U dobrom stanju Berd, Ričard Ivlin Sam / Richard Evelyn Byrd ; [preveo Stjepan Krešić] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1952 Zagreb : Mladost, 1952 Fizički opis 177 str., [1] list s autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Biblioteka putopisa revod dela: Alone Str. 175-[178]: O piscu ove knjige / prevodilac. Predmetne odrednice Berd, Ričard Ivlin, 1888-1957 -- 1928-1947 Antartik -- Putopisi O PISCU OVE KNJIGE Richard Evelyn Byrd rodio se 25. listopađa 1888. u Winchesteru. Njegov je rod igrao za tri stoljeća znatnu ulogu u političkom životu Virginije. Brat admirala Byrda, Harry Flood Byrd, američki je senator iz Virginije, a prije toga bio je državni guverner. Richardu Byrdu bilo je petnaest godina, kad su braća Orville i Wilbur Wright, 17. prosinca 1903., prvi put uzletjeli avionom u Kittyhawku; dvadeset i jedna, kada je L. Bleriot, 25. srpnja 1909., preletio Kanal La Manche; bio je prešao dvadeset petu, kada je prvi put letio avionom, a primakao se tridesetoj, prije nego što se osposobio za avijatičara. U dobi od dvanaest godina putovao je sam oko svijeta. Od škola pohađao je Vojničku akademiju u Shenandoah Valley, bio je najmlađi učenik u Vojničkom institutu u Virginiji, od 1907. do 1908. učio je na Virginijskom sveučilištu, a godine 1912. diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji u Annapolisu. God. 1913.—14. služio je kao pomorski zastavnik. a 1917. dodijeljen je pomorskozračnom uporištu u Pensacoli, da se izobrazi za avijatičara. Pošto je god. 1918. osposobljen, promaknut je u poručnika f-regate i povjereno mu je zapovjeđništvo sjeveroameričkih pomorskozračnih uporišta u Kanadi, gdje je ostao sve do primirja nakon prvog svjetskog rata, zadobivši uz ostala odličja i odlikovanje Srebrne zvijezde. On je izvršio navigacione pripreme za prvi uspješni prekidni let preko Atlantika za američku momaricu god. 1919. Godine 1922. bilo mu je naređeno da pomaže let velikog zrakoplova ZR-2 preko Atlantika. Zrakoplov je eksplodirao u Engleskoj nad rijekom Humber, te su od četrdeset i šest ljuđi posade poginula četrdeset i dva. God. 1925. zapovijedao je zrakoplovnom jeđinicom pri MacMillanovoj polamoj ekspediciji, prvi na svijetu leteći po krajnjim arktičkim širinama. Devetoga svibnja 1926., u 0.50 sati, Byrd je, s poručnikom Floydom Bennettom kao pomoćnim pilotom, krenuo iz Kraljevskog Zaljeva na Spitzbergima, prvi put u povijesti svijeta, u 9.02 sati, preletio avionom Sjeverni pol i u 16.20 sati vratio se u svoje uporište. Tada je razgovarao s norvsškim polarnim istraživačem Amundsenom o letu na Južni pol. Po porratku s arktičke polarne ekspedicije odlikovao je Byrda predsjednik Coolidge i tada je promaknut u čin kapetana korvete. Taj svoj let opisao je u knjizi Put neba (Skyward, 1928.). Više tjedana nakon Lindbergha, 25. lipnja 1927., krenuo je Byrd s trojicom drugova avionom preko Atlantika, noseći prvu službenu zračnu poštu u neprekinutom letu. Posred kiše i oluje stigli su do Pariza, ali se nisu zbog guste magle mogli spustiti na zrakoplovnom pristanu Le Bourget, kako su bili namjerili. Vratili su se prema obali oceana, da ne bi ugrozili tuđe živote, i prisilno su se spustili u tamnom uzburkanom moru blizu svjetionika Ver-sur-Mer. Cijeli je taj let trajao 42 sata i 6 minuta, i za to su vrijeme prešli razmak od 4200 milja. Kad se vratio u New York nakon toga pothvata, koji se umalo nije završio tragično, gotovo se isključivo posvetio istraživanjima Antarktika, bijelog nenastanjenog kontinenta na dnu kugle zemaljske. Istraživanje toga kopna može se podijeliti u četiri veća razdoblja: prvo je razdoblje tunolovaca i kitolovaca (Palmera, Pendletona, Powella i drugih) dvadesetih godina prošlog stoljeća. Oni su malo što v’-še dokazali, nego samo da postoji polarni kontinent. Drugo je razdoblje dobro opremljenih vladinih ekspedicija (Wilkis, Ross, D’Urville) četrdesetih godma prošloga stoljeća. Ti su istraživači u grubim obrisima odredili obalnu crtu, koja je unesena na geografske karte. Treće je razdoblje i slavno i tragično nastojanje, da se prodre do Južnoga pola (Scott, Shackleton i Amundsen) početkom dvadesetog stoljeća. I napokon, četvrto, najuspješnije razdoblje točnijeg i detaljnijeg istraživanja avionima. U ovome potonjem, uz manje poznate istraživače: R. H. Cruzena, Sir Huberta Wilkinsa, Lincolna Ellswortha i Finna Ronnea, najviše je zasluga stekao admiral Byrd. On je dosada vodio tamo četiri velike ekspedicije i pridonio više znanju o tome kontinentu nego svi njegovi prethodnici zajedno. Skupivši dvije trećine predviđene svote od 750 tisuća dolara krenuo je Byrd u ruinu godine 1928. na prvu antarktičku ekspediciju, sa dva broda, City of New York i Eleanor Eolling, pet aviona, devedeset i pet eskimskih pasa i s velikim zalihama hrane, radio-opreme i odjeće. Ekspedicija je stigla u staro Amundsenovo uporište, Zaljev kitova, nešto po Božiću godine 1928. i udarila taborište na ledenom kopnu, što ga je Bvrd prozvao Mala Amerika. Byrd je 28. studenoea 1929., s trojicom članova posade: pilotom Berntom Balchenom, radiotelegrafistom Haroldom H. Juneom i snimateljem kapetanom Ashleyjem McKinleyiem, preletio prvi put u povijesti svijeta Južni pol. Na toj prvoj antarktičkoj Byrdovoj ekspediciji uneseno je u geografsku kartu više od četiri stotine tisuća četvornih milja bijeloga kontinenta, uključivši; Edsel Ford i Rockefellerova brda istočno od Rossova mora. Posebnom odlukom Kongresa Byrd je zbog tih svojih pothvata promaknut u čin rezervnog kontraadmirala i posebno odlikovan od predsjednika Hoovera. Rad te ekspedicije opisao je u knjizi Mala Amerika (Little America, 1930.). Godine 1933. poveo je Byrd drugu privatno financiranu i organiziranu ekspediciju, za koju je teško sakupio potrebna sređstva usred ekonomske depresije, koja je tada vladala u Americi. Na toj je ekspediciji otkrio tisuće četvornih milja dotada nepoznata prostora, goleme gorske lance i t. d., sa cijelim štabom stručnjaka obrađujući 22 znanstvene grane. Ta otkrića opisuje Byrd u knjizi Otkriće (Discovery, 1935.). U vrijeme te ekspedicije umalo Byrd da nije platio životom. Stjecajem prilika proveo je sam samcat mrklu polarnu noć u kolibici ispođ snijega, 123 milje južno od Male Amerike, na samotnoj straži »Istaknutog uporišta«, motreći vremenske prilike (pritisak zraka, temperaturu, smjer i brzinu vjetrova, oblačnost i t. d.) i prikupljajući podatke o polarnome svijetlu (.jačinu, oblik, smjer i visinu Zomiače), da bi se svi ti podaci mogli kasnije isporediti s onima, što su ih bilježili u Maloj AmericL Te se dužnosti prihvatio sam, jer nije htio da bilo kojega od svojih Ijuđi izvrgne opasnosti najmračnijeg mraka, najstuđenije studeni i najsamotnije osame polarne noći na nepristupnoj bijeloj pustinji Rossove ledene barijere. Uslijed trovanja ugljičnim monoksidom, koji su propuštali radio-generator i pećna cijev na benzinski pogon, lebdio je preko tri mjeseca o tankoj niti između života i smrti. Obrvan bolešću, izmršavio, onemogao, pri studeni, koja je dosegla minus 83 stupnja Fahren-` hedta, u mrkloj tami polarne noći, mučio se i trpio, odlučivši radije i umrijeti nego u to vrijeme moliti pomoć, i tako dovesti u pogibelj živote onih, koji bi ga pokušali spasiti u vrijeme antarktičke tame. Vukao se na nogama i rukama do radija, da može svojima javiti, kako mu je dobro. I kad je sav iscrpen od bolesti i umora padao kraj generatora na ručni pogon, javljao je u Malu Ameriku OK. Ta njegova herojska borba` protiv smrti završena je sretnim dolaskom trojice drugova u njegovo uporište. Sve te svoje patnje, raspinjanja, sumnje, unutrašnje raskole i vjerovanja iznio je književno i umjetnički u knjizi Sam (Alone, 1938.), koja je samo u Amerioi doživjela 15 izdanja, a evo sada izlazi prvi put i u hrvatskome prijevodu. Po povratku s te ekspedicije, u mjesecu svibnju godine 1935., admirala Byrda dočekao je osobno predsjednik Roosevelt na washingtonskom pristanu. To je bio prvi slučaj, da je koji američki predsjednik izišao, da službeno pozdravi jednu ličnost izvan Bijele Kuće. Američki je Kongres u toj prilici izrekao Byrdu divljenje cijele zemlje na njegovim zamjernim postignućima. Godine 1939.—40. vodio je Byrd treću ekspediciju na Antarktik, koju je financirala američka vlada. Jedno je uporište bilo u Maloj Americi, a drugo 1200 milja istočno odatle. Obavljene su opsežne izmjere tla zračnim i obalnim snimanjem. Na povratku s te ekspedicije odlikovao je Byrđa predsjeđnik Roosevelt za njegov veliki doprinos mnogim znanstvenim granama. Admiral Byrd aktivno je sudjelovao u Drugom svjetskom ratu, i na evropskom i na pacifičkom bojištu. Kako je većina njegova rada bila tajne i povjerljive prirode, cijelih pet godina nije se o njemu ništa pisalo u novinama. Taj njegov posao najbolje je okarakterizirao admiral Nimitz, u povodu četvrtog Byrdova ratnog odlikovanja, ovim riječima: »Sudeći po mnogim upitima o admiralu Byrdu vidim, da je golemo zanimanje u ovoj zemlji, šta je bilo s njime, otkako je nestao s novinskih stupaca prije šest godina, nakon posljednje ekspedicije, koja je završena god. 1940. Sada je slobodno o njemunešto reći. On je iščeznuo s vidika god. 1941., prvo, jer je njegov posao većinom `vrlo povjerljive prirode, i drugo, jer je želio i upomo zahtijevao, da se potpuno podredi skupnome radu, kako to čini svaki čestit pomorski časnik. Sretan sam, što mogu izjaviti, da je Dick Byrd obavio veličajan posao u ovome ratu, kako su od njega i očekivali njegovi sugrađani. Ovo je četvrto njegovo ratno ođličje. Cetiri je puta bio preko mora u vezi s avijacijom i drugim. Za sve ove ratne godine nije se mfznuo na Južnome polu, nego je požrtvovno služio svojoj zemlji.« Nakon drugoga svjetskog rata (u godinama 1946. i 1947.) admiralu Byrđu povjerena je četvrta antarktička ekspedicija, koja je i po grandioznosti i po rezultatima zasjenila sve ostale. Na njoj je otkrito više područja nego i na jednoj u povijesti svijeta. Sudjelovalo je u njoj trinaest velikih brodova, oko četiri tisuće časnika i momčadi s najmoder- nijoijj tehničkom opremom i spravama, što su usavršene u Mornarici za vrijeme rata. Operacioni zapovjednik bio je kontraadmiral R. H. Cruzen, koji je pratio Byrda na trećoj ekspediciji kao zapovjednik ledolomca. Za vrijeme te ekspedicije admiral Byrd preletio je drugi put preko Južnoga pola. Još. i sada, uza sav golemi odgovorni posao, sanja, kako će poći »s one strane pola«, prema Weđdellovu moru. On misli, da su još neviđena prostranstva polarne ravni nastavak istražene jednolične, valovite ravnine, premda ne isključuje mogućnost, da na neistraženom `prostorju ima velikih gorskih lanaca i bezlednih dolina, što ih zagr. java neka vrsta podzemne peći, gdje se može naći barem nekog života. To je barem san jeđnoga od najvećih sanjara svoga naraštaja, koji je večinu svojih snova i ostvario, i poslije ostvarenja ostao živ. Taj najveći živeći istraživač i jedan od najvećih istraživača svih vremena uopće, primio je za svoj znanstveni rad počasni akademski stupanj od 17 kolidža i sveučilišta, te preko 75 kolajna za doprinos napretku čovječanstva. Odlikovan je najvećim odličjem američke nacije: Kongresnom medaljomr časti. Od 25 pohvala, što ih je primio.od američke mornarice, deset je za hrabrost, uključujtići dvije za izvanredno junaštvo. Neki Byrdovi pothvati, u koje odista ide i ovaj, što ste ga čitali u ovoj knjizi, najsvjetliji su primjeri ljudskog pregalaštva i izdržljivosti. -Prevodilac

