Gramofon na navijanje,mehanizam izpravan. Nemam plocu da ga isprobam.

Trileri/misterije Autor :E. D. Miler Izdavač : Vulkan Izdavaštvo ’Visibabe’... Tako ih Rusi nazivaju – žrtve pronađene u snegu. Uglavnom su to pijanci, beskućnici koji su se naprosto predali i zaspali u beskrajnoj belini... Međutim, ponekad su to i žrtve svirepog ubistva. Nik ima potrebu da se ispovedi. Dok je u Moskvi radio kao uspešan advokat, zavela ga je ...

Godox DP800III je profesionalni blic, sa kratkim periodima ispaljivanja i kratkim vremenom obnavljanja. Savršen je za fotografisanje venčanja, portreta, foto-modela, kao i komercijalne fotografije. Poseduje ugrađen bežični Radio 2.4G Transmission X system, koji omogućava da ga vrlo lako uklopite u čitav sistem Godox bliceva, a da pritom sve kontrolišete bežično, putem nekog modela iz široke palete kopatibilnih okidača. Opšte karakteristike: - maksimalna snaga: 800Ws- temperatura boje: 5800±200K- snaga pilot lampe: 150W- vreme obnavljanja: 0.1 - 1.0 s (puna snaga)- trajanje blica: 1/2000 - 1/800 s- režim sinhronizacije: do 1/2000 s

Godox DP600III je profesionalni blic, sa kratkim periodima ispaljivanja i kratkim vremenom obnavljanja. Savršen je za fotografisanje venčanja, portreta, foto-modela, kao i komercijalne fotografije. Poseduje ugrađen bežični Radio 2.4G Transmission X system, koji omogućava da ga vrlo lako uklopite u čitav sistem Godox bliceva, a da pritom sve kontrolišete bežično, putem nekog modela iz široke palete kopatibilnih okidača. Opšte karakteristike: - maksimalna snaga: 600Ws- temperatura boje: 5600±200K- snaga pilot lampe: 150W- vreme obnavljanja: 0.3 - 1.0 s (puna snaga)- trajanje blica: 1/2000 - 1/800 s- režim sinhronizacije: do 1/2000 s

Godox DP600III-V je profesionalna blic glava, sa kratkim periodima ispaljivanja i kratkim vremenom obnavljanja. Savršen je za fotografisanje venčanja, portreta, foto-modela, kao i komercijalne fotografije. Poseduje ugrađen bežični Radio 2.4G Transmission X system, koji omogućava da ga vrlo lako uklopite u čitav sistem Godox bliceva, a da pritom sve kontrolišete bežično, putem nekog modela iz široke palete kopatibilnih okidača. Opšte karakteristike: - maksimalna snaga: 600Ws- temperatura boje: 5800±200K- snaga pilot lampe: 30W- vreme obnavljanja: 0.1 - 1.0 s (puna snaga)- trajanje blica: 1/2000 - 1/800 s- režim sinhronizacije: do 1/2000 s

Godox DP400III je profesionalni blic, sa kratkim periodima ispaljivanja i kratkim vremenom obnavljanja. Savršen je za fotografisanje venčanja, portreta, foto-modela, kao i komercijalne fotografije. Poseduje ugrađen bežični Radio 2.4G Transmission X system, koji omogućava da ga vrlo lako uklopite u čitav sistem Godox bliceva, a da pritom sve kontrolišete bežično, putem nekog modela iz široke palete kopatibilnih okidača. Opšte karakteristike: - maksimalna snaga: 400Ws- temperatura boje: 5600±200K- snaga pilot lampe: 150W- vreme obnavljanja: 0.3 - 1.0 s (puna snaga)- trajanje blica: 1/2000 - 1/800 s- režim sinhronizacije: do 1/2000 s

Sveti Jovan Krstitelj – detalj ikone. Reprodukcija ove unikatne ikone dolazi od akademskog slikara Slobodana Popovica i njegove supruge Vukosave Popovic (Galerija Popovic) koji preko 50 godina zajedno slikaju unikatne pravoslavne ikone. Slikana temperom, na drvetu, sa pozlatom. Ikona je smestena u ram, ispod stakla, na somotu. Original potice iz trinaestog veka, iz manastira Svete Katarine, Sinaj. Venecijanski nepoznati slikar koji je tada radio na Sinaju, napravio je izuzetak jer se Sv.Jovan prikazivao u zapadnom slikarstvu bez brade a on ga je prikazao sa crnom bradom. Suprotno vizantijskom slikarstvu gde je predstavljan sa potpuno belom bradom, tako da je ova ikona unikat. Dimenzije sa ramom: 70x60cm Ikona se nalazi u Beogradu.

