nakon što je pozitivno reagovao na podsticaj mladog italijanskog fašiste koji je napisao „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i za besmrtnu sudbinu Italije?“.[10] Njegov otac, Đulio, jedno od trinaestoro dece, bio je računovođa pre nego što ga je vlada mobilisala da učestvuje u tri rata.Tokom Drugog svetskog rata, Umberto i njegova majka, Đovana (Bizio), preselili su se u malo selo na padinama planine Pijemont.[11] Njegovo selo je oslobođeno 1945. godine, i nakon toga je bio izložen američkim stripovima, evropskom otporu i Holokaustu.[10] Eko je stekao salezijansko obrazovanje i upućivao se na red i njegovog osnivača u svojim radovima i intervjuima.[12] Pred kraj života Eko je verovao da je njegovo porodično ime skraćenica od ex caelis oblatus (od latinskog: dar s neba). Kao što je u to vreme bio običaj, ime je njegovom dedi (siročetu) dao zvaničnik u gradskoj skupštini. U jednom intervjuu iz 2011, Eko je objasnio da je prijatelj slučajno naišao na akronim na listi jezuitskih akronima u Vatikanskoj biblioteci, informišući ga o verovatnom poreklu imena.[13] Biografija Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.[14] Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže[14] koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.[15] U braku sa profesorkom nemačke umetnosti Renatom Ramž imao je sina i ćerku.[14][16] Kritička recepcija i nasleđe Kao akademik sa fokusom filozofiju, semiotiku i kulturu, Eko je podelio kritičare u pogledu toga da li njegovo teoretisanje treba posmatrati kao briljantan ili kao bespotreban projekat sujete opsednut sitnicama, dok je njegovo pisanje fikcije zapanjilo kritičare svojom istovremenom složenošću i popularnošću. U svom osvrtu na Ulogu čitaoca iz 1980. godine, filozof Rodžer Skruton, napadajući Ekove ezoterične tendencije, piše da, „[Eko traži] retoriku tehnikalnosti, sredstva za stvaranje toliko dima toliko dugo da će čitalac početi da krivi njegov sopstveni nedostatak percepcije, a ne nedostatak prosvetljenja autora, zbog činjenice da je on prestao da vidi.`[17] U svom pregledu Vere u krivotvorine i Umetnost i lepota u srednjem veku, istoričar umetnosti Nikola Peni, iz 1986. u međuvremenu, optužuje Eka za podmetanje, pišući „Sumnjam da je Eko možda prvo bio zaveden intelektualnim oprezom, ako ne i skromnošću, pravednim uzrokom `relevantnosti` (reč koja ide u prilog kada se pojavio raniji od ovih eseja) – uzrok koji srednjovekovci mogu biti skloni da prihvate sa posebno očajničkim odbacivanjem.`[18] Na drugom kraju spektra, Eko je hvaljen zbog svoje nestalnosti i enciklopedijskog znanja, što mu je omogućilo da nedokučive akademske predmete učini dostupnim i zanimljivim. U recenziji Imena ruže iz 1980. godine, književni kritičar i naučnik Frank Kermod naziva Teoriju semiotike, „snažnom, ali teškom raspravom“, smatrajući da je Ekov roman „neverovatno zanimljiva knjiga – veoma čudna stvar koja se može roditi iz strasti prema srednjem veku i semiotici, i veoma moderno zadovoljstvo.`[19] Žil Delez citira Ekovu knjigu Otvoreno delo iz 1962. godine sa odobravanjem u svom seminalnom tekstu Razlika i ponavljanje iz 1968, knjizi za koju se kaže da je iz nje poststrukturalistički filozof Žak Derida takođe crpeo inspiriciju.[20][21] U nekrologu filozofa i književnog kritičara Karlina Romana, za Eka se kaže da je „[postao], tokom vremena, kritička savest u centru italijanske humanističke kulture, ujedinjujući manje svetove kao niko pre njega“.[21] Nagrade i počasti Eko je dobio preko 30 počasnih doktorata na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta.[14] Dela Teorijska dela Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959, (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd.1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968, (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000) Granice tumačenja 1995, (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990) Kazati gotovo istu stvar 2003, (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011) Istorija lepote 2004, (srp. izd. 2008) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi, 2009.[22] Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ime ruže (ital. Il nome della rosa) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine. Na prvi pogled, to je postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, ali pored toga to je i naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije. Godine 1986. roman je ekranizovan u film, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Engleski franjevački monah, Vilijam od Baskervila, poznat po svojoj mudrosti i visprenosti stiže u opatiju, smeštenu negde u Alpima, u severnoj Italiji, koja je bila poprište jednog zločina. Sa sobom dovodi i Adsa od Melka, svog pomoćnika i benediktinskog iskušenika. Na prvi pogled, ubistvo zgodnog minijaturiste ima veze sa njegovim homoseksualnim vezama sa nekim monasima. Međutim, Vilijam shvata da je motiv za ubistvo nešto mnogo veće od sodomitskog greha i da opatija, večito skrivena u magli, krije mnoge tajne koje se tvrdoglavo čuvaju vekovima. Jedna od njih je i čuvena biblioteka, u koju imaju pristup samo tri osobe: bibliotekar, njegov pomoćnik i sam opat, kao duhovni otac svih monaha. Posao mu otežavaju i dve delegacije, papska i careva, koje treba da se sastanu u opatiji, gde će voditi raspravu o tome da li je Isus bio siromašan, te da li franjevci imaju pravo da se odriču svih ovozemaljskih dobara. Posredi je bilo mnogo važnije pitanje, koje se ticalo materijalnog bogatstva samog klera, koje bi bilo ugroženo preteranim odricanjima i okretanju skromnom životu. Carevi izaslanici brane teze franjevačkog reda i njihovo zalaganje za siromaštvo, dok papini ljudi, na čelu sa inkvizitorom, dominikancem Bernarom Gijem, tvrde da se Isus nikada nije odrekao svojih materijalnih dobara. U međuvremenu, ubistva u opatiji će biti vršena hronološkim redom, onako kako Jovanovo Otkrovenje predviđa dolazak Antihrista. Vilijam i Adso ulaze u trag jednoj staroj, jeretičkoj knjizi, koju ubica želi da zadrži što dalje od znatiželjnih monaha. Inkvizitor i njegovi ljudi hvataju pogrešne ljude, kojima pripisuju počinjene i nepočinjene prestupe i osuđuju ih na lomaču. Time se dokazuje da avinjonski papa Jovan XXII i njegovi biskupi imaju velike pretenzije da pored duhovne, preuzmu i svetovnu vlast, te tako potčine i ograniče cara Svetog rimskog carstva. Vilijam se uporno drži svojih hipoteza, pa na kraju, kada opatija nestaje u požaru, otkriva oštroumnog ubicu. Likovi Adso od Melka, pripovedač Vilijam od Baskervila Abone, opat Ubertino od Kazalea Severino, travar i lekar Malahija, bibliotekar Nikola od Morimonda, staklar Remigije od Varagine, ekonom Salvatore Bencije od Upsale Berengar od Arundela, pomoćnik bibliotekara Venancije, minijaturista Adelmo iz Otranta, minijaturista Horhe od Burgosa Alinardo, najstariji monah Ajmaro od Alesandrije, minijaturista Devojka iz sela Bertrando del Podžeto, kardinal Bernar Gi, ikvizitor Mihailo iz Čezene Đirolamo, franjevac Pačifiko iz Tivolija O naslovu Roman se završava latinskim heksametrom iz dela De Contemptu Mundi Bernara iz Morla: stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus (od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo. Eko je ovim stihom odgovorio i na pitanje zašto je delo čiji je radni naslov bio Opatija zločina naslovio kao Ime ruže. Rekao je da ruža ima toliko simboličnih značenja da gotovo da više i nema nikakvo značenje. Kaže da se vodio izrekom nulla rosa est (ništa nije ruža) kojim se iskazuju iščezle i nepostojeće stvari.[1] Prijem Roman je postao veliki hit i preveden je na desetine svetskih jezika. Godine 1986. snimljen je film sa Šonom Konerijem u ulozi Vilijema od Baskervila, a godinama potom snimane su brojne video-igre sa motivima iz knjige. Kompanija Novosti je 2004. roman Ime ruže uvrstila u svoju ediciju najveći klasici 20. veka i izdala ga u rekordnom tiražu od 300.000 primeraka. Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016)[5] bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.[6] Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016.