OČUVAN Gran Torino je drama Clinta Eastwooda iz 2008. Osim Eastwooda, u filmu nastupa uglavnom glumačka postava koju čine Hmongi, kao i Eastwoodov mlađi sin, Scott Eastwood. Njegov stariji sin, Kyle Eastwood, skladao je glazbu za film koji se 12. prosinca 2008. počeo prikazivati u manjem broju kina u SAD-u, dok je 9. siječnja 2009. krenuo u široku distribuciju.Walt Kowalski, veteran Korejskog rata, živi u četvrti Detroita koja se sve više mijenja i u kojoj dominiraju imigranti. Film počinje sa sprovodom njegove žene i prizemnim govorom oca Janovicha. Čini se kako Kowalski ne može podnijeti svoja dva sina i njihove obitelji koji pokazuju malo poštovanja prema njemu i pokojnoj majci. Tijekom filma Walt ih opisuje kao razmaFkoju sižene i zaokupljene samima sobom te da ga izbjegavaju, osim onda kad je to u njihovu interesu. Waltovi susjedi tinejdžeri, Thao i Sue Vang Lor, žive s majkom i ekscentričnom bakom. Nakon što Thaoa napadne rasistički nastrojena hispanska banda, banda Hmonga, predvođena Thaovim starijim rođakom Paukom, umiješa se kako bi spasila malog rođaka. Hmong banda na licu mjesta pokuša nagovoriti Thaoa da im se pridruži. Proces Thaove inicijacije sastoji se u tome da ukrade Waltov Ford Gran Torino iz 1972. Walt ga uhvati u pokušaju krađe, uperivši mu pušku u lice i prisilivši ga da pobjegne. Nakon nekoliko dana, Pauk i njegova banda se vraćaju. Uz pomoć svoje sestre, Thao se uspijeva verbalno suprotstaviti bandi. No, banda odvuče Thaoa s trijema u pokušaju da ga napadnu. Njegova obitelj u očaju se pokuša oduprijeti napadačima. Sukob završava nakon što Walt zaprijeti članovima bande svojom M-1 puškom, rekavši im da mu se maknu s travnjaka. Oni napuštaju četvrt, rekavši usput Waltu `da čuva leđa`. Vang Lorovi počnu zahvaljivati mrzovoljnom i nestrpljivom Waltu, koji inzistira da je samo želio da mu se `žuti` maknu s posjeda. Nakon što se susjedstvom pročulo za Waltov hrabri čin, nagrađuju ga ostavljajući mu na trijemu posuđe Hmonga i biljke. Walt nije zadovoljan, tražeći samo da ga puste na miru. Otac Janovich posjećuje Walta, podsjetivši ga na želju njegove žene da se ispovijedi. Walt odbije. Nakon što je ugledao kako tri crnca uznemiruju Sue, Walt se usmiješa kako bi je spasio. Sue pomalo upoznaje Walta i dovodi ga svojoj obitelji. Sue, Thao i njihova majka sutradan počnu inzistirati da Thao počne raditi kao volonter za Wa lta kako bi mu otplatio dug te da bi ga starac očvrsnuo. On pronalazi Thaou građevinski posao i spaja ga s djevojkom Youaom, koju Walt naziva `Yum Yum`. U međuvremenu, banda Hmonga nastavlja vršiti pritisak na Thaoa da im se pridruži. Nakon što su ga uhvatili samog na ulici, opljačkaju ga i ugase mu cigaretu na licu. Walt se suprotstavi jednom od članova bande i prebije ga. Banda se vraća nekoliko dana kasnije i zapuca po kući Vang Lorovih, ranivši Thaoa u vrat. Sue, koja je napustila prijateljičinu kuću prije pucnjave, vraća se pretučena i silovana. Walt uleti natrag u kuću i u bijesu počne razbijati pokućstvo. Posjećuje ga otac Janovich. Dvojica popiju pivo i počnu razgovarati što će Walt napraviti. Nakon što je iskašljao krv, Walt posjeti liječnika i sazna da umire. Ode na ispovijed ocu Janovichu koji mu kaže da se moli. Ljutiti Thao željan osvete planira se pridružiti Waltu u napadu na bandu. Walt ga odvede podrum, dadne mu svoju Srebrnu zvijezdu i zaključa ga unutra, rekavši mu kako ne želi da provede život s osjećajem krivnje jer je nekoga ubio. Kasnije nazove Sue i rekne joj da otključa podrum i pusti Thaoa. Walt dolazi pred kuću u kojoj obitava banda i počne ih proklinjati. Izvadi cigaretu iz jakne, stavi je u usta i upita ima li tko vatre. Zatim posegne po upaljač u jaknu, a banda u strahu otvori vatru. Nakon dolaska na mjesto zločina, Thaou i Sue policajac Hmong podrijetla kaže da je banda uhićena te da će dugo vremena provesti u zatvoru jer su ubili nenaoružana čovjeka. Hmong susjedi koji su svjedočili ubojstvu prekrše svoj zakon šutnje i odluče svjedočiti protiv članova bande. Na misi zadušnici za Walta otac Janovich održi upečatljiv govor o pokojniku koji biva ukopan u odijelu po mjeri koje je sam kupio. Thao i njegova obitelj brojčano nadmašuju Waltovu, čiji se sin pita kako oni znaju Walta. U svojoj oporuci, Walt ostavlja svoju kuću Crkvi, a svoj Gran Torino Thaou, na veliko nezadovoljstvo svoje obitelji koja se nadala kako će naslijediti kuću te kako će Waltova nezahvalna unuka dobiti Gran Torino. U posljednjoj sceni, Thao vozi Gran Torino s Waltovim psom, Daisy. Uloge: Clint Eastwood, Christopher Carley, Bee Vang, Ahney Her

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

BRANKO VUČIĆEVIĆ CELOKUPNA DELA 1-5 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2022 24 cm Edicija - Branko Vučićević: celokupna dela Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Urednici - Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović, Borut Vild 284 str ISBN - 978-86-7227-109-6 SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Uvodnik KNJIŽEVNE NOVINE (1956-1958) Sinemaskop i magija filma Posle Pravila igre (1939: Osvajanje filmskog prostora) Nastajanje posebnog sveta Kaput novog kroja / Gogolj i Latuada Lažni Monte Karlo Mali katalog novina - uz filmove A. Kurosave FILM CULTURE (1957) Jugoslovenski film dospeva do zrelosti FILMSKA KULTURA (1957-1958) Prostor u filmu Savetovanje o filmskoj kulturi Eksperimenti Filmovi Andžeja Vajde DELO (1958, 1961) O metodi (definicije i pojmovi) Izjava ravnodušnosti FILM DANAS (1958-1959) Ka teoriji prividne imitacije. Obaveze genija / French cancan (Žan Renoar, 1995) Put saznanja vodi u vrt / Legenda o Ugetsu (Kendzi Micoguči, 1953) Dokaz nadmoćnosti / Elena i muškarci (Žan Renoar, 1956) Samo za odrasle! / Umetnici i modeli (Frenk Tešlin, 1955) Vragolanka (Mišel Boaron, 1955) Stenli Kubrik Podzemlje gospodari ekranom Forma i sadržina / H-8 (Nikola Tanhofer, 1958) Da li ste ZA sinemaskop... ili PROTIV Smrt velikog kritičara Poljski eksperimentalisti, Borovčik, Lenica i ostali Posledice preterivanja / Veštice iz Salema (Rejmon Rulo, 1957) Najzad sagledana istina / Noć i magla (Alen Rene, 1955) Mala tešlinologija za početnike Razgovor sa Žakom Rivetom Jedan od zaista velikih (Senso, Lukino Viskonti, 1954) Zašto niste spalili filmove Grete Garbo? (Mata Hari, Džordž Ficmoris, 1932) Kabirijine vrline (Kabirijine noći, Federiko Felini, 1957) Izuzeci su pravilo (Lift za gubilište, Luj Mal, 1957) Moderna režija (Potamneli anđeli, Daglas Sirk, 1958) DANAS (1961-1963) Džin Keli umesto Sadula Serjoža (Talankin i Danelija, 1960) Mačka na usijanom limenom krovu (Ričard Bruks, 1958) Pevajmo na kiši (Stenli Donen i Džin Keli, 1952) Da li će Marsovci pravilno shvatiti? Betonska saksija Najbolje od svega (Žan Negulesko, 1959) Coćara (Vitorio De Sika, 1960) Nagrade, nagradjeni i oni koji su nagrađivani Crveni Žideks Lastavica (Grigorij Lipšic) i Crveno lišće (V.Korš-Sablin) Skrivena tvrđava (Akira Kurosava, 1958) Mladi lavovi (Edvard Dmitrik, 1958) Sumrak idealizma Nirnberški proces (Feliks fon Podmanicki, 1961) Kauboj (Delmer Dejvs, 1958) Onaj koji mora da umre (Žil Dasen, 1957) Možda niste gledali Prva ljubav (Rangel Vlčanov, 1960) Predgovor za Pulu Vasiona kao boravište ideologije Planeta smrti (Kurt Mecig, 1960) Christmas Carol Veliki poslovi (Lio Mek Keri, 1929) Pouke (Razne) Zrikava sreća (Andžej Munk, 1960) Pouka o ljubavi (Ingmar Bergman, 1954) Prijatno je pusto loviti Tigar iz Ešnapura i Indijski nadgrobni spomenik (Fric Lang, 1958, 1959) Berkovičijevi pokrovitelji Ivičin prst Mein Kampf (Ervin Lajzer, 1960) Gospodin Hanibal (Zoltan Fabri, 1956) Amerikanci zbogom! Žiži (Vinsent Mineli, 1958) Kako da uredimo svoj kavez udaraca (Fransoa Trifo, 1959) Vaskrsenje Čisto nebo (Gregorij Čuhraj, 1961) Trifo tragom Limijera Federi su bili prvoklasni Dnevnik Ane Frank (Džordž Stivens, 1959) Slatki život (Federiko Felini, 1960) Sreća u torbi (Radivoje Đukić, 1961) Filmovi, kritičari itd. Nadirodijada Dvostruki obrtaj (Klod Šabrol, 1960) Abeceda straha (Fadil Hadžić, 1961) Moderato kantabile (Piter Bruk, 1960) Naivne devojke (Klod Šabrol, 1960) Velika turneja (Žorž Skrigin, 1961) `Bratskom ljubavlju budite jedan drugom ljubazni` Roko i njegova braća (Lukino Viskonti, 1960) Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961) Prozvan je i V/3... (Milenko Štrbac, 1961) Godarorama Noć (Mikelanđelo Antonioni, 1961) Prekobrojna (Branko Bauer, 1962) Jednostavne stvari Viridijana (Luis Bunjuel, 1961) Hirošimo, ljubavi moja (Alen Rene, 1959) Čudna devojka (Jovan Živanović, 1962) Dr (Soja Jovanović, 1962) Kako je lepo živeti (Rene Kleman, 1960) Ne živi crtež... već animirana fotografija Govorimo o Puli Majka Jovana andjeoska (Ježi Kavalerovič, 1961) Beli šeik (Federiko Felini, 1951) `Zamak` i konclager Koliko su nove `Filmske novosti` Alamo (Džon Vejn, 1960) Definicija Demaskirani De Sika Samson (Andžej Vajda, 1961) Saša (Radenko Ostojić, 1962) Gde je istina? Najmiliji učenik (Džordž Siton, 1957) Maratonska bitka (Žak Turner, 1959) Izbor Nazarećanin (Luis Bunjuel, 1958) lli-ili, Kako da postanete voštana figura u dvanaest pristupačnih lekcija Subotom uveče, nedeljom ujutru (Karel Rajš, 1960) Kritičari su odabrali filmove, izaberite svog kritičara! Zadušnice (Dragoslav Lazić, 1963) Apartman (Bili Vilder, 1960) Razgovor sa Bressonom Rimska robinja (Serdo Grieko, 1958) ROK (1969) Mane Ranih radova 1971-2013 Branko Vučićević (ZMKS), 38. LEVI FRONT, FEST, 1971. Avangardni film viden iz 1999. 6. međunarodni festival autorskog filma 1999. Napomene uz napomene, home movies = Vukica Djilas, Reč, 2003. Predgovor za II tom Beogradski filmski kritičarski krug Ranka Munitića Najkraća filmska kritika, Mediantrop, 2013. Biografija Indeks imena ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 348 str ISBN - 978-86-7227-110-2 SADRŽAJ: Boris Miljković - Pisati film SCENARIJI Splav Meduze, 1978 Šumanović (Choumanovitch), 1982 Umetni raj, 1986 Benjamin u Moskvi, 2015 FILMOGRAFIJA Scenarist Koscenarist Pomoćnik reditelja Dokumentarni filmovi Prilozi za istoriju filma i politpornografiju Nerealizovani projekti Ostalo Biografija PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 396 str ISBN - 978-86-7227-119-5 SADRŽAJ: B. V. - Dada-flaneur JOVAN ČEKIĆ - Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače) AVANGARDNI FILM III Istorija avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače Avangarda i alternativna estetika Amerika posle Drugog svetskog rata, Maja Deren Novi američki film Film nema budućnosti Nemački avangardni film Život i smrt nadrealističnog filma Život i smrt nadrealističkog filma (Poučna priča) Moj pogled na avangardni film Kako popuniti rupu u istoriji? Pismo iz 1925. i komentari Splav Meduze, 1980, Sinopsis Čovek iz senke Razgovor o knjizi Avangardni film 1895-1939. PAPER MOVIES Stvar kojom sam vrlo zadovoljan Papirni film iz Mixed media Šta to čita gospođica? Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje Serbian Cutting Uloga maketa u autorovoj biografiji (Odlomak) Ovo je vreme vesele nauke Spajanje činjenica Inventar Veštačkog raja Činjenice su početak... sve ostalo je izmišljotina Sa filmovima je... kao sa ljubavlju Film počinje: Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika Razgovor o knjizi Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika FLUKSUS I FILM O fluxus filmu Pisamce Džordžu Makjunasu, 1967. Dim koji izlazi iz cigarete Fluxus kutije EKSPERIMENTALNI FILM Eksperimentalni filmovi Bogougodni razgovor Dramolet Branka Vučićevića CRNI TALAS 1968. itd. Aktivizam oko filma Precizni posmatrač Iz razgovora sa Brankom Vučićevićem Polemika oko filma Jutro Puriše Đorđevića 1967. Crveno nasleđe Razgovor o uticaju 1968. na jugoslovenski film BV. 1968. Mene će da uhapse! Neće te uhapsiti! Mi njima šljagu... oni nama šljagu... Zabranjeni bez zabrane Šta hoće ti ludaci? Osvajanje slobode Serija Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Želimir Žilnik, Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Karpo Godina, Ram za nekoliko poza Misterija Makavejev Kao mehur od sapunice Raspad Jugoslavije na filmu ALTERNATIVNI FILM Alternative Film/Video, Miodrag Miša Milošević Alternative Film 1983. Ka novoj percepciji, razgovor Alternative Film 1983. Razgovori o filmovima Alternative Film 1984. Razgovor članova žirija EKSCENTRIČNI FILM Srpski ekscentrični film Mač za bludnike, Dejan Ilić Mene pojava ovakvih filmova obraduje Srpski ekscentrični film, u čast Branka Vučićevića Ja sam zadovoljan čovjek Godišnja Nagrada BV BV - biografija Errata Zahvalnost izdavača RADNJA MEŠOVITE ROBE 562 str ISBN - 978-86-7227-121-8 SADRŽAJ: DEJAN SRETENOVIĆ - Čovek koji (ni)je bio fluksus FLUKSUS Prepiska Maciunas - BV Flux Year Box (01, 02) Maciunas finds Asylum in Serbia? Fluxus East Spatial Poems 1-9, Mieko Shiomi Prepiska Friedman - BV Fluxus performans BV u filmu Home Movies Vukice Dilas Performansi-vežbe protiv mucanja: BV i Tom Gotovac ROK br. 1, 1969. BV Povodom smrti Emmeta Williamsa Zainteresovani posmatrač Rezanje i mišljenje, Branko Dimitrijević UMETNIČKI PROJEKTI Ilija Dimić Projekat Ilija Dimić, Biografija i kataloške anotacije 1990. Scene iz života lažova, 2003. O projektu Ilija Dimić Oko Dimića 1895-1938, Hronologija, 2015. O zenitizmu O Dadi Benjamin u Beogradu, 1994. Pretty Woman, 1996. DESIGN Američki nezavisni film - Filmske sveske br. 7, 1969. Rani radovi, ROK br. 3, 1969. Mixed Media, 1970. New Moment, Jovan Čekić ID: Ideologija dizajna, 2009, Zoran Pantelić O dizajnu II izdanje Mixed Media, 1970-2010, Vladimir Arsenijević Lančani efekti VIZUELNE UMETNOSTI Pismo Branka Vučićevića (Mixed Media, Bora Ćosić, 1970) TEKSTOVI O FOTOGRAFIJI I KOLAŽU Ovo je Atge Trijumf mrtve prirode Sve(s)t u malom Žena sa kamerom (Goranka Matić, 1995) Iz memoara makaza (Jelena Trpković, 2000) Zvezda je rođena (Snežana Ristić, 2002) Idila na plaži (Vesna Pavlović, 2002) Boje u tekstu (Jelena Trpković, 2003) Guerrilla Girls (Olivera Batajić i Jana Oršolić, 2008) Tzv. pitanja (Ivan Šijak, 2015) KNJIŽEVNOST I KOMENTARI Lepi ljudi u lepim pejzažima Četrdeset peta, četrdeset šesta Lepo je biti lep Poezija danas Napast reči Nesuđena muza Vladavina predmeta Kad kiša pokvari praznik Šta je čiji posao Gheldeprode i `Pantagleize` Pisanje kao hobi Samoglasnici Velika obmana: Henri Ford? Američki dramatičari realisti Pokajnik Kao u priči 1942, 1952, 1962 Dickens umesto,,Baedekera` Kraj legende Demanti 2 x 5.000 = 10.000 Happy Birthday! Birs ili pesimistička mašina Pismo Mari Ristić, 9. maj 1995. Hronika debakla (lli: Otkud sad Dnevnik M.R.) 2000. Ostavi sve i čitaj CURIOSE / POLEMIKE / REAKCIJE / KOMENTARI Predlog terapije Kritika kritike Fin-de-siècle Razumeti Boru Ćosića ili Kobna greška Curiosa Danto među Srbima Džek Trbosek: Ars longa vita brevis A=A Pažnja! Ovaj tekst je besmislen! Pošast savremene umetnosti Srpski nadrealizam Nelagodnost avangardi u politici Krleža je bio dadaist Srpske lepe umetnosti Razgovor - Radio Beograd 2 Razgovor - Akademski filmski centar Srpske lepe umetnosti, godišnje izložbe u čast BV AKTIVIZAM 1968, 1969, 1970... 