Program/plakat KPGT, dva lista 68x48 cm. Kozmokineticno gledalisce Rdeci pilot, Neue Slowenische Kunst . EKSTREMNO RETKO! Živadinov, Dragan, slovenski redatelj (Ilirska Bistrica, 24. I. 1960). Studirao režiju na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani (1980–84). Suosnivač je umjetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst 1982. i začetnik stilske formacije retrogradizma. Osnovao je Gledališče Sester Scipion Nasice (1982) i Rdeči pilot (1987), pretvorivši ga u Kozmokinetični kabinet Noordung radi objedinjavanja umjetnosti i znanosti. Bavi se gravitacijskom umjetnošću i astronautikom. Osmislio je pedesetogodišnju kazališnu koncepciju (»projektil«) 1995–2045 Noordung (1995) prema Elizabetinskoj trilogiji V. Stojsavljevića i kazališnu predstavu u bestežinskom stanju Biomehanika Noordung (1999). S Dunjom Zupančič organizirao je izložbu postgravitacijske umjetnosti Mehatron Noordung (2005). tags: avangarda, nsk, neue slowenische kunst, dragan zivadinov, laibach, irwin, konceptuala, konceptualna umetnost...

Nanlite SB-PR-120-Q Parabolic 120 Quick-Open Softbox with Bowens Mount je kvalitetni okrugli softboks kompanije Nanlite, kompatibilan sa svim blic i LED glavama koje na sebi imaju bowens montažu. Unutrašnjost je srebrne boje, svetlost možete umekšati provlačenjem kroz dva priložena platna, dok će oblik omogućiti prirodan odsjaj u oku, u slučaju da radite portret. Mehanizam za brzo rasklapanje će Vam omogućiti da ovaj softboks bez po muke sklopite i rasklopite, svaki put kada ga negde morate nositi ili odložiti.

Šta radiš kada ti treba papir specifičnog formata? Sečeš ga makazama? To može da funkcioniše ako imaš preciznu ruku i kada ti treba par listova. Veće količine iziskuju više vremena, a i ako je papir za nešto važno, nemaš prostora za greške. Giljotinom ćeš seći brže i preciznije. Ova Dahle giljotina je za papir formata A3. Na ploči ima oznake u centrimetrima i inčima kao i uglove. Da ti se papir ne bi pomerao, koristi graničnik. Dužina sečenja je 460 mm Ima kapacitet za istovremeno sečenje 15 listova papira. Dimenzija table: 575x285mm Garancija 2 godine

Retko u ponudi Epizoda iz rata 1912/1913. godine Posveta pisca ilustrovao Bogosav Konjevod prelep dizajn korica Bogosav Konjevod srpski dadaistički i avangardni slikar Sarajevo / Beograd 1926. Jovan Mokranjac (1888 — 1956) bio je veliki srpski violončelista, rođen u Beogradu 13. januara 1888. Njegov otac Vasilije i veliki srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac bili su rođena braća. Upravo Stevan Mokranjac prepoznao je Jovanov talenat i uputio ga u Nemačku na školovanje. Tamo je završio konzervatorijum i postao prvi srpski školovani violončelista. Po povratku sa studija prošao je albansku golgotu sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, o čemu govore i njegove drame, od kojih su neke izvođene u Narodnom pozorištu između dva svetska rata. Bio je jedan od predavača u Srpskoj Muzičkoj školi (danas Muzička škola `Mokranjac`),[1] a zatim docent Muzičke akademije u Beogradu i solista orkestra opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedan je od osnivača Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Njegova metodika nastave violončela dobila je izuzetne pohvale od Navare, Furnijea, i drugih velikih violončelista i pedagoga zapadne Evrope pedesetih godina XX veka, kao i od profesora Moskovskog konzervatorijuma za muziku Sergija Kriševickog, koji ga je pozvao da predstavi ovo svoje revolucionarno delo, sa mnogim novinama u obučavanju mladih talenata. Jovan Mokranjac Datum rođenja 13. januar 1888. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 18. decembar 1956. (68 god.) U jeku priprema za Rusiju, 18. decembra 1956. godine, umro je na rukama svog najboljeg učenika Andreja Tarasjeva, koji je trebalo da predstavi njegovu metodiku na Moskovskom konzervatorijumu. Violončelo Jovana Mokranjca tada je zaćutalo, pošto je Tarasjev prestao da se bavi muzikom posle smrti svog velikog profesora i postao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na katedri za slavistiku. Violončelo je ostalo u porodici Tarasjev, pošto ga je Mokranjac ustupio Andreju za života, a na njemu su izvesno vreme svirale poznate srpske čelistkinje srednje generacije Sandra Belić i Ksenija Janković. Pošto je bio u nemilosti u vreme komunističkog režima u Srbiji i Jugoslaviji, Jovan Mokranjac je doživljavao mnoge nepravde za života, a njegova metodika nikada nije zaživela. Njegov sin Vasilije Mokranjac nasledio je talenat za muziku i postao jedan od najznačajnih srpskih kompozitora XX veka. Kao i otac doživeo je mnoge nepravde u vreme komunističkog režima i tragično preminuo. Ipak, njegova dela danas rado izvode mnogi muzičari. Tags: Balkanski rat ratovi istorija srba srpska srpskog naroda avangarda avangardni dizajn avant-garde design serbian painter b. konjevod dadaizam konstruktivizam secesija ...