[7][8] U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života.[9] U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Rani život i obrazovanje Eko je rođen 5. januara 1932. u gradu Alesandrija, u Pijemontu u severnoj Italiji. Širenje italijanskog fašizma širom regiona uticalo je na njegovo detinjstvo. Sa deset godina dobio je Prvu pokrajinsku nagradu Ludi Juveniles nakon što je pozitivno reagovao na podsticaj mladog italijanskog fašiste koji je napisao „Da li treba da umremo za slavu Musolinija i za besmrtnu sudbinu Italije?“.[10] Njegov otac, Đulio, jedno od trinaestoro dece, bio je računovođa pre nego što ga je vlada mobilisala da učestvuje u tri rata.Tokom Drugog svetskog rata, Umberto i njegova majka, Đovana (Bizio), preselili su se u malo selo na padinama planine Pijemont.[11] Njegovo selo je oslobođeno 1945. godine, i nakon toga je bio izložen američkim stripovima, evropskom otporu i Holokaustu.[10] Eko je stekao salezijansko obrazovanje i upućivao se na red i njegovog osnivača u svojim radovima i intervjuima.[12] Pred kraj života Eko je verovao da je njegovo porodično ime skraćenica od ex caelis oblatus (od latinskog: dar s neba). Kao što je u to vreme bio običaj, ime je njegovom dedi (siročetu) dao zvaničnik u gradskoj skupštini. U jednom intervjuu iz 2011, Eko je objasnio da je prijatelj slučajno naišao na akronim na listi jezuitskih akronima u Vatikanskoj biblioteci, informišući ga o verovatnom poreklu imena.[13] Biografija Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.[14] Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže[14] koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.[15] U braku sa profesorkom nemačke umetnosti Renatom Ramž imao je sina i ćerku.[14][16] Kritička recepcija i nasleđe Kao akademik sa fokusom filozofiju, semiotiku i kulturu, Eko je podelio kritičare u pogledu toga da li njegovo teoretisanje treba posmatrati kao briljantan ili kao bespotreban projekat sujete opsednut sitnicama, dok je njegovo pisanje fikcije zapanjilo kritičare svojom istovremenom složenošću i popularnošću. U svom osvrtu na Ulogu čitaoca iz 1980. godine, filozof Rodžer Skruton, napadajući Ekove ezoterične tendencije, piše da, „[Eko traži] retoriku tehnikalnosti, sredstva za stvaranje toliko dima toliko dugo da će čitalac početi da krivi njegov sopstveni nedostatak percepcije, a ne nedostatak prosvetljenja autora, zbog činjenice da je on prestao da vidi.`[17] U svom pregledu Vere u krivotvorine i Umetnost i lepota u srednjem veku, istoričar umetnosti Nikola Peni, iz 1986. u međuvremenu, optužuje Eka za podmetanje, pišući „Sumnjam da je Eko možda prvo bio zaveden intelektualnim oprezom, ako ne i skromnošću, pravednim uzrokom `relevantnosti` (reč koja ide u prilog kada se pojavio raniji od ovih eseja) – uzrok koji srednjovekovci mogu biti skloni da prihvate sa posebno očajničkim odbacivanjem.`[18] Na drugom kraju spektra, Eko je hvaljen zbog svoje nestalnosti i enciklopedijskog znanja, što mu je omogućilo da nedokučive akademske predmete učini dostupnim i zanimljivim. U recenziji Imena ruže iz 1980. godine, književni kritičar i naučnik Frank Kermod naziva Teoriju semiotike, „snažnom, ali teškom raspravom“, smatrajući da je Ekov roman „neverovatno zanimljiva knjiga – veoma čudna stvar koja se može roditi iz strasti prema srednjem veku i semiotici, i veoma moderno zadovoljstvo.`[19] Žil Delez citira Ekovu knjigu Otvoreno delo iz 1962. godine sa odobravanjem u svom seminalnom tekstu Razlika i ponavljanje iz 1968, knjizi za koju se kaže da je iz nje poststrukturalistički filozof Žak Derida takođe crpeo inspiriciju.[20][21] U nekrologu filozofa i književnog kritičara Karlina Romana, za Eka se kaže da je „[postao], tokom vremena, kritička savest u centru italijanske humanističke kulture, ujedinjujući manje svetove kao niko pre njega“.[21] Nagrade i počasti Eko je dobio preko 30 počasnih doktorata na mnogim uglednim univerzitetima širom sveta.[14] Dela Teorijska dela Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959, (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd.1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968, (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000) Granice tumačenja 1995, (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990) Kazati gotovo istu stvar 2003, (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011) Istorija lepote 2004, (srp. izd. 2008) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi, 2009.[22] Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Rani jadi : za decu i osetljive / Danilo Kiš Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1976 Izdanje (2. izd.) Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1976 ([Beograd] : BIGZ) Fizički opis 159 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Protić, Predrag Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Str. 5-8: Priče iz detinjstva o detinjstvu / Predrag Protić. „Rani jadi“ su zbirka priča srpskog pisca Danila Kiša i prvi deo trilogije „Porodični cirkus“. Objavljena je 1970. godine, s tim što je priča pod nazivom „Eolska harfa“ dodata 1983. godine. Ova knjiga, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, pripada takozvanom porodičnom ciklusu romana Danila Kiša. Namenjena je, kako stoji u podnaslovu, „za decu i osetljive“. U zbirci Rani jadi se kroz nekoliko priča oslikava lični razvoj dečaka Andreasa Sama. Ova zbirka žanrovski spada u autobiografsku zbirku za decu i mlade s obzirom da govori o ranom detinjstvu i odrastanju samog pisca. Pisac je dobio Andrićevu nagradu za ovo delo. Analiza dela Radnja priče se dešava u Mađarskoj početkom Drugog svetskog rata. Glavni lik u priči i nositelj radnje je dečak, čije godine nisu tačno precizirane, Andreas Sam osećajan i osetljiv, koji potiče iz veoma siromašne porodice. Ima izuzetnu sposobnost da zapaža lepe i naizgled nevažne detalje oko sebe kao što su zvuci, mirisi, lišće... Iz te sposobnosti je i proistekla velika ljubav prema prirodi. Teme u zbirci su one svakodnevne, životne. Događaji bez ikakvog dramskog naboja i bez neke velike povezanosti. Majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči, dok se figura oca provlači samo na kratko, više kao sećanje ili silueta. To proizilazi iz činjenice da je otac pisca odveden i streljan u logor Aušvic, pa samim tim nije imao materijala da ubaci više figuru oca u zbirku. Priče iz zbirke S jeseni, kad počnu vetrovi U prvoj priči zbirke se upoznajemo sa dečakom koji sakuplja kestenje na travnjaku. Nema nikakve radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dečak tokom igre. Drugi deo ove priče govori o mladoj devojci crvene kose, a kao najvažniji motiv nameće se njen parfem, ona miriše na ljubičice. Teško je protumačiti zašto se taj motiv našao baš na ovom mestu, pretpostavka je da se radi o nekoj vrsti uvertire u priče u kojima mirisi, ali i druge sitnice igraju važnu ulogu. Ulica divljih kestenova Tokom priče sa nepoznatom osobom, pripovedač pokušava da sazna gde se nalazi ulica divljih kestenova u kojoj je on nekad živeo sa svojom porodicom. Opisuje kako je ta ulica izgledala pre rata, navodi da se ona pre zvala Bemova ulica, ali niko od sadašnjih stanovnika ne zna i ne može da pretpostavi o kojoj ulici on priča. Na kraju nalazi mesto na kome se nekad nalazila njegova kuća. Tamo sada stanuje profesor Smerdel u novoizgrađenoj trospratnici. Igra Priča govori o čoveku koji kroz ključanicu promatra nekoga ko, kako on kaže, nije Andreas, nego Maks Ahašveroš, trgovac guščjim perjem. Sa zluradim zadovoljstvom zove Mariju, kako bi joj pokazao da to nije njen Plavi Dečko, nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. Može se zaključiti da je čovek koji gleda kroz ključanicu zapravo Andreasov otac, koji poslatra Andreasa dok se igrao u sobi. Išao je od slike do slike i vodio razgovore s imaginarnim likovima, nagovarajući ih da kupe nešto od njega. Vidivši taj prizor, njegov otac u liku svog sina prepoznaje svog oca, trgovca. U ovoj se priči na neobičan način govori o jevrejskom poreklu i nemogućnosti bega od njega. To potvrđuje i priča o Ciganki koju dečaku pre spavanja priča