21. avgust 1968, Protest ispred Češke ambsade. 16. septembar 1968, Malograđani na Bitefu Ruski tenk-Padinjak-CZ, Bojana Makavejev Razgovori Socijalizam i kultura, 26. novembar i 3. decembar 1969. Fragment stenograma sa Skupštine studenata BU 1969, 1970. AKTIVIZAM 90-TIH I POČETAK 2000-IH... Mrtav Srbin govori Razumeti Miru Marković Šta ste radili u ratu Hvala na pitanju - uklonili smo brešu Pogibelji glume Hepening na zgarištu, Milena Dragićević Šešić Vreme uživanja Pokvarena roba Podmazivanje razgovora Od uranka do uranka BILO, PA NIJE PROŠLOV Prijatelji, 17. maj 1991. Sudbina svega, 3.11. 2015 Biografija Zahvalnost izdavača MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO 374 str ISBN - 978-86-7227-126-3 SADRŽAJ: SAŠA RADOJEVIĆ - Predgovor PREPISKE Fransoa Trifo - BV, 1958-1961 Gi Debor - BV, 1964-1966 Maciunas - BV, 1966-1975 Bora Ćosić - BV, kraj 60-ih-do kraja 80-ih Dušan Makavejev - BV, 1966-2006 Dušan Otašević - BV, 1989 Milorad Miša Milošević - BV, 1990 Milutin Petrović - BV, 2000 Anet Majklson - Pavle Levi - BV, 2000-2003 Karpo Godina - BV, 2010-2016 Dejan Kršić - BV, 2011-2015 Svebor Midžić - BV, 2015 Razglednice Biografija Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ajn Rand (engl. Ayn Rand, IPA: /ˈaɪn ˈrænd/;[1] rus. Айн Рэнд, пуно име rus. Алиса Зиновьевна Розенбаум; Sankt Peterburg, 2. februar 1905 — Njujork, 6. mart 1982) bila je rusko-američki filozof, romansijer, dramaturg i scenarista. Poznata je po veoma uticajnim romanima kroz koje je razvila i obradila filozofiju objektivizma. Nakon završenih studija istorije na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu, zbog nepovoljnih društveno-ekonomskih događaja u novonastalom Sovjetskom Savezu i građanskom ratu koji mu je prethodio, preselila se u Sjedinjene Države 1926. godine, gde je 1935. i 1936. radila kao filmski scenarista i pozorišni producent. Značajni književni uspeh stekla je romanom Veličanstveni izvor (engl. The Fountainhead) iz 1943, koji je posle mnogih odbijanja od strane izdavača usled zamerki na prevelikoj dozi individualnosti i intelektualnosti, godinu dana od štampanja postao najprodavanija knjiga u Americi i to zahvaljujući samo usmenom predanju. Ovaj uspeh doneo joj je međunarodnu slavu. Svoje najpoznatije delo, roman Pobunjeni Atlas (engl. Atlas Shrugged) objavila je 1957. Posle toga potpuno se posvetila pisanju dokumentarne i filozofske literature sa namerom ka dubljem razrađivanju i objašnjavanju filozofije objektivizma. Do svoje smrti 1982. objavljivala je svoje magazine i nekoliko knjiga kolekcija eseja. Rand je zagovarala razum kao jedino sredstvo sticanja saznanja, odbacujući veru i religiju. Podržavala je racionalni i etički egoizam, a odbacivala altruizam. U politici, upotrebu sile je osuđvala kao nemoralnom, i suprotstavila se kolektivizmu i etatizmu, kao i anarhizmu. Bila je zagovornik lese fer kapitalizma, kao sistema zasnovanog na priznavanju individualnih prava čoveka. U umetnosti, Rand je promovisala romantični realizam. Književna kritika je romane Ajn Rand primila sa pomešanim recenzijama, dok je njena filozofija uglavnom ignorisana ili odbacivana od strane akademije. Međutim, poslednjih decenija dolazi do značajnog povećanog interesovanja za filozofiju objektivizma. Objektivistički pokret, radi na širenju ideja kako u akademskim krugovima, tako i u široj javnosti. Rand je ostvarila veliki uticaj u libertarijanskom pokretu i među Američkim konzervativcima, ali i na brojne pojedince među kojima je i preduzetnik Džimi Vejls, saosnivač i predsednik Vikimedije, neprofitne korporacije koja rukovodi projektom Vikipedija. Detinjstvo i mladost Randova je rođena kao Alisa Zinovjevna Rozenbaum u preduzetničkoj porodici, koja je živela u Sankt Peterburgu. Bilja je najstarija od tri ćerke Zinovja Zaharoviča Rozenbauma i njegove žene Ane Borisovne. Zinovj Rozenbaum je bio uspešan farmaceut i preduzetnik, vlasnik zgrade u kojoj se nalazila njegova apoteka. Sa strašću prema slobodnoj umetnosti, Randova je kasnije izjavila da joj je školovanje bilo neizazovno i krenula je sa pisanjem scenarija sa osam godina, a romana sa deset. U gimnaziji najbolja drugarica joj je bila Olga, sestra književnika Vladimira Nabokova. Njih dve su se veoma interesovale za politiku i bile su aktivne u debatama koje su se odvijale u čuvenoj kući Nabokova. Dok je Olga Nabokova branila konsitutivnu monarhiju, Randova je zagovarala republikanske ideje. Imala je dvanaest godina za vreme Februarske revolucije iz 1917, tokom koje je podržavala Аleksandra Kerenskog. Oktobarska revolucija i vladavina Boljševika i Vladimira Lenjina poremetili su život porodice Rand. Posao njenog oca je konfiskovan od strane države, a njena porodica raseljena. Oni su izbegli na Krimsko poluostrvo, koje je na početku bilo pod kontrolom Bele garde tokom Ruskog građanskog rata. Kasnije je pisala da se tokom srednje škole izjasnila kao ateistkinja i da je cenila razum više nego druge ljudske vrline. Posle završetka srednje škole na Krimu sa 16 godina, Ajn se vratila sa porodicom u Petrograd (kako je Sant Petersburg bio preimenovan u to doba), gde su se našli u očajnom stanju, povremeno skoro gladujući. Posle Ruske Revolucije, univerziteti su postali dostupni i za žene, te je tako Rand bila u prvoj grupi žena koje su se upisale na Petrogradski Državni Univerzitet, gde je sa 16 godina otpočela studije na odeljenju socijalne pedagogije, diplomirajući istoriju. Na univerzitetu se upoznala sa delima Aristotela, čija će filozofija postati njen najveći uzor i Platona, u čijoj je filozofiji videla svoj najveći kontra-uzor. Treća figura čiju je filozofiju iscrpno studirala bio je Fridrih Niče. Pošto je čitala na francuskom, nemačkom i ruskom, Ajn Rand je uživala čitajući Dostojevskog, Viktora Huga, Edmona Rostana i Fridrika Šilera, koji su zauvek ostali njeni omiljeni pisci. Naslovna strana prvog objavljenog dela Ajn Rand - Monografija glumice Pola Negri od 2,500 reči, objavljene 1925. Malo pre nego što je diplomirala Rand je među mnogim drugim „buržoaskim“ studentima proterana sa Univeziteta. Posle žalbi grupe gostujućih stranih naučnika koji su predavali na Petrgovgradskom univerzitetu, mnogim proteranim studentima je bilo dozvoljeno da se vrate i završe svoje studije kako bi diplomirali, što je Rand i uradila u oktobru 1924. Ona je naknadno studirala godinu dana na Državnom fakultetu za umetnost u filmskoj industriji u Lenjingradu. Za jedan od svojih zadataka je napisala esej o poljskoj glumici Pola Negri, što je postalo njen prvi objavljeni rad. Dolazak u Sjedinjene Američke Države U jesen 1925, Rand je dobila vizu da poseti svoje rođake u Americi. Napustila je Sovjetski savez 17. januara, 1926, a u Njujork je stigla 19. februara, 1926. Kada je ugledala panoramu Menhetna, koju je do tada toliko puta gledala samo na filmskom platnu, u njenim očima su se pomešale suze i snežne pahulje i tada je isplakala „Suze sjaja“, kako ih je kasnije nazvala. Nameravala je da ostane u SAD i postane scenarista, pa je nekoliko meseci živela kod svojih rođaka u Čikagu. Jedan od njenih rođaka je bio vlasnik bioskopa u kojem je ona mogla da gleda gomilu filmova bez naplate. Nakon toga se preselila u prestonicu filmske industrije, Holivud u Kaliforniji. U početku je morala da preživljava i radila je sitne poslove kako bi isplatila osnovne životne troškove. Međutim, šansu da radi kao statista u filmu „Kralj kraljeva“ sa čuvenim rediteljem Sesilom B. Demilom iskoristila je da se zaposli i kao pomoćni scenarista. Takođe, na setu filma „Kralj kraljeva“ upoznala je i mladog perspektivnog glumca Frenk Oukonora (engl. Frank O`Connor), sa kojim se venčala 15. aprila, 1929. Zvanično je dobila prebivalište u SAD u julu 1929, a američki građanin je postala 3. marta, 1931. Kako je tokom tridesetih godina radila različite poslove kako bi mogla da finansira svoje pisanje, jedno vreme je radila i kao šef kostimografskog odeljenja u čuvenoj produkcijskoj kući „RKO Pictures“, jednom od 5 velikih studija iz Zlatnog doba Holivuda. Nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da u SAD dovede i svoje roditelje i sestre, ali Sovjetske vlasti nisu želele da im izdaju potrebna dokumenta za emigraciju. Rana fikcija Ajn Rand Prvi uspeh kao pisac doživela je 1932. kada je Universal Studio otkupio njen scenario za film „Crveni pijun“ (engl. Red Pawn), ali taj flim nikada nije produciran. Posle ovoga napisala je scenario za dramu „Noć 16. januara“ (engl. Night of January 16th) koja se igrala 1934. u Holivudu, a zatim 1935. na Brodveju, gde je postala jedan od hitova. Inspiracija za dramu joj je bilo ubistvo švedskog inžinjera i preduzetnika Ivara Kreugera, koji je zbog držanja monopola nad proizvodnjom šibica između dva svetska rata, bio poznat kao Kralj šibica. Na svakom izvođenju ove drame, čija se radnja odigravala u sudnici, za „porotu“ su birani članovi publike. Porota bi saslušala izajve „svedoka“ i na osnovu porotine „presude“ glumci bi odigrali jedan od dva moguća završetka. Cilj joj je bio da dramatizuje konflikt između individualizma i konformizma, gde porotina odluka jasno otkriva koju stranu porotnici preferiraju. 1941. studio Paramount Pictures snimio je flm koji je bio zasnovan na ovoj drami. Rand nije učestvovala u njegovoj produkciji i bila je veoma kritična prema snimljenom filmu. 1934. je napisala roman i scenario „Ideal“ za koji nije mogla da nađe producenta. Scenario za predstavu „Ideal“ prvi put je objavljen posthumno 1984. kao deo publikacije „Rana Ajn Rand“, a u formi romana je prvi put objavljen 2015. U romanu „Ideal“ priča prati popularnu glumicu Gondu, za koju je Rand dobila inspiraciju od Grete Garbo i jednog razgovra u kojem je jedna obožavateljka izjavila da bi dala svoj život samo da se upozna sa svojom omiljenom glumicom. U romanu se Gonda pojavljuje na vratima svojih obožavatelja i očajno ih moli za pomoć. Na taj način radnja romana testira integritet onih ljudi koji izjavljuju da žive po idealima i da su spremni da urade sve za drugu osobu, odnosno šta se dešava kada je potrebno da se pređe sa reči na dela. Prvi objavljeni roman Ajn Rand je polu autobiografski roman „Mi živi“ (engl. We the living) iz 1936. Radnja se dešava u Sovjetskom Savezu i prati borbu između pojedinca i države. U predgovoru izdanja „Mi živi“ iz 1959. Rand će napisati da je taj roman nešto najbliže njenoj autobiografiji što će ikada napisati. Rekla je da roman nije autobiografija u bukvalnom, već samo u intelektualnom smislu. Radnja romana je izmišljena, ali pozadina nije. Početna prodaja nije dobro krenula i njen američki izdavač je zaustavio dalje štampanje, mada su evropska izdanja nastavila sa prodajom. Posle velikog uspeha njenih kasnijih romana, Rand je 1959. bila u mogućnosti da izda novo prerađeno izdanje, koje se od tada prodalo u preko tri miliona primeraka. Bez njenog znanja i odobrenja, u Italiji su 1942. po njenom romanu snimili dva filma, „Noi vivi“ i „Addio, Kira“. U Rimu su filmovi prolazili odlično na bioskopskim blagajnama, ali portret Inteligentne, seksualno nezavisne heroine filma koja se bori protiv stega države, bio je neprihvatljiv za fašističku vladu Italije. Ubrzo su ih proglasili antifašističkim, zabranili i povukli iz italijasnkih bioskopa. Stajali su zaboravljeni godinama, a onda ponovo otkriveni 1968. Filmovi su prerađeni i prečišćeni, spojeni u novu verziju, koju je Rand odobrila i koja je 1986. ponovo puštena pod nazivom „Mi živi“. Roman „Himna“ (engl. Anthem) napisala je tokom pauze u pisanju njneog sledećeg velikog romana „Veličanstveni izvor“. Objavljen je u Engleskoj 1938, jer Rand nije uspela da nađe izdavača u Americi, uz komentare da ona ne razume socijalizam. Radnja romana „Himna“ se odigrava u neodređenoj budućnosti, kada čovečanstvo živi novo mračno doba, doba gde su tehnološki napreci pažljivo kreirani i kada je koncept individualnosti izbrisan. U ovoj distopiji totalitarni kolektivizam je toliko napredovao da je čak i reč „Ja“ zaboravljena i zamenjena sa rečju „Mi“. Kao i sa romanom „Mi živi“, kasniji uspeh joj je omogućio da 1946. roman „Himna“ ponovo izda, ovog puta u SAD, i da ga proda u preko tri i po miliona kopija. Veličanstveni izvor i politički aktivizam Tokom 1940. Rand je postala politički aktivna. Zajedno sa svojim mužem radila je puno vreme na volonterskoj poziciji tokom predsedničke kampanje republikanskog kandidata Vendela Vilkia na izborima 1940. Na ovom poslu doživela je i svoja prva iskustva javnog nastupa, suočavajući se sa ponekad neprijateljskim pitanjima njujorških glasača kojima je prezentovala Vilkijev politički program, iskustvu u kojem je kako je kasnije govorila uživala. Ove aktivnosti su je dovele u kontakt sa ostalim intelektualcima koji su podržavali kapitalizam slobodnog tržišta. Postala je prijatelj sa novinarem Henrijem Hazlitom i njegovom ženom, a Hazlit ju je upoznao sa ekonomistom Austrijske škole Ludvigom fon Mizesom. Uprkos filozofskim neslaganjima koje je imala sa njima, Rand je tokom cele karijere snanžno podržavala njihov rad i nailazila na istovetnu dozu divljenja sa njihove strane. Jednom prilikom je Mizes Ajn Rand nazvao „najhrabrijim čovekom u Americi“, komplient koji je ona posebno cenila jer je rekao „čovek“ umesto „žena“. Rand je takođe uživala prijateljstvo sa libertarijanskom književnicom i novinarkom Izabel Paterson. Tokom njihovih druženja koja su trajala do duboko u noć, Patersonova je Ajn Rand učila o američkoj istoriji i vladi, dok je Rand njoj davala ideje za njenu jedinu filozofsku knjigu koja nije pisana kao fikcija, „Bog mašine“. Izabel Peterson je prepoznala etiku Ajn Rand kao jedinstven doprinos i tokom četrdesetih godina joj je pisala: „Čini se kao i da dalje ne znaš da su tvoje ideje nove... Tvoj koncept Ega je entitet, osoba, živo biće koje funkcioniše u konkretnoj stvarnosti“.