Danijel Alarkon - Radio izgubljeni grad Izdavac : Evro Giunti 2011, 292 strane Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

Radio Izgubljeni grad, Danijel Alarkon potpis pret. vlasnika, veoma lepo očuvana Izdavac : Evro Giunti 2011, 292 strane Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Danijel Alarkon - Radio izgubljeni grad Izdavac : Evro Giunti 2011, 292 strane Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža. Pogledajte i ostale moje oglase. Postarinu placa kupac. Moze slanje kao tiskovina.

Danijel Alarkon - Radio izgubljeni grad Izdavac : Evro Giunti 2011, 292 strane Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

Veoma dobro stanje Mek povez 2011. 292 strane

Veoma dobro očuvana

lepo očuvana

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Odgovaram na sva pitanja.

Veoma dobro očuvana

Veoma dobro stanje Mek povez 2011. 292 strane

odlično stanje, 292str.,meki povez,20cm, š m98

Arheološki artefakti tehnofilskih civilizacija prošlosti 2CD CD 1 - Dijagnoza: 1-1 Uvek Isto Zbogom 1-2 Slobodan Pad 1-3 Ima Dana (Kada Mene Moja Duša Boli) 1-4 Mreža 1-5 Ponekad 1-6 Buđenje 1-7 Dg. Paranoia 1-8 Igrač Na Žici 1-9 Psyhoneurosis* 1-10 U Znaku Lava 1-11 Marina CD 2 - Dizajn Za Stvarni Svet: 2-1 Radio Paranoja 2-2 Crno Je Moja Boja 2-3 Gde Si Sad 2-4 Jutarnja Pesma 2-5 Kraj Avanture Otimača Izgubljenog Kovčega Na Peščanoj Planeti 2-6 Bio Sam I Ja Na Moru 2-7 Mali Grad 2-8 Prvi Sneg (Slađana) 2-9 Kraj Leta 2-10 Mlade Mame 2-11 Mali Princ Ikar 2-12 King Fu Bojz (Bioskop Partizan) 2-13 Povedi Me 2-14 Prvi Sneg (Spira) 2-15 Molitva Svetom Kamenku Katiću 2-16 Kažu Mi (Moji Prijatelji) 2-17 Negde U Gradu 2-18 U 5:15 Za Rumu 2-19 Vruće Pile 2-20 Bolja Od Mene 2-21 Vruće Pile (Demo)

Песник Драган Грбовић спада у ред ретких, истинских песника за децу који овај свет посматрају очима детета. Из песме у песму, полако нас води у њихов, уствари, наш свет, за којим смо мислили да је заувек изгубљен. Битне одлике поезије Драгана Грбовића су игра и смех. Свет је створен из игре и кроз њу постаје лепши. а смех је леп, звонак, здрав, прави дечји... Ова књига је право песничко освежење у нашој новијој поезији за децу. „И кад се играм и када радим, и када се шетам беспослен градом, просто обожавам да се засладим, подразумева се - чоколадом“... Наслов: Кобајаги озбиљно Издавач: Legenda Страна: 65 (cb) Писмо: ћирилица Формат: cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7784-129-4

U početku, Borne izgleda kao ništa – samo zelena grudvica koja bi mogla biti odbačena od strane kompanije. Kompanija, iako je ozbiljno oštećena, priča se da i dalje pravi stvorenja i šalje ih na udaljena mesta koja još nisu pretrpela kolaps. Born nekako podseća Rejčel na ostrvsku državu njenog rođenja, koja je sada davno izgubljena u porastu mora. Oseća privrženost koju mrzi; vezanosti su zamke, a na ovom svetu svaka slabost može da te ubije. Ipak, kada odvede Borna u svoje podzemno utočište, Balkonske litice, Rejčel ubeđuje svog ljubavnika, Vika, da Borna ne predaje sirovom genetskom materijalu za lekove koje on prodaje — ona ne može da prekine tu vezu. Oni prodaju sićušna stvorenja koja se mogu progutati ili zaglaviti u uhu, a koja oslobađaju moćna sećanja na srećnija vremena drugih ljudi ili izvlače zaboravljena sećanja iz sopstvenog uma korisnika — ili samo stvaraju prelepe vizije koje omogućavaju bekstvo iz neplodnih, kraterskih pejzaža Grad. Protiv njegove bolje prosudbe, iz naklonosti prema Rejčel ili možda nekog drugog impulsa, Vik poštuje njenu odluku. Rejčel, u međuvremenu, uprkos njenoj odanosti Viku, zna da on krije tajne od nje. Pretražujući njegov stan, pronalazi spaljen, nečitljiv časopis pod nazivom „Mord“, zagonetno spominjanje Magičara (suparničkog dilera droge) i dokaz da je Vik planirao izgled Balkonskih litica tako da odgovara nacrtu zgrade Kompanije. šta on krije? Zašto joj ne kaže šta se dogodilo kada je radio za kompaniju?

U toku 1852. godine mladi Volt Vitman (1819–1892) izdržavao se radeći prozaične poslove izvođenja radova na bruklinskim građevinama, a istovremeno je zdušno radio i na svoja dva rukopisa. Jedan je docnije postao najpoznatija pesnička zbirka slobodnog stiha u američkoj istoriji, knjiga koju je zavoleo ceo svet – Vlati trave. Drugi od ta dva rukopisa, roman, tada je objavljivan pod pseudonimom, u nastavcima u književnom časopisu Dispeč. Ova kratka, vragolasta priča na temu dece bez roditelja, pohlepe i avanture u gradu Njujorku – Život i pustolovine Džeka Engla – tada se pojavila u tišini. Pojavila se i potom je nestala. Niko je nije video punih 165 godina, sve do 2016, kada je književni stručnjak sa Univerziteta Hjuston Zakari Terpin, prateći novinske tragove u arhivama Kongresne biblioteke, pronašao jedine sačuvane primerke romana u nastavcima, koji je generacijama čekao da bude otkriven. Terpin je potom svoju avanturu pretočio u uzbudljivu, obimnu studiju koja kao specijalan, podroban i koristan Uvod prethodi Geopoetikinom izdanju samog romana. Posle prvog koraka Univerziteta Ajova i drugih institucija, pojedinaca, kao i američkog izdavača, i Geopoetika se uključila u divan i bitan posao predstavljanja važnog književnog otkrića unošenjem ovog do sada svetu nepoznatog dela u srpski jezik, a pomoću njega i u nanovno definisanje američke književnosti. V. Bajac „Godine 2015. Zakari Terpin je uzbudio međunarodnu javnost otkrićem odavno izgubljenog Vitmanovog novinarskog ostvarenja pod naslovom 'Muško zdravlje i vežbanje' (1858), koje je odmah bilo proglašeno najznačajnijim otkrićem Vitmanovog rada za više generacija. No, prosto je neverovatno da je Terpin prevazišao sebe pronašavši potom još važnije delo – ovoga puta roman – jedino koje pripada tzv. lepoj umetnosti, a za koje znamo da je napisano u vreme kad je Vitman započeo rad na Vlatima trave." Ed Folzom, urednik u Walt Whitman Quarterly Review i kodirektor Arhiva Volta Vitmana

