Mihaila Pupina danas, š p62

RAZGLEDNICA - NOVI SAD 1941 - GRAD PETROVARADIN SA NOVIM MOSTOM / BULEVAR KRALJICE MARIJE 1941 [V5] Stanje : kao na slikama Putovala : 1941

stanje se vidi na fotografijama

Izdavač Bulevar Novi Sad , broš povez, 176 str

IZDAVAC ; BULEVAR - NOVI SAD 2008 GOD. 295 STR. MEKI POVEZ , NOVO , RETKO U PONUDI

O knjizi: Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." Nebojša Ćosić, Borba

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" - Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" - Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" - Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." - Nebojša Ćosić, Borba

Mediterani Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" - Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" - Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" - Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." - Nebojša Ćosić, Borba Prikaži više

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" - Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" - Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" - Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." - Nebojša Ćosić, Borba

O knjizi: Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." Nebojša Ćosić, Borba

Knjiga kao nova G4 ONO ŠTO SU DRUGI PREĆUTALI ILI NISU ZNALI Celovit tekst istine o Jovanki Broz, sada je pred čitaocima! Konačno se pojavila autorka koja je napisala tekst iz iskustva... Težak zatvorski život Jovanke Broz više govori o Titovim poltronima nego o Jovanki Broz. Oni su se preko prve dame svetili Titu kako bi umirili svoju ulizivačku narav i inferiornost. Jovanka je bila pametnija od svih njih, odlučnija i hrabrija. Mrzeli su je i zbog nje same. `Ово je knjiga o mojoj tetki Jovanki Broz, o tom vremenu samoće i bola, tuge i nemaštine, kada je malo ko znao da u elitnom beogradskom naselju, u Bulevaru oslobođenja broj 75, u sivim i mračnim zidinama, živi Prva dama SFRJ. Velika dama, velike zemlje, poštovanog naroda. Ponosna supruga velikog državnika`

Produkcija: Kim Džong IL - Pol Fišer (NOVO) Knjiga je NOVA, NEKORIŠĆENA. # # # VEOMA ORIGINALAN POKLON! # # # Cena knjige je 450,00 dinara (43.68% jeftinije nego u knjižarama Delfi i Laguna). Regularna cena u knjižarama (Delfi i Laguna) ove knjige je 799,00 dinara. --------------------------------------------------------- ############################## : ) POGLEDAJTE I OSTALE MOJE OGLASE! ! : ) @@@@@@@@@@@@@@@@ --------------------------------------------------------- Kategorije: Trileri Izdavač: Laguna Godina izdanja: 4. novembar 2015. ISBN: 978-86-521-2025-3 Broj strana: 417 strana Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Neobična, istinita priča o otetom filmskom reditelju, njegovoj supruzi filmskoj zvezdi i usponu mladog diktatora. Istiniti triler, pun napetosti, strasti i politike, nudi dragocen uvid u tajni svet, osvetljava opčinjujuće poglavlje istorije Severne Koreje i objašnjava kako je ta država postala hermetički zatvorena, strogo režirana zemlja kakva je i danas. Pre nego što je postao najozloglašeniji svetski diktator, Kim Džong Il vodio je Ministarstvo propagande Severne Koreje i državni filmski studio. Smišljao je priče za sve snimljene filmove, bio je njihov producent i scenarista. Uprkos takvoj kontroli, nije bio zadovoljan raspoloživim talentima i preduzeo je drastične mere. Naredio je otmicu Če Jun Hi (Gospođe Če), najčuvenije južnokorejske glumice, i njenog bivšeg muža Šin Sang Oka, najslavnijeg filmskog reditelja te zemlje. Gospođa Če nestala je prva. Kad je Šin došao u Hong Kong da istraži njen nestanak, napadnut je i probudio se umotan u plastičnu foliju na brodu koji plovi za Severnu Koreju. Gospođa Če živela je u raskošnoj izolaciji i mogla je da odlazi samo na večernje zabave Dragog Vođe. Šin je pak pokušavao da pobegne, poslat je u logor i „ prevaspitavan“ . Posle četiri godine je popustio i izrazio odanost režimu Severne Koreje. Sastao se s gospođom Če na prvoj zabavi kojoj je prisustvovao i objavljeno je da će se njih dvoje ponovo venčati i raditi kao filmski savetnici Dragog Vođe. Zajedno su stvorili sedam filmova i stekli Kim Džong Ilovo poverenje. Pod izgovorom da istražuju mogućnost snimanja filma u Beču, pobegli su u ambasadu SAD, gde su zatražili azil. „ Otmica južnokorejske glumice Če Jun Hi i njenog bivšeg muža, reditelja Šin Sang Oka, izvedena 1978. u Hong Kongu, istiniti je zločin u središtu napete knjige Pola Fišera koja se pojavljuje u iznenađujuće pogodnom trenutku. “ New York Times --------------------------------------------------------- ************************************************* Preuzimanje: U Beogradu je moguće i lično preuzimanje na lokacijama: stari Depo – ćošak Bulevara i Sredačke, Vukov spomenik, Kalenić pijaca, kod opštine Vračar. ili Slanje Post Express pošiljke. Plaćanje pošiljke pouzećem (cena artikla + poštarina). ili Kurirskim službama po Vašem izboru. ili Uplata cene artikla na račun koji vam pošaljem pre slanja. Niža poštarina prilikom preuzimanja. Pošiljku uglavnom šaljem istog dana kada poručite. Osim ako je u pitanju nedelja ili ako su pošte pred zatvaranje. Izvbor je Vaš.

Autor - osoba Rebić, Dubravka, 1990- = Rebić, Dubravka, 1990- Naslov Noć pre pada u reku / Dubravka Rebić Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2023 (Valjevo : Topalović) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂReka ISBN 978-86-515-2187-7 (broš.) Napomene Tiraž 500 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autorki. „Ako se pravimo da je sve u redu, sve će biti u redu.“ Noć pre pada u reku je priča o grananju transgeneracijskih trauma i izazovima koje one tvore u tzv. običnom životu tzv. obične porodice. Ali nije ovaj roman samo o tome. Dubravka Rebić je u njega utkala i razne druge, pažljivo odabrane i vešto napisane – motive i slike. Ovaj roman-album obuhvata period od skoro jednog veka. U te su se godine smestile porodične storije, dokumenti vremena, sećanja. Svaka slika-situacija-priča uvodi nas u epizodu iz života porodice za koju se, tu porodicu, možda zapitamo: jesmo li im (bili) u kući? – Bojan Krivokapić Ako se pravimo da je sve u redu, sve će biti u redu – neizgovoren, ali sveprisutan princip funkcionisanja mnogih prošlih i sadašnjih porodica. Princip kojem Dubravka odvažno izlazi na crtu istražujući da li je i kako je moguće prekinuti generacijski niz skrivanja, nasilja i potisnute tuge. Dok čitate Noć pre pada u reku, bude vam mučno, ali vam istovremeno bude i omamljujuće lepo. Toliko lepo da poželite da zauvek, lagani, plutate na njenim talasima. – Staša Vukadinović Dubravka Rebić je suvereno pokazala na koji način se može prići turbulentnoj istoriji dvadesetog veka na Balkanu, ne ulazeći u nepotrebne istine i oduševljena klanja koja su nas svakako obeležila, ali su zapravo porodične priče ono što nas kao individue neprekidno i iznova stvara. Pripovedajući suvereno, kratkim poglavljima koja se često približavaju poeziji, Dubravka Rebić je uspela da se udalji od epske forme karakteristične za žanr, i da je gotovo izjednači s najboljim primerima visokog modernizma karakterističnim za drugu polovinu dvadesetog stoleća. Ubeđen sam da će ovaj tekst biti pažljivo i dugo čitan. – Vladimir Arsenić Ovo je pametna knjiga koja boli. – Srđan Srdić Dubravka Rebić (1990) rođena je i odrasla na Limanu jedan. Diplomirala je žurnalistiku na Filozofskom fakultetu, a master studije završila je na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Roman prvenac „Tonemo“ objavila je 2021. godine. Njene kratke priče izašle su antologijama „Novosadski književni bedeker“ (Bulevar Books, 2022) i „Cirkus Maximus“ (Partizanska knjiga, 2022). Rukopis „Tonemo“ ušao je u uži izbor za Nagradu „Dušan Vasiljev“ 2021. godine, a drugo izdanje romana štampano je 2022. godine. Dubravka, na njenu žalost, danas živi na Salajci. Radi kao kopirajterka i ima legendarno dete Lanu. MG140