[2] Svoj prvi veliki useh kao pisac Ajn Rand je ostvarila sa delom „Veličanstveni izvor“ (engl. The Fountainhead) iz 1943, romantičarskim i filozofskim romanom koji je pisala sedam godina. Priča prati beskompromisnog mladog arhitektu Hauarda Roarka (engl. Howard Roark) koji ne želi da svoju inovativnost uklapa ni u kakve konformističke šablone i njegovu borbu sa društvenim parazitima – sa onim ljudima koji pokušavaju da žive kroz druge, stavljajući tuđ život ispred svog. Ona je smatrala da je kroz lik Roarka prvi put uspela da oživi svoju viziju idealnog čoveka, heroja koji živi egoistične moralne ideale, naročito integritet i nezavisnost. Rand je profesiju arhitekte postavila za pozadinu romana jer je smatrala da je to polje koje spaja umetnost, tehnologiju i biznis, a za Roarkovu arhitekturu inspiraciju je pronašla u radu čuvenog arhitekte Frenk Lojd Vrajta (engl. Frank Lloyd Wright). Njene rukopise je odbilo da objavi dvanaest izdavača, sve do izdavačke kuće Bobs-Meril i to na insistiranje njihovog urednika Arčibalda Ogdena, koji je zapretio da će napustiti kompaniju ukoliko se ne odobri njeno izdavanje. Dok je završavala roman, doktori su joj prepisali Benzedrin, vrstu amfetamina, koji se tada koristio za borbu protiv iscrpljenosti i umora. To joj je pomoglo da radi prekovremeno i da ne prekorači rokove za završetak romana, ali kada je završila sa pisanjem bila je toliko iscrpljena da joj je doktor naredio dvonedeljni odmor. Dugoročno konzumiranje ovog amfetamina najverovatije je doprinelo njenim, kako su njeni kasniji saradnici opisivali, naglim promenama raspoloženja. „Veličanstveni izvor“ je postigao svetski uspeh i doneo je njegovoj autorki široku prepoznatljivost, slavu i finansijsku sigurnost. Rand je 1943. prodala autorska prava za filmsku verziju studiju Varner Bros i vratila se u Holivud kako bi napisala scenario. Po završetku pisanja ovog scenarija dobila je ponudu za posao od strane legendarnog producenta Hala Volisa (engl. Hal Wallis) koji ju je zaposlio kao scenaristu. Njen rad za Volisa izrodio je i scenarija za filmove „Ljubavna pisma“ (engl. Love letters) i „Došli ste zajedno“ (engl.You came along) koji su nominovani za Oskara. Ovaj posao dao joj je vremena da radi na drugim projektima, uključujući i plan da obradi svoju filozofiju izvan fikcijskih romana kroz knjigu „Moralne osove individualizma“. Iako ovu planiranu knjigu nikada nije završila, sažeta verzija je objavljena 1944. kao esej „Jedini put ka sutrašnjici“ (engl. The Only Path to Tomorrow) u magazinu Reader`s Digest. Dok je radila u Holivudu, Rand je nastavila sa svojim aktivizmom usmerenom ka slobodnom tržištu i protiv komunizma. Priključila se Filmskom savezu za zaštitu američkih ideala, holivudskoj antikomunističkoj grupi u čije je ime pisala članke. Tokom Druge crvene panike u Americi, izraz koji se odnosi na period koji je okvirno trajao od kraja četrdesetih do kraja pedesetih godina dvadesetog veka, i bio poznat po strahu od komunističkog uticaja na američke institucije i špijunaže od strane svojetskih agenata, svedočila je kao „prijateljski svedok“ ispred Komiteta za istraživanje antiameričke delatnosti. Njeno svedočenje se odnosilo na razliku između njenog nimalo prijatnog ličnog iskustva sa Sovjetskim Savezom i obojenog prikaza Sovjetskog Saveza u holivudskom filmu „Pesma Rusije“ iz 1944. Rand je tvrdila da taj film grubo pogrešno predstavlja uslove u Sovjetskom Savezu i da prikazuje tamošnji život mnogo lepšim i boljim nego što zaista jeste. Takođe je htela da kritikuje i slavni film iz 1946. „Najbolje godine naših života“ zbog negativne predstave poslovnog sveta, ali joj to nije dozvoljeno. Kada su je posle njenog saslušanja pitali šta misli o efektivnosti ove istrage, opisala je proces kao „beskorisan“. Posle nekoliko odlaganja, flmska verzija `Veličanstvenog izvora` izašla je 1949. Iako je korišćen scenario Ajn Rand uz minimalne izmene, njoj se film nimalo nije svideo i imala je prigovore na režiju, glumu i ostale elemente. Pobunjeni Atlas i objektivizam U godinama nakon objavljivanja „Veličanstvenog izvora“ Rand je dobijala mnogo pisama čitalaca, a neka su bila i od ljudi na koje je ova knjiga izvršila dubok uticaj. Rand se 1951. godine preselila iz Los Anđelesa u Njujork, gde je okupila grupu takvih obožavatelja. Ova grupa (iz šale nazvana „Kolektiv“) uključivala je budućeg predsednika Federalnih rezervi Alana Grinspana, mladog studenta psihologije Nejtana Blumentala (koji je kasnije promenio ime u Natanjel Branden), njegovu ženu Barbaru i Barbarinog rođaka Leonarda Pajkofa. U početku je grupa bila neformalni skup prijatelja koji se vikendima sastaju sa Rand u njenom stanu, kako bi diskutovali o filozofiji. Kasnije im je dozvoljavala da čitaju njene nacrte za novi roman „Pobunjeni Atlas“. Bliska veza između Ajn Rand i mlađeg Natajnela Brandena se, uz pristanak njihovih supružnika,1954. pretvorila u romantičnu aferu. „Pobunjeni Atlas“ je izašao 1957. kao remekdelo Ajn Rand. Ona je temu ovog romana opisala kao „ulogu uma u čovekovom postojanju i kao posledicu toga novu moralnu filozofiju: moralnost racionalnog ličnog interesa“. Roman promoviše ključne principe filozofije Objektivizma i izražava njen koncept ljudskih dostignuća. Radnja se odigrava u distopijskoj Americi u kojoj najkreativniji industrijalci, naučnici i umetnici na poteze države blagostanja odgovaraju štrajkom i povlačenjem u planine gde grade društvo nezavisne i slobodne ekonomije. Heroj romana i lider štrajka Džon Galt, opisuje štrajk, koji povlači umove pojedinaca koji najviše doprinose nacionalnom bogatstvu i dostignućima, kao „stopiranje motora sveta“. Sa ovakvim izmišljenim štrajkom, Rand je želela da ilustruje kako bi bez zalaganja racionalnih i produktivnih ljudi, ekonomija kolabirala, a društvo bi se raspalo. Roman sadrži elemente romanse, misterije i naučne fantastike, ali i obimno izlaganje filozofije Objektivizma u formi monologa koji izgovara Džon Galt. Uprkos mnogim negativnim kritikama,“Pobunjeni Atlas“ je postao međunarodni bestseler. U intervjuu Majku Valasu, Rand proglašava sebe „najkreativnijim živim misliocem“. Kada je završila roman, Rand je upala u tešku depresiju. „Pobunjeni Atlas“ je njeno poslednje završeno delo u domenu fikcije; prekretnica u njenom životu, označilo je kraj Randine karijere kao pisca i početak njene uloge popularnog filozofa. Kako bi promovisao filozofiju Ajn Rand, Natanjel Branden je 1958. osnovao Nathaniel Branden Lectures, koji je kasnije postao Nathaniel Branden Institute (NBI). Članovi „Kolektiva“ su držali predavanja ispred instituta i pisali članke za objektivističke žurnale koje je Rand uređivala. Kasnije su se neki od ovih članaka našli i u formi knjiga. Kritika, uključujući i neke bivše NBI studente i samog Brandena, opisivali su kulturu NBI kao intelektulni konformizam i prekomerno poštovanje prema Rand. Rand je iznosila svoja mišljenja na različite teme, od književnosti i muzike do seksulanosti i stilova brada i brkova, tako da su neki njeni sledbenici oponašali njene izbore, nosili odeću kakvu su nosili njeni junaci romana ili kupovali namšetaj kao njen. Ipak, neki od bivših NBI studenata veruju da je priča o ovakvim ponašanjima preuveličana i da su takve pojave bile ograničene među njenim najbližim sledbenicima u Njujorku. Sama Rand nije bila zadovoljna mnogim NBI studentima i govorila im je da moraju da se drže standarda, ponekad reagujući hladno ili ljutito na one koji se ne bi složili sa njenim stavovima.. Kasnije godine Rand je 60-ih i 70-ih razvijala i promovisala svoju filozofiju Objektivizma pišući publicistiku i držeći predavanja studentima na institucijama kao što su Jejl, Prinston, Kolumbija, Harvard, MIT. Od strane Luis i Klark Koledža 1963. godine je dobila počasni doktorat. Takođe, krenula je sa godišnjim predavanjima na čuvenom Ford Hal Forumu, posle kojih je odgovarala na pitanja publike. Tokom ovih predavanja i sesija pitanja i odgovora, ona je često zauzimala kontroverzne stavove o političkim i društvenim aktuelnostima. Ovo uključuje podržavanje prava na abortus, protivljenje ratu u Vijetnamu, podršku Izraelu u Jom Kipur ratu protiv koalicije Arapskih nacija koji je opisala kao “borbu civilizovanih ljudi protiv divljaka”, ili stav da su evropski kolonisti imali pravo da izgrade zemlju oduzetu od indijanaca. Takođe je javno podržavala nekoliko kandidata Republikanaca koji su bili u trci za predsednika SAD, a najsnažnije kandidata Beri Goldvotera 1964. godine, čiju je kandidaturu promovisala u nekoliko članaka u “Objektivističkim biltenima”. Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Natanijel Brenden je 1964. Godine otpočeo aferu sa mladom glumicom Patricijom Skot, sa kojom se kasnije i oženio. Natanijel i Barbara Brenden su ovu aferu krili od Rand. Kada je saznala za nju 1968. godine, iako je njena romansa sa Brendenom već bila okončana, prekinula je sve veze sa parom Brenden, što je dovelo do prestanka rada NBI. Rand je u članku u magazinu `Objektivist` odbacila Natanijela Brendena zbog njegove nečasnosti i “iracionalnog ponašanja u njegovom privatnom životu”. Brenden se kasnije u intervjuu izvinio “svakom studentu Objektivizma” za “održavanje mita o Ajn Rand” i zbog “doprinosa užasnoj atmosferi intelektualne represije koja preovlađuje u Objektivističkom pokretu”. U narednim godinama Rand se rastala sa još nekoliko svojih najbližih saradnika. Posle nekoliko decenija tokom kojih je bila strastveni pušač, 1974. je morala da se podvrgne operaciji raka pluća. Prestala je da piše svoje biltene 1976. i uprkos protivljenju na kraju pristala da joj dodele broj socijalnog osiguranja i da tako uđe u sistem državne zdravstvene zaštite. Tokom kasnih 70-ih su se njene aktivnosti u Objketivističkom pokretu smanjivale, a naročito posle smrti njenog muža 9. novembra 1979. Jedan od njenih poslednjih projekata je nezavršena televizijska adaptacija “Pobunjenog Atlasa”. Ajn Rand je umrla 6. marta 1982, kada joj je otkazalo srce u njenom domu u Njujorku. Sahranjena je pored svog supruga na groblju Kenziko u Valhali u državi Njujork. Na sahrani je prisustvovao veliki broj njenih poštovalaca, a pored njenog sanduka je bila postavljena dvometraška cvetna dekoracija u obliku simbola dolara. Po njenom testamentu, izabrala je Leondarda Pajkofa za svog naslednika. Filozofija Filozofiju je iznosila kroz svoja književna dela, pri čemu je naglašavala prava pojedinca, a smatrala da društvo kao zaseban entitet ne postoji. Fokus njenog rada je na pojedincu. Bila je protivnik svakog oblika kolektivizma u koje spadaju i fašizam, staljinizam, komunizam te socijalizam i socijalna država. Promovisala je racionalni etički egoizam suprotan od etike altruizma. Kako sama kaže: „Nisam zagovornica kapitalizma, već egoizma; ipak, ne zagovaram ni egoizam, već zdrav razum. Ako neko prepozna moć zdravog razuma i prihvati ga i slijedi, sve ostalo dolazi samo po sebi“. Svoju filozofiju opisivala je kao `filozofiju života na Zemlji`, i nazvala je `objektivizam` pošto je naziv egzistencijalizam već bio iskorišćen.[3] Smatrala je da je najveća vrednost čoveka da ostvari svoju ličnu sreću, i nazvala je sebičnost vrlinom.[3] Zastupala je slobodnu volju i lese fer ekonomski sistem.[3] Njena filozofija ostavila je veliki uticaj na libertarijanizam i američke konzervativce.