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

Sekira najveceg strip junaka Zagora. Napravljena od prirodnog kamena, sa drvenom drskom. Retko , kolekcionarsko Zagor je stripski junak autora Serđa Bonelija (scenario) i Galijena Ferija (crtež) koji je nastao 1961. godine u Italiji. Na prostorima bivše SFRJ prvi put se pojavio 1968. godine, u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu“. Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkin Indijanaca znači „duh sa sekirom“. Pravo ime ovog strip heroja je Patrik Vajlding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Radnja stripa se dešava u Darkvudskoj šumi u Severnoj Americi. Zagor je predstavljen kao lik atletske građe sa prepoznatljivim kostimom čiji je osnovni deo crvena majica sa žutim krugom u sredini, u kojem je nacrtana slika orla raširenih krila. Njegov verni pomoćnik i saputnik u brojnim avanturama je simpatični debeli Meksikanac Čiko. Tu su još i Tonka, poglavica Mohavka i Zagorov krvni brat, Dok Lester, indijanski vrač Mnogooki itd. Jedan od njegovih legendarnih neprijatelja je ludi naučnik po imenu Helingen. Zagorovo pravo ime je Patrik Vajlding, a rođen je u kolibi kod Klir Votera (Darkvud). Roditelju su mu se zvali Beti i Majk Vajlding i bili su irskog porekla. Kada je bio dečak, roditelje su mu ubili Indijanci Abenake koje je predvodio belac Solomon Kinski. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku pre nego što je zajedno sa njegovom majkom nastradao u zapaljenoj kući koju su zapalili Indijanci. Nakon toga ga iz reke spašava lutalica Fici, čovek koji je bio bogati trgovac u Bostonu i koji se toga odrekao da bi došao da živi u divljini. Fici ga je naučio da rukuje kamenom sekirom. Tokom odrastanja, Patrik traži Solomona Kinskog da mu se osveti zbog smrti svojih roditelja. Jednog dana saznaje gde se on nalazi i sprema osvetu. Dolazi u selo Indijanaca Abenaka kojima je Kinski bio neka vrsta poglavice i ubija nekoliko Indijanaca iz zasede. Nakon toga Indijance hvata panika i većina napušta selo, dok manji broj ostaje uz Kinskog. Nakon toga ulazi u selo i ubija ostatak Indijanaca i bori se sa Kinskim i savlada ga. Tada mu Kinski govori da je njegov otac bio bivši vojni oficir koji je izvršio zločin nad indijancima i da je to razlog zašto su ubili njegove roditelje. Patrik ne može da veruje, ali kada vidi članak u novinama da je njegov otac proglašen krivim za taj zločin, pada na kolena i očajava. Tada Kinski uzima pištolj i nišani u Patrika. U tom trenutku se pojavljuje Fici i pogađa Kinskog sekirom i ubija ga. Ipak i Kinski je stigao da puca i pogađa Ficija, koji nakon nekoliko trenutaka umire na Patrikovim rukama. Posle tih događaja, Patrik odlazi razočaran, tužan i tada donosi odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću izmiriti Indijance i belce, uneti više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada“. Tako je počeo svoj put borbe protiv nepravde. Jednog dana je naišao na grupu Indijanaca koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i ubio njihovog poglavicu. Glumci koje je spasao su bili porodica Salivan koji će kasnije postati njegovi veliki prijatelji. Tokom upoznavanja sa njima, ispričao im je svoju tužnu priču i oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima, a Patrik daje sebi ime „Duh sa sekirom“ (indijanski naziv Za-gor Te-Nej). Kasnije tokom skupa indijanskih poglavica Darkvuda pojavljuje se u plamenom krugu na jednom proplanku. Indijanci videvši to pomisliše da je to duh i da ga je Manitu poslao. Tada Zagor govori: „Izbacite strah iz srca sinovi Manitua! Veliki Duh me nije poslao na zemlju da bih vas kaznio, nego da bih vam pokazao pravi put, kako bih vam ukazao na mudre odluke. Za-gor Te-Nej je moje ime, a ova sekira je moj znak! Ne zaboravite to“. Sve poglavice su prihvatile Zagora za svog zaštitnika, osim jednog koje se zvao Oga-Ito i koji je mrzeo belce. On Zagora izaziva na dvoboj u kojem ga Zagor pobeđuje i ubija.