majka. Pogrom Dečak priča o važnom događaju koji se odvijao u njegovoj ulici. Ne otkriva tačnu radnju ili detalje, kaže samo da su svi negde jurili i da im se on pridružio jer je, kako kaže, mislio da će tako da shvati sva ta zbivanja koja su ga tih dana potresala. Opisujući tu gomilu ljudi koja se gurala, pripovedač nam dočarava atmosferu te zimske noći viđenu očima zbunjenog deteta. Ubrzo se saznaje da se radi o podeli hrane, ljudi su grabili brašno, šećer, šta je ko stigao. Dečak nije ugrabio ništa, ali mu se neka nepoznata žena smilovala i darovala mu konzervu špageta. Iz ove priče saznajemo da je vreme zbivanja radnje već ratni period. Priča od koje se crveni Dečak je sanjao kako priča sa svojim školskim drugom, Galom, te kako je tokom tog razgovora morao da mokri. Njegov prijatelj predložio je kako će da ga zakloni da ga ne bi videla neka devojčica. Kako je već je bilo vreme za polazak na nastavu, a Andreas još nije prestajao da mokri. Zbog toga je rekao Galu da pođe, a da će on da mu se priključi kasnije. Odjednom se budi i shvata da se to što je sanjao desilo i na javi i da se pomokrio u krevet. Budi majku i govori joj što je učinio. Istog tog dana sedi u školi ponosan jer je učiteljica Rigo pred čitavim razredom čitala njegov sastav koji je opet najbolji u razredu. Serenada za Anu Dečak je čuo buku ispod prozora i pomislio kako su došli neki ljudi da ubiju njegovog oca. Ta rečenica dosta govori o strahu koji je Andreas osećao. Međutim, ubrzo nakon toga, začuo je violinu i zaključio da to nisu krvnici, nego dečak zaljubljen u njegovu sestru Anu. Došao je da joj svira i peva pod prozor. Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali šibica i stane uz prozor, što je Ana i učinila. Ujutru su u prozoru našli crvene ruže koje je zaljubljeni mladić ostavio. Andreas je znao o kome se radi, bio je to Fuks Mlađi. Livada u jesen Posle nekog vremena na tu praznu livadu dolazi njegov otac sa štapom i gleda šta je to jesen učinila nekad bujnom rastinju. U svemu tome pronalazi papir na zemlji, a na njemu recept za umak od kiseljka na nemačkom jeziku. Čitajući ga, odmahivao je glavom ne slažući se sa onime što je na njemu pisalo. Zatim okreće drugu stranu i s osmehom primeti da se na papiru nalazio izmet. Nakon toga odlazi s livade, noseći pod rukom svoj herbarijum sa cvećem i uzorcima raznoraznog bilja. Verenici Narator ovu priču smešta u period kada je Andreas imao 8 godina. Dečak je sedeo u kolima sena, a otac je pričao sa nekim seljakom. Ne znajući da li ga je otac primetio, Andreas se skupio u senu i slušao razgovor o samom sebi. Otac je seljaku rekao kako je Andreas postao pravi mangup i, naslućujući koju će priču otac da ispriča seljaku, odluči zbog srama da ne sluša daljnji razgovor. Radilo se o igri žmurke koju su Andreas i njegovi prijatelji igrali tako što se skrivali u parovima, pa se on sakrio zajedno sa Julijom Sabo. Ležali su tako skriveni na slami i odlučili da se poljube. Zatekao ih je njihov prijatelj Farkaš i počeo da ih zadirkuje, zbog čega je Julija plakala, a Andreas udario Farkaša koji se onda požalio Andreasovoj sestri Ani. Andreas je zbog srama odlučio da se više nikada ne vrati kući, ali onda je na sestrine pozive ipak odlučio da promeni mišljenje. Nadao se da ona o tome nije nikome ništa rekla, ali sada je saznao da su sve o tome znali i njegov otac i majka. Zamak osvetljen suncem Andreas je za gospodina Molnara čuvao kravu koja se zvala Narandža. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Narandža bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće oprostiti. Odlučio je da je traži dokle god je ne nađe. Društvo mu je u potrazi pravio njegov pas koga je zvao Dingo. Andreas je izgubio kravu iz vida jer je drugima prepričavao radnju „Kapetana srebrnog zvona“. Dečak razgovara s Dingom i smišlja sve moguće scenarije, ali na kraju susreće Viraga koji mu govori da su mu pronašli Narandžu. Livada Andreas i njegova sestra Ana imali su šugu, zbog čega je Andreas morao kod lekara po sumpor kako bi se izlečili. Međutim, nisu imali dovoljno novca i dečak je to znao pa se pripremao na nelagodnost koju će da oseti pred lekarom. Kad je došao lekaru, ovaj mu je dao sumpor iako je video da Andreas nema dovoljno novca da za njega plati. Kad mi bište kosu Učiteljica Rigo rekla je Andreasu da ostane posle nastave, a on je znao i zašto, opet je trebao da joj očisti kokošinjac. Nije voleo to da radi, ne samo zbog neugodnih mirisa, nego i zbog neugode koju je osećao kad bi ga učiteljica nakon toga pozvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put. Nakon što se Andreas oprao, zakucao je na vrata kuće učiteljice Rige koja mu je pripremila jelo. Međutim, Andreas nije mogao da jede jer su ga svi promatrali. Kasnije te večeri, mama i Ana čistile su Andreasovu glavu od vaši koje je pokupio radeći u kokošinjcu. Priča o pečurkama Još jedna tužna priča koja govori o siromaštvu dečaka i želji za hranom. Šetao je sa majkom i sestrom šumom kada su na jednom mestu pronašli mnogo pečuraka. Brali su ih i sa nestrpljenjem čekali da stignu kući kako bi ih majka spremala za jelo. U povratku ka kući su sreli gospodina Horvata koji se čudio za šta će im tolike otrovne pečurke. Tužni i razočarani su ostavili svoj plen i gladni nastavili dalje do kuće. Mačke U priči se govori o tome kako je dečak doneo tešku odluku da iz najbolje namere učini najgore delo. U jorgovanu iza kuće, Andreas je pronašao tri mačeta koja su bila slepa. Neko ih je odvojio od majke. Dečak im je doneo hleb i mleko ne znajući da oni ne umeju sami da se hrane. Sutradan je otišao da ih obiđe i shvativši da ništa ne jedu već samo tužno cvile odlučio je da im skrati muke tako što će ih ubiti i sahraniti. U celoj zbirci Rani jadi ovo je jedna od najupečatljivijih scena u kojoj dečak donosi tešku odluku iz najbolje namere. Kruške Priča Kruške je jedna od kraćih priča, ali donosi upečatljivu sliku iz detinjstva koja se zadržava u čoveku kroz ceo život. U priči se govori o seljankama koje su skupljale kruške birajući zrelije i sočnije. Za razliku od njih Andreas ih bira tako što ih pomiriše, a gospođa Molnar ga ismeva poredeći ga sa psom. Omalovažava ga uz podrugljive komentare, ne shvatajući da je dečak u druženju sa prirodom razvio sposobnost koju mnogi nemaju, a to je da oko sebe primećuje samo lepe stvari. Konji Kuća u kojoj su živeli je nekada bila konjušnica, pa se smrad osećao na sve strane, na šta su oni navikli. U kuću im dolazi vojnik koji ih obaveštava da je njihov konj Sultan na samrti. Očekivalo se da ugine i kobila Bula, jer je nestalo sena tako da su konji umirali od gladi. Zbog straha od majorovih grdnji vojnici su kanapima vezivali konje kako bi stajali uspravno. Sledećeg jutra je Andreas zatekao mrtve konje. Major je besneo na vojnike, nakon čega su oni konje odvukli na konjsko groblje. Dečak i pas su ih pratili. Čovek koji je dolazio iz daleka U ovoj priči se govori o susretu dečaka sa slučajnim prolaznicima. Danima su vojnici prolazili pored njihove kuće, a dečak ih je posmatrao skriven u krošnji jorgovana. Kada je sve utihnulo počela je da mu nedostaje ta buka koju su pravili svojim prolascima. Obradovao se slučajnim prolaznicima i pozvao ih da svrate kako bi se okrepili i napojili mazge. Čovek je bio stranac koji je žurio, ali su uspeli nekako da se sporazumeju. Dečak ga je pitao da li je negde video njegovog oca i opisivao je kako mu otac izgleda. Slučajni prolaznik je najpre strpljivo odgovarao na pitanja a onda je zaključio da ga dečak zavitlava. Nije mogao ni da pretpostavi kolika želja je gorela u dečaku da sazna nešto o svom ocu. Da sazna bilo šta. Iz baršunastog albuma Ova priča se sastoji od sedam manjih priča od kojih je svaka označena brojem. U prvoj priči se govori o tome da se dečak sa sestrom i majkom vraćao kući noseći sakupljene šišarke. Videvši svetlo u kući, najpre je pomislio da se otac vratio, ali tu ga je dočekala strina Rebeka držeći svećnak u ruci. Iako je svećnjak bio sedmokraki, samo jedna sveća je gorela. Ta slika će mu zauvek ostati u sećanju kao i zlokobni pogled strine Rebeke. U drugoj priči se govori o njegovom stricu Andreju, koji