Kultni bestseler, najčuvenija i najuticajnija knjiga o uspehu ikada napisana. Neverovatna istraživanja i organizovane informacije, nastale dugogodišnjim zalaganjem i radom Napoleona Hila i danas dopiru do čitalaca širom sveta. U periodu od dvadeset pet godina, Hil je uz pomoć jednog od najbogatijih ljudi u to vreme, Endrua Karnegija, razgovarao sa stotinama uspešnih muškaraca i žena i tako otkrio moćnu formulu za uspeh, koja je sada pred vama. Ideje u Misli i obogati se izvor su iz kojeg su proistekli svi pokreti o ličnom uspehu i pozitivnom razmišljanju, a ovo izdanje predstavlja povratak na originalnu verziju, sa beleškama, fusnotama, završnim napomenama i prilozima. Vanvremenska poruka Napoleona Hila pomoći će vam da ostvarite svoje ciljeve, otkrijete moć kreativnosti i mašte i dođete do bogatstva u svakom aspektu života. POSEBAN PREDGOVOR BOBA PROKTORA Vi i ja imamo nešto zajedničko. Izabrali smo da pročitamo jednu od najboljih knjiga svih vremena, Misli i obogati se, autora Napoleona Hila. Međutim, prošlo je skoro pedeset godina otkad je moj um bio prvi put izložen informacijama koje vi sada držite u rukama. Sada sadržaj ove knjige ima potencijal da popravi kvalitet vašeg života do mere koju verovatno ne možete ni da zamislite. Vidite, verovatno poznajem ovu knjigu kao i ono što ona može da uradi, ako ne i više, nego mnogi drugi ljudi koji su danas živi. Pedeset godina proučavanja iste knjige ipak nešto znači. Dozvolite mi da objasnim. Godine 1963. moj brat Al poklonio mi je nešto što smatram pravim blagom. Dao mi je primerak knjige Misli i obogati se uvezan crnom marokanskom kožom. Iako sam već nekoliko godina proučavao drugi primerak ove knjige, nosio sam sa sobom Alov primerak svakog dana, gde god bih išao, otkako sam ga dobio na poklon. Od tog dana toliko toga se u mom životu promenilo nabolje. Pre samo godinu dana Al mi je poslao mejl u kom objašnjava koliko je zahvalan što sam krenuo da proučavam Misli i obogati se. Nastavio je da mi govori kako cela naša porodica uživa u većem blagostanju i radosti danas zbog predivne knjige Napoleona Hila. Filozofija koja se nalazi na stranicama koje slede predstavlja jedan od najboljih pogleda na uspeh koji ćete ikada naći. Pronašla je svoj put u razmišljanjima naše porodice i u našim načinima života. Dok diktiram ove reči, sedim u biblioteci, okružen hiljadama knjiga – predivnih knjiga, ali nijedna od njih nije imala takav uticaj na moj život kao Misli i obogati se. Henri Ford, Džon D. Rokfeler, Tomas Edison i Aleksandar Grejam Bel bili su jedni od retkih bliskih prijatelja Napoleona Hila. Čak i ako ih ne istražite, imate dovoljno jasnu ideju o uticaju koji je imao rad ovih divnih pojedinaca na svet. Svesni smo njihovih uspeha zato što je, u većini slučajeva, njihovo ime povezano upravo sa uspehom. A ipak, prema načinu na koji razmišljam, skoro je nemoguće da tačno opišem pozitivan uticaj koji su imali Napoleon Hil i njegovo delo na svet. Kroz ovu knjigu, Napoleon Hil je promenio živote milionima ljudi. Danas, Hilova neverovatna istraživanja i organizovane informacije, koje potiču iz dugogodišnjeg zalaganja, dopiru do umova miliona ljudi širom sveta od kojih mnogi nisu nikada čuli za Napoleona Hila. Ipak, ti isti ljudi uživaju u mudrosti zajedno sa svima onima koji su pod uticajem izvanrednog rada Napoleona Hila. Kada sam prvi put uzeo u ruke primerak knjige Misli i obogati se, sedeo sam u vatrogasnoj stanici u predgrađu Toronta, u Kanadi. Bio sam jedan veoma zbunjen, nesrećan i švorc dvadesetšestogodišnjak. Skoro da nisam ni imao nikakvo formalno obrazovanje niti poslovno iskustvo. Moj mentalni fokus uvek je bio na onome što nisam imao, što mi je nedostajalo, i na razlozima zašto ne mogu da uradim ono o čemu maštam. Međutim, Hilov rad me je inspirisao, naterao me je da se usredsredim na ono što mogu da uradim. Dok sam proučavao moćne informacije koje se nalaze u ovoj knjizi, počeo sam da istražujem načine kako mogu da uradim nešto, pre nego zašto ne mogu. Knjiga Misli i obogati se me je naučila da radim na razvijanju veština i upravljanju slabostima. Tako što sam stalno čitao svako poglavlje iznova i iznova, počinjao sam da razvijam neku vrstu zdravog poštovanja prema sopstvenom potencijalu i sposobnostima. Danas posedujem nekoliko uspešnih kompanija koje posluju širom sveta. Privukao sam poslovne partnere sa kojima bi svako sarađivao sa ponosom. Društvo kompanija LajfSakses fokusira se na pružanje usluga u istoj oblasti kojoj je Hil posvetio život – pomaganje ljudima da razumeju potencijal koji imaju i načine da ga razviju. Stekao sam naviku čitanja nekoliko redova iz Misli i obogati se svakog dana i došao sam do zaključka da ću, sa bilo kojim izazovom da se suočim, naći rešenje na stranicama ove divne knjige. Druga navika koju sam stekao, a predlažem da je i vi usvojite, jeste da pročitate poglavlje o „Upornosti“ svakodnevno, trideset dana, bar dva puta godišnje. Nedavno sam putovao u Kuala Lumpur u Maleziji, da bih održao govor na međunarodnoj konferenciji Fondacije Napoleona Hila, gde je malezijskom premijeru uručena nagrada Napoleon Hil. Iako je Napoleon Hil krenuo ka narednoj fazi večnog puta, Fondacija Napoleona Hila je nastavila sa divnim radom. Jasno se sećam trenutka kada sam ušetao u biblioteku Fondacije, koja čuva većinu Hilovog originalnog materijala. Preplavio me je duboki osećaj zahvalnosti: osećao sam zahvalnost prema njemu i prema Fondaciji, za bogati život u kome uživam. Odlučite se sada – donesite čvrstu odluku da ćete kontrolisati filozofiju u ovoj knjizi da uradite za sebe ono što su uradili milioni ljudi širom sveta. Snažno insistiram na tome da uradite ono što sam i ja uradio pre četrdeset šest godina, da čitate ovu originalnu verziju knjige Misli i obogati se, iznova i iznova dok ne postane deo vašeg razmišljanja, vašeg postojanja. Bićete bogato nagrađeni ako tako učinite. Bob Proktor, bestseler autor, Rođeni ste bogati Naslov: Napoleon Hil: Misli i obogati se Izdavač: Finesa Strana: 292 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: A5 Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-6303-044-2

***************************NAGRADJENI FILMOVI 4 Filma - 4 DVD-a********************* -------------------------- 01. ALI - Kinematografska nagrada MTV-a ---------------------- Али (енгл. Ali) је филм из 2001. године о боксеру Мухамеду Алију. Режисер филма је Мајкл Ман, а главне улоге играју: Вил Смит, Џон Војт, Џејми Фокс, Марио Ван Пиблс и Џејда Пинкет Смит. Ali is a 2001 American biographical film directed by Michael Mann. The film tells the story of the boxer Muhammad Ali, played by Will Smith, from 1964 to 1974 featuring his capture of the heavyweight title from Sonny Liston, his conversion to Islam, criticism of the Vietnam War, banishment from boxing, his return to fight Joe Frazier in 1971, and, lastly, his reclaiming the title from George Foreman in the Rumble in the Jungle fight of 1974. It also discusses the great social and political upheaval in the United States following the assassinations of Malcolm X and Martin Luther King, Jr. during the presidency of Lyndon B. Johnson. Directed by Michael Mann Produced by Michael Mann Jon Peters James Lassiter Paul Ardaji A. Kitman Ho Screenplay by Michael Mann Eric Roth Stephen J. Rivele Christopher Wilkinson Story by Gregory Allen Howard Starring Will Smith Jamie Foxx Jon Voight Mario Van Peebles Ron Silver Jeffrey Wright Mykelti Williamson Music by Pieter Bourke Lisa Gerrard Cinematography Emmanuel Lubezki Edited by William Goldenberg Lynzee Klingman Stephen E. Rivkin Stuart Waks Production company Peters Entertainment Forward Pass Overbrook Films Distributed by Columbia Pictures Release dates December 25, 2001 Running time 157 minutes Country United States Language English ----------------------- 02. TRAFFIC - 4 OSKARA ----------------------- Путеви дроге (енгл. Traffic) је амерички филм режисера Стивена Содерберга 2000. године. Филм је адаптација британске ТВ серије Traffik. Добитник је Оскара за најбољу режију, монтажу, најбољи адаптирани сценарио и најбољу споредну мушку улогу. Traffic is a 2000 American crime drama film directed by Steven Soderbergh and written by Stephen Gaghan. It explores the illegal drug trade from a number of perspectives: a user, an enforcer, a politician and a trafficker. Their stories are edited together throughout the film, although some of the characters do not meet each other. The film is an adaptation of the British Channel 4 television series Traffik. 20th Century Fox, the original financiers of the film, demanded Harrison Ford play a leading role and that significant changes to the screenplay be made. Soderbergh refused and proposed the script to other major Hollywood studios, but it was rejected because of the three-hour running time and the subject matter — Traffic is more of a political film than most Hollywood productions. USA Films, however, liked the project from the start and offered the film-makers more money than Fox. Soderbergh operated the camera himself and adopted a distinctive cinematography tint for each story so that audiences could tell them apart. Traffic was critically acclaimed and earned numerous awards, including four Oscars: Best Director for Steven Soderbergh, Best Supporting Actor for Benicio Del Toro, Best Adapted Screenplay for Stephen Gaghan and Best Film Editing for Stephen Mirrione. It was also a commercial success with a worldwide box-office revenue total of $207.5 million, well above its estimated $46 million budget. In 2004, USA Network ran a miniseries—also called Traffic—based on the American film and the earlier British television series Directed by Steven Soderbergh Produced by Laura Bickford Edward Zwick Marshall Herskovitz Screenplay by Stephen Gaghan Based on Traffik by Alastair Reid Starring Don Cheadle Benicio del Toro Michael Douglas Luis Guzmán Dennis Quaid Catherine Zeta-Jones Music by Cliff Martinez Cinematography Steven Soderbergh Edited by Stephen Mirrione Production company Bedford Falls Productions Compulsion Inc. Initial Entertainment Group (IEG) Splendid Medien AG USA Films Distributed by Universal Pictures Running time 148 minutes Country United States Language English, Spanish ---------------------------- 03.BEFORE NIGHT FALLS - 3 Nagrade Festivala u Veneciji ------------------------- Before Night Falls je film iz 2000. godine. Scenario je zasnovan na istoimenoj autobiografiji kubanskog pesnika, Reinalda Arenasa. Film je režirao Julian Schnabel, koji je radio i na scenariju zajedno sa Cunningham O`Keefeom i Lázaro Gómez Carrilesom. Ovo je drugi film Juliana Schnabela, snimljen posle filma Basquiat (1996). Film je imao svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu, 2000. godine. Film je dobio brojne nagrade i nominacije, između ostalog i nominaciju za Oscara za najbolju glavnu mušku ulogu. Sadrzaj: Film nudi pogled na kubansko društvo posle revolucije, 1959. godine. Arenas (Javier Bardem), rođen kao nezakonito dete, svoje osećanje odbačenosti pokušava da izrazi kroz pisanje. Kada njegova majka prepoznaje talenat seli se u obližnji grad, gde Arenas prvi put otkriva privlačnost muškog tela. Sa revolucionarima dospeva u Havanu, koja nudi umetničku, društvenu i seksualnu slobodu ranog revolucionarnog perioda. Njegov biseksualni prijatelj, Pepe (Andrea Di Stefano) ga upoznaje sa krugom pisaca, uz čiju pomoć Arenas objavljuje svoj prvi roman u 23. godini. Sedamdesetih Castro počinje da zavodi svoju verziju komunizma, što, između ostalog, znači da muškarci moraju da budu kratko podšišani, pisci se smatraju neprijateljima, a gejevi se šalju na `re-edukaciju`. U početku uspeva da izbegne čistu, ali njegovi romani se više ne objavljuju na Kubi. Godine 1974. dvojica mladića mu ukradu odeću na plaži i kada ih on prijavi policiji, oni ga optužuju za zlostavljanje. Arenas uspeva da pobegne i neko vreme se krije, ali konačno je uhvaćen i zatvoren. U zatvoru on uspeva da piše i da prokrijumčari roman uz pomoć transvestite Bon Bon (Jonny Depp). Godine 1980. američki predsednik Jimmy Carter objavljuje da je SAD spremna da prihvati veći broj kubanskih izbeglica i Castro nudi izlaz kriminalcima, duševnim bolesnicima, gejevima i drugim `nepoželjnim` grupama. U New Yorku Arenas nastavlja da piše. Oboleo od AIDS-a, Arenas umire 1990. godine. U filmu je prikazano da ga je ugušio njegov partner, mada je njegova smrt zvanično zavedena kao samoubistvo. Directed by Julian Schnabel Produced by Jon Kilik Screenplay by Cunningham O`Keefe Lázaro Gómez Carriles Julian Schnabel Based on Before Night Falls by Reynaldo Arenas Starring Javier Bardem Olivier Martinez Johnny Depp Héctor Babenco Music by Carter Burwell Cinematography Xavier Pérez Grobet Guillermo Rosas Edited by Michael Berenbaum Production company El Mar Pictures, Grandview Pictures Distributed by Fine Line Features Release dates September 3, 2000 (Venice Film Festival) Running time 133 minutes Country United States Language English, Spanish, Russian, French -------------------------------- 04. MONSOON WEDDING - 2 Nagrade Festival u Veneciji --------------------------- Monsoon Wedding is a 2001 film directed by Mira Nair and written by Sabrina Dhawan, which depicts romantic entanglements during a traditional Punjabi Hindu wedding in Delhi. Writer Sabrina Dhawan wrote the first draft of the screenplay in a week while she was at Columbia University`s MFA film program. Monsoon Wedding earned just above $30 million at the box office. Although it is set entirely in New Delhi, the film was an international co-production between companies in India, the United States, Italy, France, and Germany. The film won the Golden Lion award and received a Golden Globe Award nomination. A musical based on the film is currently in development and is scheduled to premiere on Broadway in April 2014. The film was premiered in the Marché du Film section of the 2001 Cannes Film Festival. Directed by Mira Nair Produced by Caroline Baron Mira Nair Written by Sabrina Dhawan Starring Naseeruddin Shah Lillete Dubey Shefali Shah Vasundhara Das Vijay Raaz Tillotama Shome Music by Mychael Danna Cinematography Declan Quinn Edited by Allyson C. Johnson Production company Mirabai Films Distributed by USA Films Release dates 30 August 2001 (première at Venice) 30 November 2001 (Worldwide)[1] Running time 114 min Language English, Hindi, Punjabi

KOREOGRAFIJA MORIENDI, Borivoj Gerzić Izdavač: SAI, Beograd, 2016. Strana: 234 Cena knjige u knjižarama: 990 din. Predgovor Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla). Iz knjige: SAMJUEL BEKET „Uostalom, vrlo važno da li sam se rodio ili nisam, da li sam živeo ili nisam, da li sam umro ili tek umirem, radiću kako sam uvek radio, nemajući pojma šta radim, nemajući pojma ko sam, odakle sam, da li jesam.