Opis Slika Žarka Drinčića – Detinjstvo, budi posebno osećanje kod ljudi koji vole motive dece i dečijih portreta. Portreti su često oslikani u umetničkim slikama. Ovo umetničko delo, naslikano uljem na platnu. Dimenzije su 40 x 40 cm (bez rama).Slika je bez rama ali se uslužno može uramiti kod nas što garantuje galerijski popust kod uramljivanja. Ovaj umetnik modernog opusa već godinama pokazuje izuzetan talenat. Svoje motive bira sa razlogom da mladim ljudima olakša kad su u pitanju moderne, svetle i lepo uklopive slike.1990. upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Završava je kao student generacije u klasi Dušana Todorovića, i dobija Godišnju nagradu za crtež. Dobitnik je i nagrade za postignut uspeh tokom školovanja koju dodeljuje Univerzitet u Novom Sadu. Ministarstvo obrazovanja mu dodeljuje dvogodišnju stipendiju u okviru koje je radio na Likovnoj akademiji u Novom Sadu. Postiplomske studije upisuje na temu „Crtež i novi materijali“. Radio je kao vanredni profesor crtanja na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici. Izlagao je u zemlji i inostranstvu. Tokom rada na Akademiji klasičnog slikarstva izlaže sa kolektivom na preko petnaest izložbi. Autor je knjige o crtanju namenjenoj deci pod nazivom „Crta – crta – crtica“, kao i knjige namenjenoj starijim uzrastima, naziva: „Moja linija života“. Predsednik je žirija „MENSA world photo cup“. Živi radi u Novom Sadu. Slika Žarka Drinčića – Detinjstvo dolazi sa sertifikatom o autentičnosti i originalnosti. To ga čini idealnim izborom za ljubitelje moderne umetnosti koji traže originalna umetnička dela. Zato se spremite da budete opčinjeni ovim prelepim umetničkim delom. Dajte dašak sofisticiranosti svom prostoru uz sliku Žarka Drinčića – Detinjstvo