Novi Sad 2021. Tvrd povez, ilustrovano, ćirilica, ilustrovano, format 23×21 cm, 95 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. J10 Knjiga Varoš beogradska i druge priče sadrži 15 novih priča, odabranih kolumna objavljivanih u listu Politika 2017–2020 godine. Priče se uglavnom tiču srednjevekovne istorije Beograda, a svaka je ilustrovana slikama Nebojše Đuranovića, akademskog sliakra. Knjiga je najpre namenjena mladima kako bi kroz živopisne ilustracije i kratke priče istorija Beograda postala bliža i zanimljivija. `Varoš beogradska predstavlja izabrane kolumne Gorana Vesića objavljivane u Politici u periodu od 2017–2020. godine. Sakupljene na jedno mesto, ove kolumne tvore pripovest o Beogradu, svojevrsni omaž njegovoj istoriji, pa slobodno možemo reći da je sam Beograd glavni junak ovog dela. Junaci okupljeni oko grada, njegovi stvoritelji, pa i oni koji su pokušali da ga unište, naći će svoje, na ovaj ili onaj način, zasluženo mesto u kolumnama Gorana Vesića. Sam grad stoji kao svedok brojnih događaja, ratnog i mirnodopskog vremena; svedoči o smeni vladara koje je poneo u sebi; vladara koji su ga osnivali i gradili; neprijatelja koji su ga rušili; ktitora koji su ga obnavljali; Beograd pamti svog prvog urbanistu, vojnika i inženjera Nikolu Doksata de Moreza koji je od orijentalne varoši Beograd pretvorio u centralnoevropski velegrad. Beograd Doksata večno čuva, jer je on u njemu sahranjen, pa će ga pamtiti i kad ljudi više ne budu mogli. Priče su često inicirane savremenim događajima, pa je tako postavljanje spomenika Stefanu Nemanji inicijator „Da se konačno setimo” srednjovekovne istorije, kojoj, kako smatra autor, ne dajemo na značaju kao što bi trebalo. Prošetaćemo Bulevarom kroz istoriju i videti kakav je grad bio za vreme Despota Stefana; osmotrićemo Sahat kulu i čuti kako se gradila; uočiti lepotu Barokne kapije; opaziti razmirice između Miloša, njegovih podanika, ali svedočiti i o dobrom radu Gospodara Jevrema i zastati na Ćošetu gospoje Tomanije. Sve priče i lepote Veroši beogradske praćene su izborom umetničkih slika akademskog slikara Nebojše Đuranovića.`

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: „ UDRI GDE TREBA", predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol'ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat' treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant'Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il' ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „ , PREBLAGA" PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lû k tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA "Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „ Udri gde treba“ ) „ Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost. ” An Bert   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non RéconciliéUnreconciled: Poems