“ Malone umire, S. Beket Početkom decembra 1989, Beket se budi u staračkom domu u Parizu, gde je živeo poslednjih godinu-dve, oblači se i odlazi u trpezariju. Uznemireno hoda gore-dole pored stolova dok drugi jedu, gestikulira i nesuvislo govori. Pozivaju njegovog lekara. Na nosilima uzvikuje da odlazi, ali da će se vratiti. Nekoliko dana kasnije, medicinska sestra pronašla ga je onesvešćenog u kupatilu doma i pozvala hitnu pomoć. Odvoze ga u bolnicu Santa Ana, ali ispitivanja pokazuju da nije reč o srčanom udaru, pa ga prebacuju na neurološko odeljenje. Uglavnom je u konfuznom stanju, ili u nesvesti. Ipak, ponekad je nakratko u stanju da sa Žeromom Lendonom razgovora o svojim sabranim delima koja su u pripremi, ili da kaže pokoji stih Verlena, Kitsa, Tenisona. Potom je opet slab i u komi. Sve češće je uznemiren, pa mu daju sedative. Jedna od prijateljica koja ga posećuje saopštava mu da je Vaclav Havel postao predsednik Čehoslovačke. Beket je u stanju samo da se lako osmehne. Umire u bolnici 22. decembra 1989, usled „respiratornih problema“, od posledica jakog emfizema pluća, u polukomi. U jednom od svojih prvih tekstova, eseju o Prustu, napisao je: „Ma kakvo mišljenje imali mi o smrti, možemo biti sigurni da je ono besmisleno i bezvredno. Smrt ne možemo da uklopimo u svoj rokovnik.“ Što se tiče nadgrobne ploče, rekao je da mu je „svejedno koje će boje biti, dokle god je siva“. Njegov Estragon iz Godoa kaže svom kompanjonu: „Uvek nađemo nešto, je li, Didi, što nam daje utisak da postojimo?“, dok glavni lik iz priče „Izgnanik“ konstatuje: „Mudrujmo bez bojazni, magla će se zadržati.“ Sahranjen je u istom grobu na Monparnasu gde je počivala njegova supruga Suzan Dešvo-Dimenil, pijanistkinja, s kojom je u labavom braku proveo pedeset godina i koja je preminula nekoliko meseci pre njega. Nije bilo sveštenika niti govora. „Ja sam svoje završio“, rekao je Beket prijatelju koji ga je tih poslednjih meseci posetio u staračkom domu. „Samo što to toliko dugo traje.“ Ovaj je skupio hrabrost i upitao ga: „Sad kada je skoro kraj, Same, je li na tom putovanju bilo ičega vrednog?“ „Veoma malo“, glasio je odgovor. „Veoma malo.“ Posle toga, dokrajčili su flašu viskija. 83  TOMAS BERNHARD Tomas Bernhard je kao sedamnaestogodišnjak, na studijama muzike, dobio zapaljenje pluća, što je prešlo u tuberkulozu, pa u sarkoidozu. Bolest će potom polako zahvatati limfni sistem i pluća, na kraju preći i na srce, a od posledica svega toga Bernhard će umreti u 58. godini. Bolest će ga opsedati i u literaturi („Suština bolesti je mračna kao suština života“ i „Bolesnik je pronicljiv čovek, niko nema jasnu sliku sveta kao on... Umetnik, pisac posebno... ima jasnu obavezu da povremeno boravi u bolnici, svejedno da li je bolnica zaista bolnica, ili zatvor ili manastir“). Sam Bernhard ceo život teško je disao i imao stalni strah da će se ugušiti. Kontakti sa ženama bili su mu neobični, nije zabeležena nijedna njegova ljubavna veza („Nije mi potrebna ni sestra ni ljubavnica“), iako je sa ženom koja je bila 37 godina starija od njega, Hedvig Stavianiček, živeo 35 godina u prijateljskom odnosu („Ta osoba me štiti, daje mi podršku, ali i dominira“). Po svemu sudeći, bio je aseksualan („Seksualnost me nikada nije interesovala. Nije mi bila ni moguća, jednostavno zbog moje bolesti, jer u vreme kada bi sve to bilo prirodno i kada je trebalo da počnem, nisam imao fizičkih uslova“). Smrt ga je sprečila da napiše ljubavni roman s čudnim nazivom Sebi slomiti glavu. Rođen iz neželjene trudnoće (oca nije upoznao), u svojim knjigama bavio se samoubistvom, ludilom i raznim opsesijama (a izjavio je da je jedina knjiga koja ga je uveseljavala Šopenhauerov Svet kao volja i predstava). Za seosku kuću u Olsdorfu koju je kupio 1965. da bi u njoj pisao rekao je da bi bilo dobro da, kad on umre, bude uništena vatrom, „da bi pucketanje plamena bilo posmrtna muzika za moju sahranu“. Nije imao preterano pohvalno mišljenje o ljudima, držao ih je za ne mnogo pametne („upotrebljavajući samo usta, ali ne i mozak, razvijaju nepca i čeljust, ali im mozak ostane nerazvijen“). Umire 1989. u svom stanu u gradiću Gmundenu (Gornja Austrija), u krevetu, u poluizdignutom položaju (gušio se kada bi bio ispružen), s čašom soka od grožđa u ruci. Njegov polubrat Peter je pored njega, i on neće ispoštovati Bernhardovu želju da mu dela više ne budu objavljivana u Austriji. „Uopšte ne mislim na smrt“, govorio je Bernhard, „ali smrt stalno misli na mene.“ U jednom od poslednjih intervjua, rekao je: „Sve na kraju propada, sve se svršava na groblju. Ništa tu ne možemo. Smrt dolazi po sve, i to je to. Mnogi se predaju smrti već sa 17–18 godina. Mladi ljudi danas hrle u naručje smrti već sa 12 godina, a mrtvi su sa 14. Postoje i usamljeni borci koji se opiru do 80 ili 90, a onda i oni umru, ali bar su duže živeli. A pošto je život prijatan i zabavan, zabava im traje duže. Oni koji umru ranije, manje su se zabavljali, i treba ih žaliti. Oni nisu uspeli da upoznaju život, jer život takođe podrazumeva dug život, sa svim svojim grozotama.“ 58  STIV DŽOBS Stiv Džobs, „kreativni preduzimač“ koji je (sa Stivom Voznijakom) 1976. godine stvorio kompaniju Epl (i proizvode poput ajpoda, ajfona ili ajpeda), umro je 2011, posle nekoliko godina borbe sa rakom pankreasa, u svojoj kući u Palo Altu, Kalifornija, okružen porodicom. Pošto je pogledao u sestru, pa u decu, na kraju i u suprugu, koji su svi stajali oko njega uz krevet, pogled mu je odlutao negde iznad njih. Po svedočenju njegove sestre, poslednje reči bile su mu: „Au, au, au.“ Posle toga, izgubio je svest i umro dan kasnije. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u neobeleženom grobu (bez nadgrobnog kamena). Kad je saznao da je bolestan, osam godina pre toga, okrenuo se alternativnoj medicini i devet meseci odbijao operaciju koja bi ga možda spasla, sve dok nije bilo prekasno (operisan je ipak 2004). Prilikom primanja jedne počasne titule, već oboleo, rekao je: „Svest o tome da ću uskoro biti mrtav je najvažnije oruđe koje sam ikada pronašao, jer mi olakšava donošenje bitnih odluka o životu. Skoro sve – sva spoljašnja očekivanja, sav ponos, sav strah od sramote ili neuspeha – sve to pada u vodu pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno. Svest o tome da ćete umreti je najbolji način za koji znam da izbegnete zamku mišljenja da imate nešto da izgubite.“ U jednom govoru iz 2005. na Univerzitetu Stanford, rekao je da je „smrt po svemu sudeći najbolja invencija života“. 56 SADRŽAJ Akutagava, Rjunosuke Anderson, Šervud Andrić, Ivo Arto, Antonen Beket, Samjuel Beriman, Džon Bernhard, Tomas Betoven, Ludvig van Bodler, Šarl Borhes, Horhe Luis Broz, Josip Bukovski, Čarls Crnjanski, Miloš Cvajg, Štefan Čehov, Anton Ćopić, Branko Delez, Žil Dikens, Čarls Dostojevski, Fjodor Mihailovič Džobs, Stiv Džojs, Džejms Falači, Orijana Ficdžerald, Fransis Skot Fišer, Robert Flober, Gistav Ford, Džon Foster Volas, Dejvid Frojd, Sigmund Gaudi, Antoni Gari, Romen Gilmor, Gari Gogen, Pol Gogolj, Nikolaj Vasiljevič Guld, Glen Haksli, Oldos Hemingvej, Ernest Hičens, Kristofer Hitler, Adolf Jursenar, Margerit Kafka, Franc Kalo, Frida Kant, Imanuel Karađorđe, Đorđe Petrović Karver, Rejmond Kibler-Ros, Elizabet Kiš, Danilo Kjerkegor, Seren Kortasar, Hulio Larkin, Filip Levi, Primo Lorka, Federiko Garsija Majakovski, Vladimir Majka Tereza Mejerholjd, Vsevolod Mišima, Jukio Mopasan, Gi de Musolini, Benito Nej, Mišel Neruda, Pablo O’ Henri Paveze, Čezare Pikaso, Pablo Pinter, Harold Plat, Silvija Plinije, Gaj Po, Edgar Alan Prisli, Elvis Puškin, Aleksandar Rajh, Vilhelm Rembo, Artur Sartr, Žan-Pol Savić Rebac, Anica Selin, Luj Ferdinand Seneka, Lucije Enej Sezan, Pol Sokrat Staljin, Josif Visarionovič Svift, Džonatan Šeli, Persi Biš Šopehauer, Artur Šulc, Bruno Šumanović, Sava Tesla, Nikola Tolstoj, Lav Nikolajević Tomas, Dilan Tuluz-Lotrek, Anri de Tven, Mark Vajld, Oskar Vajninger, Oto Vilijams, Tenesi Volsingam, Fransis Von, Kit Vulf, Virdžinija Žari, Alfred Pogledajte i ostale knjige koje prodajem: https://www.kupindo.com/MojKupindo/Prodajem

SN Liber, 1978. Čuvena edicija Američki roman Prevod Antun Šoljan Srpski prevod romana izašao pod naslovom `Sunce se ponovo rađa`. Najvažniji roman takozvane izgubljene generacije, A sunce izlazi jedno je od remek-djela nobelovca Ernesta Hemingwaya (1899. – 1961.) i najpoznatiji primjer njegova suzdržanog, ali britkog i snažnog stila. U ovom bolnom uvidu u razočaranje i tjeskobu generacije koju je iznjedrio Prvi svjetski rat, Hemingway nas upoznaje s dva fantastična lika: Jakeom Barnesom i lady Brett Ashley. Isprepletena tugom, žudnjom, trenutcima razularenog pijančevanja i trenutcima bolne onemoćalosti, radnja romana prati Brett, Jakea i živopisnu skupinu iseljenika na putu iz noćnog života Pariza dvadesetih godina prošlog stoljeća do brutalnih arena za borbe bikova u Španjolskoj. To je doba moralnog bankrota, duševnog rasapa, neostvarenih ljubavi i snova koji se izjalovljuju. Prvi put objavljen 1926., roman A sunce izlazi odigrao je ključnu ulogu u izgradnji Hemingwayeve reputacije kao jednog od najpoznatijih pisaca dvadesetog stoljeća. Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“, kako ih je nazvala Gertruda Stajn. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Detinjstvo i mladost Ernest Miler Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u državi Ilinois, predgrađu Čikaga,[1] od Klarensa Hemingveja, lekara, i Grejs Hemingvej, muzičarke. Njegovi roditelji su bili dobro obrazovani i poštovani u Oak Parku,[2] konzervativnoj zajednici o kojoj je stanovnik Frank Lojd Rajt rekao: „Toliko dobrih crkava za toliko dobrih ljudi.“ [2] Kada su se Klarens i Grejs Hemingvej uzeli 1896. godine, živeli su sa Grejsinim ocem, Ernestom Halom,[3] po kome su nazvali svog prvog sina, drugo od njihovo šestoro dece. Njegova sestra Marselin prethodila mu je 1898, a slede Ursula 1902, Madelajn 1904, Karol 1911. i Lester 1915.[2] Hemingvej je pohađao srednju školu Oak Park and River Forest High School od 1913. do 1917. Bio je dobar sportista, bavio se brojnim sportovima - boksom, atletikom, vaterpolom i fudbalom; dve godine nastupao u školskom orkestru sa sestrom Marselin; i dobio dobre ocene na časovima engleskog jezika.[4] Grejs i Ernest Hemingvej, 1899. godina Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Iako ga novinarstvo nije dugo zadržalo, oslanjao se na novinarski stil pisanja; `Koristite kratke rečenice. Koristite kratke prve pasuse. Koristite energičan engleski jezik. Budite pozitivni, a ne negativni.`[5] Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Prvi svetski rat U decembru 1917. Hemingvej je odgovorio na poziv Crvenog krsta i prijavio se za vozača hitne pomoći u Italiji,[6] nakon što nije uspeo da se prijavi u američku vojsku zbog lošeg vida.[7] U maju 1918. isplovio je iz Njujorka i stigao u Pariz dok je grad bio bombardovan od strane nemačke artiljerije.[8] Tog juna stigao je na italijanski front. Prvog dana u Milanu, poslat je na mesto eksplozije fabrike municije kako bi se pridružio spasiocima koji su preuzimali ostatke ženskih radnika. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi `Smrt u popodnevnim časovima`: „Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.“[9] Nekoliko dana kasnije, bio je smešten u Fosaltu di Pjave. Ernest Hemingvej u Milanu, 1918. godina. Dana 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za muškarce na prvoj liniji fronta.