je jedini rođak koji se vratio posle gospođe Rebeke. Sa sobom je doneo tužne logorske pesme i kopao je po zemlji tražeći nešto. Treća priča govori o požrtvovanosti majke koja pokušava njega i sestru da skloni sa njive kako ne bi morali da se muče. Želela je da napravi mašinu za štrikanje, ali pošto nije imala potrebne delove, nastavila je da štrika noću uz svetlost petrolejske lampe. Majka je imala spretne ruke i svaki njen rad je bio unikatan, ali vremenom su žene iz sela počele da je oponašaju. Bez obzira na njen rad i trud, posla je bilo sve manje i manje. U četvrtoj priči se govori o prtljagu koji dečak nosi sa sobom u voz, a koji mu je posebno dragocen. Sve što je krišom spakovao u sveske vezivalo ga je za oca, jedini materijalni dokaz da je i on nekada imao oca. Peta priča se nadovezuje na prethodnu, jer u njoj pisac iz perspektive odraslog govori o svojoj đačkoj knjižici koju je sačuvao kao sećanje na njegovo detinjstvo. U šestoj priči pisac ukratko oživljava sećanje na svoje profesore. Sedma priča se odnosi na piščevo razmišljanje o tome zašto su sa sobom poneli neke nevažne stvari, dok su one bitnije ostavili. Sam izvodi zaključak da za njegovu majku neke sitnice imaju posebnu vrednost, jer je asociraju na nešto. Dečak i pas Ovu dirljivu priču u stvari priča pas Dingo. Najpre priča o svom poreklu, a zatim o svojoj velikoj ljubavi i bliskosti sa dečakom Andreasom. Ključni momenat u ovoj priči je da su se dečak i pas dobro slagali, jer su imali slične tuge. Pas je patio za svojom porodicom, a dečak je patio za ocem. Pas predoseća da će ga dečak napustiti što se pokazalo kao istinito. Pismo Ovde se govori o tome kako dečak šalje pismo gospodinu Berkliju pitajući ga kako je pas Dingo. Čak mu šalje i nešto novca kako bi psu kupio konjsko meso, znajući da to voli. Istovremeno se dečak priseća rastanka sa psom što u njemu budi neopisivu tugu. Prisećao se momenta kako je Dingo trčao za kolima a kočijaš ga je bičevao kako bi se vratio nazad. Odgovor Odgovor sadrži odgovor gospodina Berklija dečaku u kome mu saopštava tužnu vest. Javlja mu da je Dingo tog dana došao tužan i isprebijan kući. Odbijao je hranu, a sutradan je uginuo od tuge i zadobijenih povreda. Između ostalog u pismu mu gospodin Berkli šalje i nešto novca kako bi mogao sebi da kupi nalivpero i da mu napiše i pošalje sastav. Eolska harfa Dečak priča kako je imao harfu kada je imao 9 godina. Opisuje je kao električnu drvenu banderu sa 6 pari žica vezanih za porcelanske izolatore koji liče na rasparen komplet za čaj. Dalje kroz priču objašnjava šta je sve potrebno da bi se dobila eolska harfa. A zatim da je potrebno nasloniti uvo na banderu i slušati njen zvuk. Tog momenta ona prestaje da bude bandera i postaje harfa a da bi se nešto čulo potrebna je samoća. Nagoveštava da i njen zvuk ne može čuti svako, već samo onaj ko se razume u muziku. Napominje i da je njemu harfa rekla da će prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara, da će napustiti udžericu koja umesto poda ima nabijenu zemlju. Rekla mu je da mu se otac nikada neće vratiti, da će mu majka umreti, da će imati 1500 olovaka, 200 naliv pera i 5000 knjiga. Harfa mu je takođe rekla da će sresti devojku koju će večno voleti, da će mnogo putovati i da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci. MG36 (N)

Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914—1918. (poznata i kao Srpska kosturnica branilaca Beograda) jedno je od najznačajnijih spomen-obeležja iz vremena Prvog svetskog rata u Beogradu. Zbog svog specifičnog položaja na Novom groblju, često je zaboravljen i retko dostupan široj javnosti. Za vreme Prvog svetskog rata Beograd je bio prva bombardovana prestonica, najviše rušen i branjen grad u Evropi. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. U nju su preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika sa vojnih parcela na Novom groblju, sa groblja na Dunavskom keju i manjih grobalja u okolini Beograda. Imena identifikovanih bila su zapisana u velikoj spomen-knjizi Nacionalnom jevanđelju koja je nekada stajala na posebnom postolju u centralnom delu „beogradskog Zejtinlika”. Godine 1931, trinaest godina nakon rata, kosti stradalih branilaca su iskopane i premeštene u spomen-kosturnicu podignutu na Novom groblju. U nju su preneti i posmrtni ostaci ratnika poginulih u vreme Balkanskih ratova. Spomenik i kosturnica su izgrađeni dobrovoljnim prilozima preživelih saboraca okupljenih u Udruženje rezervnih oficira i ratnika, najmoćnije veteransko udruženje u Kraljevini Jugoslaviji koje je svojim brojnim aktivnostima radilo na očuvanju sećanja na stradale borce, kao i poboljšanju položaja preživelih kao i Beogradske opštine, i to na mestu na kome se prethodno nalazilo Srpsko vojničko groblje. Na spomeniku stoji i natpis Braniocima Beograda Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Autor nacrta Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bio je poznati arhitekta i skulptor, ruski emigrant, Roman Verhovski, dok su autori skulptura Verhovskoj i vajari Živojin Lukić i Vladimir Pavlović Zagorodnjuk, takođe Rus. Roman Verhovskoj je bio i sam učesnik Prvog svetskog rata, a došavši u Srbiju početkom treće decenije 20. veka radio je u Upravi dvora, Ministarstvu građevina i samostalno je projektovao. pomenik je smešten iznad kripte, na centralnom delu groblja, sa kojom čini kompleksnu građevinu. Visok je 19,40m, a centralni masiv je uzdignut na visinu od 10 metara. Podignut je nakon izgradnje kripte, u periodu od 1927. do 1931. godine, deceniju nakon donete odluke o njenom podizanju. Monumentalni spomenik do kog se prilazi stepeništem uzdiže se iznad kosturnice. Na kamenom monolitnom postamentu, čiji je autor Roman Verhovskoj, istaknuto je staro znamenje Kraljevine Srbije, što je jedini takav primer u Beogradu u međuratnom razdoblju . Isklesani srpski dvoglavi orao svedene je forme, bez obrade detalja. Na spomeniku dominira figura srpskog vojnika sa puškom u ruci, spremnog da brani svoju zemlju, koju simbolizuje zastava iznikla iz stene. Tri krsta koja se javljaju na spomeniku-krst na vrhu zastave, stav vojnika u obliku krsta, kao i krst na samom spomeniku univerzalni su simbol stradanja. U podnožju spomenika je ogromna figura smrtno ranjenog orla, sa uzdignutim kandžama i raširenim krilima. Orao personifikuje poraženog neprijatelja, koji leži na položenim-oborenim zastavama, takođe simbolom pobede nad neprijateljem. Pokidani lanci predstavljaju oslobođenje našeg naroda od ropstva. Izliven je od crne bronze kao dobar kontrast orlu izvedenom od svetlog kamena, koji je simbol mira, slobode i pravde, te zajedno predstavljaju pobedu dobra nad zlom. Još jedan zanimljiv dodatak spomeniku je originalni top, smešten negde na sredini kompozicije. Ova praksa-postavljanje pravog topa na spomenicima memorijalnog karaktera, bila je česta i u Grčkoj, Francuskoj i Bugarskoj u međuratnom periodu i na najneposredniji način simbolizuje ratništvo. I sam koncept spomenika u vidu „stene“ ili „planine“ bio je popularan u ikonografiji ovog vremena, te se u tom smislu Verhovskoj držao u svemu tradicionalnog koncepta memorijalnih spomenika[8]. Na spomeniku se nalazi natpis — 1914—1918 braniocima Beograda udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Kripta se sastoji od uzanih hodnika, u kojima su postavljene metalne kasete sa urnama i koje okružuju centralni prostor velike podzemne odaje čiji se svod oslanja na stamene stubove. Sa njihovih kapitela na četiri strane podzemnog sveta motre kamena lica srpskih vitezova pod kacigama. Između njih reljefi mačeva ovenčanih lovorom i belih orlova sa srpskim krstom i ocilima. Na stubovima ploče sa imenima junaka čije su kosti pronađene izmešane na beogradskim bojištima od Ade Ciganlije do Dunavskog keja i nisu mogle da budu smeštene u posebene kasete i smešteni su u zasebnu kriptu u samoj kosturnici. U vreme podizanja Spomenika i spomen-kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bila je pokrenuta polemika u vezi sa njegovom lokacijom, te su se i autor spomenika Roman Verhovskoj, kao i brojni umetnici, među kojima i slikar, likovni