Agora, 2010. Određujući za sebe poziciju čitača sveta, pesnikinja Tanja Kragujević, kroz mikroeseje knjige Izgovoriti zvezdu, samerava svoje bogato pesničko i čitalačko iskustvo sa talogom iskustva nekih od najprominentnijih pesničkih knjiga svetske i srpske poezije koje su se na našoj književnoj sceni pojavile poslednjih godina… Tanja Kragujević (Senta, 26. oktobar 1946)[1] srpska je književnica i pesnikinja. Član je Srpskog književnog društva, od njegovog osnivanja, 2001. godine.[2] Odlukom Vlade Srbije, od 24. decembra 2009. godine, dobitnik je zvanja vrhunskog umetnika u oblasti književnosti. Živi u Zemunu. Školovanje Prvi razred osnovne škole je završila u Senti, a dalje školovanje je nastavila u Beogradu, u osmogodišnjoj školi „Vuk Karadžić” i Drugoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala je 1970. godine, a magistrirala 1973. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće „Vuk Karadžić`, 1976. Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Književni rad Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji Prva knjiga, jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji (`Matica srpska`, Novi Sad, 1966), a od tada je publikovala sedamnaest pesničkih zbirki, od kojih je najnovija, Hleb od ruža, izašla u izdanju Književne opštine Vršac, (2012). Prva pesnička knjiga, Vratio se Volođa, ilustrovana je fotografijama Tanjinog oca, umetničkog fotografa i fotoreportera Politike, Stevana Kragujevića, dok je monografija Kragujević, Senta koje više nema, objavljena povodom 300. godine grada Sente, u izdanju Kulturno-obraznovnog centra „Turzo Lajoš iz Sente”, 1997. godine, urađena na temelju umetničkih fotosa Stevana Kragujevića, ilustrovana stihovima njegove kćeri Tanje, objavljenih u dopunjenoj verziji u posebnoj zbirci Pejzaži nevidljivog (Književna opština Vršac, 2001). Prvi izbor iz njene celokupne poezije objavila je izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina, (2009). Izabrane i nove pesme, pod nazivom Staklena trava priredio je i pogovor napisao pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja. U okviru Edicije dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja, i u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine, 2010. godine pojavio se novi izbor iz njene poezije, pod nazivom Ruža, odista, koji je priredila i pogovorom propratila književna kritičarka i esejistkinja Dragana Beleslijin. O stvaralaštvu Tanje Kragujević su pisali: pesnici i esejisti Ivan V. Lalić, Milica Nikolić, prof. dr Slavko Gordić, Draško Ređep, dr Dragana Beleslijin, Dragan Jovanović Danilov i Nenad Šaponja, kao i književni kritičari Čedomir Mirković, Vasa Pavković, Bojana Stojanović Pantović, Dušica Potić, Aleksandar B. Laković, i drugi. Gostovanja na festivalima Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), u Međunarodnoj književnoj koloniji u Čortanovcima (2008). Predstavljala Srbiju na Prvom transbalkanskom festiivalu poezije u Solunu (24-26. maj 2012). Učestvovаla na Četvrtom međunarodnom festivalu književnosti i filma u gradu Ordu (Turska) [3], 3-6. oktobar 2013. Tanja, 1978. Tanja, 1978. Tanja, 1987. Tanja, 1987. Legati porodice Kragujević Istorijski arhiv Beograda Povodom pet decenija od objavljivanja prve pesničke knjige Vratio se Volođa, Istorijski arhiv u Beogradu priredio je (8 - 23. decembar) 2016. godine, istoimenu izložbu, kojom je autor postavke viši arhivista Isidora Stojanović predstavila autorske knjige, antologije, nagrade, artefakta i fotose, koji čine deo Legata porodice Kragujević, a obeležavaju život, urednički i stvaralački rad pesnikinje. Posebni segmenti postavke odnose na porodicu, prijatelje i saradnike, njihova pisma, fotose, knjige sa posvetama, poklone, raritetne knjige i predmete, koji čine sastavni deo ovog Legata.[4] [5][6] Udruženje „Adligat” Glavni članak: Легат Тање Крагујевић и Василија Винце Вујића Porodični legat Tanje Kragujević i Vasilija Vince Vujića otvoren je 20. septembra 2019. godine u Muzeju srpske književnosti – Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat` u Beogradu, i svedoči o sto pedeset godina rada u kulturi petoro pojedinaca od kojih je svako ostvario uspehe i na trajan način postigao izuzetnost.[7] Pored pesnikinje Tanje Kragujević i njenog supruga, profesora Zemunske gimnazije Vasilija Vince Vujića predstavljeni su roditelji Tanje Kragujević, fotoreporter Stevan Kragujević i Lepa Kragujević koja nosi počasno zvanje neimara Radio Televizije Beograd. Iza ovih vrednih poslenika kulture ostali su brojni dokumenti i knjige, od značaja za sferu novinarstva i srpsku kulturu. Centralna ličnost ovog Legata je Joca Vujić, deda Vasilija Vince Vujića – velikoposednik, počasni član Matice srpske, sakupljač slovenske starine, čuvar nacionalnog blaga Srba, istorijskih dokumenata, knjiga i umetničkih dela od kapitalne vrednosti, veliki dobrotvor i jedan od najplemenitih darovatelja srpske kulture. Legat predstavlja važne predmete iz Kolekcije Joce Vujića (nekadašnjeg njegovog Muzeja u Senti, prvog takve vrste u Srbiji), a posebno, ustaničko oružje, narodnu nošnju, nakit od vanrednog značaja, kao iumetničke slike.[8] Zbog naročitot zalaganja i doniranja projektu Adligata, Tanja Kragujević i Vasilije Vince Vujić imaju status počasnih članova – osniviča Udruženja Adligat. Prevodi Njena poezija se u prevodu na više jezika može čitati u najvećoj svetskoj poetskoj antologiji u internet izdanju Lyrikline (www. lyrikline.org), kao i na njenom ličnom vebsajtu (www.tanjakragujevic.com). Pesme su joj prevođene na nemački, engleski, francuski, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, ruski, beloruski, italijanski, slovenački, poljski, japanski i grčki jezik. Posebno je zanimljivo izdanje Staklena trava, Sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski), koju je objavila zrenjaninska Agora, 2012. Zastupljena u tematskim i drugim zbornicima u zemlji i inostranstvu, te u najvažnijim antologijama koje predstavjaju srpsku poeziju danas, između ostalog: Poesia Serbia hoy, Debats (Institució Alfons el Magnànim, Valensija, n.109, 2010/4), Les Poètes de la Mediterannée (predgovor Yves Bonnefoy, Gallimar & Culturesfrance, 2010); Hundert grams seele, Ten Decagrams of Soul, The Anthology of Serbian Poetry of the Second Part of Twentieth Century (priredio Robert Hodel, Leipziger Literaturverlag, 2011), The Anthology of Serbian Poetry of XX and XXI