[9] Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost.[10] Tada je još uvek imao samo 18 godina. Hemingvej je kasnije rekao za incident: `Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju; ne vi... Onda kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.“[11] Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta.[12] Dok se oporavljao, zaljubio se u Agnes fon Kurovski, sedam godina stariju medicinsku sestru Crvenog krsta. Kada se Hemingvej vratio u Sjedinjene Države u januaru 1919, verovao je da će mu se Agnes pridružiti za nekoliko meseci i da će se njih dvoje venčati. Umesto toga, u martu je dobio pismo sa njenom najavom da je verena za italijanskog oficira. Biograf Džefri Mejers piše da je Agnesino odbijanje devastiralo i zastrašilo mladića; u budućim vezama Hemingvej je sledio obrazac napuštanja žene pre nego što bi ona mogla da ga napusti.[13] Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Toronto i Čikago Hemingvej se vratio kući rano 1919. godine. Pre 20. godine, iz rata je stekao zrelost koja se kosila sa životom kod kuće bez posla i sa potrebom za oporavkom.[14] Kao što Rejnolds objašnjava, „Hemingvej nije zaista mogao reći roditeljima šta misli kada je video svoje krvavo koleno. Nije mogao da im kaže koliko se uplašio „u drugoj zemlji sa hirurzima koji mu na engleskom nisu mogli reći da li će mu amputirati nogu ili ne.`[15] Hemingvej u bolnici Crvenog Krsta, 1918. godina Kada je Hedli Ričardson došla u Čikago u posetu sestri Hemingvejevog cimera, Hemingvej se zaljubio. Kasnije je tvrdio: „Znao sam da je ona devojka za koju ću se oženiti.“ [16] Hedli, crvenokosa, sa „negujućim instinktom“, bila je osam godina starija od Hemingveja.[16] Uprkos razlici u godinama, Hedli, koja je odrasla sa prezaštitničkom majkom, izgledala je manje zrelo nego obično za mladu ženu njenih godina.[17] Bernis Kert, autorka knjige `Žene Hemingveja`, tvrdi da je Hedli bila „evokativna“ u odnosu na Agnes, ali da je Hedli imala detinjstvo koje je Agnes nedostajalo. Njih dvoje su se dopisivali nekoliko meseci, a zatim su odlučili da se venčaju i otputuju u Evropu.[16] Želeli su da posete Rim, ali ih je Šervud Anderson ubedio da posete Pariz, pišući pisma za mladi par.[18] Venčali su se 3. septembra 1921; dva meseca kasnije, Hemingvej je angažovan kao strani dopisnik Toronto Stara, a par je otišao u Pariz. O Hemingvejevom braku sa Hedli, Mejers tvrdi: „Sa Hedli je Hemingvej postigao sve čemu se nadao sa Agnes: ljubav lepe žene, dobar prihod, život u Evropi.“[19] Pariz Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Ernest Hemingvej, slika iz pasoša, 1923. godina Gertruda Stajn i Džek Hemingvej u Parizu. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“. Neki od ovih umetnika bili su: Ezra Paund, Getruda Stajn, Frensis Skot Ficdžerald, Silvija Bič, Džejms Džojs, Maks Istmen i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa. Hemingvej je putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Vratili su se na Kubu pre objave rata Sjedinjenih Država tog decembra, kada je ubedio kubansku vladu da mu pomogne u preuređivanju Pilara, koji je nameravao da koristi u zasedi nemačkih podmornica kod obala Kube.[20] Sa Hedli je dobio sina, Džeka Hemingveja. Ki Vest i Karibi Ernest Hemingvej i njegova žena Paulin, 1927. godina Hemingvej i njegova nova žena Paulin otputovali su u Kanzas Siti, gde se njihov sin Patrik rodio 28. juna 1928. Paulin je imala teške porođaje; Hemingvej je izmislio verziju događaja kao deo `Oproštaja od oružja`. Nakon Patrikovog rođenja, Paulin i Hemingvej putovali su u Vajoming, Masačusets i Njujork.[21] Spremajući se da se ukrca na voz za Floridu, primio je vest da mu se otac ubio.[22] Hemingvej je bio skrhan, pošto je ranije pisao svom ocu i govorio mu da se ne brine zbog finansijskih poteškoća; pismo je stiglo nekoliko minuta nakon samoubistva. Shvatio je kako se Hedli morala osećati nakon samoubistva sopstvenog oca 1903. godine i prokomentarisao je: „Verovatno ću ići istim putem“.[22] Hemingvej je imao dva sina sa Paulin. Španski građanski rat Godine 1937. Hemingvej je otišao u Španiju da izveštava o španskom građanskom ratu za Severnoameričku novinsku alijansu (NANA), uprkos oklevanju Paulin da ne radi u ratnoj zoni.[23] Hemingveju se u Španiji pridružila novinarka i spisateljica Marta Gelhorn, koju je godinu dana ranije upoznao u Ki Vestu. Poput Hedli, Marta je bila rodom iz Sent Luisa, i poput Paulin, radila je za Voug u Parizu. O Marti, Kert objašnjava, „nikada mu nije udovoljavala onako kao što su to činile druge žene“.[24] Gelhorn i Hemingvej, 1941. godina Krajem 1937. godine, dok je bio u Madridu sa Martom, Hemingvej je napisao svoju jedinu dramu, `Peta kolona`, dok su grad bombardovale frankističke snage.[25] Vraćao se u Ki Vest na nekoliko meseci, a zatim se dva puta vraćao u Španiju 1938. godine, gde je bio prisutan u bici kod Ebra, poslednjem republičkom štandu, i bio je među britanskim i američkim novinarima koji su jedni od poslednjih napusti bitku dok su prelazili reku.[26] Četiri godine je ova veza održavana u tajnosti, a onda se razveo od supruge, kako bi se venčao sa Martom. Još jedan od razloga bračnog kraha bili su njihovi različiti stavovi u vezi političkih pitanja. Paulin je bila na strani fašističkog režima, dok je Hemingvej bio na strani komunističkih lojalista.[27] Kuba Ernest Hemingvej radi na romanu `Za kim zvona zvone` Početkom 1939. Hemingvej je svojim čamcem prešao na Kubu da bi živeo u hotelu Ambos Mundos u Havani. Ovo je bila faza sporog i bolnog razdvajanja od Paulin, koja je započela kada je Hemingvej upoznao Martu Gelhorn.[28] Marta mu se ubrzo pridružila na Kubi i oni su iznajmili imanje od 6,1 ha (15 acres), udaljeno 24 km od Havane. Paulin i deca napustili su Hemingveja tog leta, nakon što se porodica ponovo okupila tokom posete Vajomingu; kada je završen njegov razvod od Paulin, on i Marta su se venčali 20. novembra 1940. u Šajenu, Vajoming.[29] Bio je zgađen kada je video da jedan njegov prijatelj dozvoljava mačkama da jedu sa stola, ali je zavoleo mačke dok je bio na Kubi. Imao ih je na desetine, a čak i dan danas, potomci njegovih mačaka su na sigurnom, na njegovom imanju nedaleko od Havane.[30] Gelhorn ga je inspirisala da napiše svoj najpoznatiji roman `Za kim zvona zvone`. Delo je postalo `najbolja knjiga meseca`, i prodato je pola miliona primeraka u roku od nekoliko meseci, nominovano je za Pulicerovu nagradu i, prema rečima Mejersa, „trijumfalno je ponovo uspostavilo Hemingvejevu književnu reputaciju.`[31] Drugi svetski rat Hemingvej je bio u Evropi od maja 1944. do marta 1945. Kada je stigao u London, upoznao je dopisnicu časopisa `Time` Meri Velš, u koju se zaljubio. Marta je bila primorana da pređe Atlantik brodom napunjenim eksplozivom jer je Hemingvej odbio da joj pomogne da dobije propusnicu za štampu u avionu, a ona je stigla u London kako bi ga pronašla hospitalizovanog sa potresom mozga u saobraćajnoj nesreći.[32] Ernest Hemingvej i Bak Lanham, 1944. godina. Bila je neempatična prema njegovoj nesreći; optužila ga je za nasilnika i rekla mu da je „gotova, apsolutno gotova`.[32] Martu je Hemingvej poslednji put video u martu 1945. godine, dok se pripremao za povratak na Kubu[33], a njihov razvod je završen kasnije te godine.[32] U međuvremenu, zamolio je Meri Velš da se uda za njega na njihovom trećem sastanku.[32] Hemingvej je pratio trupe do iskrcavanja u Normandiji noseći veliki zavoj za glavu, prema Mejersu smatran „dragocenim teretom“ i nije mu dozvoljeno da ode na obalu.[34] Desantni brod se našao na vidiku plaže Omaha pre nego što se našao pod neprijateljskom vatrom i okrenuo se nazad. Hemingvej je kasnije napisao u Kolijeru da je mogao da vidi „prvi, drugi, treći, četvrti i peti talas [desantnih trupa], ležali su tamo gde su pali, izgledajući kao teško natovareni snopovi na ravnom šljunčanom potezu između mora i prvog pokrivača.`[35] Melov objašnjava da, tog prvog dana, nijednom dopisniku nije bilo dozvoljeno da sleti i Hemingvej je vraćen u Dorotea Diks.[36] Dana 25. avgusta bio je prisutan oslobađanju Pariza kao novinar; suprotno Hemingvejevoj legendi, on nije bio prvi u gradu.[37] U Parizu je posetio Silviju i Pabla Pikasa sa Meri Velš, koja mu se tamo pridružila; u duhu sreće oprostio je Gertrudi Stajn.[38] Kasnije te godine, primetio je teške borbe u bici kod Hurtgen šume.[37] 17. decembra 1944, sam se odvezao u Luksemburg, uprkos bolesti, da izveštava o bitkama. Čim je stigao, Lanham ga je predao lekarima, koji su ga hospitalizovali zbog upale pluća; oporavio se nedelju dana kasnije, ali veći deo borbi bio je završen.[39] 1947. godine Hemingvej je nagrađen Bronzanom zvezdom za hrabrost tokom Drugog svetskog rata. Prepoznali su da je bio „pod vatrom u borbenim oblastima kako bi stekao tačnu sliku uslova“, uz pohvalu da je „svojim talentom izražavanja, gospodin Hemingvej omogućio čitaocima da steknu živu sliku o poteškoćama i trijumfima vojnik fronta i njegova organizacija u borbi.` [20] Kuba i Nobelova nagrada Hemingvej je rekao da je „bio bez posla kao pisac“ od 1942. do 1945. tokom svog boravka na Kubi.[40] 1946. oženio se Meri, koja je pet meseci kasnije imala vanmateričnu trudnoću. Porodica Hemingvej pretrpela je niz nesreća i zdravstvenih problema u godinama posle rata: u saobraćajnoj nesreći 1945. godine „slomio je koleno“ i zadobio još jednu „duboku ranu na čelu“; U uzastopnim skijaškim nesrećama Meri je slomila prvo desni, a zatim i levi članak. U saobraćajnoj nesreći 1947. godine Patrik je bio ranjen u glavu i teško bolestan.[41] Hemingvej je utonuo u depresiju kad su njegovi književni prijatelji počeli da umiru: 1939. Vilijam Batler Its i Ford Madok Ford; 1940. F. Skot Ficdžerald; 1941. Šervud Anderson i Džejms Džojs; 1946. Gertruda Stajn; a sledeće 1947. godine Mek Perkins, Hemingvejev dugogodišnji urednik i prijatelj.[42] Tokom ovog perioda patio je od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa - od kojih je većina bila rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijanja.[43] Ipak, u januaru 1946, započeo je rad na Rajskom vrtu, završivši 800 stranica do juna.[44] Ernest Hemingvej sa mačkom, 1955. godina. 1948. godine Hemingvej i Meri otputovali su u Evropu, boraveći u Veneciji nekoliko meseci. Dok je bio tamo, Hemingvej se zaljubio u tada 19-godišnju Adrianu Ivančič. Ivančič je bila njegova inspiracija za delo `Preko reke pa u šumu` 1950. godine, kog je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Ernest i Meri Hemingvej u Africi, 1953. godina Hemingvej je zatim otputovao u Afriku. 1954. godine, Hemingvej je bio gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće. Let za razgledanje grada iznad Belgijskog Konga unajmio je kao božićni poklon Meri. Na putu da fotografišu Murčison Fols iz vazduha, avion je udario u napušteni komunalni stub i pao. Hemingvej je povredio glavu, dok je Meri slomila dva rebra.[45] Sledećeg dana, pokušavajući da dođu do medicinske pomoći u Entebeu, ukrcali su se na drugi avion koji je eksplodirao pri poletanju, a Hemingvej je zadobio opekotine i još jedan potres mozga, ovaj dovoljno ozbiljan da prouzrokuje curenje cerebralne tečnosti.[46] Posle toga, zadesila ga je još jedna nesreća kada je u njegovom kampu izbio požar i on je zadobio opekotine drugog stepena.[47] Nesreće su dovele do fizičkog i psihičkog pogoršanja. Posle pada aviona, Hemingvej je pio jače nego obično da bi se borio protiv bolova zbog povreda.[48] Hemingvej zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade, ali je zato pripremio govor koji glasi: Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce umanjuju piščevu usamljenost, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Kako javno raste, tako odbacuje usamljenost i često mu se posao pogoršava. Jer svoj posao radi sam, a ako je dovoljno dobar pisac, svakodnevno se mora suočavati sa večnošću ili njenim nedostatkom.[49] Političku i ekonomsku nepravdu osudio je u delima „Imati i nemati“ i „Peta kolona“. U delu „Kome zvono zvoni“ tematizuje problem gubitka slobode.[27] Smrt Pušten je iz bolnice krajem juna i stigao je kući u Kečum 30. juna. Otključao je podrumsko spremište u kome su se nalazile njegove puške, popeo se gore do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe sa „dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da je mogla biti prijatelj“.[50] Završio je isto kao i njegov otac. Meri je pozvala bolnicu, a lekar je brzo stigao u kuću utvrdivši da je Hemingvej „umro od samonanesene rane u glavi“. Meri je sedirana i odvezena u bolnicu, a sutradan se vratila kući koju je očistila i pobrinula se za sahranu i putne aranžmane. Bernis Kert piše da joj se samoubistvo Hemingveja činilo nerealnim i novinarima je rekla da je njegova smrt bila slučajna.[51] U intervjuu za štampu pet godina kasnije, Meri je potvrdila da je pucao u sebe.[52] Hemingvejovo ponašanje tokom poslednjih godina bilo je slično ponašanju njegovog oca pre nego što se i on sam ubio;[53] njegov otac je možda imao naslednu hemohromatozu, pri čemu prekomerno nagomilavanje gvožđa u tkivima kulminira mentalnim i fizičkim pogoršanjem.