kritičar, profesor i dekan Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Branko Popović, protivili odluci da se ovaj spomenik podigne na groblju, umesto da dobije svoje mesto na nekom od prestoničkih trgova. Međutim, neslaganje javnosti sa ovom odlukom nije promenilo sudbinu spomenika i određenu mu lokaciju. Osvećenju Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. na dan Primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra 1931. godine prisustvovale su najznačajnije ličnosti države i društva kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija, članovi Vlade, patrijarh Varnava, savezničke diplomate, vojni predstavnici na čelu sa generalom Vojislavom Tomićem komandantom Beograda, kao i organizatori pomena predsednik Beogradske opštine Milan Nešić, potpredsednik i odbornici, te predsednik Udruženja rezervnih oficira i ratnika Milan Đ. Radosavljević koji je spomenik predao na čuvanje Opštini beogradskoj. -------------------------------------------- Beograd je jedan od prvih gradova koji su se u Prvom svetskom ratu našli na udaru velikih sila. Početak sukoba u ovom gradu krenuo je napadom Austrougarske. Nakon objavljena rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, sa teritorije tadašnje Austrougarske otpočeo je napada na Beograd. Napadalo se sa više strana, iz pravca Zemuna, sa Bežanijske kosa, iz Borče, kao i sa čamaca koji su plovili Savom i Dunavom. Već nakon prvog napada, veliki broj objekata je srušen, a požari su bili duž čitavog grada. Iako su se jedinice austrougarske vojske nadale da branionici Beograda neće pružiti otpor, nekoliko dobrovoljačkih jedinica i bataljona sa puškama i bajonetima pružili su otpor i čekali neprijatelja na desnim obalama Save i Dunava. Grad je napadan tri puta dnevno, dosta urušen od topovskih granata, a austrougarski monitori zasipali su artiljerijskom vatrom i mtiraljeskim rafalima Kalemegdan i Dunavski kej. Neprijatelj je više puta pokušavao da se preko čamaca prebaci do savskog pristaništa, ali herojskom odbranom branioca Beograda, neprijateljske trupe su uglavnom završavale u rekama. Jedan od najpoznatijih napada na Beograd u ovom periodu odigran je na mostu preko reke Save, na mestu današnjeg Starog Železničkog mosta. Most koji je spajao Beograd i Zemun po naređenju Vrhovne komande 25.jula 1914. godine bio je miniran sa 600 kilograma eksploziva. U noći između 2. i 3. avgusta 1914. godine most je iz pravca Zemuna zasut topovskim granatama, dok su srpski vojnici uzvraćali i branili most. U rano jutro 3. avgusta neprijatelj je otpočeo napad na branionice mosta i na Topčidersko brdo. Žestokim napadom nagoveštavalo se da austrougarska vojska želi da pređe u Beograd. Od srpske strane stigla je naredba o dizanju mosta u vazduh, kako se ne bi rizikovao ulazak austrougarske vojske u grad. Od silne eksplozije veliki broj objekata na Senjaku je srušen i oštećen. Neprijateljske trupe su neposredno pre uništavanja mosta pokušavale da uđu u grad, a plan je bio da se iskracaju na savsko pristanište i odatle uđu u Beograd. Ka gradu su krenula tri parobroda sa nekoliko šlepova u kojima se nalazilo oko 4.000 vojnika. Prvi parobrod koji je prevozio vojnike imao je zadatak da se sa vojnicima iskrca blizu Starog Železničkog mosta. U trenutku ekplozije na mostu, među austrougarskom vojskom zavladala je panika, dok su srpski vojnici to iskoristili i osuli paljbu po parobrodu, koji se nasukao ispod porušenog Starog Železničkog mosta, a veliki broj austrougarskih vojnika je poginuo, dok su se neki u pokušavaju bekstva utopili u reci Savi. Zbog neuspeha u planu osvajanja Beograda i usled velikih gubitaka, austrougarska vojska privremeno se povukla u Zemun. Zbog konstantnog bombardovanja grada iz centra Beograda se privremeno iselio veliki broj građana, van dometa artiljerije, uglavnom na Topčidersko brdo i Čuburu, dok su neki građani odlazili u druge gradove. Vojska i žandarmerija je čuvala napuštene objekte u gradu koji je bio gotovo skroz napušten. U noći između 11. i 12. avgusta austrougarska 2. amrija i rečne flotile počele su napade duž obale reke Save na Beograd, Obrenovac i Šabac. Ponovni pokušaj prelaska austrougarske vojske završio se na štetu neprijatelja, jer su snage odbrane Beograda odbile napade. Iz grada su krajem jula 1914. godine povučene 2. armija i Dunavska divizija I poziva koja je učestvovala u bici na Ceru, a kasnije i u drugim bitkama. Za vreme Cerske bitke, u Beogradu ostali su samo 7. dunavski puk Dunavke divizije I i III poziva, koji su uspešno branili grad. Usled uspeha srpske vojske na reci Drini, i uspešnim odolevanjima napada na Beograd, srpski pešadijski pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, predložio je da se organizuje odbrana Beograda, koja je formirana 3. septembra 1914. godine, pod komandom Mihaila Živkovića. U sastav Odbrane Beograda ušle su dobrovoljačke i jedinice III poziva, a iz Dunavske divizije 7. dunavski puk, jedan divizion poljske artiljerije, jedna haubička baterija i jedno reflektorsko odeljenje koje je već bilo na položajima. U periodu od 6—12. septembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su uspešno dejstovale na području Zemuna i Bežanijske kose, dok je u to vreme austrougarska vojska nastavljala sa razaranjem Beograda. Razaranje grada iznenada je prestalo 9. septembra 1914. godine kada je austrougarski ratni čamac sa belom zastavom izbacio pismo austrougarskog generala Ferdinanda fon Goglije, koje je bilo adresirano na generalala Mihaila Živkovića, a u pismu je pisalo: “Danas do šest časova popodne imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio; u znak predaje, umesto srpske zastave, istaknite beo barjak. A Vi sa vašim štabom bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću Vam sablju. General Goglija.” Pismo je primio komandant major Joksim Gajić, koji je odmah nakon čitanja naredio pripremu topova, kao i da se umesto jedne srpske zastave na bedemima beogradske tvrđave istaknu tri zastave. Nakon toga naređeno je da topovi dejstvuju po austrougarskim monitorima u zemunskom pristaništu, koji bivaju pogođeni i zapaljeni. Tek nakon toga, major Joksim Gajić obavestio je generala Mihaila Živkovića o celom događaju i ujedno zatražio odobrenje od Vrhovne komande da pokaže kako Srbi predaju svoj glavni grad. Jedinice Odbrane Beograda su u noći između 9. i 10. septembra prešle reku Savu kod Ostružnice i Ade Ciganlije i napale austrougarsku vojsku, koja je bila prinuđena da se povlači. Pri povlaćenju razbijena je trupa generala Ferdinanda fon Goglije i 10. septembra 1914. godine srpska vojska zauzela je grad Zemun. Srpske snage su 12. septembra prešle preko Dunava i ušle u Ovču i Borču. austrougarska vojska je počela ofanzivu na reci Drini i reci Savi, a zbog promene situacije na frontu sve srpske snage povukle su se sa prostora Srema. Jedinice Odbrane Beograda povukle su svoje trupe iz Zemuna, a svoje trupe su rasporedili samo na Adi Ciganliji i jednom mostobranu naspram Ade Ciganlije. Sa povlačenjem srpskih snaga, povukao se i jedan broj sremaca, od kojih je formiran Sremski dobrovoljački odred, koji je ušao u sastav Odbrane Beograda. Austrougarski 32. puk napadao je jedinice Odbrane Beograda u periodu od 20. do 23. septembra u cilju zauzimanja Ade Ciganlije, ali je vrlo brzo poražen, odakle se povukao do Batajnice. Nakon pobede austrougarske vojske u bici na Mačkovom kamenu, da bi rasteretio srpske snage, general Mihailo Živković naredio je napad na Zemun, koji je ponovo zauzet 28. septembra od strane srpske vojske.Jedinice Odbrane Beograda zauzele su i Bežanijsku kosu i došle sve do Surčina. Zbog ogromnih napada austrougarske vojske koji su sprečili podizanje mosta na reci Savi kod Ade Ciganlije, jedinice Odbrane Beograda morale su da napuste osvojenu teritoriju. Srpska vojska povukla se na svoje početne položaje oko Beograda, na kojima su vodili borbe do kraja novembra 1914. godine, kada su se povukli na kosmajske položaje. Posle prekida napada, nakon ojačavanja austrougarske vojske, počeli su napadi na Beograd sa strane Banata. Neprijateljska vojska je dejstovala iz Starčeva, a između njega i ade Čakljanac postavljen