Detalji predmeta Stanje Polovno Lička narodna nošnja LIKA - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedn --- 29.03. 17:21 prodavac je promenio načine slanja ---

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (mali beli ormaric ,u sobi)

Класично светоотачко дело Андреј Кесаријског, у коме су стихови Откривења Јовановог протумачени стих по стих, уз савремено вођење владике Аверкија, даје књигу без које се не може замислити озбиљан приступ Апокалипси. У мору паничне апокалиптике наших дана и океану лажних пророчанстава "доба Водолије", други део ове књиге је острво светле православне трезвености. О ономе шта ће се десити на крају историје и свршетку времена пишу Светитељи Иполит Римски, Иринеј Лионски, Василије Велики, Јован Златоусти, Јефрем Сиријски... САДРЖАЈ ОТКРИВЕЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА, 5 Свети Андреј архиепископ Кесаријски ТУМАЧЕЊЕ АПОКАЛИПСЕ Предговор, 25 Откривење Исуса Христа о будућим догађајима, 27 Виђење у којем му се указао Господ одевен у подир (дугачку одежду) и усред седам златних свећњака, 30 О ономе што је откривено анђелу Ефеске цркве, 32 О ономе шта је откривено анђелу Смирнске цркве, 33 О ономе шта је откривено анђелу Пергамске цркве, 34 О ономе шта је откривено анђелу Тијатирске цркве, 35 О ономе шта је откривено анђелу Сардске цркве, 37 О ономе шта је откривено анђелу Филаделфијске цркве, 38 О ономе шта је откривено анђелу Лаодикијске цркве, 39 О виђењу врата на небу, двадесет четири старешине и др., 42 О књизи запечаћеној са седам печата, коју није могао отворити нико од сазданих бића (природа), 44 О виђењу онога шта је посред престола и четири жива бића; књигу отвара Јагње са седам рогова, 45 Отварање првог печата које означава апостолско учење, 47 Отварање другог печата које означава битку неверника против верујућих, 48 Отварање трећег печата, које означава отпадање од Христа оних који нису чврсто поверовали у Њега, 48 Отварање четвртог печата које показује зла послата на безбожнике, 49 Отварање петог печата које показује вапај светих душа ка Господу за свршетком света, 50 Отварање шестог печата и зла која ће се дешавати на свршетку света, 51 О сто четрдесет четири хиљаде људи којима нису нашкодила зла четири анђела, 53 О безбројном народу у светлим хаљинама, потеклом од незнабожаца, 55 Отварање седмог печата које показује да молитве светих анђели приносе Богу као тамјан, 57 О седморици анђела и о томе да је, када је затрубио први од њих, на земљу пао град, огањ и крв, 59 О другом анђелу и пропасти оних што живе у мору, 59 О трећем анђелу и о горчини речних вода, 60 О четвртом анђелу и помрачењу светила, 60 О петом анђелу, духовним скакавцима и њиховом разноликом изгледу, 61 О шестом анђелу и анђелима одрешеним на Еуфрату, 63 О анђелу одевеном у облак и дугу, који наговештава крај, 65 О томе како је Јеванђелист од анђела добио књижицу, 66 О Еноху и Илији, 68 О томе како ће васкрснути два пророка, која је убио антихрист, 69 О седмој труби и о Светима који прослављају Бога због Суда који ће наступити, 70 О некадашњим прогонима Цркве и о онима у доба антихриста, 71 О бици анђела и демона и о збацивању сатане, 74 О томе да аждаја не престаје да прогони Цркву, 76 О седмоглавој и десеторогој звери, 77 О лажном пророку, 79 О нечистом имену антихристовом, 80 О Јагњету и сто четрдесет четири хиљаде оних који са Њим стоје на Сионској гори, 81 О анђелима који показују близину будућег Суда, 82 О анђелу који наговештава пад Вавилона, 82 О трећем анђелу који упозорава верне да не прихвате антихриста, 83 О томе да Онај што седи на облаку српом жање изданке земаљске, 84 О анђелу који орезује лозу, 85 О седам анђела који пред свршетак света наводе зла на људе и о стакленом мору виђеном у откривењу, 86 О томе да су се по изливању прве чаше на отпадницима појавиле љуте ране, 88 О изливању друге чаше на оне који се налазе на мору, 88 О томе да се од трећег зла реке претварају у крв, 89 О томе да од четвртог зла људи бивају спаљени жегом, 90 О томе да се петим злом помрачује царство звери, 90 О томе да се изливањем шесте чаше источним царевима отвара пут преко Еуфрата, 92 О томе да ће као седмо зло људе задесити град и земљотреси, 93 О једном од седморице светих анђела који показује блаженом Јовану разарање града – блуднице и о седам глава и десет рогова, 95 О томе како је анђео протумачио виђену тајну св. Јовану, 96 О другом анђелу који оглашава пад Вавилона и небеском гласу који заповеда да се бежи из градова и напусте угодности..., 100 О песмопојању светих и тројаком „алилуја” које они певају приликом разарања Вавилона, 104 О тајинственој свадби и вечери Јагњетовој, 105 О томе како је Јеванђелист видео Христа на белом коњу у пратњи анђелских сила, 106 О антихристу и онима који су заједно са њим бачени у геену, 107 О томе да је сатана од распећа Христовог свезан до свршетка света и о хиљаду година, 109 О престолима за оне који су непоколебиво одржали исповедање Христово, 110 О томе шта је прво васкрсење а шта друга смрт, 111 О Гогу и Магогу, 112 О Оном који седи на престолу, општем васкрсењу и Суду, 114 О новом небу, новој земљи и новом Јерусалиму, 116 О томе шта је рекао Онај Што седи на престолу, 117 О анђелу који показује град светих и мери његове зидине и врата, 118 О чистој реци која извире од престола, 123 О томе да је Христос Бог пророка и Владика анђела, 125 О веродостојности онога што је показао анђео, 126 О заповести да се откривење не запечати него да се проповеда, 126 Архиепископ Аверкије (Таушев) АПОКАЛИПСА ИЛИ ОТКРИВЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА Предговор енглеском преводу, 133 Отац Серафим Роуз О аутору – архиепископу Аверкију Таушеву, 135 Предговор енглеском преводу, 138 ПОМОЋ ПРИ ТУМАЧЕЊУ АПОКАЛИПСЕ, 139 ДОСЛОВНО, СИМВОЛИЧКО ИЛИ ТАЈИНСТВЕНО ЗНАЧЕЊЕ, 141 АПОКАЛИПСА – КЊИГА ЗА НАША ВРЕМЕНА, 144 Архиепископ Аверкије Таушев ИСТОРИЈА ПИСАЊА, ПРАВИЛА ЗА ТУМАЧЕЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ ТЕКСТА. ЗНАЧАЈ АПОКАЛИПСЕ И ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ЊУ, 146 О писцу Апокалипсе, 147 Време и место писања Апокалипсе, 149 Главни предмет и циљ писања Апокалипсе, 150 Црквени поглед на садржај Апокалипсе, 151 Правила за тумачење Апокалипсе, 152 Садржај и подела Апокалипсе, 153 ЕГЗЕГЕТИЧКА АНАЛИЗА АПОКАЛИПСЕ Намена Апокалипсе и начин како је дарована Јовану, 154 Поуке малоазијским црквама: Ефешкој, Смирнској, Пергамској И Тијатирској, 159 Поука малоазијским црквама: Сардској, Филаделфијској и Лаодикијској, 162 Друга визија: визија Бога Који седи на престолу и Јагњета Божијег, 166 Наставак друге визије: запечаћена књига и Јагње као заклано, 168 Јагње отвара првих шест печата тајинствене књиге, 169 Виђење након отварања шестог печата; 144.000 запечаћених на земљи и одевених у беле одежде на небу, 171 Отварање седмог печата и оглашавање прве четири трубе анђелске, 173 Звук пете и шесте анђелске трубе: скакавци и војска коњаника, 174 О анђелу одевеном у облак и дугу који наговештава крај, 176 Пророчанства о Храму, Еноху и Илији; глас трубе седмог анђела, 178 Трећа визија: борба Царства Божијег са непријатељским силама антихриста; Црква Христова у лику жене у порођајним мукама, 179 Звер – антихрист и њен помоћник – лажни пророк, 182 Припремни догађаји пре Свеопштег васкрсења и Страшног суда; похвална песма 144.000 праведника и анђела који објављују судбину света, 184 Четврта визија: седам анђела са седам последњих зала, 186 Седморица анђела изливају седам чаша гнева Божијег на земљу, 187 Суд над великом блудницом која седи на многим водама, 189 Пад Вавилона – велике блуднице, 191 Битка Логоса Божијег са звери и њеном војском; пропаст војске звериње, 192 Свеопште васкрсење и Страшни суд, 195 Откривање новог неба и нове земље – Нови Јерусалим, 199 Коначан изглед Новог Јерусалима; потврђивање истинитости свега што је речено; завет да се очувају заповести Божије и ишчекује Други долазак Христов који ће се убрзо догодити, 203 Архиепископ Аверкије (Таушев) О НЕОХИЛИЈАЗМУ, 205 ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ЧОВЕЧАНСТВА – САВРЕМЕНА ВИЂЕЊА Протојереј Александар Колесников ТАЈНОВИДЕЛАЦ БУДУЋНОСТИ Тумачење Откривења Светог Јована Богослова Место, време и циљ писања књиге Откривења, 211 Јеванђелски кључ за разумевање Откривења, 217 Апостолске посланице – Други кључ за разумевање Откривења, 224 Садржај књиге Откривења, 227 О историји Христове Цркве на земљи (од апостолских до последњих времена света), 228 Царство небеско од почетка нове историје (после искупитељске жртве Христове), 234 Преглед главних догађаја нове историје (од првог до Другог доласка Христа), 235 Ободрење вернима пред крај овога света, 236 „Почетак болести” последњих времена, 236 Појава пророка (који упозоравају људе да је наступило последње време света), 237 Завршна проповед Јеванђеља, 238 Гоњења Цркве (од апостолских времена до антихриста), 239 Зацарење антихриста, 241 Упозорење и позив на покајање, 246 Шта следи по зацарењу антихриста, 247 Други долазак Христов (Васкрсење мртвих и Суд Божији над човечанским родом), 249 Долазак Царства Божијег, 250 Закључак, 251 Архиепископ Натанаил (Лвов) О ДОЛАСКУ АНТИХРИСТА И ДРУГОМ ДОЛАСКУ ХРИСТА, 257 Архимандрит Јоил Јанакопулос ТУМАЧЕЊЕ ОТКРИВЕЊА (одломци), 264 Атанасије Митилинеос КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЈОВАНА БОГОСЛОВА Увод, 278 1. Црква у Ефесу, 281 2. Црква у Смирни, 281 3. Црква у Пергаму, 281 4. Црква у Тијатири, 282 5. Црква у Сарду, 282 6. Црква у Филаделфији, 282 7. Црква у Лаодикији, 282 Прва труба првог анђела, 288 Друга труба, 288 Трећа труба, 288 Четврта труба, 289 Пета труба, 289 Шеста труба, 289 Седма труба, 290 ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА – О АНТИХРИСТУ И ДРУГОМ ДОЛАСКУ ГОСПОДЊЕМ Свети Иполит, епископ римски ИЗЛОЖЕЊЕ О ХРИСТУ И АНТИХРИСТУ НА ОСНОВУ СВЕТОГ ПИСМА, 297 Свети Иринеј Лионски ЦАРСТВО СВЕТИХ И ЦАРСТВО АНТИХРИСТА Обмана, гордост и тиранско царство антихристово, онако како су описани код Данила и Павла, 325 Јован и Данило су предсказали разрушење римске империје које претходи крају света и вечном царству Христовом, 327 О будућем суду Христовом, о заједници са Богом, о вечном мучењу оних који не верују, 329 О разликовању праведних и грешних; о будућем одступништву за време антихриста и о крају света, 330 Све је створено на човекову корист; о лукавству и злоби антихристовој, 332 Иако је познат број имена антихристовог, ми о њему не треба несмотрено да закључујемо, пошто се тај број може приписати многим именима; о царству и о смрти антихриста, 333 Васкрсење и вазнесење Христово потврђују да ће наша тела бити сачувана; душе светих налазе се у ишчекивању времена када ће добити пуну славу, 335 У ономе телу у коме су овде много пострадали свети ће добити плодове својих подвига, 337 Потврда овога из обећања Христа Спаситеља и из благослова Јаковљевог, сагласно тумачењу Папијевом и презвитера, 338 Свети Кирило Јерусалимски ДВА ДОЛАСКА ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, 341 Знамења, 343 Знак последњи: Долазак „сина погибли”, 344 Шта ће чинити верни?, 347 Како ће се други пут јавити Господ наш?, 348 Христовом Царству нема краја вавијек, 352 Свети Јефрем Сиријски БЕСЕДЕ О ДРУГОМ ДО ЛА СКУ ХРИ СТОВОМ Други долазак Господа нашега Исуса Христа, 355 О свеопштем васкрсењу, о покајању и љубави, о Другом доласку Господа нашег Исуса Христа, 368 О Доласку Господњем, о свршетку света и о доласку антихриста, 370 О васкрсењу мртвих, 376 Свети Јован Златоуст БЕ СЕ ДЕ О ДРУГОМ ДОЛАСКУ ХРИСТОВОМ О Другом доласку Христовом и Последњем суду, 383 О временима последњим и победи Христовој, 392 Свети Јован Дамаскин О ДРУГОМ ДОЛАСКУ ХРИСТОВОМ О антихристу, 403 О васкрсењу, 404 Наслов: Апокалипса: Тумачење Откривења Јовановог, Свети оци о другом доласку Христовом и царству небеском Издавач: Образ светачки Страна: 516 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2005 ИСБН: 86-83815-70-6