Stanje: Ploča 4/4+ , dobar ton, Omot: 4/4+ ---------------------------- Opsirnije: ---------------------- Азра је била новоталасни музички састав из Загреба, који је основао Бранимир Џони Штулић 1977. године. Име Јануара 1977. године за шанком Театра ТД у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је Ђоко анархист (коме је посвећена песма Јаблан) добио кћерку, којој је требало дати име. Тада је Џони изрецитовао стихове чувене Хајнеове песме Азра, која се у преводу Сафвет-бег Башагића пева као севдалинка: Казуј робе, откуда си, из племена којега си? Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра, што за љубав живот губе и умиру када љубе. Тако су исто вече добили име Азра и Ђокова ћерка и Џонијев нови бенд.[1] Чланови бенда У првом саставу Азре, из јануара 1977. били су: Бранимир Штулић – вокал и гитара Јосип Јуричић – гитара Бранко Матун – бас Паоло Сфеци – бубањ Али, ова постава није дуго потрајала јер су се чланови бенда често мењали, односно Штулић их је мењао. Касније је, једно време, вокал у Азри био Јура Стублић, а Џони је само свирао гитару, јер је хтео да одустане од певања. У почетку су вежбали у једној бараци близу Филозофског факултета. У то време излазиле су омладинске новине Полет, које су пратиле алтернативна рок догађања, и која су помогла пробоју Азре у настанку новог вала. Први албум су издали у следећој постави: Бранимир Штулић (глас, гитара) Мишо Хрњак (бас-гитара, глас) Борис Лајнер (бубњеви, глас) Борис Лајнер (2016) Касније се постава мења још неколико пута, да би крајем 1980-их састав чинили: Бранимир Штулић (глас, гитара) Јурица Пађен (гитара од 1987) Стивен Кип (бас-гитара од 1987) Борис Лајнер (бубњеви, глас) Распуштање бенда На врхунцу славе, 1984. године, Џони је распустио Азру (први али не и једини пут) и отишао у свет, односно у Холандију. У овом периоду је упознао Јосефину Фрудмајер, његову садашњу жену. Џони је у Холандији неколико година радио троструки албум на енглеском језику „It Ain` Like In The Movies At All“ који је релативно слабо прошао. Године 1987. Штулић се вратио у земљу, заједно са новим басистом Стевеном Кипом, за којег каже да га је нашао на улици: `Нашао сам га на улици, једноставно сам га нашао. То увијек иде тако, видио сам га како свируцка и покушао. Свирао је цијелу 1987. и 1988. годину, са њиме сам направио Између крајности и Задовољштину`. У наредне три године направио је још четири албума, пре коначног распуштања бенда. Бубњар Борис Лајнер на питање о распаду Азре кратко одговара: „Ах, било је то болно.“[1] Дискографија Синглови „Балкан` / „А шта да радим“ (Suzy, 1979) „Џони, буди добар` / „Тешко вријеме“ (Југотон, 1982) - уживо „Немир и страст` / „Довиђења на влашком друму“ (Југотон, 1983) „Клинчек стоји под облоком` / `Flash` (Југотон, 1984) `Mon ami`/ „Дубоко у теби“ (Југотон, 1984) EP „Лијепе жене пролазе кроз град` / „Позив на плес` / „Сузи Ф.` (Југотон, 1980) „Е па што` / „Слобода` / „Глуперде лутају далеко“ (Југотон, 1982) Албуми `Азра` (Југотон, 1980) `Сунчана страна улице` (Југотон, 1981) - двоструки `Равно до дна` (Југотон, 1982) - троструки уживо `Филигрански плочници` (Југотон, 1982) - двоструки `Сингл плоче 1979. - 1982.` (Југотон, 1982) - компилација `Кад фазани лете` (Југотон, 1983) `Криво срастање` (Југотон, 1984) `It Ain`t Like in the Movies at All` (Дискотон, 1986) - троструки `Као и јучер: синглови 1983. - 1986.` (Југотон 1987) - компилација `Између крајности` (Југотон, 1987) `Задовољштина` (Југотон, 1988) - четвороструки уживо `Blasé` (Hi-Fi centar, 1997) - двоструки CD -------------------------------- Predmet prodaje je LP Azra (3) ‎– Azra Label: Jugoton ‎– LSY 66090 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: Jun 1980 Genre: Rock Style: New Wave Tracklist A1 Jablan A2 Uradi Nešto A3 Teško Vrijeme A4 Tople Usne Žene A5 Vrijeme Odluke A6 Gracija B1 Krvava Meri B2 Marina B3 Ne Mogu Pomoći Nikome Od Nas B4 Iggy Pop B5 Žena Drugog Sistema B6 Obrati Pažnju Na Posljednju Stvar

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

West - album za sličice, Panini - Dečije novine 1976. godine sve sličice zalepljene (400/400) izuzetno očuvano za 45+ godina, bez podvlačenja, crtkanja, upisivanja, mirisa i žutila strana, većina slika koje su iz delova nalepljne u `komadu` (kako mi je rečeno ujak je radio u `Litopapiru` gde su štampane sličice pa je donosio tako u `komadu`), zaista vrlo dobar i unikatan primerak. Stajao u kutiji između časopisa više od 20 godina. mane: - zacepljena jedna stranica na kraju 3,5 cm (prikazano na fotografiji), - gornja klamerica očuvana, na mestu donje veoma vešto ubačen konac da drži (prikazano na fotografiji) Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa. Eventualni kupci iz inostranstva - uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Besplatna dostava se odnosi na slanje predmeta Postekspresom na teritoriji RS Na Kosovo* šaljem isključivo na odgovornost kupca kao preporučenu tiskovinu Kupci iz inostranstva plaćaju poštarinu ------ Za neki noviji Paninijev album treba vam više od 70 hiljada dinara za sličice da bi ste ga popunili (prema formuli profesora Harpera), tako da je ovo što bi se reklo zadnja cena za album od 45+ godina u sasvim solidnom stanju. Za ispod ne dajem, a vi niste u obavezi da kupite -----