je pontonski most, koje su postavile austrougarske trupe u cilju dokopavanja desne obale Dunava u pravcu ka Vinči. Artiljerija austrougarske vojske dejstvovala je po Adi Huji, Velikom Vračaru, Karaburmi i Višnjici. Malobrojni branioci su se uspešno branili od austrougarskih trupa i proterali neprijatelja na početne položaje na levoj obali Dunava. Austrougarske vojska je posle velikih borbi zauzela Valjevo, Lajkovac i većinu gradova u zapadnoj Srbiji, ali Beograd je još uvek odolevao napadima. Nakon velikih borbi u celoj zemlji, velikih gubitaka, komandant Mihailo Živković dobio je zapovest od Vrhovne komade koja je glasila: Kada bude naređeno, ili kada sami uvidite da morate napustiti Beograd, povućićete se najzgodnijim pravcem na položajna liniji Varovnica-Kosmaj-Sibnica…”. Nakon toga, Odbrana Beograda dobila je zadatak da štiti kosmajske položaje i da se povuku iz grada, 30. novembra 1914. godine. Povlačenjem vojnih trupa, povukle su se i građanske vlasti, ali i veliki broj stanovnika, a u gradu je ostalo tek 20.000 ljudi. Nikome se od branilaca Beograda nije svidelo takvo naređenje. Da bi podigao moral braniocima grada usled napuštanja borbenih položaja jedan od majora je rekao: “Podignite čela! Vi ste junački branili Beograd. Ali sad su se prilike malo promenile. Beograd smo prepustili neprijatelju da bismo spasli Srbiju. Beograd je voljno napušten, ali vas uveravam da će u najskorije vreme, možda već za koji dan, biti junački vraćen.” Nakon povlačenja srpske vojske, prestonica je ostala bez odbrane. Austrougarske vojska nije odmah smela da uđe u grad, pa su nekoliko dana nakon toga dejstovali po objektima i položajima gde se nekad nalazila srpska vojska oko grada. Tek 2. decembra, deo austrougarske vojske prešao je reku Savu, a narednog dana u 15 časova su glavne snage 5. armije austrougarske vojske ušle u Beograd. Beograd je tako zauzet bez borbe, a već 3. decembra 1914. godine po naređenu komandanta 5. austrougarske armije u gradu je održavana pobednička parada. Vest o padu grada odjeknula je čitavim svetom, što je predskazivalo propast Srbije. Nakon zauzimanja Beograda, austrougarska vojska je krenula sa prodorom ka kosmajskim položajima, odakle su je zaustavile jedinice Odbrane Beograda i nanele joj veliki poraz. Tokom borbe na kosmajkim položajima u toku noći između 8. i 9. decembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su zarobile 41. oficira i oko 2.000 podoficira i vojnika austrougarske vojske. Srpskoj vojsci je nakon ovih pobeda omogućeno da izvrši protivofanizivu u pravcu Beograda. Velikim delom zaslužni za ishod Kolubarske bitke bile su i jedinice Odbrane Beograda koje su dejstovovale po kosmajskim položajima i značajno doprineli porazu austrougarske vojske. Ovim porazom slomljen je deo austrougarskih trupa, pa je omogućen povratak branilaca na obale reke Save i Dunava, a 15. decembra 1914. godine oslobođen je Beograd. Neprijatelj je bio poražen, a poraz nije bio samo vojnički, već i moralni i politički. Usled pobeda srpske vojske, zaborljen je veliki broj austrougarskih oficira i podoficira, a zaplenjene su velike količine municije i ratne opreme. I pored pobede Srbija se suočila sa velikim problemom siromaštva izazvanog ratom, velikim brojem ubijenih civila i epidemije pegavog tifusa. U jeku velikih borbi početkom 1915. godine Beogradu u vreme zatišja bio je ponovo meta artiljerijske vatre koja je razarala već uništen grad i ubijala njegove stanovnike. Srbija se ubrzo našla pred velikom opasnošću, jer je u Berlinu 4. aprila 1915. godine dogovoreno da Nemačka zajedno sa Austrougarskom i Bugarskom izvrši napada na srpsku vojsku koja joj je bila prepreka. Grupisanje za napad na Srbiju otpočelo je septembra 1915. godine. Srpska vojska organizovala je odbranu, dok je jedinica Odbrana Beograda bila raspoređena na frontovima od Ostružnice do Grocke. Ukupne jačine srpske vojske u odnosu na neprijatelja bile su dosta nepovoljne, a naričito na delu fronta kod Beograda. Na području Beograda delovali su 22. nemački i 8. austrougarski korpus, jačine 66. pešadijskih bataljona i 90 baterija sa preko 300 topova, kao i merzere kalibara 305 mm i 420 mm. Odbrana Beograda, raspoređena na obali reke Save i Dunava, od Ostružnice do Grocke posedovala je 20 bataljona I, II i III poziva, 2 konjička eskadrona, 13.360 ljudi sa 76 artiljerijskih oruđa. Napad neprijatelja započeo je 5. oktobra 1915. godine pobesno na frontu prema Beogradu. Sledećeg dana, 6. oktobra počeo je napad nemačkih i austrougarskih snaga na Beograd iz 390. artiljerijskih oruđa. Do kraja dana na područje Beograda bačeno je oko 30.000 artiljerijskih granata, a ceo grad je bio prekriven gustim dimom i pepelom, uništeno je veliki broj naselja i ubijeno mnogo civila. Posle cele noći bombardovanja, sledećeg dana 7. oktobra, pešadija austrougarskom 8 korpusa preko reke Save i Dunava otpočele su prelazak ka gradu na području Ade Ciganlije i u podnožju Kalemegdana. Veliki broj neprijateljske vojske stradao je od mitraljeske vatre i ručnih bombi branilaca Beograda, dok je deo pontona potpoljen nailaskom na mine. Nakon iskrcavanja neprijateljske vojske, počele su borbe prsa u prsa za svaki pedalj Ade Ciganlije. Borbe su trajale četiri dana na adama, bedimama grada i ulicama, kao i na visoravnima u okolini Beograda. U borbama za Beograd učestovovao je veliki broj civilnog stanovništva. Starci, žene pa i veliki broj dece uzimali su puške poginulih vojnika i borili se. Iako je neprijatelj bio višestruko nadmoćniji, Vrhovna komanda Odbrane Beograda naredila je svojim jedinicama da i dalje brane grad, a kao pojačanje poslala Timočku diviziju II poziva, iz Sopota i stavila je pod komandu Odbrane Beograda. Posle nekoliko juriša na neprijateljsku vojku neprijatelj je poteran uz obalu Dunava, ali su u tom trenutku stigla četiri austrougarska monitora koji su dejstvovali po srpskoj vojsci i zaustavili njene dalje juriše. Istovremeno je neprijateljska vojska neutralisala baterije srpske artiljerije na Kalemegdanu i Velikom Vračaru što je bio veliki gubitak jedinice Odbrana Beograda. Gubici su rasli, pojačanje nije stizalo, ali umesto da se povuku jedinice Odbrana Beograda su herojski preuzele protivnapad, kome je prethodila čuvena zapovest majora Dragutina Gavrilovića koja glasi: “Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima-obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!” Branioci Beograda su krenuli u novi juriš u kome je veliki broj njih izgubio živote, ali ipak nisu uspeli da poraze višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Borbe za grad su nastavljene i tokom noći, a neprijatrelj je i dalje prebacivao svoje trupe preko reke Save i Dunava, ali je pretrpeo ogromne gubitke. Sledećeg dana ujutru, 8. oktobra nemačke i austrougarske snage izvršile su velike napade, ali su jedinice Odbrane Beograda i dalje branile sve do noći istog dana. Tek nakon uništenja većine srpskih artiljerijskih oruđa u gradu, nakon više juriša neprijatelj je uspeo da zauzme Banovo brdo, Čukaricu i Topčidersko brdo i stvorio uslove za ulazak u centar grada. I nakon ulaska neprijateljske vojske u šire područje grada, jedinice Odbrane Beograda su vodile žestoke, ali su se ipak povukle 16. oktobra, kada ih je neprijatelj potisnuo i zauzeo Beograd. Tek posle desetodnevnih borbi sa mnogoljudnijom neprijateljskom vojskom, jedinice Odbrane Beograda su napustile grad. Gubici na obe strane su bili veliki, a najviše je stadalo civilno stanovništvo grada. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine pod komandom Petra Bojovića. Beograd je u Prvom svetskom ratu bio pod okupacijom u periodu od 1. do 15. decembra 1914. godine, a zatim i od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine. Herojstvo branilaca Beograda bilo je ogromno, ipresionirali su i neprijateljsku vojsku, pa je maršal fon Makenzen nakon zauzimanja grada na Banovom brdu u znak herojstva i divljenja podigao spomenik herojima odbrane Beograda. Nakon završetka Prvog svetskog rata Beograd je odlikovan nacionalnim ordenom Legije časti i čehoslovačkim ratnim krstom. Prvo granatiranje grada bilo je 28.jula 1914. godine, a u prvim ratnim danim pogođeni su sledeći objekti : Saborna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Druga beogradska gimnazija, škola u Savamali, Devojački internat, Državna štamparija, Zgrada engleskog poslanstva i austrougarskog konzulata, kafana Šaran, hotel Grand, Grčka kraljica, Bristol, Kragujevac i hotel Srpska kruna. Među gađanim objektima bile su i banke Jugoslavija, Francusko-srpska banka, fabrike Duvana, Šibica i Godževčeva i fabrika Stolarskog akcionog društva, magacin soli i magacini na železničkoj stanici. Dana 9. avgusta 1914. godine oštećene su zgrade Uprave fondova, Prometne banke i Klasne industrije. U periodu između 12. i 24. avgusta 1914. godine pogođene su sledeće zgrade: Beli dvor, Zgrada Ministarstva vojske, Zgrada Vojne akademije, Zgrada Oficirske zadruge, Zgrada ruskog poslanstva, Velika škola, Zgrada Realke, OŠ „Kralj Petar Prvi“ Beograd, Narodni muzej, Narodno pozorište, Zgrada klasne lutrije, kao i hotel Hotel Moskva. Pogođeni su i Bajlonijev mlin, Električna centrala i vodovod, državna Bolnica Beograd. O zverskim napadima na Beograd postoji svedočanstvo kriminologa Arčibalda Rajsa. Dosta oskrnavljeni i pogođeni bili su i Vojni muzej, Crkva Ružica, a srušeni objekti su Fabrika kalupa i strugara i Fabrika šećera. U više navrata nakon zauzimanja srpske vojske, bombardovan je i Zemun, a tačan broj srušenih objekata u gradu nije poznat.

Prvo komercijalno izdanje čuvene knjige konceptualne umetnosti Joko Ono, objavljeno šest godina nakon prvog izdanja objavljenog u ograničenom tiražu, od kog se razlikuje po uvodnim ilustracijama Džona Lenona. Izuzetno retko u ponudi! Veoma dobro očuvano, korice blago potamnele od vremena, unutra odlično, bez pisanja, podvlačenja, pečata. 1st trade edition having been preceded 6 years before with a limited edition, square 24mo, unpaginated, introductory drawings by John Lennon; Title: Grapefruit Publisher: Peter Owen, London Publication Date: 1970 Binding: Hardcover Book Condition: Very Good+ Dust Jacket Condition: Very Good Edition: 1st Edition First Edition/First Printing. First trade edition. Grapefruit is an artist`s book written by Yoko Ono, originally published in 1964. It has become famous as an early example of conceptual art, containing a series of `event scores` that replace the physical work of art – the traditional stock-in-trade of artists – with instructions that an individual may, or may not, wish to enact. Grapefruit is one of the monuments of conceptual art of the early 1960s. She has a lyrical, poetic dimension that sets her apart from the other conceptual artists. Her approach to art was only made acceptable when [people] like Kosuth and Weiner came in and did virtually the same thing as Yoko, but made them respectable and collectible. — David Bourdon [de] Origins of the event score Event scores were developed by a number of artists attending John Cage`s experimental music composition classes at the New School for Social Research in New York. Whilst Ono did not attend these informal lessons, her husband at the time, Ichiyanagi Toshi (an experimental musician), did and Toshi and Ono became regulars of Cage`s circle of friends by 1959. Other members of this group included David Tudor, Morton Feldman, Richard Maxfield and Merce Cunningham. Invention of the event score is usually credited to George Brecht, but La Monte Young and Yoko Ono are also cited as amongst the first to experiment with the form. Both Cage and Brecht were deeply influenced by `Oriental thinking`, and Ono found that her Buddhist-inspired work was, almost accidentally, fêted by the emerging New York counterculture as avant-garde. Event Scores, involve simple actions, ideas, and objects from everyday life recontexualized as performance. Event Scores are texts that can be seen as proposal pieces or instructions for actions. The idea of the score suggests musicality. Like a musical score, Event Scores can be realized by artists other than the original creator and are open to variation and interpretation. Origins of the book Often considered a Fluxus artwork, in fact the work was originally published by Ono`s own imprint, Wunternaum Press, in Tokyo in an edition of 500. After leaving New York in 1962 – where she had exhibited at Maciunas` AG Gallery, amongst others – her then-husband Anthony Cox suggested she collect her scores together. George Maciunas, the central personality in Fluxus, had apparently been trying to reach her in Tokyo with the aim of printing a similar book in New York, as part of his series of Fluxkits (see Water Yam), but his letters had not reached her; she sent some of the scores and a prepublication advertisement to be published in his Fluxus newspaper in February 1964 when contact was finally established. First edition The name Grapefruit was chosen as title because Ono believed the grapefruit to be a hybrid of an orange and a lemon, and thus a reflection of herself as `a spiritual hybrid`. It also seems likely that it is a playful allusion to Brecht`s Water Yam, itself a pun on Brecht and Watt`s Yam Festival, which, culminating in a series of events and performances in May 1963, had been derived from `May` backwards. The first edition that was published in 1964 in Japan by Wunternaum Press created by Yoko Ono, contains over 150 `instruction works`; virtually all are in English, with about a third translated into Japanese. They are divided into five sections; Music, Painting, Event, Poetry and Object. The instructions are preceded by dedications to figures including John Cage, La Monte Young, Nam June Paik, Isamu Noguchi and Peggy Guggenheim, and also includes documentation relating to Ono`s recent exhibitions and performances. The work was originally sold for $3.00 before publication, $6.00 after. Subsequent editions The second edition was published in 1970 by Simon & Schuster in New York, Peter Owen Ltd in London, and Bärmeier & Nikel in Frankfurt. As well as an introduction by John Lennon (`Hi! My name is John Lennon. I`d like you to meet Yoko Ono ...` In the 2000 reissue of Lennon`s 1964 book, In His Own Write, Ono wrote a similar introduction), the work contained 80 more instruction pieces, and included two more sections, Film and Dance. The book ends with a collection of Ono`s writings including To The Wesleyan People, 1966. There were also paperback versions printed by Sphere and Touchstone around the same time, and a reprint by Simon & Schuster in 2000. The sphere edition has a particularly memorable sleeve, conflating the title with Yoko Ono`s film Bottoms, (or no. 4), a film composed exclusively of naked bottoms, made in 1966. 1970 Bärmeier & Nikel. Frankfurt am Main, Germany Peter Owen. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Hardcover with dust jacket) POMELO. Ediciones de la Flor. Buenos Aires, Argentina 1971 Sphere Books. London, UK Simon & Schuster. New York, USA (Paperback) TouchStone Book, USA 2000 Simon & Schuster. New York, USA Bakhåll. Sweden 2004 PAMPLEMOUSSE. Textuel. France 2005 GRAPEFRUIT. INSTRUZIONE PER L`ARTE E PER LA VITA. Mondadori. Italy 2006 POMELO. Centro de Creación Experimental. Cuenca, Spain 2015 Museum of Modern Art. New York, USA. (Facsimile of first edition in slip case.)