Autor - osoba Radulović, Jovan, 1951-2018 = Radulović, Jovan, 1951-2018 Naslov Dalje od oltara / Jovan Radulović ; predgovor Ljubiša Jeremić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1988 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXIII, 181 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Jeremić, Ljubiša, 1938-2018 = Jeremić, Ljubiša, 1938-2018 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 81 ; ǂkolo ǂ81, knj. 538 (Karton) Napomene Str. VII-XXIII: Istorija i legenda u pripovestima Jovana Radulovića / Ljubiša Jeremić. Jovan Radulović (Polača, kod Knina, 29. septembra 1951 – Beograd, 7. mart 2018) bio je srpski književnik i scenarista iz Dalmacije. Njegove pripovijetke, romani i drame vezane su uglavnom za život Srba u Dalmaciji i problematične istorijske odnose između Srba i Hrvata na tom prostoru. Osnovnu školu završio je u Polači, a gimnaziju u Kninu. Započeo je studije književnosti i istorije u Zadru 1970. godine, a 1971. se preselio u Beograd, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Bio je profesor u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji (1977–1979), urednik BIGZ-a (1983–2001) i direktor Biblioteke grada Beograda (2001–2009). Nakon prikazivanja drame Golubnjača (1982/83), bio je na udaru komunističke vlasti SFRJ. Prvi put je odigrana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1982. godine, koja je nakon zabrane premeštena u SKC u Beogradu. Radulović je pisao i scenarije za TV drame: Vučari Donje i Gornje Polače, Čeličenje Pavla Pletikose, Glava šećera (po pripoveci Milovana Glišića), Nikoljdan 1901. (po drami Sime Matavulja), Stari vruskavac (po pripoveci Svetolika Rankovića), Bora pod okupacijom. Po njegovim delu snimljen je film Braća po materi režisera Zdravka Šotre, koji je snimio i Vučare Donje i Gornje Polače. Pored televizijskih i filmskih scenarija, Radulović je i autor desetak radio drama izvođenih na programima Radio Beograda. Tokom rada u BIGZ-u uređivao je savremenu prozu i istorijsko-memoarsku literaturu (prvo izdanje Istorije Srba Vladimira Ćorovića, Efemeris Dejana Medakovića, Istorija Srpske pravoslavne crkve Đoka Slijepčevića i dr). U dva navrata biran za člana Predsedništva (Uprave) Udruženja književnika Srbije, a kraće vreme vodio i uređivao tribinu „Francuska sedam“. Dela su mu prevođena na engleski, ruski, ukrajinski, italijanski, nemački, švedski, mađarski i makedonski jezik. Nagrade Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu pripovedaka Ilinštak, 1979 – oduzeta. Nagrada „Sedam sekretara SKOJ-a”, Zagreb 1980. Nagrada „Lazar Vučković”, za pripovetke, 1988. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu pripovedaka Dalje od oltara, 1988. Andrićeva nagrada, za knjigu pripovedaka Dalje od oltara, 1988. Nagrada za najbolju dramsku seriju na Danima JRT-a, Neum 1989. Nagrade Udruženja čehoslovačkih umetnika za najbolji scenario, na festivalu „Zlatni Prag”, 1989. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramu Golubnjača, 1991. Nagrada „Gračanička povelja”, 1991. Oktobarska nagrada grada Beograda, za Drame, 1993. Nagrada „Braća Micić”, za knjigu Po srpskoj Dalmaciji, 1994. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Prošao život., 1998. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Prošao život., 1998. Nagrada „Zlatni suncokret”, za roman Prošao život., 1998. Nagrade „Matija Ban”, 2001. Nagrada „Kočićevo pero”, 2001. Nagrada „Deretina knjiga godine”, za knjigu Stare i nove priče, 2002. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za roman Od Ognjene do Blage Marije, 2008. Nagrada „Danko Popović”, za knjigu pripovedaka Sumnjiva sahrana, 2013. Predstava Golubnjača proglašena je za najbolju na Festivalu Alpe-Adrija (Nova Gorica, SR Slovenija, 1983). Žiri RTS i „Večernjih novosti“ izabrao je Golubnjaču među dvanaest najboljih drama napisanih na srpskom jeziku od 1944. do 1994. godine. Djela Pripovetke Ilinštak (1978) Golubnjača (1980) Dalje od oltara (1988) Izabrane pripovijetke (1995) Zamka za zeca (priče za decu, 1998) U Islamu Grčkom (1999) Idealan plac (2000) Najlepše pripovetke Jovana Radulovića (po izboru Dušana Ivanića, 2001) Stare i nove priče (2002) Nema Veronike i druge priče (2005) Mama vrana, tata vrana i deca vrane (2006) Izgubljeni toponimi (2007) Uroniti u maticu života (2009) Sumnjiva sahrana (2012) Romani Braća po materi (1986) Prošao život (1997) Od Ognjene do Blage Marije (2008) Drame Golubnjača (1982) Učitelj Dositej (1990) Televizijski i filmski scenariji (knjiga, 2004) Bora pod okupacijom (2006) Nebo visoko a zemlja tvrda / Oj pekarske duge noći (dve TV drame iz zaostavštine, 2021)[2] Eseji, dokumentarna proza Po srpskoj Dalmaciji (1995) Zrna iz pleve (2007) Slučaj Golubnjača – za i protiv (zbirka dokumenata, 2008) Knjiga razgovora Ostaje priča (razgovori sa Milošem Jevtićem, 1999) Televizijski i filmski scenariji[3] Vučari Donje i Gornje Polače (1978) Čeličenje Pavla Pletikose (1980) Braća po materi (adaptacija autorovog romana, 1988) Glava šećera (adaptacija pripovetke Milovana Glišića, 1991) Svirač (adaptacija pripovetke Svetolika Rankovića, 1998) Nikoljdan 1901. (adaptacija drame Sime Matavulja, 1998) Stari vruskavac (adaptacija pripovetke Svetolika Rankovića, 2000) Polača – Okvil (2004) Bora pod okupacijom (2006) MG134