Mek povez - 72 strana Korice sa vidljivim znacima korišćenja Na unutrašnjoj prednjoj korici posveta Vladimira Dedijera Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - 2 kk Privatno objavljena knjiga sa pismima i člancima na engleskom, francuskom, srpskom i nemačkom jeziku, sve u vezi Jugoslovenskog političara u egzilu Vladimira Dedijera. Pisma obuhvataju i prepisku Dedijara i lorda Bernarda Rasela i Žan-Pol Sartra. Dedijer je zajedno sa Žan-Polom Sartrom predsedavao Međunarodnom tribinom o ratnim zločinima Bertranda Rasela u ulozi prvog potpredsednika. Vladimir Dedijer (1914 - 1990) bio je jedan od međunarodno najuglednijih jugoslovenskih istoričara i aktivista za građanska prava. U početku je radio kao novinar, a to ga je navelo da otputuje u Španiju gde je podržavao republikance tokom građanskog rata u toj zemlji. Godine 1941. otišao je u partizane gde je stekao čin potpukovnika, postajući bliski savetnik maršala Tita. Posle rata predavao je na Univerzitetu u Beogradu i bio je postavljen u CK KPJ, ali je 1954. godine, posle sukoba sa Titom, prognan iz svih krugova vlasti. Jugoslaviju je napustio 1959. godine, gde je proveo ostatak života predajući i pisajući, povezan sa nekim od vodećih svetskih univerziteta, poput Prinstona, Stenforda, Harvarda i Sorbone. Postao je međunarodno istaknuti aktivista za ljudska prava i važan istoričar Drugog svetskog rata i njegovih posledica.

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-6 Prosveta i Slovo ljubve Beograd, 1979. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak, suvi žig, obeleživač za stranice, ćirilica. Knjige su nove. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. STARI DANI * BOŽJI LJUDI 02. IZ MOGA KRAJA 03. NEČISTA KRV 04. DRAME - KOŠTANA * TAŠANA * JOVČA 05. GAZDA MLADEN * PEVCI 06. PEČAL - PROZNI RADOVI * FRAGMENTI * ČLANCI Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 555

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-8 Svetozar Marković i BIGZ Beograd, 1983. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak. Knjige su odlično očuvane, čiste i uredne. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 1. STARI DANI 2. IZ MOG KRAJA 3. NEČISTA KRV 4. KOŠTANA * TASANA 5. GAZDA MLADEN * PEVCI 6. IZ BEOGRADA 7. PEČAL 8. O BORISAVU STANKOVIĆU Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 10

SABRANA DELA RADOJA DOMANOVIĆ 1-4 RETKO NOVO KOMPLET RETKO Koraci Kragujevac, 2009. godine, tvrd povez - osim četvrte knjige LAKO PERO RADOJA DOMANOVIĆA koje je u mekom povezu, ćirilica, veći format. Knjige su nove. Radoje Domanović (1873 — 1908), srpski književnik i satirični pripovedač. Njegovi preci su bili poreklom iz Hercegovine, između Trebinja i Nevesinja. Doselivši se iz Hercegovine, njegov deda se zadržao u okolini Kragujevca. Radio je i služio kod Simeona Cukića, srodnika Pavla Cukića, ustanika i Karađorđevog vojvode. Ovaj oštroumni Hercegovac se uskoro svojim radom i znanjem uzdigao od najamnog radnika do slobodnog seljaka. Korakom ispred vremena obojicu sinova, Aleksu i Miloša - Radojevog oca, školuje na bogosloviji. Aleksa se zapopio, a Miloš je otišao u učitelje. Radi kao učitelj, ali se bavi i unosnim poslovima. Hrabar i inteligentan uskoro postaje imućan čovek. Ženi se Persidom, ćerkom Simeona Cukića, onog gazde kod koga je njegov otac Milić radio kao sluga. Iz tog braka, u selu Ovsištu gde je njegov otac službovao kao učitelj, rođen je Radoje Domanović. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika, radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Međutim, zbog svojih političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Oženio se 1895. godine učiteljicom Natalijom sa kojom je imao ćerku i dva sina. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je od tuberkuloze u 35. godini života. Radoje Domanović je bio beskompromisan i hrabar, a njegova misao britka i provokativna. On je prvi pravi satiričar među srpskim realistima. Satira je glavno obeležje njegovog talenta i slovi za tvorca srpske satirične pripovetke. Zanimljivost, jedna od mnogih, iz Domanovićevog života: Poručio Radoje Domanović kod nekog krojača odelo. Kad je odelo bilo gotovo, Domanović ga je obukao, a krojač mu reče: - Ovo vam odelo divno stoji! Vi ste u njemu drugi čovek! - Pa lepo, pošeljite račun tom drugom čoveku! - reče Radoje.

