Puna kola priča Pred čitaocima je izbor bajki, legendi i priča Danice Bandić, našeg poznatog pisca za decu iz dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka. Dela ove književnice, „Čika Jove u prozi“, kako su je zvali, i danas mogu deci biti draga jer su bajkovita, zanimljiva i puna nežnosti i empatije. Iako pisana u drugom vremenu, ona nose dobre odlike savremene književnosti za decu. Danica Bandić sarađivala je sa listovima svog vremena. To su: Čika Jovin „Neven”, zatim „Spomenak”, „Dečji list”, „Zorica”, „Venac” i drugi. Najplodniju saradnju imala je sa časopisom „Zorica” u kome je tridesetih godina prošlog veka bila i urednik. Nije preterano reći i da je ova književnica bila najbolji prozni pisac za decu u Srbiji u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka i kao takva predstavljala uzor mladim stvaraocima toga vremena. Njene bajke izdvajale su se od ostalih tekstova koji su se tada pisali i pokazivale su u kom pravcu treba ići u stvaranju za decu. Velika vremenska distanca odmiče dela starijih pisaca od savremene čitalačke publike. Vremenom i dela klasika poprimaju patinu i u nekim svojim segmentima postaju nerazumljiva i nezanimljiva. Deci i mladima utoliko je teže da prihvate arhaičan jezik i umiljati ton starih knjiga koji su u međuvremenu postali naivni. Duh vremena koji je uključivao veće ispoljavanje nežnosti promenio se. Velika je šteta što Tetka Danine knjige nisu bile dovoljno čitane u drugoj polovini dvadesetog veka jer su brižljivo pisane, iskrene i oplemenjuju. To je gubitak za mnoge generacije. Ali, i današnja deca mogu čitati bajke Danice Bandić jer ih karakterišu živo pričanje i vanvremenska atmosfera čuda koji ne zastarevaju, te su dobrodošli u svakom vremenu. Zato verujemo da će ovaj izbor pronaći svoje čitaoce. Iz Predgovora Gordana Maletić Danica Bandić je bila kćerka poznatog srpskog glumca Laze Telečkog. U Velikoj Kikindi je pohađala osnovnu školu. Tu se udala za učitelja Miloša Bandića (1862-1941) i tu je pisala i radila trideset godina kao vaspitačica i učiteljica. Od 1922. godine živi u Beogradu, kao i mnogi drugi intelektualci pisci koji napuštaju Veliku Kikindu. Po poznatim podacima režirala je prve školske priredbe 1896, godine po svojim tekstovima „Guščarica Mara“ i „Pripreme za osvećenje Ravanice“. Bila je pisac komada i reditelj Velikokikindske srpske dobrovoljne pozorišne družine. Naročito je značajan njen rad na organizovanju srpske devojačke mladeži i žena. Zaslužna je za organizovanje Devojačkog sokola, a pred odlazak 1921. godine jedna je od inicijatora osnivanjaDruštva za prosvećivanje žena i Ženske zanatlijske škole. Nasuprot okolnostima vezanim za Štampariju Radaka u Velikoj Kikindi, uloga i značaj dela spisateljice Danice Bandić je jačao i ona je počela da objavljuje najčešće u Beogradu. Postala je poznat i popularan pisac književnosti za decu i njen značaj i popularnost poređena je kod savremenika s Jovanom Jovanovićem Zmajem (Marko Car). Dakako, njeno stvaralaštvo u prozi jeste još na liniji proklamovanih i uočenih ideja i samog Zmaja o ulozi i mestu književnosti za decu kod nas i njenom dominantnom prosvetiteljskom i vaspitnom značaju, ali je i na liniji još prosvetiteljskih ideja Dositeja, pa i Vuka, a sve to, ipak, i u funkciji sveukupnog nacionalnog napretka, onakvog kako je on u tom vremenu definisan i u funkciji reafirmisanja narodne religije i etnologije nasuprot ortodoksnim religioznim sistemima. Iz recenzije Marija Tanackov Prikaži više

Ulazak komunističke vojske u Beograd 20. oktobra 1944. godine proslavljen je kozaračkim kolom na Pozorišnom trgu. Beograd je tada prvi put čuo dinarsko-rusku smešu masovnih pesama i partizanskih kola. Ipak politički, ekonomski i demografski prevrat nije u potpunosti ukinuo tanku nit koja je Beograd povezivala sa Evropom i svetom čak i za vreme nemačke okupacije. Muzika sa radio Londona je utihnula sve do prvih džez orkestara koji su svirali na igrankama između dva partizanska kola. Kako se u Beogradu sviralo, pevalo i igralo u senci proletkulta, kožnih mantila OZNE, prvomajskih i drugih proslava komunističke revolucije? Zastrašeno i siromašno, u prepravljenim očevim i dedinim odelima, uz muziku čije su note iz sveta stizale najčudnijim putevima, koje su znali samo muzički gerilci tog vremena. Tokom dvadeset godina igranke i svirke u čuvenom Lazarcu ili na Zvezdinom pratile su sve mene i promene “revolucije”. Knjiga Ivane Lučić-Todosić “Od trokinga do tvista” prati muziku i igru, oblačenje i ponašanje onih čiju je mladost neko, neuspešno, gurao u kolhoze, sovhoze i svakojake kolektive, u komunističku partiju, u siromašnu i bednu stvarnost, koja sanja svetlu budućnost. Ona predstavlja dokument o nasilju i prkosu i, nadasve, pouku.

Ivica Mit - Vidlič Boogie-Woogie Originalno izdanje sa bukletom. Knjizica ima 4 strane. Made in Serbia Ocuvanost CD: 5 Omot/knjizica: 5-/4+ (na prednjoj strani knjizice postoji slabije vidljiv pecat za radio stanice - videti sliku) Spisak pesama: 01. Vidlič boogie-woogie 02. Paraćinsko kolo 03. Tandrčak 04. Poursuite 05. Staroplaninski hard rock 06. Moravska sećanja 07. Stej, stej swing 08. Mitska sedmorka 09. Šatorska gedzovanijada 10. Tema in b 11. Barjatkarska igra 12. Gajdarsko 13. Odorovački uranak Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: narodna, folk, world & country

Biti srećan Ovo je knjiga o tome zašto deluje kao da su neki ljudi uvek na pravom mestu u pravo vreme – i kako postati jedan od njih. Ako ste se nekada zapitali zašto svi računi pristižu istovremeno, ili zašto crveno svetlo traje pola dana baš kad kasnite na sastanak, ili vam se desilo da vozite krntiju petnaest godina bez i najmanje ogrebotine a onda ulubite nova kola posle samo dva dana... Endru Metjuz će vam dati duhovite ali i mudre, korisne odgovore. Svakome ko je u nekom trenutku svog života pomislio da nikako ne uspeva da uzme svoj život u svoje ruke, autor ove knjige će objasniti kako da sebe bolje razume, naučiti kako da se smeje sam sebi, kako da postane uspešniji i nauči da prašta svima pa i sebi. Li. M. Braun, psihoterapeut je rekao da su mu Endruove knjige pomogle da dopre do svojih najbeznadežnijih i najdepresivnijih pacijenata. „On im je omogućio da uz dozu humora lakše prihvate terapiju i postignu razultate.“ Endru Metjuz je završio likovne umetnosti u Njujorku i profesionalno se bavi crtanjem portreta i karikatura. Radio je crteže za vodeće svetske časopise. Osvojio je nekoliko glavnih nagrada za umetnost u Australiji. Knjige Endrua Metjuza prevedene su na trideset tri strana jezika u šezdeset zemalja sveta u kojima su postali bestseleri. Više od petsto međunarodnih kompanija koristilo je njegove seminare za poboljšanje motivacije zaposlenih. A njegova predavanja širom sveta čulo je više od milion ljudi. Iz oblasti motivacije i napretka Metjuzove knjige Biti srećan, Slušaj svoje srce i Biti srećan tinejdžer spadaju u klasike. Knjigu je prevela Smiljana Ćujić. Prikaži više

U oglasima koji počinju sa `Tito LP` (i `Tito SP` ili `Tito EP`) nalaze se ploče koje promovišu titoizam, partizanski pokret, komunizam, jugoslovenski socijalizam, bratstvo-jedinstvo, JNA (vojsku), radne akcije, pionirske sletove... i sve drugo vezano za propagandu autoritarnog sistema koji je vladao na našim prostorima 1945-1991. Tu su ploče sa pesmama, govorima, recitacijama, mešovite... sa zajedničkim imeniteljem da propagiraju društveni sistem koji je vladao u FNRJ i SFRJ. Često se na tim pločama pojavljuju i najeminentniji dramski i muzički umetnici svih žanrova, pa ove ploče danas, pored istorijskog, imaju i kolekcionarski značaj. format: LP artist: V/A - razni izvođači (Serbia, Yugoslavia) title: Svečani koncert u čast Hua Kuo Fenga predsednika CK KPK i predsednika Državnog Saveta NR Kine release date: 1978 label, Cat. No: PGP RTB, LP 80025 style: classical / folk PLoča: 4+, omot: 3+ (inače je odličan, ali je otcepljeno parčence na poleđini - vidi slike, pa zato ide manja ocena), inner: 5-. Na unutrašnjosti gatefolda je i posveta, koju je neki drug napisao nekoj radio stanici, ali se nisam trudio da odgonetnem o kom se drugu radi, a pošto je pisao ćirilicom, zaključujemo da niie reč o visokom gostu iz Kine ;) Nisu samo drugarica Mira Milošević i današnji predsednik Srbije voleli Kinu... volela ju je i nekadašnja komunistička vlast u SFRJ, čiji su ranije pomenutih dvoje - bili vrli i logični naslednici. Na ovoj ploči možemo čuti snimak koncerta upriličenog u Sava Centru povodom dolaska `komesara` Kine Hua Kuo Fenga. Red klasike, pa splet narodnih igara - kako i dolikuje dočeku visokog gosta. Za štimung se pobrinuo hor `Colegium Musicum` pod dirigentskom palicom Darinke Matić Marović, a za etno motive su bili zaduženi ansambl `Kolo`, sveprisutni Bora Dugić i drugi drugovi. A1 Sa Ovčara I Kablara A2 Oda Predsedniku Hua A3 Devojački Zavet A4 Škerco U `Š` A5 Bačka Pošalica A6 Uspavanka Partizanke A7 Talasi Na Jezeru Hung Hu B1 Igra Iz Srbije B2 Severni Vetar Duva B3 Kolo B4 Igre Iz Bosanske Krajine B5 Kineska Narodna Melodija B6 Brankovo Kolo

Arhipelag, 2021. Novi roman Ratka Dangubića. Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Luzergrad uživo - Nenad Barakovic Dugo čekani roman u kratkim pričama Nenada Barakovića, autora Besparačkih priča! Ovog puta u širem obimu, detaljnija, i svakako ne manje suluda, ispovest o Luzergradu i Luzegrađanima. Gospodin Baraković je ravničarska bejzbol palica. Njegov stil je furiozan, on zasigurno piše brže nego što govori i to jako godi. Nenadu ne treba ništa oduzimati a sam će nam dodati kada za to bude vremena. Pitko, čitko, a ni malo plitko….hvala. Dule Nedeljković Nenad Baraković je rođen 1991. godine u Novom Sadu, poznat muzičkoj andergraund sceni kao gitarista novosadskih pank rok bendova. Bavi se novinarstvom, publicistikom i muzikom. Njegovi raniji radovi su bili vezani za kolumne, recenzije, prikaze knjiga, koncerata i albuma koji su objavljivani na svim značajnijim sajtovima koji pokrivaju kulturu; Kultura 381, XXZ magazin, Dnevna doza lepog, Gledište, Remix Press, Rockomotiva, Dotkom. Nenadov prikaz knjige Sve bio je ritam od Azrinog bubnjara Borisa Leinera nalazi se u pomenutoj knjizi na srpskom izdanju. Takođe, bio je radnik Kulturnog centra u Beočinu, radio je medijski PR za više festivala i organizovao je više muzičkih događaja, književnih večeri, na kojima je kao novinar bio i gost. Trenutno živi i radi u Beočinu i svira u autorskom bendu TBK. kol 2+

Kata Pejnović - Životni put i revolucionarno delo veoma retko , pomalo ilustrovano Autor Milenko Predragović Nakladnik NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac Datum 1978. Prava NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac 76 stranica -dobro ocuvana ,ima malo zutila od starosti ,malo su iskrzane korice ,na ivicama hrbata rођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу. Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику. После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућуивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина. После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а). Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председника АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске. После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета. Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви. Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1] (u hodniku ,levi ormaric)

Živko Surčulija : Ko vlada nacijom : marksizam, nacija i (dez)integracija / Beograd : Naučna knjiga, 1987 Fizički opis 181 str. ; 20 cm Zbirka Marksistička biblioteka. Kolo 2, Savremeno jugoslovensko društvo ; knj. 3 Predmetne odrednice Национално питање -- Југославија Нације -- Марксизам Očuvanost 4-. Живко (Светозар) Сурчулија рођен је 20. јуна 1945. године у Сремским Михаљевцима. Завршио је Земунску гимназију, у којој је до последњег дана био члан управе Фонда бивших матураната и професора Земунске гимназије. Дипломирао је 1968. године на Политичко-управном смеру Правног факултета Универзитета у Београду, где је и магистрирао и докторирао 1976. године. На Технолошко-металуршком факултету је радио од 1974. до 2010. године као асистент, доцент, ванредни, редовни професор и шеф катедре за друштвене науке, а једно време био је запослен и у Институту друштвених наука. Нека од његових најважнијих дела су „Друштвена анатомија национализма“ (Младост, 1976.), „Ко влада нацијом?“ (Рад, 1982.), Different Concepts and Types of Nationalism in the Nineteenth and Twentieth Centuries“ (MIT Press, Cambridge, vol.1, Num. 2, April 1996.), „Социолошка хрестоматија са коментарима“ (коаутор са др П. Раденовић); (Завод за уџбенике, 1999.), „Либерализам, социјализам и национализам у транзицији српског друштва и поглед у наредне године“ – поглавље у монографији „Промене вредности и транзиција у Србији: Поглед у будућност“, (Friedrich Ebert Stiftung; Институт друштвених наука, 2003.), „Приолози из социологије“ (Фото футура, 2011.).

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG62

TIHOMIR OSTOJIĆ NOVI SAD - SREDIŠTE OVOSTRANOG SRPSTVA Predgovor - Milica Ćuković Izdavač - Gradska biblioteka, Novi Sad Godina - 2017 406 strana 19 cm Edicija - Novosadski manuskript ISBN - 978-86-89791-28-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: MILICA ĆUKOVIĆ - „ Otečestvo učenih Srbalja” u kritikama i polemikama Tihomira Ostojića . . . . Ima li Novi Sad uslova da ostanesredište ovostranoga srpstva Sredina Matice srpske Od čega boluje Matica srpska Pristup novoga urednika Šta smeta razvijanju našega pozorišta Osnivanje Novosadske gimnazije (1810-1910) Novosadske biblioteke: prilognarodnom prosvećivanju Naše stipendije s gledišta narodne koristi Srpske štipendije Prilog istoriji Matice Srpske. Pismo Đorđa Magaraševića Jovanu Hadžiću Naši borci za gimnastiku (I D-r Đorđe Natošević, II Borđe Rajković, III Zmaj Jovan Jovanović) Zmaj Jovan Jovanović i Đorđe Rajković na osnovu pisama i drugih izvora Pismo Zmajevo Abukazemu Zmaj i Abukazem Napomena priređivača "U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „ vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „ Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „ Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „ Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „ Mala Katavasija. . . ” (1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „ knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „ Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba? ” . Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „ Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji "Kalendara Matice srpske". Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „ zborove” , za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti. Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. O književnim i kulturnim prilikama Novog Sada na prelazu iz XIX u XX vek Tihomir Ostojić objavljivao je kako obimnije studije, tako i sitnije priloge, u različitim periodičnim publikacijama kao što su Pokret, Letopis Matice srpske, Kalendar Matice srpske, Trgovačke novine, Stražilovo, Branik, Brankovo kolo, Srbobran, Novi Srbobran, Omladinski glasnik, Srpski soko, Jedinstvo, Srpski književni glasnik, Pozorište, Bosanska vila, Srpski glas. . . Ipak, u ovu knjigu uneti su novi tekstovi za koje je procenjeno da su književo-istorijski i kulturnoistorijski najrelevantniji, najiscrpniji i za prikaz Ostojevićevih mnogostrukih delatnosti najreprezentativniji. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu. MG19

Jednom pročitana, praktično nekorišćena. Godina izdanja: 2022 ISBN: 978-86-523-0384-7 Autor: Domaći Jezik: Srpski Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Klanica pet Dečji krstaški rat Remek-delo antiratne književnosti Bili Pilgrim, „visok i slabunjav i uobličen kao boca koka-kole“, rođen je u Ilijumu (država Njujork) kao jedino dete tamošnjeg berberina. Pohađao je večernje časove u Ilijumskoj optičarskoj školi, ali je posle prvog semestra regrutovan za vojnu službu u Drugom svetskom ratu. Služio je kao pešadinac u Evropi, pa je zarobljen u Drezdenu tik pred završetak rata. Bili je doživeo i preživeo strahoviti drezdenski masakr u kojem su savezničke snage sravnile grad sa zemljom. U napadu je poginulo oko 135.000 ljudi, više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno. Kada se vratio u Ilijum, završio je školu i postao optičar. Jeste imao blagi nervni slom, ali je terapija elektrošokovima bila uspešna, pa se srećno oženio bogatom naslednicom s kojom je imao dvoje dece. Toliko ga je sreća pratila da je čak preživeo i jednu avionsku nesreću. A onda je, ničim neizazvan, u jednom noćnom radio-programu ispričao kako su ga 1967. na dan venčanja njegove ćerke oteli vanzemaljci s planete Tralfamador, koji vreme doživljavaju drugačije od nas. Za njih ne postoji pre ili posle, sve im se dešava istovremeno. Zbog toga se i sam Bili „otkačio iz vremena“ i počeo da putuje čas u svoju prošlost, a čas u budućnost. Klanica pet, američki klasik, jedna je od najvećih svetskih antiratnih knjiga. Usredsređena na zloglasno bombardovanje Drezdena, odiseja Bilija Pilgrima kroz vreme odražava mitsko putovanje naših razbijenih života dok tražimo smisao u onome čega se najviše plašimo. Prikaži više

U oglasima koji počinju sa `Tito LP` (i `Tito SP` ili `Tito EP`) nalaze se ploče koje promovišu titoizam, partizanski pokret, komunizam, jugoslovenski socijalizam, bratstvo-jedinstvo, JNA (vojsku), radne akcije, pionirske sletove... i sve drugo vezano za propagandu autoritarnog sistema koji je vladao na našim prostorima 1945-1991. Tu su ploče sa pesmama, govorima, recitacijama, mešovite... sa zajedničkim imeniteljem da propagiraju društveni sistem koji je vladao u FNRJ i SFRJ. Često se na tim pločama pojavljuju i najeminentniji dramski i muzički umetnici svih žanrova, pa ove ploče danas, pored istorijskog, imaju i kolekcionarski značaj. format: LP artist: COSSETTO, Emil (Croatia, Yugoslavia) title: Zapisi o Titu / Borbena kantata release date: 1983 label, Cat. No: PGP RTB, 2330059 style: classical / evergreen / folk Ploča, omot i insert: MINT (5). Ploča je bila u fonoteci Radio Mladenovca (što se vidi po njihovom pečatu), ali nije nijednom puštena, pa je NOVA i skoro 40 godinaa nakon izlaska. Emil Koseto je bio Italijan, državljanin SFRJ i kompozitor klasične muzike. Kako od toga nije lako (pre)živeti, i Emil se latio pisanja revolucionarne muzike, naravno, kome drugom u slavu - no Titu?! Da bi to sve bolje shvatili radnici samoupravljači, ubacio je i dosta etno melodija... No, sve veći broj kolekcionara širom sveta skuplčja upravo ovakve ploče. A Zapisi O Titu Za Solo, Recitatora, Mješoviti Zbor I Orkestar (Uvodno Kolo - Zapis S Kozare - Zapis Iz Slavonije - Zapis Iz Bosne - Zapis Iz Srbije - Zapis S Omladinske Radne Akcije) B Borbena Kantata

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Veljko Petrović Četrnaest pripovedakaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.3/19

Veljko Petrović Četrnaest pripovedakaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.3/19

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 11. avgust 2020. Prevodilac: Saša Novaković Bestseler autorke New York Timesa Mesto mu je bilo u mojim najsmelijim fantazijama a ne usred Nebraske na odmorištu auto-puta. Nisam očekivala da ću na svom putovanju preko Amerike sresti seksi, nadmenog Australijanca po imenu Čens. Kad mi je zatrebala pomoć oko kola, a njemu se pokvario motor, brzo smo našli rešenje. Putovali smo zajedno, prihvatali se neplaniranih skretanja i usvojili slepo jare. Obična vožnja kolima pretvorila se u avanturu života, zabavnu i bezbrižnu dok stvari nisu postale ozbiljne. Želela sam ga, ali Čens nije hteo da načini prvi korak. Bila sam sigurna da i on žudi za mnom, no nešto ga je sprečavalo da se preda svojim osećanjima. Nisam smela sebi da dozvolim da se zaljubim u njega, posebno jer sam znala da će nam se putevi razići. Sve što je lepo kratko traje, zar ne? Samo što naš kraj nije bio onakav kakav sam očekivala. „Drski saputnik je idealna mešavina osećanja, napetosti, drame i zanimljivih likova. Zabavna, seksi i slatka priča držala me je zarobljenu od prve do poslednje stranice. Spremite se da je ne ispuštate iz ruke.“ – Čeri, Kindle Crack „Izvanredno, sjajno, briljantno! Apsolutno sam zaljubljena ovu knjigu. Nisam mogla da se odvojim od nje, zato što ima sve: radost, tugu, nadu, očaj, humor, fantastične likove i savršenu fabulu.“ – Mišel, Rock Stars of Romance „Roman sa izvanrednim i neočekivanim preokretom. Jedno od najboljih štiva ove godine.“ – Book Boyfriend Hangover Penelopi Vord je odrasla u Bostonu uz petoricu starije braće. Nakon što je godinama radila kao televizijski spiker, posvetila se karijeri koja joj omogućava da se više posveti porodici. Najviše voli da čita knjige, pije kafu i vikende provodi s prijateljima i porodicom. Živi sa suprugom i dvoje dece u Roud Ajlendu. Pored Zabranjene strasti, objavila je još četiri romana i trenutno piše najnoviji. Vaj Kiland je rođena Njujorčanka. Ima troje dece koja joj oduzimaju veći deo vremena, na šta se ona često žali, ali ne bi to menjala ni za šta na svetu. Knjiški je moljac i dešavalo joj se da čita kod frizera, na sportskim priredbama, ili u kolima dok čeka da se upali zeleno svetlo na semaforu, dok kuva, pere, sprema kuću, šeta, takođe na poslu dok se pretvara da radi. Preko dana je pravnica, a noću književnica koja se sa svojim romanima nalazi na listama bestselera časopisa Njujork tajms, Volstrit žurnal i USA tudej. Prodala je milione knjiga i prevedena je na dvadeset jezika. MG70 (N)

kompilacija maj 2019: CD1 01.Emir Habibović - Kad bi me samo jednom pogledala 02.Barbike - Sestro carice 03.Josip Matić - Ako je kraj 04.Marina Bozalo - Kilometri dele nas 05.Acko Nezirović - Gledam svoja posla 06.Goran Mitrović Kazanova - Sine 07.Mari Jana - Dijamant 08.Danijel Đurić - Opala 09.Suzana Gavazova - Namazana 10.Hako Šljivar - Srušilo se sve 11.David Nikolić Čergar - Pobedničko kolo 12.Ivana Šašić - Da je meni da te vidim 13.Joca Milanović - Dobio sam sina 14.Orkestar Zokija Vinčanca - Devojka kao san 15.Ceca Atić - Volim te do ludila 16.Mario Mioč - Selektivna amnezija 17.Senad Murić - Imam pravo da te volim CD2 01.Đogani - Sajonara 02.Stefani Pavlović - Nije to to 03.Savo Perović - Odelo 04.Mira Milutinović - Čokolada 05.Mirza Delić - Istina je 06.Casperi Bend - Kralj bez krune 07.Zorana Simeunović - Promeni me 08.Kao Kakao Bend - Nek sam proklet 09.Nemanja Đorđević - Nisu važne godine 10.Elena Milenković - Buka 11.Boban Pavlovski - Metar dana 12.Master Bend - Demantujem 13.Tanja Popović - Ja sam se zaljubila u nas 14.Cunami Bend - Lutka 15.Bojan Savić - Druge mi nema 16.Zlata Pilosh - Louis Vuitton 17.Nermin Bjelić Nero - Moj zumbule CD3 01.Mina Kostić - Evo odnesi joj ti 02.Koktel Bend - Meseče crni 03.Nihad Alibegović - Amin 04.Nataša Stajić - Dao sreću dao bog 05.Samir Rizvanović - Ludnica 06.Mira Milutinović - Blizina 07.Marian Tirvi - Šta radim ja 08.Katarina Didanović - Zabluda 09.Dušan Kurtić - Ranjena ptica 10.Biljana Obradović Bixi - To je tako 11.Orkestar Gorana Todorovića - Bog ti dao domaćine 12.Elvira Rahić - Žao mi je 13.Dejan Grujić - Pavlovo kolo 14.Daria - Greško dobrodošao 15.Radoslav Begović Roki - Lasto moga proleća 16.Dragana Beraković - Istinu hoću 17.Arif Galijašević Bauk - Pjesma istine CD4 01.Buba Miranović - Šta je život kada tebe nema 02.Srećko Krečar - Ti me znaš 03.Barbike - Nije mi lako 04.Josip Matić - Kralju moj 05.Mira Milutinović - Srna ranjena 06.Emir Habibović - Mora meni da se vrati 07.Kale Dijamant - Suđena nam ljubav nije 08.Petar Nisić - Prokleta ne bila 09.Dragana Beraković - Brate mili 10.Mirko Urošević - Zgodna mlada lepa 11.Acko Nezirović - Niko nije ko moj stari 12.Siniša Tufegdžić - Tuf tuf kolo 13.Dragan Šainović Šaia - Balkanic Melody 14.Suljo Osmanović Dundo - Sa kolena na koleno 15.Dejan Grujić - Milenino kolo 16.Vanja Lakatoš - Zakleli se 17.Bobi Pavlovski - Tamo negde

NEOTPAKOVANI 4 CD kompilacija maj 2019: CD1 01.Emir Habibović - Kad bi me samo jednom pogledala 02.Barbike - Sestro carice 03.Josip Matić - Ako je kraj 04.Marina Bozalo - Kilometri dele nas 05.Acko Nezirović - Gledam svoja posla 06.Goran Mitrović Kazanova - Sine 07.Mari Jana - Dijamant 08.Danijel Đurić - Opala 09.Suzana Gavazova - Namazana 10.Hako Šljivar - Srušilo se sve 11.David Nikolić Čergar - Pobedničko kolo 12.Ivana Šašić - Da je meni da te vidim 13.Joca Milanović - Dobio sam sina 14.Orkestar Zokija Vinčanca - Devojka kao san 15.Ceca Atić - Volim te do ludila 16.Mario Mioč - Selektivna amnezija 17.Senad Murić - Imam pravo da te volim CD2 01.Đogani - Sajonara 02.Stefani Pavlović - Nije to to 03.Savo Perović - Odelo 04.Mira Milutinović - Čokolada 05.Mirza Delić - Istina je 06.Casperi Bend - Kralj bez krune 07.Zorana Simeunović - Promeni me 08.Kao Kakao Bend - Nek sam proklet 09.Nemanja Đorđević - Nisu važne godine 10.Elena Milenković - Buka 11.Boban Pavlovski - Metar dana 12.Master Bend - Demantujem 13.Tanja Popović - Ja sam se zaljubila u nas 14.Cunami Bend - Lutka 15.Bojan Savić - Druge mi nema 16.Zlata Pilosh - Louis Vuitton 17.Nermin Bjelić Nero - Moj zumbule CD3 01.Mina Kostić - Evo odnesi joj ti 02.Koktel Bend - Meseče crni 03.Nihad Alibegović - Amin 04.Nataša Stajić - Dao sreću dao bog 05.Samir Rizvanović - Ludnica 06.Mira Milutinović - Blizina 07.Marian Tirvi - Šta radim ja 08.Katarina Didanović - Zabluda 09.Dušan Kurtić - Ranjena ptica 10.Biljana Obradović Bixi - To je tako 11.Orkestar Gorana Todorovića - Bog ti dao domaćine 12.Elvira Rahić - Žao mi je 13.Dejan Grujić - Pavlovo kolo 14.Daria - Greško dobrodošao 15.Radoslav Begović Roki - Lasto moga proleća 16.Dragana Beraković - Istinu hoću 17.Arif Galijašević Bauk - Pjesma istine CD4 01.Buba Miranović - Šta je život kada tebe nema 02.Srećko Krečar - Ti me znaš 03.Barbike - Nije mi lako 04.Josip Matić - Kralju moj 05.Mira Milutinović - Srna ranjena 06.Emir Habibović - Mora meni da se vrati 07.Kale Dijamant - Suđena nam ljubav nije 08.Petar Nisić - Prokleta ne bila 09.Dragana Beraković - Brate mili 10.Mirko Urošević - Zgodna mlada lepa 11.Acko Nezirović - Niko nije ko moj stari 12.Siniša Tufegdžić - Tuf tuf kolo 13.Dragan Šainović Šaia - Balkanic Melody 14.Suljo Osmanović Dundo - Sa kolena na koleno 15.Dejan Grujić - Milenino kolo 16.Vanja Lakatoš - Zakleli se 17.Bobi Pavlovski - Tamo negde

Evo još jedne pesnikinje koja ruši tabue koji se vezuju za ženu, njenu društvenu ulogu i instrumentalizaciju u srpskoj poeziji. Ako su tabui vezani za žensku seksualnost donekle narušeni, pitanja koja se tiču ženskog doživljaja sopstvene telesnosti i bioloških preferencija, ostala su nedodirljiva. Marija Krtinić se bavi upravo time polazeći od bioloških (anatomskih) funkcija ženskog tela, demistifikujući stadijume i procese kroz koje prolazi u različitim situacijama. Ona to čini gotovo naturalistički, živo, bez ulepšavanja i poetizovanja, otvoreno i smelo nazivajući stvari pravim imenom. Radmila Lazić Marija Krtinić Veckov (1986, Smederevska Palanka) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dugo godina radila je kao novinarka rubrike za kulturu dnevnog lista Danas. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Prozu i poeziju objavljivala je u književnim časopisima, zbornicima i na portalima. Rukopis zbirke pesama Zazidana našao se u užem izboru za nagrade za mlade pesnike “Novica Tadić” i “Mak Dizdar”. Dobitnica je nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku u 2021. godini, a po motivima nagrađene priče Uspomena iz Sokobanje snimljen je i istoimeni kratki film u režiji Dušana Popovića i produkciji Kulturnog centra Šabac. Za priču Poziv dobila je prvu nagradu na književnom konkursu “Trenutak kad je meni počeo rat” u organizaciji Foruma ZFD. Rukopis zbirke kratkih priča Materice izabran je kao pobednički na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za 20. kolo edicije “Prvenac”. Knjiga je objavljena 2022. u izdanju izdavačkih kuća Treći Trg i Srebrno drvo i SKC Kragujevac. Odnedavno živi u Norveškoj.

Arhipelag, 2018. Novi roman Ratka Dangubića Kafe Kengur smešten je u mitsko i stvarno banatsko mesto Modoš. Ali da bi priča roman mogla da se odigra i ispriča u Modošu, bilo je neophodno da njen junak opiše pun krug: od mladića koji odlazi iz Modoša, otiskujući se u sve dalje prostore, dok ne završi u Australiji u kojoj će provesti uzbudljiv život sve do iznenadne poslovne propasti, da bi se onda vratio u Modoš, gde, posle životnog gubitka, još jedino može da u priči o sopstvenom i epohalnom iskustvu pretrajava završne dane svog života. Povratnik iz inostranstva, na samom kraju svog života, u dotrajalom kafeu Kengur u Modošu, priča o svom odrastanju u zemlju i o svojim decenijskim stranstvovanjima po svetu. Njegov sagovornik sluša, upija i beleži tu ispovest u kojoj se lična i porodična istorija stapaju sa istorijom jedne zemlje i istorije jedne emigracije u burnim tokovima modernog doba. Na taj način jedna privatna istorija u romanu Kafe Kengur pokazuje se kao istorija mesta Modoš i istorija zahuktalog sveta iz koga se vratio neobični Dangubićev junak koji je svestan da se priča vlastitog života mora ispričati da bi se u životu obnovilo dostojanstvo i obnovio sam smisao. Junak romana Ratka Dangubića je bio na mnogim mestima, upoznao je mnoge ljude, svedok je mnogobrojnih događaja. U romanu Kafe Kengur on pamti i svedoči. Njegova priča ima snagu ispovesti i netremice drži pažnju, svejedno da li priča o detinjstvu u doba kolektivizacije i prinudnog otkupa, o pobunjeničkom bekstvu iz komunističke zemlje, o svom trgovačkom poslu i propasti u potrošačkom svetu Australije, o bratu koji je poginuo na Košarama 1999. godine ili o odluci da sve napusti i vrati se u Srbiji i o lancu događaja koji će iz toga uslediti. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Рођен је 1903. године у Мачви, у Штитару, у учитељској породици.[2] Породица је затим живела у хомољском месту Лазници, где је отац Драгомир службовао - био учитељ и управитељ лазничких школа. Бранимир је прерано остао без оца (1905)[3], па је читаво детињство и младост провео уз мајку Даринку. Мајка је пратила сваки његов интелектуални и мисаони корак. То је имало трагова у Ћосићевом идејном одређивању према прогресивним књижевним и политичким струјањима његовог времена. Веома рано оболео је од туберкулозе, што га је још више везивало за мајчине моралне назоре. Након пресељења у Београд, ту је завршио 1918. године основну школу и гимназију (1922),[4] а потом је једно време студирао права. Међутим, врло брзо је променио одлуку и определио се за књижевност. Болест га је отргла од студија и везала за болесничку постељу. Извесно време је провео у једном санаторијуму у Швајцарској, али материјалне неприлике су му онемогућиле трајније лечење. Вратио се у Србију и почео да ради као коректор културне рубрике београдске „Правде“;[1] сарађивао у готово свим београдским листовима. На том послу га је и смрт затекла, 29. јануара 1934. године, у тридесет првој години живота.[5] Иза њега су остали мајка и вереница - његова породица. Књижевни рад Уреди Ћосић је за живота објавио три књиге приповедака и три романа, као и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који су стварали у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у Првом светском рату, а која је своје идеале није видела у друштвено-политичком животу версајске Југославије. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, њихове монографије, као и монографије о Достојевском, Жиду и Флоберу. У књижевности се огласио 1922. године[6] причом „Убица сенке госпођице Марије“. Прве збирке приповедака „Приче о Бошковићу“ (прва књига, изашла 1924) и „Египћанка и друге романтичне приче“, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака „Као протекле воде“ (1933), показује сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као писац, схвати пут свог идејног одређивања у односу на живот и његова кретања. Издао је и три романа у којима је сликао престонички живот свога времена. То су „Врзино коло“ (1925), „Два царства“ (1928) и „Покошено поље“ (1933). Такође је објавио и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена „Десет писаца-десет разговора“. Након његове смрти, издати су и његови критичко-публицистички радови у књизи „Кроз књиге и књижевност“. Морална посрнулост београдске „златне младежи“ после Првог светског рата, насликана је у „Врзином колу“. Романом „Два царства“, Ћосић истиче конвенционалну хришћанску тезу о борби добра и зла, коју ће спровести до краја са моралистичким завршетком: несмотрени младић се заљубљује у удату жену, али под утицајем манастира и калуђера, он се одриче грешне љубави и враћа се у Београд. Под непосредним утицајем политичких догађаја у земљи, а нарочито после 1929. године, догодиле су се значајне измене у Ћосићевим схватањима и у књижевном стварању. Новинарски позив који га је све чешће суочавао са наличјем живота и људи, подстицао га је на критичко сагледавање политичких и друштвених проблема. Све више је бивао незадовољан оним што је до тада створио, па је 1930. године спалио рукопис романа „Безимени“, драме Вир, комедије Медвед и дневника вођеног од 1921. до 1924. године. Са измењеним животним уверењем, приступио је стварању свог најбољег дела, романа „Покошено поље“. Овим делом, српска међуратна књижевност је добила истински добар роман о животу Београда. Покошено поље“ је роман српског књижевника Бранимира Ћосића. Први пут је штампан у издању „Издавачког предузећа Геца Кон” 1933. Сматра се Ћосићевим најзрелијим и најбољим књижевним остварењем.[1] Уједно је и његов последњи роман, пошто је умро 1934. у својој 30. години живота. Покошено поље Аутор Бранимир Ћосић 1933: Издавачко предузеће Геца Кон Главни протагониста је Ненад Бајкић, млади идеалиста, чија је концепција блиска јунацима претходна два Ћосићева романа, Димитрију из „Врзиног кола” и Срби из „Два царства”, с тиме што је Ненадова карактеризација и психолошка мотивација реалније заснована.[2] Роман се састоји из два дела. Први део приповеда о Ненадовом одрастању у окупираном Београду за време Првог светског рата, док се у другом делу приповеда о његовом раду као новинару у новонасталој Југославији. Дело је написано у трећем лицу, реалистичким поступком и са снажним критичким освртом на друштвене неправде и неморалност елита. Ћосић је дуго радио на роману, градивши га дисциплиновано, са пуном свешћу о природи и захтевима романескног жанра. Од 1927. писао је, такозвану, „Књигу рада“, у којој је прикупљао грађу, обликовао ликове и развијао идеје за будуће остварење. У њој се види како је дело полако уобличавано и како се основна романескна замисао мењала. Првобитни наслов је био „Освајач“, односно „Освајачи“, затим „Несрећници“, нешто касније „Кућа од карата“, и на крају „Покошено поље“.[3] О пажњи и брижљивости аутора приликом писања овог романа сведочи и податак да је Ћосић поједине ликове, пре него што би их унео у свој рукопис, цртао, правио од картона, стављао у покрет и замишљао њихове гестове.[4] oštećena/iskrzana korica unutra dobro očuvana