[10] Planned sequel Grapefruit II was planned as a sequel. It is mentioned once in Grapefruit and had a pre-publication price of $5 and a post-release price of $10. It was planned to be released in 1966 and is currently unreleased. Ono stated that it would contain 150 new pieces not featured in Grapefruit, including her `touch poems`. A sequel to Grapefruit was published in 2013, Acorn. Some of the scores PIECES FOR ORCHESTRA No.1 Peel No.2 Peek No.3 Take off — 1962 Summer COUGH PIECE Keep coughing a year. — 1961 Winter CLOUD PIECE Imagine the clouds dripping. Dig a hole in your garden to put them in. — 1963 Spring PAINTING TO EXIST ONLY WHEN IT`S COPIED OR PHOTOGRAPHED Let people copy or photograph your paintings. Destroy the originals. — 1964 Spring PAINTING TO BE CONSTRUCTED IN YOUR HEAD Go on transforming a square canvas in your head until it becomes a circle. Pick out any shape in the process and pin up or place on the canvas an object, a smell, a sound or a colour that came to your mind in association with the shape. — 1962 Spring Sogetsu SNOW PIECE Think that snow is falling. Think that snow is falling everywhere all the time. When you talk with a person, think that snow is falling between you and on the person. Stop conversing when you think the person is covered by snow. — 1963 TUNAFISH SANDWICH PIECE Imagine one thousand suns in the sky at the same time. Let them shine for one hour. Then, let them gradually melt into the sky. Make one tunafish sandwich and eat. — 1964 Spring PAINTING TO BE STEPPED ON Leave a piece of canvas or finished painting on the floor or in the street. — 1960 winter Sequel: Acorn (2013) In July 2013, Ono released Grapefruit`s sequel, called Acorn, another book of `instructional poems`. Drugi život Joko Ono Drugi život Joko Ono U skladu sa novim zdravim životom koji praktikuje, razgovor je vodila uz šoljicu zelenog čaja. Novinare je u zgradu uveo asistent koji ih je zamolio da ostave cipele na vratima, što samo potvrđuje trend koji smo videli u jednoj popularnoj seriji. Imali su osećaj kao da idu na audijenciju kod velike istorijske ličnosti, što u neku ruku ona i jeste. Nakon što je nedavno napunila 80 godina, žena koja je nekad smatrana nekom vrstom moderne veštice, koja je Lenona vodila stranputicom i rasturila Bitlse, sada zauzima mnogo složeniju istorijsku poziciju u panteonu slavnih. Ona je sa zakašnjenjem priznata kao pionir konceptualne umetnosti, muzičar i izvođač u svom sopstvenom pravcu, i aktivista u duhu njenog pokojnog supruga. Njeni najnoviji izazovi uključuju kampanje za kontrolu oružja i vađenje prirodnog gasa koje izaziva velike ekološke probleme. „Osećam da počinjem novi život u 80. godini“, kaže ona u jednom trenutku. „Drugi život doneće mi nove stvari koje nisam imala u prvom životu. Samo ne znam koliko dugo ću živeti, ali moja prognoza je da ćemo imati raj na zemlji 2050. godine. Kad to kažem ljudima, oni mi odgovore: `Oh, ali ti tada nećeš biti tu`, a ja odgovorim `Pa, ko to zna?`“. Pre dolaska raja na zemlju Joko Ono ima važnije obaveze. Ona je selektor ovogodišnjeg Meldown festivala na kojem će predstaviti različite muzičke pionire, ali i sebe. “Mislim da je ovo početak jednog doba velikih promena”, kaže ona samouvereno. “Šezdesete su bile slatke na neki način, ali stvari su sada urgentne i treba da se uhvatimo u koštac s njima. Vreme ističe za planetu. Jedina opcija je nešto učiniti ili ne raditi ništa.” Kako opisujete svoju politiku, ako zaista verujete u politiku? „Pa, ja verujem u ljude. Ljudi menjaju stvari. I ja sam protiv negativnosti u svim njenim oblicima. Mislim da treba otkrivati stvari koje pomažu ljudskoj rasi, a da ne oštećuju planetu. Budućnost je sada. Mi ne možemo da čekamo na budućnost.“ Joko Ono poseban pik ima na naftne korporacije koje su pune novca i svoja istraživanja ne rade po pravilima. Navodi da su te korporacije zagadile vodu iz bunara raznim hemikalijama prilikom gasnih bušenja i da se kao posledica njihovih istraživanja javlja sve veći broj ljudi koji su dobili rak. Veliki je broj siromašnih ljudi koji ne mogu sebi da priušte čistu vodu svakog dana. U dahu priča kako su je neki prijatelji savetovali da bude oprezna i da ne upire prstom u te korporacije, međutim ona se ne boji, već kaže: „Ne možemo ćutati, molim ljude da mi se pridruže. Ako milion ljudi ustane, oni će morati da nas primete.“ TEŠKO DETINJSTVO Joko Ono je rođena u Tokiju 1933. godine u aristokratskoj porodici. Otac, za koga je bila vezana, želeo je kao mlad da bude pijanista, ali je sebe na kraju pronašao u bankarskim poslovima. Živeli su na relaciji SAD i Japan, da bi se vratili u Tokio pre izbijanja Drugog svetskog rata. Njena porodica se nalazila u gradu u martu 1945. godine kada je pri bombardovanju stradalo 100.000 ljudi, što je bio najsmrtonosniji vazdušni napad saveznika tokom čitavog rata. Posle rata slede teška vremena - njeni roditelji su morali da menjaju imovinu za hranu, a neko vreme živeli su nomadski na selu. Tog vremena Joko Ono se seća po tome što je baš tada nastalo njeno prvo umetničko delo. „Sećam se, kada smo bili evakuisani tokom rata, moj brat je bio nesrećan i depresivan i jako gladan, jer nismo imali dovoljno hrane. Ja sam mu rekla: `Ok, hajde da napravimo zajedno meni. Kakva večera bi ti se svidela?“ A on je rekao: „Sladoled“. Dakle, rekla sam: „Dobro, hajde da zamislimo našu sladoled večeru. “Mi smo to uradili, a on je počeo da izgleda srećno. Dakle, čak i tada sam shvatala da je upravo preko zamišljanja moguće da budemo srećni. Dakle, imali smo našu konceptualnu večeru i to je možda i moje prvo umetničko delo.“ Nakon rata porodica se vratila u Njujork, a Joko je pohađala ekskluzivni Sara Lorens koledž, gde je liberalni establišment bio aktivan i podsticao proučavanje umetnosti. Ona je takođe obilazila gradske umetničke galerije i mesta gde su se umetnici družili i tako se povezivala sa nekim od vodećih ljudi u američkoj avangardnoj umetnosti. Jedan od prvih performansa desio se 1955. godine i zvao se „Osvetljenje“. Sedela je za klavirom, a zatim je pratila svoju instrukciju: „Upali šibicu i gledaj dok se ne ugasi“. Godine 1964. prvi put je izvedeno najpoznatije delo „Iseci deo“ u kojem ona sedi na pozornici, a publika dolazi i seče joj odeću. „To je pomalo zastrašujuće“, kaže ona danas uz blagi osmeh. Deo njenog umetničkog opusa obuhvata i knjiga „Grejpfrut“, sa kratkim rečenicama („Zamislite, oblaci kaplju“). Ona smatra da danas u eri Interneta ljudi nemaju koncentraciju da čitaju velike knjige, tako da dok čitaju njen „Grejpfrut“ nema načina da im bude dosadno. LJUBAV SA LENONOM Kada je započela romansa između Džona i Joko očarala je svetske medije, a zaprepastila mnoge fanove Bitlsa. Još uvek je intrigantno da se pogleda film „Let it Be“, gde se vide mnogi detalji iz njihovog umetničkog života, snimanja albuma i međuljudskih odnosa. Mnogo smatraju da je ona veštica koja je kriva za razbijanje Bitlsa. „Primam negativnost prema meni već 40 godina. Osećam da svet pokušava duhovno da me ubije već 40 godina. Ako kažu da sam veštica, onda jesam.“ Lenon je često i strastveno govorio šta je dobio od Joko Ono. A šta je ona dobila od njega? Bez razmišljanja kaže: „Energiju.“ Joko govori o energiji koju je razmenjivala sa Lenonom i o tome da je samo ona videla jednu stranu njegove ličnosti koju okolina nikako nije mogla da vidi i koju on nije bio u stanju da izrazi što zbog svog vaspitanja, što zbog okruženja u kojem je živeo. Prošlo je više od 30 godina od Lenonove smrti. Iako je i dalje veoma prisutan u njenom životu, ona je uspela da pobegne od uloge koju su ljudi predviđali za nju: da večno tuguje kao udovica u senci svog supruga. „Ne mogu da imam samo jednu ulogu, a nikada nisam ni pomislila na reč udovica. On je bio vojnik na bojnom polju koji je pao za pravdu i slobodu. Tako da sam ja smatrala da moram da nastavim dalje. Imala sam malo dete, ali sam morala da nastavim“. Ne boji se starosti, uopšte. „Možda je to zato što ne mislim o prošlosti toliko. Prošlost je teška. Deo mene, naravno, i dalje je nosi, a deo mene slobodan je od nje.“ Džon Lenon je ubijen 8. decembra 1980. godine, samo tri nedelje nakon objavljivanja njihovog albuma „Double Fantasy“. Ove godine Meltdown festival će doživeti kulminaciju izvođenjem uživo pesama sa tog albuma uz gostovanje nekih „veoma posebnih“ muzičara i pevača. To će biti veoma emotivno i uzbudljivo veče za Joko Ono. Ona kaže da će ih Lenon te večeri posmatrati s neba. Joko Ono završava ispovest u svom stilu. „Budućnost je sada! Budućnost je ovde, upravo sad, samo je mi ignorišemo. Mnogo lepih stvari dešava se sad, u našim glavama posebno, ali moramo da delujemo brzo. Ono što je zaista važno je reći - ja to mogu! Idemo to da uradimo! Uvek to govorim sebi. I Džon je to govorio. Ono što najviše želim da kažem ljudima je da ako ne pokušavaju to da učine, nikad i neće učiniti. Vi ne shvatate da možete da uradite sve dok to ne uradite.“ I to je tako jednostavno. I to je tako komplikovano. KC (L)