Opis Slika Sergeja Ivanoviča Kučinskog – Pejsaž, je stara slika iz 1924. godine. Sergej Ivanovič Kučinski je bio jedan ruskih slikara koji je kao emigrant radio u Beogradu između dva svetska rata. Ovo umetničko delo, naslikano uljem na platnu. Dimenzije su 33 x 27 cm (bez rama) i 53 x 47 cm ( ra ramom). Cena slike Sergeja Ivanoviča Kučinskog – Pejsaž je sa ramom. Ram slike Sergeja Ivanoviča Kučinskog – Pejsaž je prilagođen slici. Ram je široki zlatni,a paspartu je drveni zeleni sa zlatnim slipom. Ram je odabran sa stilom i u skladu sa bojama na slici. Pored slikanja bio je i grafičar scenograf Narodnog pozorišta u Beogradu a kasnije i pozorišta u Rijeci. Slikar koji je posle I svetskog rata dosao iz Rusije u Srbiju, sa malim opusom dela, tako da je ovo raritet za ljubitelje Ruske skole slikanja. Pravi kolekcionarski biser. Dobro postavljena kompozicija, hitar i energičan rad kičicom, sočni koloristički nanosi odlikuju ovog umetnika. Dobra materijalizacija i građenje atmosfere upućuju na to da je Sergej Ivanovič Kučinski imao dobro i temeljno slikarsko obrazovanje. Slika Sergeja Ivanoviča Kučinskog – Pejsaž dolazi sa sertifikatom o autentičnosti i originalnosti. To ga čini idealnim izborom za ljubitelje umetnosti koji traže originalna umetnička dela. Zato se spremite da budete opčinjeni ovim prelepim umetničkim delom. Dajte dašak sofisticiranosti svom prostoru uz sliku Sergeja Ivanoviča Kučinskog – Pejsaž