[53] Njegova sestra Ursula i brat Lester su takođe počinili samoubistvo.[54] Na njegovom grobu je nekoliko decenija kasnije napisano sledeće:[55] `Najviše od svega što je voleo je jesen, lišće žuto na pamučnom drvetu, lišće koje pluta potocima, pastrmke a iznad brda, visoko plavo nebo bez vetra, ... Sad će zauvek biti deo njih.` Nasleđe Spomenik Ernestu Hemingveju u Pamploni. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine.[56] Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu.[57] Njegova dečačka kuća, u Oak Parku u državi Ilinois, muzej je i arhiva posvećena Hemingveju,[58] kao i njegova rezidencija na Havani.[59] O njegovom životu 2021. je snimljena trodelni dokumentarna serija Hemingvej.[60][61] Citati Ovako je Hemingvej govorio o životu: Ne postoji prijatelj tako lojalan kao knjiga. Sreća je kod inteligentnih ljudi najređa stvar koju znam. Volim da spavam. Moj život ima tendenciju da se raspadne kada sam budan, znate? Uvek uradi trezan ono što si rekao da ćeš uraditi pijan. To će te naučiti da držiš jezik za zubima. Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ – jeste da mu veruješ. Sve što treba da uradiš je da napišeš jednu istinitu rečenicu. Napiši najistinitiju rečenicu koju znaš. Ja pijem da bih druge ljude učinio zanimljivijim. Kada ljudi pričaju, slušaj u potpunosti. Većina ljudi nikada ne sluša. Život svakog čoveka se završi isto. Postoje samo detalji kako je živeo i kako je umro koji ga razlikuju od drugih. Nikad ne mešaj pokret sa akcijom. Mačka ima potpunu emocionalnu iskrenost, ljudska bića, iz jednog ili drugog razloga, mogu sakriti svoja osećanja, ali mačka ne može. Moj cilj je da stavim na papir sve što vidim ili doživim, na najbolji i najjednostavniji način. Dela (Knjige izdate nakon 1961. su Hemingvejeva posthumna dela.)[62][63] Matica srpska objavila je Izabrana dela Ernesta Hemingveja 1982. godine. Romani i novele (1926) Proletnje bujice (1926) Sunce se ponovo rađa (1929) Zbogom oružje (1937) Imati i nemati (1940) Za kim zvono zvoni (1950) Preko reke i u šumu (1952) Starac i more (1970) Otoci u struji (1986) Rajski vrt (1999) Istina u svitanje Dokumentarna literatura (1932) Smrt popodne (1935) Zeleni bregovi Afrike (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Pokretni praznik (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Opasno leto (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Pisma (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Antologije (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Zbirke kratkih priča (1923) Tri priče i deset pesama (1924) U naše vreme (Ponovo objavljena 1925. sa četrnaest dodatnih kratkih priča) (1927) Muškarci bez žena (1933) Pobednik ništa ne dobija (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Snegovi Kilimandžara i druge priče (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Priče o Niku (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War (2008) Hemingway on Paris

ERNEST HEMINGVEJ PRIPOVETKE Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War

ERNEST HEMINGVEJ PREKO REKE I U ŠUMU Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War

Detalji predmeta Stanje Polovno Borgward und seine autos Odlično očuvano, tvrd povez, omot, 255 str Боргвард С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Боргвард нем. Borgward Borgward-logo.png Врста Јавна компанија Делатност Аутомобилска индустрија Основано 1929. Оснивачи Карл Ф. В. Боргвард Седиште Бремен, Немачка Руководиоци Кристијан Боргвард Производи Аутомобили Веб-сајт Боргвард (нем. Borgward) је немачки произвођач аутомобила са седиштем у Бремену. Компанију је основао Карл Ф. В. Боргвард (нем. Carl Friedrich Wilhelm Borgward) 1929. године, а која је престала са радом 1961. године. Боргвард групација је у своје време производила возила под брендовима Боргвард, Ханза, Голијат и Лојд. Бренд је поново покренуо Карлов унук 2015. године када је на Међународном салону аутомобила у Франкфурту први пут представио потпуно нов аутомобил. Садржај 1 Историја 1.1 Оснивање и ране године 1.2 Период након Другог светског рата 1.3 Банкрот компаније 1.4 Нови почетак 2 Модели 2.1 Садашњи модел 2.2 Некадашњи модели 3 Галерија 4 Референце 5 Спољашње везе Историја Оснивање и ране године Голијат пионир Почетак стварања ауто-компаније Боргвард започиње још 1919. године када Карл Боргвард постаје партнер и генерални директор Bremer Reifen-Industrie GmbH, која је у почетку производила све од кухињске опреме до малих пољопривредних машина. Касније Карл Боргвард успева да преусмери производњу на радијаторе и блатобране за аутомобилску индустрију, тачније за фирму Bremer Hansa Lloyd Werken, чија су возила у Првом светском рату тешко оштећена. 1921. године Карл Боргвард постаје једини акционар у компанији, која је преименована у Bremer Kühlerfabrik Borgward & Co.[1] Ханза 1100 Прво возило које је Боргвард пројектовао и изградио, 1924. године, звало се Blitzkarren, што у преводу значи муњевита кола. То је било лако доставно возило са три точка и са свега 2 коњске снаге. Користиле су га немачке поште, а касније и разни трговци, пекари и други мали индустријалци. 1928. компанија се шири и добија нови назив Goliath-Werke Borgward & Co GmbH. Наредне године Карл Боргвард са партнером Вилхелмом Текленборгом стичу већински пакет акција у Hansa-Lloyd-Werke и постају чланови Извршног одбора. 1931. године спајају Hansa-Lloyd-Werke са Goliath-Werke Borgward & Co и настаје нова фирма Hansa-Lloyd und Goliath-Werke Borgward & Tecklenborg oHG. У то време настаје наследник муњевитих кола такође троточкаш под називом Голијат пионир. 1934. године лансирају моделе Ханза 1100 и Ханза 1700, то су били први озбиљни и веома успешни аутомобили, који су се могли равноправно носити са реномираним произвођачима као што су били Опел, Форд, Адлер, Ханомаг и други. Компанија се даље шири, купују се локације за нове фабрике, а Карл Боргвард 1937. постаје једини власник, чији је назив Hansa-Lloyd-Goliath Werke Carl F. W. Borgward. 23. септембра 1938. отвара се нова фабрика у Бремену, а фирма се зове Carl F. W. Borgward Bremen Automobil und Motoren Werke. 1939. године Ханза модели су преименовани у Боргвард и спадају међу водећим немачким аутомобилима. Исте године направљена су возила под називом Боргвард 2000/2300.[1] Период након Другог светског рата У Другом светском рату фабрике су у великој мери уништене. Карла Богрварда су 1945. ухапсили Американци и он је провео две и по године у затвору. Године 1948. преузима контролу над компанијом и почиње са производњом камиона. Због рационалне расподеле сировина и продаје возила, 1949. године формира три одвојене фирме из постојећег пословања, а то су Лојд, Голијат и Боргвард. На сајму аутомобила у Женеви 1949. представљен је Боргвард ханза 1500, први нови немачки аутомобил произведен после рата. Овај аутомобил је био далеко испред свог времена, радило се о првом европском аутомобилу са понтон каросеријом. Затим долази модел Боргвард ханза 1800. Фирма улази у сегмент луксузних аутомобила представљајући на салону у Франкфурту 1952. године модел Боргвард ханза 2400. Овај аутомобил је веома лоше прошао на тржишту. 10. јуна 1954. лансирана је изузетно популарна "боргвард изабела", којих је продато око 200.000 комада. Била је у верзији и кабриолета и каравана.[2] Педесетих година 20. века, Боргвард је представљао трећег произвођача аутомобила у Западној Немачкој након Фолксвагена и Опела са гамом малих, средњих и луксузних аутомобила, као и лаких и тежих комерцијалних возила. Аутомобили су сматрани иновативним, луксузним, елегантним, инжењерски прецизним и поузданим.[1] 1959. године на сајму у Франкфурту приказан је нови Боргвард 2300, који ће се касније звати Боргвард П100. Био је најпрестижнији модел компаније и први немачки серијски аутомобил са ваздушним ослањањем точкова.[2] Банкрот компаније Боргвард BX7 Почетне проблеме 1960. године изазвали су губици Лојда и Голијата. У исто време америчка компанија која увози аутомобиле је банкротирала и дилери отказују преко 9000 возила. Продаја иде све лошије, а возила има у великим залихама. 1961. Карл Боргвард одлази из фирме, а компанијом руководи Сенат. Банке одбијају план да финансирају 10 милиона марака у компанију, а добављачи не испоручују робу и тако је крајем 1961. Боргвард банкротирао. Модели Изабела и П100 су се производили од 1967. до 1970. у Мексику.[2] За 42 године постојања произведено је преко милион аутомобила са знаком ове марке. Боргвард је поред аутомобила израђивао и камионе, аутобусе, али и разне врсте пловила, па чак и хеликоптере.[3] Нови почетак Унук Карла Боргварда, Кристијан Боргвард је на салону у Женеви 2015. године најавио повратак бренда на тржиште. Након 54 године компанија Боргвард је на салону у Франкфурту представила нови модел под називом Боргвард BX7. Међутим, Боргвард се вратио захваљујући капиталу кинеске компаније Фотон мотор, која ће финансирати још пет нових модела.[4] На салону аутомобила у Женеви 2016. године, Боргвард је представио два модела, мањи теренац BX5 и СУВ-купе BX6 TS. Модели Садашњи модел Боргвард BX5 (2016–) Боргвард BX6 TS (2016–) Боргвард BX7 (2015–) Некадашњи модели Боргвард 2000 (1938–1939) Боргвард 2300 (1939–1942) Боргвард ханза 1500 (1949–1952) Боргвард ханза 1800 (1952–1954) Боргвард ханза 1800 Д (1953–1954) Боргвард ханза 2400 (1952–1958) Боргвард изабела (1954–1961) Боргвард П100 (1959–1961) Боргвард арабела (1959–1961) Боргвард 230 (1967–1970) у Мексику Галерија Боргвард ханза 1500 Боргвард ханза 1800 Боргвард ханза 2400 (1952) Боргвард ханза 2400 (1958) Боргвард изабела Боргвард П100 Референце „Историја Боргварда” (на језику: енглески). borgward.com/cms/en/story. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2015. Приступљено 23. 9. 2015. „History of Borgward” (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2015. „Унук обнавља дедину ауто-компанију после пола века” (на језику: српски). b92.net/automobili. Приступљено 23. 9. 2015. „Боргвард BX7 званичне слике” (на језику: српски). automobili.rs. Приступљено 23. 9. 2015. Спољашње везе Боргвард на Викимедијиној остави. borgward.org.uk (језик: енглески) car-logos.50webs.com (језик: енглески) пру Боргвардови модели пру Немачка Аутомобилска индустрија у Немачкој Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 247243854GND: 4206108-8 Категорије: БоргвардПроизвођачи аутомобила из Немачке Carl F. W. Borgward From Wikipedia, the free encyclopedia Jump to navigationJump to search Carl F.W. Borgward (left) and Hubert M. Meingast (second from left) around 1950. Carl Friedrich Wilhelm Borgward (November 10, 1890 in Altona, Hamburg – July 28, 1963 in Bremen) was a German engineer and designer and the creator of the Borgward group, based in Bremen.[1][2][3] Biography He was of modest origin, the son of coal retailer Wilhelm Borgward, and had twelve brothers and sisters. He undertook mechanical engineering studies, and obtained his engineering degree from Hannover Technical University in 1913. He was wounded during World War I. In 1919 he became one of the partners of Bremer Reifenindustrie. The company was restructured and in 1920 became Bremer Kühlerfabrik Borgward & Co. In 1924 and 1925 the company started to produce the small three-wheel trucks Blitzkarren and Goliath. With his partner Wilhelm Tecklenborg, in 1928 he created the company Goliath-Werke Borgward & Co. When the two associates took over Hansa-Lloyd-Werke in 1931, this became the Borgward Group. On September 23, 1938, the Carl F. W. Borgward Automobil- und Motorenwerke factory was opened in Sebaldsbrück near Bremen. At that time the company had 22,000 employees. Until the end of the war the production of Borgward was primarily military vehicles. When the factory was destroyed by bombing in 1944, half of the workers were prisoners of war and forced laborers. Carl Borgward was interned until 1948.[4] One year after being freed, he was again a member of the Chamber of Commerce and Industry of Bremen. In 1949, the first Lloyd LP 300 had been designed and produced. In Germany this car was nicknamed the Leukoplastbomber (Band-aid Bomber). The small car with a plywood body on a wooden chassis had a two-stroke engine and was in the market segment under the Volkswagen Beetle, and kept this position over a decade. In 1949 Borgward had presented the large Hansa sedan, which was the first European car with a pontoon body. He had taken ideas from American magazines, which he read when under detention. The largest success came in 1954 with the Borgward Isabella. The Borgwards met the spirit of the time: the German customers wished for American-type styling and chrome decoration with European compact dimensions. Borgward participated in detail in the design of all the car models. Increased competition on the segment of mid-sized cars, and the broad and uneconomical range of models, as well as poor financial and tactical choices by management, led the company into crisis at the end of the 1950s. The new model Borgward-Lloyd Arabella[5] should have eased the difficulties, but was handicapped by quality problems. In 1961, Borgward underwent one of the