Century (Herg Benet Publishers, Bukurešt, 2012), El Color de la Esencia (the Monography of New Serbian poetry (Silvia Monros Stojaković, Anfora Nova, Španija, 2013). Priređivanje Priredila je knjigu za decu Desanke Maksimović Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva` i „Narodna knjige`, Beograd, 1979), kao i testamentarnu knjigu stihova modernog klasika Srbe Mitrovića (1931—2007) Magline, sazvežđa („Rad`, Beograd, 2007), za koju je napisala pogovor. Izdavački rad Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik („Narodna knjiga” u Beogradu) kreirala je nekoliko kolekcija knjiga savremene književnosti, sabrana i izabrana dela značajnih svetskih autora („Dela Marine Cvetajeve`, 1990); ediciju „Alpha Lyrae` posvećenu najznačajnijim imenima moderne svetske poezije (H. L. Borhes, Filip Larkin, Silvija Plat, Česlav Miloš, Janis Ricos, H. M. Encensberger, Tadeuš Ruževič, Josif Brodski, Vislava Šiimborska, Adam Zagajevski, Čarls Simić i drugi). Urednik je biblioteke „Arijel” izdavačke kuće „Agora”, koja objavljuje najznačajnija pesnička imena savremene svetske poezije (Lucija Stupica, Stanislav Baranjčak, Tasos Livaditis i drugi). Dela (bibliografija) Tanja Kragujević pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za „spojenim sudovima života i poezije”, ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, objavljena je 2003, u Književnoj opštini Vršac. Dodela nagrade Desanka Maksimović u Brankovini Poezija Vratio se Volođa, Sa fotografijama Stevana Kragujevića. Edicija „Prva knjiga`. Matica srpska, Novi Sad, 1966. Nesan, Sa grafičkim prilozima Lazara Vujaklije. Bagdala, Kruševac,1973. Stud, Prosveta, Beograd, 1978. Samica, Nolit, Beograd, 1986. Osmejak omčice, Književna opština Vršac KOV, Vršac, 1993. Divlji bulevar, Rad, Beograd, 1993. Muška srma, Srpska književna zadruga, Beograd, l993. Duša trna, Sa crtežima Mihaila Đokovića Tikala. Prosveta, Niš,1995. Osmejak pod stražom, KOV, Vršac, 1995. Autoportret, sa krilom, Prosveta, Beograd,1996. Slovočuvar i slovočuvarka, Prosveta, Beograd, 1998. Pejzaži nevidljivog, KOV, Vršac, 2001. Godine, pesme, Edicija `Povelja`. Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2002. Pismo na koži, Rad, Beograd, 2002. Njutnov dremež, Književno društvo Sveti Sava, Beograd, 2004. Žena od pesme, KOV, Vršac, 2006. Plavi sneg, KOV, Vršac, 2008.[9] Staklena trava, Izabrane pesme. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Biblioteka `Arijel`, knjiga 1. Agora, Zrenjanin, 2009. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, Put kroz ravnicu. Ruža, odista, Zavod za kulturu Vojvodine. 2010. Izabrane pesme. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Motel za zbogom, Biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010. Hleb od ruža, KOV, Vršac, 2012.[10] Od svetlosti, od prašine, Književna akademija Istok, Knjaževac, 2014. Efekat leptira, Kulturni centar Novog Sada, 2016. Korona, male pesme. Pogovor Jovica Aćin. Na korici: Alan Bećiri, „Tiski cvet”. Ilustracije Maja Simić, Čigoja, Beograd, 2017. Efekat leptira, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2018. Extravaganza, pesme. Na koricama: Stevan Kragujević, Rasuta svetlost, senke, Beograd. Pogovor Slavko Gordić. Izdavači: Čigoja i autor. Beograd, 2019. Fraktali, Na koricama: Stevan Kragujević, „Vaga za lišće“. Recenzent Svetlana Šeatović. Pogovor Slađana Ilić. Izdavači: Čigoja štampa i autor, Beograd, 2022. Korice za odlazeći glas. Recenzent Jovica Aćin. KOV, Vršac, 2022.[11][12] Izabrane pesme Staklena trava. Izabrane i nove pesme. Biblioteka „Arijel”, knj. 1. Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja. Agora, Zrenjanin, 2009. Ruža, odista. Izabrane pesme. Edicija dobitnika književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja. Izbor i pogovor Dragana Beleslijin. Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2010. Trn o svili, izbor autora. Edicija „Nagrada Desanke Maksimović”, knjiga 21, Zadužbina „Desanka Maksimović” i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2016. Posebna monografska publikacija Stevan Kragujević i Tanja Kragujević: Senta koje više nema, KOC „Turzo Lajoš”, Senta, 1997. Izdanje povodom 300. godišnjice grada Sente. Fotografije; Stevan Kragujević. Stihovi: Tanja Kragujević. Eseji Mitsko u Nastasijevićevom delu. Biblioteka „Argus`. Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Dodir paunovog pera. Knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1994. Trepet i čvor. Druga knjiga čitanja. Rad, Beograd, 1997. Orfej iz teretane. Treća knjiga čitanja. Prosveta, Beograd, 2001. Božanstvo pesme. Eseji o poeziji Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje. Prosveta, Beograd, 1999. Kutija za mesečinu. Mali eseji. KOV, Vršac, 2003. Svirač na vlati trave. Eseji. AGORA, Zrenjanin, 2006. Izgovoriti zvezdu. Mali eseji. AGORA, Zrenjanin, 2010. Talog nedovršenog. Minuete. Književna opština Vršac, 2010. Telegrami i molitve, AGORA, Zrenjanin 2015. Svetlost za druge oči, Povelja, Kraljevo, 2016. Proći ispod čarobnog luka, eseji и lirski zapisi. Tanesi, Beograd, 2018 Putnik ka omegi (Tri pesnika, tri eseja: Eva Zonenbarg, Toni Hogland, Vislava Šimborska). Pogovor Vladislava Petković Gordić, crteži na korici Maja Simić, Čigoja, Beograd, Kuća poezije, Banja Lukа 2018. Sabranost, Listići, zapisi, eseji. Recenzent Tamara Кrstić. Crteži na korici Goran Кovačević, Čigoja, Beograd, 2022. Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska `Prosveta` 1999. Knjiga Svirač na vlati trave („Agora”, 2006) bavi se poezijom Desimira Blagojevića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Srbe Mitrovića, Miroljuba Todorovića i Nikole Vujčića. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program) sakupljeni su u tri Knjige čitanja, objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001. Zbirku malih eseja o knjigama poezije savremene svetske i domaće književnosti Izgovoriti zvezdu objavila je izdavačka kuća „Agora” (edicija Ogledalo), 2010, a iste godine vršački KOV publikovao je novu knjigu njenih lirskih zapisa i mikroeseja Talog nedovršenog. Priređivanje Patuljak Kukuruzović i Bajka o putevima (Slike Janeza Smolea; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i „Narodna knjige`, Beograd, 1979. Srba Mitrović: Magline, sazvežđa, pesme. Priređivanje i pogovor: Tanja Kragujević. Biblioteka „Rad`. Rad, Beograd, 2007. Prevedena poezija Staklena trava, sedam pesama na sedam jezika (francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, japanski, španski). Agora, Zrenjanin, 2012. Fotografija na koricama: Stevan Kragujević, put kroz ravnicu.