Stanje: Ploče 4/4+ , Omot: 4/4+ -------------------------- Opsirnije: ----------------------- Азра је била новоталасни музички састав из Загреба, који је основао Бранимир Џони Штулић 1977. године. Име Јануара 1977. године за шанком Театра ТД у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је Ђоко анархист (коме је посвећена песма Јаблан) добио кћерку, којој је требало дати име. Тада је Џони изрецитовао стихове чувене Хајнеове песме Азра, која се у преводу Сафвет-бег Башагића пева као севдалинка: Казуј робе, откуда си, из племена којега си? Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра, што за љубав живот губе и умиру када љубе. Тако су исто вече добили име Азра и Ђокова ћерка и Џонијев нови бенд.[1] Чланови бенда У првом саставу Азре, из јануара 1977. били су: Бранимир Штулић – вокал и гитара Јосип Јуричић – гитара Бранко Матун – бас Паоло Сфеци – бубањ Али, ова постава није дуго потрајала јер су се чланови бенда често мењали, односно Штулић их је мењао. Касније је, једно време, вокал у Азри био Јура Стублић, а Џони је само свирао гитару, јер је хтео да одустане од певања. У почетку су вежбали у једној бараци близу Филозофског факултета. У то време излазиле су омладинске новине Полет, које су пратиле алтернативна рок догађања, и која су помогла пробоју Азре у настанку новог вала. Први албум су издали у следећој постави: Бранимир Штулић (глас, гитара) Мишо Хрњак (бас-гитара, глас) Борис Лајнер (бубњеви, глас) Борис Лајнер (2016) Касније се постава мења још неколико пута, да би крајем 1980-их састав чинили: Бранимир Штулић (глас, гитара) Јурица Пађен (гитара од 1987) Стивен Кип (бас-гитара од 1987) Борис Лајнер (бубњеви, глас) Распуштање бенда На врхунцу славе, 1984. године, Џони је распустио Азру (први али не и једини пут) и отишао у свет, односно у Холандију. У овом периоду је упознао Јосефину Фрудмајер, његову садашњу жену. Џони је у Холандији неколико година радио троструки албум на енглеском језику „It Ain` Like In The Movies At All“ који је релативно слабо прошао. Године 1987. Штулић се вратио у земљу, заједно са новим басистом Стевеном Кипом, за којег каже да га је нашао на улици: `Нашао сам га на улици, једноставно сам га нашао. То увијек иде тако, видио сам га како свируцка и покушао. Свирао је цијелу 1987. и 1988. годину, са њиме сам направио Између крајности и Задовољштину`. У наредне три године направио је још четири албума, пре коначног распуштања бенда. Бубњар Борис Лајнер на питање о распаду Азре кратко одговара: „Ах, било је то болно.“[1] Дискографија Синглови „Балкан` / „А шта да радим“ (Suzy, 1979) „Џони, буди добар` / „Тешко вријеме“ (Југотон, 1982) - уживо „Немир и страст` / „Довиђења на влашком друму“ (Југотон, 1983) „Клинчек стоји под облоком` / `Flash` (Југотон, 1984) `Mon ami`/ „Дубоко у теби“ (Југотон, 1984) EP „Лијепе жене пролазе кроз град` / „Позив на плес` / „Сузи Ф.` (Југотон, 1980) „Е па што` / „Слобода` / „Глуперде лутају далеко“ (Југотон, 1982) Албуми `Азра` (Југотон, 1980) `Сунчана страна улице` (Југотон, 1981) - двоструки `Равно до дна` (Југотон, 1982) - троструки уживо `Филигрански плочници` (Југотон, 1982) - двоструки `Сингл плоче 1979. - 1982.` (Југотон, 1982) - компилација `Кад фазани лете` (Југотон, 1983) `Криво срастање` (Југотон, 1984) `It Ain`t Like in the Movies at All` (Дискотон, 1986) - троструки `Као и јучер: синглови 1983. - 1986.` (Југотон 1987) - компилација `Између крајности` (Југотон, 1987) `Задовољштина` (Југотон, 1988) - четвороструки уживо `Blasé` (Hi-Fi centar, 1997) - двоструки CD ----------------------------- Predmet prodaje je dupli LP Azra (3) ‎– Sunčana Strana Ulice Label: Jugoton ‎– LSY-69029/30, Jugoton ‎– lsy-69o29/3o Format: 2 × Vinyl, LP, Album, Repress Country: Yugoslavia Released: 1981 Genre: Rock Style: New Wave Tracklist A1 041 1:29 A2 Užas Je Moja Furka Saxophone – Miroslav Sedak - Benčić 3:14 A3 Fa-Fa-Fa 1:51 A4 Kipo Trombone – Nikola Santro 1:34 A5 Ne Reci Mi Dvaput 2:42 A6 Provedimo Vikend Zajedno Lead Vocals – Boris Leiner 2:05 B1 Kurvini Sinovi 3:29 B2 Bankrot Mama 1:36 B3 Pametni I Knjiški Ljudi 3:21 B4 Kad Miki Kaže Da Se Boji 3:04 B5 Pit... I To Je Amerika Accordion – Mladen Juričić Lyrics By – Mile Rupčić 3:05 B6 Daleko Od Istine 2:17 C1 Poljska U Mome Srcu 3:30 C2 Suzi F. (Kada Vidim Beč) Lead Vocals – Boris Leiner 1:53 C3 Između Nas Saxophone – Miroslav Sedak - Benčić Trombone, Trumpet – Franjo Vlahović 2:36 C4 Nemoj Po Glavi D.P. 1:24 C5 Gospodar Samoće 1:35 C6 Poljubi Me... 3:30 D1 Karta Za Sreću 2:57 D2 Uvijek Ista Priča Lead Vocals – Mišo Hrnjak 3:20 D3 Sunčana Strana Ulice 2:00 D4 Grad Bez Ljubavi 1:20 D5 Nedjelja Popodne Saxophone – Miroslav Sedak - Benčić 2:38 D6 Odlazak U Noć 4:16

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић