MEDIN BREG POKRIO JE SNEG UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Šifra artikla: 363159 Isbn: 9788610039528 Autor : grupa autora Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Knjiga „Medin breg pokrio je sneg“ upoznaće mališane sa novim drugarom! Upoznajte medu i pođite sa njim u razne zimske avanture. Mališani će uživati istražujući zimske čarolije. Mali meda se prerano probudio iz zimskog sna. Brrr – ceo breg na kom stanuje prekriven je snegom! Ali, kada se izgubi ... Detaljnije Knjiga „Medin breg pokrio je sneg“ upoznaće mališane sa novim drugarom! Upoznajte medu i pođite sa njim u razne zimske avanture. Mališani će uživati istražujući zimske čarolije. Mali meda se prerano probudio iz zimskog sna. Brrr – ceo breg na kom stanuje prekriven je snegom! Ali, kada se izgubi dok istražuje čari prirode, pomoć i hrabrost potražiće u novoj prijateljici i pesmici. Pođite medinim stopama u zimsku avanturu dok vam sneg škripuće pod čizmama, pravite sa njim Sneška Medića, zapevajte pesmicu dok vas šal greje i otkrijte sve tajne magične šume. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Autor grupa autora Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2021 Format 26x26,5x4 Strana 32 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.6/9

Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“ Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije. O autoru: Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu. Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju. Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu. „Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim. Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti. Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Aspergerovog sindroma, srodnog autizmu. Odlomak iz priče „Mrtvi“: Čvrsto je spavala. Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.6/9

Ptičji sud Odlomak iz romana: Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku. Sigur Bage. Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač. Gde je tvoj prtljag? Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik. Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako? Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče. Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji. Ovde je baš lepo. Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora. Imaš li čamac? Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda. Okrenuo se i pošao uz stepenice. Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba. Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju. Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je. Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak. Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke. Ne. Ti jedeš posle. Gledao je pravo preda se. Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao. Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje. Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla. Prikaži više