[13] Sećanje svile, Izbor iz zbirke Hleb od ruža. Na srpskom i u prevodu na engleski (Marija Knežević), francuski (Marilyne Bertoncini) i španski (Silvija Monros Stojaković). O Hlebu od ruža (pogovor) Vasa Pavković. Prevod teksta pogovora na engleski Nikola Krznarić. Na korici: Katarina Alempijević, Linea alba III, objekat od papira. Fotografija pesnikinje: Živko Nikolić. Kniževno društvo „Sveti Sava“, edicija „Druga obala“, Beograd, 2015. Prepevi Kajetan Kovič. Pesme. Izbor i pogovor Jože Snoj. Prevod Tatjana Detiček. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1974. Tone Pavček, Pesme. Izbor i pogovor Tode Čolak. Prevod Tatjana Detiček-Vujasinović. Prepev Tanja Kragujević. Narodna knjiga, Beograd, 1977. Svetlana Makarovič: Pesme. Izbor, prevod i pogovor Marija Mitrović. Prepev Tanja Kragjević. Narodna knjiga,Beograd, 1977. Marina Cvetajeva, Dela, Narodna knjiga 1990, priredila Milica Nikolić. Knjiga I, Pesme i poeme. Marina Cvetajeva: Pohvala vremenu. Izabrane pesme. Priredila Milica Nikolić. Preveli: Olga Vlatković, Mirjana Vukmirović, Jelica Drenovac, Danilo Kiš, Zlata Kocić, Tanja Kragujević, Ljudmila Lisina. Biblioteka „Atlas vetrova”, Književna opština Vršac, 1997. Radila je, u saradnji sa prevodiocima, na više knjiga prepeva, a njeno sudelovanje u prevodima stihova Marine Cvetajeve uvrščeno je Antologiju prevoda Miodraga Sibinovića: Antologija ruske lirike X-XXI vek, knjiga II (Prva četvrtina - sredina XX veka; Marina Cvetajeva, „Duša`, prevod Ljudmina Lisina, prepev Tanja Kragujević, pp. 132). Paideja, Beograd, 2007. Antologije (izbor) Poezija Tanje Kragujević zastupljlena je u više desetina antologija u zemlji i inostranstvu,u zbornicima i antologijskim presecima koji su predstavljali književnost Jugoslavije, kao i u reprezentativnim izborima iz srpske poezije novijeg doba, kao i u različitim njenim tematskim selekcijama - od memorijalnih zbornika Druge Beogradske gimnazije ili Filološkog fakuteta u Beogradu, do posebnih antologijskih izbora (ljubavne poezije, poezije o Beogradu, najlepših pesama o vodi) - a isto tako i u opsežnim hronološkim pregledima i najaktuelnijim izborima iz srpskog pesništva 20. i početka 21. veka. Između ostalih, tu spadaju i ove knjige: Radoslav Vojvodić, Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd,1972. Jovica Aćin, Ključevi. Iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984, Kov, Vršac, 1984. Ajsa Zahirovic, Yugoslav women`s poetry, India,1986. Zlatno zrno vremena, Pesnici Druge beogradske gimanziije, Beograd, 1991. Pesnici Vasku Popi, Matica srpska, SANU - ogranak u Novom Sadu i Dokumentacioni centar Vasko Popa, Novi Sad, Beogad, 2003. Bojana Stojanović-Pantović, Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, Hrvatsko društvo pisaca i Durieux, Zagreb, 2006. Zlatko Krasni, Srpska poezija. Poseban broj časopisa Podium, Beč, 2009. Pesnici Mediterana, Galimar, 2010. Robert Hodel, Deset deka duše. Srpska poezija druge polovine XX veka, Lajpcig, 2011. Miodrag Sibinović, Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Beograd, 2011. Nenad Grujičić, Antologija srpske poezije (1847—2000), Sremski Karlovci, 2012. Antologija srpske poezije XX i početka XXI veka, Bukurešt, 2012. Miloš Janković, 365 ljubavnih, Beograd, 2013. Silvija Monros Stojaković, Boja suštine, savremena srpska poezija, Rute, Španija, 2013. Antologija srpske erotske poezije, priređivanje i predgovor Mirko Magarašević, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016. Оd A do Š. Osam vekova srpske poezije, priredio Johan Lavundi (Johann Lavundi). Predgovor, fusnote, biografije, prevod pesama na nemački jezik Johan Lavundi. Banatski kulturni centar, Novo Mileševo, 2017. Ako sam ja ona, Antologija pesama dobitnica književne nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, 2009—2019, priredila Dragana V. Todoreskov, Кulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novi Sad, 2020. Senke i njihovi predmeti 1991- 2020, Antologija novijeg srpskog pesništva. Priredio Saša Radojčić, Povelja, Kraljevo, 2021. Internet antologija Od 10. aprila 2009. godine, stihovi Tanje Kragujević na više jezika mogu se čitati u stalnoj prezentaciji najveće svetske internet antologije Lyrikline.org.[14] O poeziji Tanje Kragujević Poezija Tanje Kragujević. Zbornik radova. Edicija „Desankini majski razgovori”, knjiga 34. Zadužbina „Desanka Maksimović“ i Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2017. Priredila Mirjana Stanišić. Autori: profesor emeritus dr Slavko Gordić, Milica Nikolić, Vasa Pavković, prof. dr Bojan Đorđević, Darija Žilić, dr Mila Medigović Stefanović, Tamara Krstić, Sonja Milovanović i prof. dr Vladislava Gordić. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Vratio se Volođa, 1966.[15] Plaketa Senta, za književni i kulturni doprinos, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za esej „Mitsko u Nastasijevićevom delu”, 1976.[16] Plaketa grada Beograda, za književni i kulturni doprinos, 1984. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu pesama Divlji bulevar, 1994. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Pesme Dragoslava Andrića, 1996. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, za zbirku pesama Staklena trava, 2009.[17] Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pesama Hleb od ruža, 2013.[18] Nagrada „Rade Tomić”, za pesnički rukopis Od svetlosti, od prašine, 2014.[19] Nagrada „Desanka Maksimović”, 2015.[20][21] Nagrada „Lenkin prsten”, za pesmu „Voda”, 2015.[22][23] Nagrada „Gračanička povelja”, 2016. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Efekat leptira, 2017.[24] Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Extravaganza, 2020.[25] Posebna priznanja Srpski filantropski forum i Koalicija za dobročinstvo uručili su na Kolarčevom narodnom univerzitetu povodom petog Nacionalnog dana davanja 9. oktobra 2022. godine, priznanja kao znak zahvalnosti. Priznanja su uručena pojedincima koji su formiranjem legata značajno obogatili kulturu Srbije. Zahvalnice su povodom osnivanja Legata u Adligatu – Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju – dobili između drugih donatora, Tanja Kragujević, kao i njen suprug Vailije Vince Vujić.

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems

format: 7` EP (45 RPM) artist: V/A - razni izvođači (Yugoslavia) album: Beogradsko Proleće 64 - Ploča 4. release date: 1964 label, Cat. No.: PGP RTB, EP 50960 style: šlager, zabavna muzika, pop Ploča i omot: VG (4). Kao i sa prethodnog, i sa ovog Beogradskog proleća, održanog 1964, je takođe objuavljeno pet 7-inčnih EP-ja sa po 4 numere na svakom, ali su sad omoti bili drugačiji, svi u `cvetnim dezenima`. Na ovoj drugoj po redu ploči se nalaze pesme koje su izvodili Cune, Tića Petrović; Anica Ziubović i Krsta Petrović. A1) PREDRAG GOJKOVIĆ - Neka zna još neko A2) KRSTA PETROVIĆ - Strepnja B1) ANICA ZUBOVIĆ - Naše zadnje veče B2) TIHOMIR PETROVIĆ - Naš grad ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče sa festivala BEOGRADSKO PROLEĆE: Kompletna vinilna kompilacijska diskografija festivala `BEOGRADSKO PROLEĆE`: BEOGRADSKO PROLEĆE 1961: 1) 10` LP V/A - `Beogradsko proleće 1961` (PGP RTB, 1961) BEOGRADSKO PROLEĆE 1962: 2) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Stjuardesa` (ploča 1), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72755521_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Stjuardesa-PERFEKTNA 3) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Osvetljen prozor` (ploča 2), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72501025_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Miki-Djordje-Lola BEOGRADSKO PROLEĆE 1963: 4) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 1), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142593_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Djordje-Minja-Senka 5) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 2), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142597_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Gabi-Cune-Marijana 6) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 3), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501121_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Djuza https://www.kupindo.com/Ploce/74051061_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Miki 7) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 4), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501165_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Tokovic-Novosel-Sepe https://www.kupindo.com/Ploce/77590873_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-ploca-4-1963-VG-VG 8) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 5), (PGP RTB, 1963) BEOGRADSKO PROLEĆE 1964: 9) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 1), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/77590869_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Djordje-Senka-Nina 10) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 2), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501241_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Jaksic-Dzimi-Minja 11) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 3), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501281_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Diklic-Lj-Petrovic 12) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 4), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501345_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Tica-Anica https://www.kupindo.com/Ploce/72501357_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Anica-VG- 13) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 5), (PGP RTB, 1964) BEOGRADSKO PROLEĆE 1966: 14) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 1), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/77593637_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-2-press-Stojnic-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73142609_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-1-pres-Stojnic-VG-VG 15) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 2), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/74056577_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-Djoka-Tica-Jaksic BEOGRADSKO PROLEĆE 1967: 16) EP V/A - `Beogradsko proleće 67` (ploča 1), (PGP RTB, 1967) 17) EP V/A - `Beogradsko proleće 67 - Ploča 2.` (PGP RTB, 1967) BEOGRADSKO PROLEĆE 1968: 18) EP V/A - `Dve crvene ruže` (Beogradsko Proleće 68), (PGP RTB, 1968) BEOGRADSKO PROLEĆE 1969: 19) EP V/A - `Beogradsko proleće `69` (PGP RTB, 1969) https://www.kupindo.com/Ploce/60849381_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77593469_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593449_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-69-DZENTLMENI-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593405_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-G-VG BEOGRADSKO PROLEĆE 1972: 20) LP V/A - `Beogradsko proleće 1972. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1972) https://www.kupindo.com/Ploce/72499873_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590665_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-2-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590677_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-3-press BEOGRADSKO PROLEĆE 1973: 21) LP V/A - `Beogradsko proleće 1973. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1973) BEOGRADSKO PROLEĆE 1974: 22) LP V/A - `Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1974) https://www.kupindo.com/Ploce/65191381_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/62405641_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-vrlo-dobra-RETKO 23) LP V/A - `Beogradsko proleće 1974 (Dečje pesme)` (PGP RTB, 1974) BEOGRADSKO PROLEĆE 1976: 24) LP V/A - `15. godina festivala Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1976) 25) LP V/A - `Beogradsko proleće `76 - Dečje pesme` (PGP RTB, 1976) https://www.kupindo.com/Ploce/77590785_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1976-Decje-pesme BEOGRADSKO PROLEĆE 1977: 26) LP V/A - `Beogradsko proleće 77` (PGP RTB, 1977) https://www.kupindo.com/Ploce/72499617_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-NESLUSANA https://www.kupindo.com/Ploce/77590749_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-VG-Bisera-Leo BEOGRADSKO PROLEĆE 1978: 27) LP V/A - `Nove gradske pesme (Beogradsko proleće 1978.)`, (PGP RTB, 1978) 28) LP V/A - `Zdravica učitelju (Dečje pesme sa `Beogradskog proleća 1978`)`, (PGP RTB, 1978) BEOGRADSKO PROLEĆE 1979: 29) LP V/A - `Beogradsko Proleće 79` (PGP RTB, 1979) 30) LP V/A - `Gradske pesme (sa Festivala `Beogradsko proleće 79` ` (PGP RTB, 1979) BEOGRADSKO PROLEĆE 1981: 31) LP V/A - `Pop-Rok` (Beogradsko proleće 81), (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77184637_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-BULEVAR-KIM https://www.kupindo.com/Ploce/72495345_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-KIM-ZANA 32) LP V/A - `Beogradsko proleće 1981 - Za decu` (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77590741_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1981-Za-decu-1981- 33) LP V/A - `Nove gradske pesme (XX Festival popularne muzike `Beogradsko proleće 81`)`, (PGP RTB, 1981) BEOGRADSKO PROLEĆE 1982: 34) LP V/A - `Beogradsko Proleće 82 - Zabavna Muzika` (PGP RTB, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/72496957_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-82-KIM-STIJENE-Maja 35) LP V/A - `Beogradsko proleće - Veče zabavne muzike` (Jugoton, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/75135541_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-1982-retko-odlicna 36) LP V/A - `Nove gradske pesme - Beogradsko proleće`82` (PGP RTB, 1982) BEOGRADSKO PROLEĆE 1987: 37) LP V/A - `25 Godina Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1987) BEOGRADSKO PROLEĆE 1991: 38) LP V/A - `Beograde - Hitovi Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1991) https://www.kupindo.com/Ploce/72491985_LP-V-A-Beograde-Hitovi-Beogradskog-proleca-1991-NM BEOGRADSKO PROLEĆE 1994: 39) LP V/A - `Beogradsko proleće 1994` (PGP RTB, 1994) https://www.kupindo.com/Ploce/75134689_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/72491981_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77590765_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-Maja-Odzaklijevska https://www.kupindo.com/Ploce/65191385_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-