Marin Držić KomedijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМарин Држић (Дубровник, 1508 — Венеција, 2. мај 1567)[1] био је драматург, писац и песник из Дубровачке републике.[2]У србистици се третира као српски писац и припадник српске те потенцијално двојно припадајући, српској и хрватској књижевној баштини.БиографијаКорице трећег издања књиге ТиренаПотиче из дубровачке племићке породице Држић,[2] која је до тада већ дала књижевника Џора Држића. Та породица се у 12. веку преселила из Котора. Џоров синовац Марин Држић је исто припадао српској књижевности и изучавао се у 6. разреду у оквиру лектире за гимназије у Краљевини Србији.[3]Рођен је у Дубровнику од родитеља Марина Николина и Ануле (родом из Кутриља). Марин је имао још четири брата и две сестре, а име је добио по деди по мајци. Некад битна и богата породица је у његово време била сиромашна, да су је сматрали "пучком".[4] Школовао се прво у Дубровнику, а један од учитеља био му је песник Илија Цријевић. Као стасао младић постао је 1526. године "ректор" половине католичке цркве Св. Марије. Становао је под кирију у згради женског Бенедиктанског самостана. Живео је у великој оскудици (1536), за разлику од браће, двојице трговаца и Влаха сликара. Знао је више језика и свирао више инструмената па је био принуђен да се прихвати било каквог посла.Године 1538. Веће умољених дубровачке републике га је изабрало за оргуљаша столне цркве Св. Марије. Као драмски писац формирао се за време петогодишњих студија у Тоскани, у граду Сијени, камо је отишао у тридесетој години живота, после материјалног слома своје породице. Учио се у Италији, где је отишао исте године уз финансијску помоћ републике, са стипендијом од 30 дуката. Током студија књижевности га 1541. године општинско веће Сијене бира за вицеректора Универзитета. Био је упоредо и ректор "Куће мудрости"; радио све - и посао ректора, јер овај није тада биран. Полиција га је ислеђивала већ 1542. године, због играња у једној кућној позоришној представи. Наступао је као протагонист у улози љубавника, током извођења у једној вили, али није био кажњен, због свог високог друштвеног положаја у том граду. Са временом су његови неспоразуму са људима расли јер је био свадљив по нарави. Иако је напустио Сијену 1543. године, вратио се у Дубровник тек 1545. године. У родни град вратио се без дипломе, без звања, али обогаћен животним и књижевним искуствима каква је у то време могла пружити само космополитска средина ренесансне Италије. У Дубровнику је ступио у службу извесног проблематичног аустријског грофа Кристофа Рогендорфа, и као његов пратилац боравио у Бечу и на путу за Цариград имао прилике да упозна Србију и Бугарску.[2]Од 1550. године он је католички свештеник у родном граду.[5] Упоредо обавља више дужности, јер није имао мира, тежећи ка променама и путовањима. Авантуристичког духа често од 1562. године борави у Италији, нарочито у Венецији и Фиренци. Умро је 1567. године и сахрањен у Венецији[2], у базилици Св. Ивана и Павла.ПозорницаИзведена је 1548. године представа комедија "Помет" на тргу пред двором. А следеће 1549. године на истом месу се изводи пастирска игра "Тирена". Савременици и грађани Дубровника га нападају тврдећи да је реч о плагијату.[6]Песник је имао надимак "Видра", као други надимак је био "надгробница" а односи се на његов покој.[7] У младости је писао љубавне песме које се ни по чему не издвајају изнад тадашњег просека писања петраркистичке лирике у Дубровнику.Његово драмско дело састоји се од укупно једанаест познатих комада, од којих су неки изгубљени а неки сачувани непотпуни. Сви су настали за десетак година, између четрдесете и педесете године ауторова живота. У пастирским играма идилично и романтично преплићу се с реалистичким и комичним, у свет костимираних пастира и вила упадају сељаци из дуборовачке околине (Тирена) или смешне личности из града (Плакир и вила). Држићев основни домен је комедија. Ова динамична врста, најоригиналнија у читавој дубровачкој књижевности и најближа стварном животу, нашла је у њему свог великог мајстора, који по својим стварним дометима може да стане у први ред европских комедиографа свог доба. Произишао је из ерудитске или плаутовске комедије.Представа „Манде" која се одржала у Задужбини Илије М. Коларца, 1951. године.У комедији Скуп дао је дубровачку верзију Плаутове комедије о тврдици, коју су обрађивали и други писци, између осталих и Молијер и наш Стерија. Комедија Манде доноси обраду новеле о неверној жени из Бокачова Декамерона, пренесену у амбијент града супарника Котора.Кратка фарса Новела од Станца, писана у стиху за разлику од других комедија које су све у прози, доводи у Дубровник, за време једне карневалске ноћи, једног типичног простака, „Влаха“ из унутрашњости, сељака „с ријеке Пиве“, и чини га предметом обесне шале дубровачких младића и тобожњих вила. У новели Држић критикује морал грађана Дубровника и њихове обичаје.[8]У великој комедији Дундо Мароје, његовом најбољем делу, [2]приказани су, како писац каже, „нашијенци у Риму“. „Нашијеци“ су најпре Дубровчани, стари трговац Дундо Мароје који јури расипног сина Мара, Марова остављена вереница Пера, затим наши људи из других крајева, Трипче Которанин, Паво Новобрђанин и његов син Грубиша, Гулисав Хрват и др. Представа "Дундо Мароје" изведена је 1550. године.Типичан производ ренесансног духа и разиграног медитеранског смеха, Дундо Мароје превладао је карактеристична ограничења поетике свог жанра и у мноштву шароликих епизода и ликова, међу којима су најживљи ликови слуга, ненадмашни довитљивац и спадало Помет, spiritus movens комичног заплета, њему потпуно равноправна у свим ђаволијама слушкиња Петруњела, незасити Бокчило и др, постигао раскошну пуноћу у сликању живота и високе домете у уметности комедиографије, по којима се може мерити с највећим делима ренесансне књижевности у Европи.ДелаКопија Хекубе из 1559.Помет (1548)Тирена (1549)Новела од Станца (1550)Венере и Адон (1551)Тирена (друго извођење 1551)Дундо Мароје (1551)Пјерин (1552)Џухо Крпета (1553)Скуп (1555?)Плакир (1556)Хекуба (1559)МандеАркулин9/5

Marin Držić KomedijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМарин Држић (Дубровник, 1508 — Венеција, 2. мај 1567)[1] био је драматург, писац и песник из Дубровачке републике.[2]У србистици се третира као српски писац и припадник српске те потенцијално двојно припадајући, српској и хрватској књижевној баштини.БиографијаКорице трећег издања књиге ТиренаПотиче из дубровачке племићке породице Држић,[2] која је до тада већ дала књижевника Џора Држића. Та породица се у 12. веку преселила из Котора. Џоров синовац Марин Држић је исто припадао српској књижевности и изучавао се у 6. разреду у оквиру лектире за гимназије у Краљевини Србији.[3]Рођен је у Дубровнику од родитеља Марина Николина и Ануле (родом из Кутриља). Марин је имао још четири брата и две сестре, а име је добио по деди по мајци. Некад битна и богата породица је у његово време била сиромашна, да су је сматрали "пучком".[4] Школовао се прво у Дубровнику, а један од учитеља био му је песник Илија Цријевић. Као стасао младић постао је 1526. године "ректор" половине католичке цркве Св. Марије. Становао је под кирију у згради женског Бенедиктанског самостана. Живео је у великој оскудици (1536), за разлику од браће, двојице трговаца и Влаха сликара. Знао је више језика и свирао више инструмената па је био принуђен да се прихвати било каквог посла.Године 1538. Веће умољених дубровачке републике га је изабрало за оргуљаша столне цркве Св. Марије. Као драмски писац формирао се за време петогодишњих студија у Тоскани, у граду Сијени, камо је отишао у тридесетој години живота, после материјалног слома своје породице. Учио се у Италији, где је отишао исте године уз финансијску помоћ републике, са стипендијом од 30 дуката. Током студија књижевности га 1541. године општинско веће Сијене бира за вицеректора Универзитета. Био је упоредо и ректор "Куће мудрости"; радио све - и посао ректора, јер овај није тада биран. Полиција га је ислеђивала већ 1542. године, због играња у једној кућној позоришној представи. Наступао је као протагонист у улози љубавника, током извођења у једној вили, али није био кажњен, због свог високог друштвеног положаја у том граду. Са временом су његови неспоразуму са људима расли јер је био свадљив по нарави. Иако је напустио Сијену 1543. године, вратио се у Дубровник тек 1545. године. У родни град вратио се без дипломе, без звања, али обогаћен животним и књижевним искуствима каква је у то време могла пружити само космополитска средина ренесансне Италије. У Дубровнику је ступио у службу извесног проблематичног аустријског грофа Кристофа Рогендорфа, и као његов пратилац боравио у Бечу и на путу за Цариград имао прилике да упозна Србију и Бугарску.[2]Од 1550. године он је католички свештеник у родном граду.[5] Упоредо обавља више дужности, јер није имао мира, тежећи ка променама и путовањима. Авантуристичког духа често од 1562. године борави у Италији, нарочито у Венецији и Фиренци. Умро је 1567. године и сахрањен у Венецији[2], у базилици Св. Ивана и Павла.ПозорницаИзведена је 1548. године представа комедија "Помет" на тргу пред двором. А следеће 1549. године на истом месу се изводи пастирска игра "Тирена". Савременици и грађани Дубровника га нападају тврдећи да је реч о плагијату.[6]Песник је имао надимак "Видра", као други надимак је био "надгробница" а односи се на његов покој.[7] У младости је писао љубавне песме које се ни по чему не издвајају изнад тадашњег просека писања петраркистичке лирике у Дубровнику.Његово драмско дело састоји се од укупно једанаест познатих комада, од којих су неки изгубљени а неки сачувани непотпуни. Сви су настали за десетак година, између четрдесете и педесете године ауторова живота. У пастирским играма идилично и романтично преплићу се с реалистичким и комичним, у свет костимираних пастира и вила упадају сељаци из дуборовачке околине (Тирена) или смешне личности из града (Плакир и вила). Држићев основни домен је комедија. Ова динамична врста, најоригиналнија у читавој дубровачкој књижевности и најближа стварном животу, нашла је у њему свог великог мајстора, који по својим стварним дометима може да стане у први ред европских комедиографа свог доба. Произишао је из ерудитске или плаутовске комедије.Представа „Манде" која се одржала у Задужбини Илије М. Коларца, 1951. године.У комедији Скуп дао је дубровачку верзију Плаутове комедије о тврдици, коју су обрађивали и други писци, између осталих и Молијер и наш Стерија. Комедија Манде доноси обраду новеле о неверној жени из Бокачова Декамерона, пренесену у амбијент града супарника Котора.Кратка фарса Новела од Станца, писана у стиху за разлику од других комедија које су све у прози, доводи у Дубровник, за време једне карневалске ноћи, једног типичног простака, „Влаха“ из унутрашњости, сељака „с ријеке Пиве“, и чини га предметом обесне шале дубровачких младића и тобожњих вила. У новели Држић критикује морал грађана Дубровника и њихове обичаје.[8]У великој комедији Дундо Мароје, његовом најбољем делу, [2]приказани су, како писац каже, „нашијенци у Риму“. „Нашијеци“ су најпре Дубровчани, стари трговац Дундо Мароје који јури расипног сина Мара, Марова остављена вереница Пера, затим наши људи из других крајева, Трипче Которанин, Паво Новобрђанин и његов син Грубиша, Гулисав Хрват и др. Представа "Дундо Мароје" изведена је 1550. године.Типичан производ ренесансног духа и разиграног медитеранског смеха, Дундо Мароје превладао је карактеристична ограничења поетике свог жанра и у мноштву шароликих епизода и ликова, међу којима су најживљи ликови слуга, ненадмашни довитљивац и спадало Помет, spiritus movens комичног заплета, њему потпуно равноправна у свим ђаволијама слушкиња Петруњела, незасити Бокчило и др, постигао раскошну пуноћу у сликању живота и високе домете у уметности комедиографије, по којима се може мерити с највећим делима ренесансне књижевности у Европи.ДелаКопија Хекубе из 1559.Помет (1548)Тирена (1549)Новела од Станца (1550)Венере и Адон (1551)Тирена (друго извођење 1551)Дундо Мароје (1551)Пјерин (1552)Џухо Крпета (1553)Скуп (1555?)Плакир (1556)Хекуба (1559)МандеАркулин9/5

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Nora Roberts Snaga volje Uvek tu za tebe Zrno magije Skrivena zvezda Skriveno blago Snaga volje Aurora Filds je bila veoma priznata i uspešna poslovna agentkinja koja je čuvala svoj privatni život strogo van profesionalnog, sve dok joj se put nije ukrstio sa Dejvidom Brejdijem, veoma talentovanim producentom koji je angažovao njenog poznatog klijenta za novi dokumentarac o psi fenomenima. Navikla da kao lavica štiti interese svojih klijenata, Aurora će posebno štititi interes svog najvažnijeg klijenta – svoje majke. I dok je bila preokupirana brigom o majci, Aurora nije ni slutila da može da se zaljubi u neodoljivog gospodina Brejdija. Svestan da dobro procenjuje ljude, Brejdi je vrlo brzo shvatio da se ispod naizgled čvrste i jake Aurore krije nežna i ranjiva osoba što ga je posebno zaintrigiralo. Aurora je bila velika zagonetka čije je rešenje Brejdi čvrsto odlučio da pronađe. Uvek tu za tebe Okrenula je leđa glamuroznom životu i slavi i vratila se u svoj rodni grad da otvori baletsku školu. Kejt Stanislaski Kimbal, na vrhuncu karijere došla je kući da započne novi život. U malom gradu u Zapadnoj Virdžiniji, jedino što joj je bilo lepše od trošne zgrade koju je kupila, bio je Brodi O’Konel, neočekivano očaravajući izvođač radova koga je angažovala za renoviranje. Brodi nikada nije sreo tako provokativnu, samouverenu i divnu ženu kao što je Kejt. Boreći se sa svojim duhovima iz prošlosti, rešen je da joj odoli po svaku cenu. Ali, Kejt ne odustaje lako i želi da mu dokaže da je ona prava žena za njega. Tako se istorija ponavlja u porodici Kimbal. Kao što je i njena majka osvojila srce njenog oca i njegove kćeri, tako će i Kejt, dvadeset i neku godinu kasnije, osvojiti srca svih O’Konelovih… Zrno magije Kejlin Farel je bio uspešan fotograf kog su proganjali snovi o predivnoj ženi, i dar koji je pokušavao da uguši u sebi. Konal O’Nil bio je poznati vajar, koji je progonjen grižom savesti napustio udoban gradski život i obreo se na zemlji svojih predaka. Na vratima njegovog doma pojavila se nepoznata žena sa medaljonom njegove preminule majke u rukama. Kejlin Brenan je tražila odmor i avanturu, pa se izgubila u olujnoj noći i pojavila na pragu kuće čoveka koji je prokletstvom bio zarobljen u večnosti sopstvenih snova. Iako su verovali u čarobnjake i vile, trebalo je da prođu godine, ponekad i stoleća, da bi se sreli sa onima koji su im bili suđeni. U zelenoj i brdovitoj Irskoj, u noćima solsticija, kada se čuda događaju, bilo je potrebno samo da otvore svoja srca i u njih puste ljubav. Ili je trebalo i zrno magije… Bejli Džejms nije mogla ničega da se seti ali bilo je jasno da je u nevolji i da joj je potreban privatni detektiv. A kad ju je gdin Kejd, hladnokrvni detektiv ugledao, skoro da je i sam zaboravio ko je. Bio je siguran u jedno – da lepotica pred njim nije kriminalac. Samo, šta li je radila s torbom punom novca i divnim plavim dijamantom veličine dečije pesnice? I da li će uspeti da reši njen slučaj ukoliko dozvoli sebi da mu osvoji srce… Kejt Hardesti je bila profesorka, rešena da, kao omaž pokojnom ocu, završi njegova istraživanja. Zbog toga je morala da se vrati na ostrvo Okrakok, sa koga je otišla četiri godine ranije bežeći od burne i kratke romanse i neodoljivog Kaja Silvera. Ovoga puta unajmila ga je kako bi joj pomogao u potrazi za izgubljenim blagom, odlučna da prošlost ostavi iza sebe i da njihov odnos svede na potpuno profesionalni nivo. Ipak, kada ga je ponovo videla, samouverena profesorka je nestala – ostala je samo žena, ranjiva zbog sopstvenih emocija. Rad sa Kajem je značio više od traženja zlata. Značio je šansu da pronađe neprocenjivo blago za kojim nije ni tragala… Knjige su u odličnom stanju. Pogledajete i druge knjige koje prodajem. https://www.kupindo.com/Clan/JovanBeograd/SpisakPredmeta

Detalji predmeta Stanje Polovno Nora Roberts Snaga volje Uvek tu za tebe Zrno magije Skrivena zvezda Skriveno blago Snaga volje Aurora Filds je bila veoma priznata i uspešna poslovna agentkinja koja je čuvala svoj privatni život strogo van profesionalnog, sve dok joj se put nije ukrstio sa Dejvidom Brejdijem, veoma talentovanim producentom koji je angažovao njenog poznatog klijenta za novi dokumentarac o psi fenomenima. Navikla da kao lavica štiti interese svojih klijenata, Aurora će posebno štititi interes svog najvažnijeg klijenta – svoje majke. I dok je bila preokupirana brigom o majci, Aurora nije ni slutila da može da se zaljubi u neodoljivog gospodina Brejdija. Svestan da dobro procenjuje ljude, Brejdi je vrlo brzo shvatio da se ispod naizgled čvrste i jake Aurore krije nežna i ranjiva osoba što ga je posebno zaintrigiralo. Aurora je bila velika zagonetka čije je rešenje Brejdi čvrsto odlučio da pronađe. Uvek tu za tebe Okrenula je leđa glamuroznom životu i slavi i vratila se u svoj rodni grad da otvori baletsku školu. Kejt Stanislaski Kimbal, na vrhuncu karijere došla je kući da započne novi život. U malom gradu u Zapadnoj Virdžiniji, jedino što joj je bilo lepše od trošne zgrade koju je kupila, bio je Brodi O’Konel, neočekivano očaravajući izvođač radova koga je angažovala za renoviranje. Brodi nikada nije sreo tako provokativnu, samouverenu i divnu ženu kao što je Kejt. Boreći se sa svojim duhovima iz prošlosti, rešen je da joj odoli po svaku cenu. Ali, Kejt ne odustaje lako i želi da mu dokaže da je ona prava žena za njega. Tako se istorija ponavlja u porodici Kimbal. Kao što je i njena majka osvojila srce njenog oca i njegove kćeri, tako će i Kejt, dvadeset i neku godinu kasnije, osvojiti srca svih O’Konelovih… Zrno magije Kejlin Farel je bio uspešan fotograf kog su proganjali snovi o predivnoj ženi, i dar koji je pokušavao da uguši u sebi. Konal O’Nil bio je poznati vajar, koji je progonjen grižom savesti napustio udoban gradski život i obreo se na zemlji svojih predaka. Na vratima njegovog doma pojavila se nepoznata žena sa medaljonom njegove preminule majke u rukama. Kejlin Brenan je tražila odmor i avanturu, pa se izgubila u olujnoj noći i pojavila na pragu kuće čoveka koji je prokletstvom bio zarobljen u večnosti sopstvenih snova. Iako su verovali u čarobnjake i vile, trebalo je da prođu godine, ponekad i stoleća, da bi se sreli sa onima koji su im bili suđeni. U zelenoj i brdovitoj Irskoj, u noćima solsticija, kada se čuda događaju, bilo je potrebno samo da otvore svoja srca i u njih puste ljubav. Ili je trebalo i zrno magije… Bejli Džejms nije mogla ničega da se seti ali bilo je jasno da je u nevolji i da joj je potreban privatni detektiv. A kad ju je gdin Kejd, hladnokrvni detektiv ugledao, skoro da je i sam zaboravio ko je. Bio je siguran u jedno – da lepotica pred njim nije kriminalac. Samo, šta li je radila s torbom punom novca i divnim plavim dijamantom veličine dečije pesnice? I da li će uspeti da reši njen slučaj ukoliko dozvoli sebi da mu osvoji srce… Kejt Hardesti je bila profesorka, rešena da, kao omaž pokojnom ocu, završi njegova istraživanja. Zbog toga je morala da se vrati na ostrvo Okrakok, sa koga je otišla četiri godine ranije bežeći od burne i kratke romanse i neodoljivog Kaja Silvera. Ovoga puta unajmila ga je kako bi joj pomogao u potrazi za izgubljenim blagom, odlučna da prošlost ostavi iza sebe i da njihov odnos svede na potpuno profesionalni nivo. Ipak, kada ga je ponovo videla, samouverena profesorka je nestala – ostala je samo žena, ranjiva zbog sopstvenih emocija. Rad sa Kajem je značio više od traženja zlata. Značio je šansu da pronađe neprocenjivo blago za kojim nije ni tragala… Knjige su u odličnom stanju. Pogledajete i druge knjige koje prodajem. https://www.kupindo.com/Clan/JovanBeograd/SpisakPredmeta

ĐURA JAKŠIĆ PESME Meki povez Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Биографија Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић” У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује Награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16]

MARK TVEN DNEVNIK ADAMA I EVE Tvrdi povez Džepni format Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 — Рединг, 21. април 1910),[1] познатији под књижевним псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), био је амерички књижевник. У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа.[2] Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи.[3] Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова. Био је добар пријатељ Николе Тесле. Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин.[4] Биографија Родна кућа Марка Твена у месту Флорида Самјуел Лангхорн Клеменс рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо је на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861, када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Због свог рада на броду је добио надимак Марк Твен што у буквалном преводу са енглескога значи пази два! или пази двојица! Марк Твен је узречица када брод улази у неку опасност.[5] Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје известилац новиа Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твен. На реци Мисисипи та фраза значи „два хвата дубоко“. Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865, обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867, је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату.[6] Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман Јенки на двору краља Артура из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Радња романа у основи се бави путовањем кроз време. На крају романа се открива да је главни јунак све то само сањао.[7] Доживљаји Хаклберија Фина (1884) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата. Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885—1886) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890-их и 1900-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd`nhead Wilson (1894) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) и The War Prayer (1905). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године. Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године. Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале. При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату. Дела Одабрана дела „Доживљаји Тома Сојера“ 1876. „Краљевић и просјак“ 1882. „Живот на Мисисипију“ 1883. „Доживљаји Хаклберија Фина“ 1884. „Јенки на двору краља Артура“ 1889. Преглед Марк Твен у његовом плашту (скарлет са сивим рукавима и порубима) при уручењу његовог литерарног доктората, који му је доделио Оксфордски универзитет. Твен је почео своју каријеру пишући лаке, хумористичке стихове, али је еволуирао у хроничара сујете, лицемерја и убилачких дела човечанства. Средином своје каријере, у делу Хаклбери Фин, он је комбиновао богат хумор, чврсту нарацију и друштвени критицизам. Твен је био мајстор у приказивању колоквијалног говора и помогао је у креирању и популаризовању препознатљиве америчке литературе изграђене на америчким темама и језику. Многи Твенови радови су били својевремено потиснути из различитих разлога. Дело Adventures of Huckleberry Finn је било више пута искључивано из лектире америчких школа, не само због често употребе речи niger, која је била у широкој употреби током периода пре Грађанског рата у коме се роман одвија. Комплетну библиографију његових радова је скоро немогуће направити, због великог број комада које је Твен написао (често у опскурним новинама) и његове честе употребе неколико различитих псеудонима. Додатно, велика порција његових говора и предавања је изгубљена или није записана; стога је колекција Твенових радова рад у прогресу. Истраживачи су открили део Твеновог објављеног материјала 1995. и 2015. године.[8][9] Рани журнализам и путописи Колиба у којој је Твен написао „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Округ Туолуми“. Кликните на меморијалну плочу и унутрашњи поглед. Док је писао за новине Territorial Enterprise у граду Вирџинија Сити током 1863. године, Клеменс се упознао са адвокатом Томом Фичом, едитором конкурентских новина Virginia Daily Union, који је био познат као „сребрно-језични оратор Пацифика“.[10]‍:51 Он је сматрао Фича особом која му је дала „прву реално профитабилну лекцију“ о писању. Године 1866, Клеменс је дао предавање о Сендвичким острвима публици у граду Вошо Сити у Невади.[11] Клеменс је изјавио да, „Кад сам првобитно почео да предајем, и у мом раном писању, моја једина намера је била да створим комични капитал из свега што сам видео и чуо“. Фич му је рекао, „Клеменс, твоје предавање је било дивно. Оно је било елоквентно, покретачко, искрено. Никад у мом целокупном животу нисам чуо такав величанствен комад описне нарације. Али си ти починио један неопростив грех — заиста неопростив грех. То је грех који не смеш више никад починити. Ти с завршио изузетно елоквентан опис, којим ис подстакао интензивни интерес своје публике, са грозним антиклимаксом, којим си поништио сав заиста фини ефекат који си произвео.“[12] У то време је Твен постао писац Сејџбаш школе, и био је најзапаженији представник тог литерарног жанра.[13] Твенов први значајни рад, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, је први пут објављен у новинама New York Saturday Press 18. новембра 1865. Једини разлог што је ту објављен је да је његова прича стигла сувише касно да би била укључена у књигу коју је Артемус Ворд припремао и која се бавила описима Америчког запада. Након тог праска популарности, новине Sacramento Union су запослиле Твена да пише писма о својим путописним доживљајима. Прво путовање које је подузео ради овог посла је била пловидба парним бродом Ajax на свом првом путовању до Хаваја, који су се у то време називали Сендвич острвима. Та духовита писма су му поплочала пут до новина Алта Калифорнија у Сан Франциску, које су га десигнирале као путујућег дописника за путовање од Сан Франциска до Њујорка преко Панамског канала. Током тог периода, Твен је писао писма намењена објављивању, документујући своје доживљаје са знатном дозом бурлескног хумора. Твен је 8. јуна 1867. испловио на путничкој крстарици Quaker City на пловидбу која је трајала пет месеци. Ово путовање је резултирало у делу The Innocents Abroad или The New Pilgrims` Progress. Године 1872, Твен је објавио други део путописне литературе, Roughing It, као полу-наставак делу Innocents. Roughing It је семи-аутобиографски опис Твеновог путовања од Мисурија до Неваде, његовог накнадног живота на Америчком Западу, и његове посете Хавајима. Књига сатирично исмејава Америчко и Западно друштво на исти начин на који је дело Innocents критиковало разне земље Европе и Средњег истока. Твенов следећи рад је задржао фокус на Америчком друштву, али се у већој бави свакодневним догађајима. Названо The Gilded Age: A Tale of Today, оно је путопис, као и његове претходне две књиге, али је и његов први покушај писања романа. Та књига је такође значајна по томе што је она једина Твенова колаборација; написана је са његовим суседом, Чарлсом Варнером. Твенова следећа два рада су базирана на његовом искуствима на реци Мисисипи. Old Times on the Mississippi, серија скица објављених у магазину Atlantic Monthly 1875. године, одсликава Твеново разочарање у романтизам.[14] Old Times коначно постаје почетна тачка за Life on the Mississippi. Том Сојер и Хаклбери Фин Твенова следећа већа публикација је био роман Доживљаји Тома Сојера, који је базиран на његовом детињству у Ханибалу. Том Сојер је описан по узору на Твена као дете, са траговима два школска друга, Џона Бригса и Вила Бовена. Књига је такође увела, у споредној улози, Хаклбери Фина, по узору на Твеновог дечачког пријатеља Тома Бланкеншипа. Књига The Prince and the Pauper, упркос тога што је заплет свеприсутан у данашњем филму и литератури, није иницијално била добро прихваћена. Причајући причу од два дечака рођена истог дана која су физички идентична, књига служи као друштвени коментар у коме принц и сиромах замењују места. Pauper је био Твенов први покушај писања историјске фикције, и кривица за њене недостатке се обично приписује Твену због његовог недовољног познавања енглеског друштва, као и чињеници да је настала након масивног успеха. Током писања романа Pauper, Твен је започео Adventures of Huckleberry Finn (дела код кога је конзистентно имао проблема са завршавањем[15]), а започео је и завршио још једну путописну књигу, A Tramp Abroad, која следи Твена током његовог путовања кроз централну и јужну Европу. Твенов следећи значајни објављени рад, Adventures of Huckleberry Finn, га је учврстио као значајног америчког писца. Неки га називају првом великим америчким романом, и књига је постала обавезна лектира у многим школама широм Сједињених Држава. Хаклбери Фин је проистекао из романа Том Сојер и има озбиљнији тон од свог претходника. У основи романа Хаклбери Фин је веровање дечака у оно што је правично да уради, мада је већина других веровала да је то погрешно. Рукопис Хаклбери Фин на четири стотине страна је написан средином 1876, непосредно након објављивања романа Том Сојер. Сматра се да је Твену требало седам година након првог налета креативности да коначно заврши књигу 1883. године. По другим изворима Твен је радио на роману Хаклбери Фин упоредо са радом The Prince and the Pauper и другим радовима током 1880. и других година. Задња петина романа Хаклбери Фин је предмет знатне контроверзе. Неки тврде да је Твен доживео, као што критичар Лео Маркс изјављује, „нервни слом“. Ернест Хемингвеј је једном рекао о роману Хаклбери Фин: Ако га читате, морате се зауставити на месту где је Нигер Џим украден од дечака. То је реални крај. Остатак је само варање. Хемингвеј је исто тако написао у истом есеју: Сва модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин.[16] У близини завршетка романа Хаклбери Фин, Твен је написао књигу Life on the Mississippi, за коју се каже да је знатно утицала на претходну књигу.[8] Тај рад препричава Твенове меморије и нова искуства након двадесет двогодишњег одсуства са Мисисипија. Каснији радови Твен је произвео Мемоаре председника Јулисиза Симпсона Гранта у својој новооснованој издавачкој кући, Charles L. Webster & Company, која је била у заједничком власништву са Чарлсом Л. Вебстером, његовим нећаком.[17] Током тог периода је такође написао „The Private History of a Campaign That Failed“ за The Century Magazine. Тај рад садржи детаљни приказ његовог двонедељног боравка у Конфедеративној војсци током Грађанског рата. Након тога се усредсредио на дело A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, написано у истом стилу историјске фантастике као и The Prince and the Pauper. То дело је указало на апсурде политичких и друштвених норми путем њиховог представљања на суду краља Артура.

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

MARK TVEN KRALJEVIĆ I PROSJAK Tvrdi povez Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 — Рединг, 21. април 1910),[1] познатији под књижевним псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), био је амерички књижевник. У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа.[2] Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи.[3] Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова. Био је добар пријатељ Николе Тесле. Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин.[4] Биографија Родна кућа Марка Твена у месту Флорида Самјуел Лангхорн Клеменс рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо је на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861, када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Због свог рада на броду је добио надимак Марк Твен што у буквалном преводу са енглескога значи пази два! или пази двојица! Марк Твен је узречица када брод улази у неку опасност.[5] Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје известилац новиа Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твен. На реци Мисисипи та фраза значи „два хвата дубоко“. Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865, обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867, је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату.[6] Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман Јенки на двору краља Артура из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Радња романа у основи се бави путовањем кроз време. На крају романа се открива да је главни јунак све то само сањао.[7] Доживљаји Хаклберија Фина (1884) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата. Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885—1886) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890-их и 1900-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd`nhead Wilson (1894) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) и The War Prayer (1905). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године. Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године. Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале. При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату. Дела Одабрана дела „Доживљаји Тома Сојера“ 1876. „Краљевић и просјак“ 1882. „Живот на Мисисипију“ 1883. „Доживљаји Хаклберија Фина“ 1884. „Јенки на двору краља Артура“ 1889. Преглед Марк Твен у његовом плашту (скарлет са сивим рукавима и порубима) при уручењу његовог литерарног доктората, који му је доделио Оксфордски универзитет. Твен је почео своју каријеру пишући лаке, хумористичке стихове, али је еволуирао у хроничара сујете, лицемерја и убилачких дела човечанства. Средином своје каријере, у делу Хаклбери Фин, он је комбиновао богат хумор, чврсту нарацију и друштвени критицизам. Твен је био мајстор у приказивању колоквијалног говора и помогао је у креирању и популаризовању препознатљиве америчке литературе изграђене на америчким темама и језику. Многи Твенови радови су били својевремено потиснути из различитих разлога. Дело Adventures of Huckleberry Finn је било више пута искључивано из лектире америчких школа, не само због често употребе речи niger, која је била у широкој употреби током периода пре Грађанског рата у коме се роман одвија. Комплетну библиографију његових радова је скоро немогуће направити, због великог број комада које је Твен написао (често у опскурним новинама) и његове честе употребе неколико различитих псеудонима. Додатно, велика порција његових говора и предавања је изгубљена или није записана; стога је колекција Твенових радова рад у прогресу. Истраживачи су открили део Твеновог објављеног материјала 1995. и 2015. године.[8][9] Рани журнализам и путописи Колиба у којој је Твен написао „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Округ Туолуми“. Кликните на меморијалну плочу и унутрашњи поглед. Док је писао за новине Territorial Enterprise у граду Вирџинија Сити током 1863. године, Клеменс се упознао са адвокатом Томом Фичом, едитором конкурентских новина Virginia Daily Union, који је био познат као „сребрно-језични оратор Пацифика“.[10]‍:51 Он је сматрао Фича особом која му је дала „прву реално профитабилну лекцију“ о писању. Године 1866, Клеменс је дао предавање о Сендвичким острвима публици у граду Вошо Сити у Невади.[11] Клеменс је изјавио да, „Кад сам првобитно почео да предајем, и у мом раном писању, моја једина намера је била да створим комични капитал из свега што сам видео и чуо“. Фич му је рекао, „Клеменс, твоје предавање је било дивно. Оно је било елоквентно, покретачко, искрено. Никад у мом целокупном животу нисам чуо такав величанствен комад описне нарације. Али си ти починио један неопростив грех — заиста неопростив грех. То је грех који не смеш више никад починити. Ти с завршио изузетно елоквентан опис, којим ис подстакао интензивни интерес своје публике, са грозним антиклимаксом, којим си поништио сав заиста фини ефекат који си произвео.“[12] У то време је Твен постао писац Сејџбаш школе, и био је најзапаженији представник тог литерарног жанра.[13] Твенов први значајни рад, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, је први пут објављен у новинама New York Saturday Press 18. новембра 1865. Једини разлог што је ту објављен је да је његова прича стигла сувише касно да би била укључена у књигу коју је Артемус Ворд припремао и која се бавила описима Америчког запада. Након тог праска популарности, новине Sacramento Union су запослиле Твена да пише писма о својим путописним доживљајима. Прво путовање које је подузео ради овог посла је била пловидба парним бродом Ajax на свом првом путовању до Хаваја, који су се у то време називали Сендвич острвима. Та духовита писма су му поплочала пут до новина Алта Калифорнија у Сан Франциску, које су га десигнирале као путујућег дописника за путовање од Сан Франциска до Њујорка преко Панамског канала. Током тог периода, Твен је писао писма намењена објављивању, документујући своје доживљаје са знатном дозом бурлескног хумора. Твен је 8. јуна 1867. испловио на путничкој крстарици Quaker City на пловидбу која је трајала пет месеци. Ово путовање је резултирало у делу The Innocents Abroad или The New Pilgrims` Progress. Године 1872, Твен је објавио други део путописне литературе, Roughing It, као полу-наставак делу Innocents. Roughing It је семи-аутобиографски опис Твеновог путовања од Мисурија до Неваде, његовог накнадног живота на Америчком Западу, и његове посете Хавајима. Књига сатирично исмејава Америчко и Западно друштво на исти начин на који је дело Innocents критиковало разне земље Европе и Средњег истока. Твенов следећи рад је задржао фокус на Америчком друштву, али се у већој бави свакодневним догађајима. Названо The Gilded Age: A Tale of Today, оно је путопис, као и његове претходне две књиге, али је и његов први покушај писања романа. Та књига је такође значајна по томе што је она једина Твенова колаборација; написана је са његовим суседом, Чарлсом Варнером. Твенова следећа два рада су базирана на његовом искуствима на реци Мисисипи. Old Times on the Mississippi, серија скица објављених у магазину Atlantic Monthly 1875. године, одсликава Твеново разочарање у романтизам.[14] Old Times коначно постаје почетна тачка за Life on the Mississippi. Том Сојер и Хаклбери Фин Твенова следећа већа публикација је био роман Доживљаји Тома Сојера, који је базиран на његовом детињству у Ханибалу. Том Сојер је описан по узору на Твена као дете, са траговима два школска друга, Џона Бригса и Вила Бовена. Књига је такође увела, у споредној улози, Хаклбери Фина, по узору на Твеновог дечачког пријатеља Тома Бланкеншипа. Књига The Prince and the Pauper, упркос тога што је заплет свеприсутан у данашњем филму и литератури, није иницијално била добро прихваћена. Причајући причу од два дечака рођена истог дана која су физички идентична, књига служи као друштвени коментар у коме принц и сиромах замењују места. Pauper је био Твенов први покушај писања историјске фикције, и кривица за њене недостатке се обично приписује Твену због његовог недовољног познавања енглеског друштва, као и чињеници да је настала након масивног успеха. Током писања романа Pauper, Твен је започео Adventures of Huckleberry Finn (дела код кога је конзистентно имао проблема са завршавањем[15]), а започео је и завршио још једну путописну књигу, A Tramp Abroad, која следи Твена током његовог путовања кроз централну и јужну Европу. Твенов следећи значајни објављени рад, Adventures of Huckleberry Finn, га је учврстио као значајног америчког писца. Неки га називају првом великим америчким романом, и књига је постала обавезна лектира у многим школама широм Сједињених Држава. Хаклбери Фин је проистекао из романа Том Сојер и има озбиљнији тон од свог претходника. У основи романа Хаклбери Фин је веровање дечака у оно што је правично да уради, мада је већина других веровала да је то погрешно. Рукопис Хаклбери Фин на четири стотине страна је написан средином 1876, непосредно након објављивања романа Том Сојер. Сматра се да је Твену требало седам година након првог налета креативности да коначно заврши књигу 1883. године. По другим изворима Твен је радио на роману Хаклбери Фин упоредо са радом The Prince and the Pauper и другим радовима током 1880. и других година. Задња петина романа Хаклбери Фин је предмет знатне контроверзе. Неки тврде да је Твен доживео, као што критичар Лео Маркс изјављује, „нервни слом“. Ернест Хемингвеј је једном рекао о роману Хаклбери Фин: Ако га читате, морате се зауставити на месту где је Нигер Џим украден од дечака. То је реални крај. Остатак је само варање. Хемингвеј је исто тако написао у истом есеју: Сва модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин.[16] У близини завршетка романа Хаклбери Фин, Твен је написао књигу Life on the Mississippi, за коју се каже да је знатно утицала на претходну књигу.[8] Тај рад препричава Твенове меморије и нова искуства након двадесет двогодишњег одсуства са Мисисипија. Каснији радови Твен је произвео Мемоаре председника Јулисиза Симпсона Гранта у својој новооснованој издавачкој кући, Charles L. Webster & Company, која је била у заједничком власништву са Чарлсом Л. Вебстером, његовим нећаком.[17] Током тог периода је такође написао „The Private History of a Campaign That Failed“ за The Century Magazine. Тај рад садржи детаљни приказ његовог двонедељног боравка у Конфедеративној војсци током Грађанског рата. Након тога се усредсредио на дело A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, написано у истом стилу историјске фантастике као и The Prince and the Pauper. То дело је указало на апсурде политичких и друштвених норми путем њиховог представљања на суду краља Артура. У популарној култури У епизоди цртаног филма Џони Браво Краљевић и тупан Марк Твен се појављује на њеном самом крају, оптужујући краљевића Џона Браво и његовог двојника тупана да су изокренули причу његовог романа Краљевић и просјак. На крају бива бачен у тамницу. У књизи српскога писца Владимира Пиштала Значење џокера постоји један есеј о Марку Твену