format: 7` EP (45 RPM) artist: V/A - razni izvođači (Yugoslavia) album: Beogradsko Proleće 64 - Ploča 3. release date: 1964 label, Cat. No.: PGP RTB, EP 50959 style: šlager, zabavna muzika, pop Ploča: VG+ (4+), omot: VG- (4-). Kao i sa prethodnog, i sa ovog Beogradskog proleća, održanog 1964, je takođe objuavljeno pet 7-inčnih EP-ja sa po 4 numere na svakom, ali su sad omoti bili drugačiji, svi u `cvetnim dezenima`. Na ovoj drugoj po redu ploči se nalaze pesme koje su izvodili Ljiljana Petrović, Drago Diklić, Stevan Zarić i sestre Radivojević. A1) LJILJANA PETROVIĆ - Mali pastir A2) DRAGO DIKLIĆ - Nikad se ne zna B1) DUET SESTARA RADOJEVIĆ - Smješi mi se B2) STEVAN ZARIĆ - Vratila si se ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče sa festivala BEOGRADSKO PROLEĆE: Kompletna vinilna kompilacijska diskografija festivala `BEOGRADSKO PROLEĆE`: BEOGRADSKO PROLEĆE 1961: 1) 10` LP V/A - `Beogradsko proleće 1961` (PGP RTB, 1961) BEOGRADSKO PROLEĆE 1962: 2) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Stjuardesa` (ploča 1), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72755521_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Stjuardesa-PERFEKTNA 3) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Osvetljen prozor` (ploča 2), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72501025_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Miki-Djordje-Lola BEOGRADSKO PROLEĆE 1963: 4) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 1), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142593_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Djordje-Minja-Senka 5) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 2), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142597_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Gabi-Cune-Marijana 6) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 3), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501121_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Djuza https://www.kupindo.com/Ploce/74051061_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Miki 7) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 4), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501165_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Tokovic-Novosel-Sepe https://www.kupindo.com/Ploce/77590873_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-ploca-4-1963-VG-VG 8) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 5), (PGP RTB, 1963) BEOGRADSKO PROLEĆE 1964: 9) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 1), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/77590869_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Djordje-Senka-Nina 10) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 2), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501241_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Jaksic-Dzimi-Minja 11) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 3), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501281_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Diklic-Lj-Petrovic 12) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 4), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501345_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Tica-Anica https://www.kupindo.com/Ploce/72501357_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Anica-VG- 13) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 5), (PGP RTB, 1964) BEOGRADSKO PROLEĆE 1966: 14) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 1), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/77593637_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-2-press-Stojnic-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73142609_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-1-pres-Stojnic-VG-VG 15) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 2), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/74056577_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-Djoka-Tica-Jaksic BEOGRADSKO PROLEĆE 1967: 16) EP V/A - `Beogradsko proleće 67` (ploča 1), (PGP RTB, 1967) 17) EP V/A - `Beogradsko proleće 67 - Ploča 2.` (PGP RTB, 1967) BEOGRADSKO PROLEĆE 1968: 18) EP V/A - `Dve crvene ruže` (Beogradsko Proleće 68), (PGP RTB, 1968) BEOGRADSKO PROLEĆE 1969: 19) EP V/A - `Beogradsko proleće `69` (PGP RTB, 1969) https://www.kupindo.com/Ploce/60849381_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77593469_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593449_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-69-DZENTLMENI-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593405_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-G-VG BEOGRADSKO PROLEĆE 1972: 20) LP V/A - `Beogradsko proleće 1972. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1972) https://www.kupindo.com/Ploce/72499873_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590665_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-2-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590677_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-3-press BEOGRADSKO PROLEĆE 1973: 21) LP V/A - `Beogradsko proleće 1973. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1973) BEOGRADSKO PROLEĆE 1974: 22) LP V/A - `Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1974) https://www.kupindo.com/Ploce/65191381_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/62405641_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-vrlo-dobra-RETKO 23) LP V/A - `Beogradsko proleće 1974 (Dečje pesme)` (PGP RTB, 1974) BEOGRADSKO PROLEĆE 1976: 24) LP V/A - `15. godina festivala Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1976) 25) LP V/A - `Beogradsko proleće `76 - Dečje pesme` (PGP RTB, 1976) https://www.kupindo.com/Ploce/77590785_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1976-Decje-pesme BEOGRADSKO PROLEĆE 1977: 26) LP V/A - `Beogradsko proleće 77` (PGP RTB, 1977) https://www.kupindo.com/Ploce/72499617_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-NESLUSANA https://www.kupindo.com/Ploce/77590749_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-VG-Bisera-Leo BEOGRADSKO PROLEĆE 1978: 27) LP V/A - `Nove gradske pesme (Beogradsko proleće 1978.)`, (PGP RTB, 1978) 28) LP V/A - `Zdravica učitelju (Dečje pesme sa `Beogradskog proleća 1978`)`, (PGP RTB, 1978) BEOGRADSKO PROLEĆE 1979: 29) LP V/A - `Beogradsko Proleće 79` (PGP RTB, 1979) 30) LP V/A - `Gradske pesme (sa Festivala `Beogradsko proleće 79` ` (PGP RTB, 1979) BEOGRADSKO PROLEĆE 1981: 31) LP V/A - `Pop-Rok` (Beogradsko proleće 81), (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77184637_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-BULEVAR-KIM https://www.kupindo.com/Ploce/72495345_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-KIM-ZANA 32) LP V/A - `Beogradsko proleće 1981 - Za decu` (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77590741_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1981-Za-decu-1981- 33) LP V/A - `Nove gradske pesme (XX Festival popularne muzike `Beogradsko proleće 81`)`, (PGP RTB, 1981) BEOGRADSKO PROLEĆE 1982: 34) LP V/A - `Beogradsko Proleće 82 - Zabavna Muzika` (PGP RTB, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/72496957_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-82-KIM-STIJENE-Maja 35) LP V/A - `Beogradsko proleće - Veče zabavne muzike` (Jugoton, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/75135541_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-1982-retko-odlicna 36) LP V/A - `Nove gradske pesme - Beogradsko proleće`82` (PGP RTB, 1982) BEOGRADSKO PROLEĆE 1987: 37) LP V/A - `25 Godina Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1987) BEOGRADSKO PROLEĆE 1991: 38) LP V/A - `Beograde - Hitovi Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1991) https://www.kupindo.com/Ploce/72491985_LP-V-A-Beograde-Hitovi-Beogradskog-proleca-1991-NM BEOGRADSKO PROLEĆE 1994: 39) LP V/A - `Beogradsko proleće 1994` (PGP RTB, 1994) https://www.kupindo.com/Ploce/75134689_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/72491981_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77590765_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-Maja-Odzaklijevska https://www.kupindo.com/Ploce/65191385_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-

Autor - osoba Crusat, Cristian, 1983- = Krusat, Kristijan, 1983- Naslov Kratka teorija o putovanju i pustinji / Kristijan Krusat ; sa španskog prevela Biljana Isailović Jedinstveni naslov Breve teoría del viaje y el desierto. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2020 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Smederevo : Heliks, 2020 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 95 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Isailović, Biljana, 1958- = Isailović, Biljana, 1958- (broš.) Napomene Prevod dela: Breve teoría del viaje y el desierto / Cristian Crusat Autorova slika na koricama Tiraž 1.000 Beleška o piscu: str. 94 Beleška o prevodiocu: str. 95. Izdavačka kuća Heliks upravo je objavila zbirku priča „Kratka teorija o putovanju i pustinji“, nagrađenog španskog autora Kristijana Krusata. Autor izrazitog i markantnog španskog mentaliteta, Kristijan Krusat, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2013. godine, čija je komisija prepoznala u njegovom radu inovativne, hrabro infiltrirane narativne elemente. Špansko-holandski pisac studirao je književnost i primenjenu lingvistiku u Madridu i Amsterdamu. Njegovi eseji o književnosti i prevodi teorijskih tekstova objavljeni su u mnogim svetskim književnim časopisima. Dobitnik je i međunarodne nagrade za književnost Manuel Lano. U okviru projekta „Kreativno putovanje: odredište Evropa“ objavljena je zbirka od šest priča Kristijana Krusata pod nazivom „Kratka teorija o putovanju i pustinji„. Istražujući sopstvene mogućnosti i domete, u prethodnim zbirkama koje je objavio, Krusat se takođe predstavlja kao jedinstveni inovator i eksperimentator na polju kratke proze, a njegov uspeh je potvrdio da u 21. veku konačno dolazi do vidljivih formalnih pomeranja i istraživanja novih formi i oblika izražavanja. On pripovetku ne sagledava u konvencionalnom i tradicionalnom smislu. Njegova pripovetka ne sadrži klasične i poznate elemente poput naglih obrta, obavezne poente ili nezaobilazne kulminacije. Krusat ruši matricu epigonstva i ne pristaje na ideju da pripovetka mora podražavati sam život. Zato elemente koji više odlikuju roman implementira u kratku narativnu formu izbegavajući poznate sižejne zaplete, nalazeći nove načine stvaranja kompozicije. Kratka teorija o putovanju i pustinji: autopoetika, Beograd, Pavić… Autopoetika takođe pronalazi mesto u Krusatovim pričama, te u priči „Lena čitaocu svoje priče“ stoji sledeće: „Ma kako neverovatno izgledalo, ta noć se završila pomirljivim zagrljajem dvojice braće, najkonvencionalnijim krajem koji se može zamisliti za jednu zaista besmislenu priču. Priče ne donose uvek iznenađenja, ma kako to čudno zvučalo. Ponekad su dosadne kao život izvan priča, mada je uopšteno govoreći sve tamo kod vas. Reci mi onda samo jednu stvar, moj čitaoče: novi koncertni klub u Bulevaru kralja Aleksandra, …, ima li on tako dobar plakat tamo spolja kao što je u mojoj priči?“ Posebno interesantno biće srpskim čitaocima što se radnja ove priče mahom dešava u Beogradu, u ulici Svetozara Radića, a reka Sava je njen svojevrsni skriveni lajtmotiv. Osnovna Krusatova inspiracija za ovu priču, kao i jedan od njegovih omiljenih pisaca svih vremena, jeste Milorad Pavić. Iako naizgled pripoveda o dva brata koja su volela istu ženu, Krusat konstantno apostrofira čitaoce time naglašavajući važnost njihove uloge u nastanku teksta. „Izvuci iz ove priče pouku koja ti najviše odgovara. Poveži je sa mojim danima bez tebe, pokloni joj metaforičko čitanje i sažmi moj život, jer na kraju krajeva naš život sanjaju drugi a mi činimo ono što možemo unutar blagih tmina“. Upravo te „unutarnje blage tmine“ osobina su svih junaka iz Krusatovih priča. Uz boju peska, pustinju, doslovnu i metaforičnu, snove i strepnje, te blage tmine čine srž atmosfere ove zbirke. Umesto pravih zapleta do izražaja dolaze emocije junaka, a pustinja je zapravo simbol duhovne praznine i letargije. Kakav je svet, i ko smo mi zaista, pitanja su koja opsedaju sve junake, čiji sentimentalni invaliditeti izbijaju u prvi plan. Osobenjak koji živi u nekoj zabiti u kamp-prikolici sa dve ljubavnice, u priči „Parcele“, vodi beskrajne razgovore sa komšinicom i njenom mačkom i razmišlja: „Ne mislim da sam je uvredio. Proći će nekoliko sekundi dok neko od nas dvoje opet ne progovori. Nastala tišina nije neprijatna… Ko je ta žena koja me poznaje? I otkud me poznaje? Ta tišina je jednostavno tišina pustinje bez dna. Svako bi trebalo da je upozna“. Motiv nomadskog života U Krusatovim pričama dolazi do svojevrsnog skretanja ka unutra, ka atmosferi duha ili mentalnoj atmosferi likova. Unutrašnja zbivanja u junacima ovih priča važnija su od deskripcije ili klasične naracije u trećem licu. Autor je sebe izbacio, on nije posrednik između likova, dela i čitaoca. Među njima se stvara neposredna veza i komunikacija. Stoga čitaoci ove junake bolje razumeju, jače shvataju i empatija je neminovna. Tome u prilog ide i motiv nomadskog života koji se javlja u pričama, a koji je sve zastupljeniji u savremenom svetu. Svi junaci su „stanovnici Planete“, nemaju koren i poreklo, ne označava ih mesto koje se zove dom, već ih obeležavaju sopstveni trenutni porivi i nadahnuća, a pre svega sloboda. Svako je slobodan da bude ko hoće, da se nalazi gde hoće, da živi unutar samoga sebe. Svi osobeni individualci koji se javljaju u ovim pričama čitaocima ne deluju nimalo neobično, već se sa njima lako identifikuju. Kratka teorija o putovanju i pustinji zbirka je o prepoznatljivoj i zgusnutoj realnosti koja nam je svima poznata, iako je retko posmatramo kao oneobičenu i začudnu, kakva ona zapravo jeste. Krusatova stvarnost je stvarnost turističkih objekata, prepunih plaža i hotela, parkinga i kamp naselja. Ali ona je istovremeno i stvarnost emotivnih i unutrašnjih života likova koji su se prepustili svojim instinktima i odlučili da žive slobodno. Osnovne informacije o knjizi Naziv dela: Kratka teorija o putovanju i pustinji Naslov originala: Breve teoría del viaje y el desierto Autor: Kristijan Krusat (Cristian Crusat) Prevod sa španskog: Biljana Isailović Izdavač: Heliks Godina izdanja: 2020. Broj strana: 97 „Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu“, reči su autora knjige priča Kratka teorija o putovanju i pustinji, koja se nedavno pojavila u izdanju kuće Heliks, u prevodu sa španskog Biljane Isailović. Knjigu priča holandsko-španskog pisca Kristijana Krusata (Marbelja, Španija, 1983) Kratka teorija o putovanju i pustinji nedavno je, u okviru programa Kreativna Evropa, objavila izdavačka kuća Heliks. Ovu interesantnu prozu srpskim čitaocima približila je Biljana Isailović, jedan od naših istaknutih književnih prevodilaca sa španskog jezika, a potpisnik ovih redova posebnu zahvalnost duguje koleginici Vesni Stamenković, za pomoć u realizaciji intervjua s Krusatom, dobitnikom Nagrade Evropske unije za književnost, esejistom, pripovedačem i romansijerom čija su dela prevedena na više od deset jezika. U naslovnoj (i završnoj) priči u zbirci Kratka teorija o putovanju i pustinji na jednom mestu kažete: „Onaj ko dolazi u pustinju, beži s nekog drugog mesta“. Od čega Vi bežite, ili od čega ste bežali dok je u Vama Kratka teorija klijala? Moglo bi se reći da sam želeo da pobegnem od određenih uverenja u vezi sa onim što se smatra pričom ili što se očekuje od ovakve vrste pripovedanja. Kao autor priča, uvek sam bio veoma svestan veza koje ovaj žanr održava kako sa mitovima, tako i s narodnim pripovetkama. Od tog načina pripovedanja, priča je sačuvala aksiološki pojam vremena, odnosno, u zbivanjima ima običaj da izdvaja važne događaje, posebne trenutke. Kritički se odnosi prema njima, pripisujući im određeni značaj. Na taj način, moje priče se javljaju kao instrument kritike vrednosti naše civilizacije. Bežao sam još i od lošeg vremena (u to vreme živeo sam na severu Francuske) i od samog sebe: „Bipolarnost je teško psihičko oboljenje jer se normalan ljudski slom na mnoštvo sićušnih bića svodi na tek žalosna dva“, kako je to, s neprevaziđenim smislom za ironiju, rekao poljski aforističar Stanislav Ježi Lec. Kad konstatujete da su „naše duše prazne“, ali da im je „potrebno kretanje“ – kako osećate, odnosno kako biste definisali pojam praznine, a kako pojam kretanja? Kretanje je izvor postojanja. Kao što je rekao Ibn Arabi, nepokretnost ne može da dovede do postojanja pošto bi se, budući da je nepokretna, vratila u svoje izvorište: Ništavilo. Upravo zbog toga, putovanju (toj „sentimentalnoj metafori sudbine“, po rečima Sejsa Noteboma) nema kraja. Sve to još ima veze i s pustinjom, prostorom koji, baš kao i more, predstavlja jednu od onih prostih i savršenih metafora, veoma primerenih našem vremenu. I veoma me je zanimala ideja pustinje kakvu zastupaju psihologija dubine i Džems Hilman: kao slika našeg beznadežnog, prolaznog i pasivnog života. U tome je naša ispraznost, i naša veličina. Fabulu druge pripovesti u zbirci, Lena čitaocu svoje priče (soba izgubljenih koraka), smestili ste u Beograd. Priča počinje citatom iz dela Milorada Pavića. Možete li nam nešto više reći o svojim iskustvima sa Srbijom i Beogradom, kao i sa stvaralaštvom srpskih književnika? Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu. Mnogo sam vremena posvetio proučavanju Kišovog podsticajnog ponovnog iščitavanja tradicije „imaginarnih životopisa“ (koja se, u suštini, proteže od Francuza Marsela Švoba do Horhea Luisa Borhesa i Roberta Bolanja, ali obuhvata i Pjera Mišona i Antonija Tabukija). Oduševljava me način na koji je spoj fikcije i dokumentarnog u metodu koji je Borhes koristio u Univerzalnoj istoriji beščašća (1935) ili Maštarijama (1944) doživeo veličanstvenu obradu u pripovestima koje je Danilo Kiš ugradio u svoja dela u vidu istorijskih epizoda. Kiš je izbegao metafizičku bezvremenost argentinskog autora, i fokus usmerio na očigledno politički karakter naracije u Grobnici za Borisa Davidoviča. Osim toga, nedavno sam objavio knjigu eseja o V. G. Zebaldu, i ispostavilo se da su mi Zebald i Kiš ne samo dvojica apsolutno najdražih pisaca, već da zajedno obeležavaju jedan od meni najdražih perioda u mom čitalačkom životu. Tek godinama kasnije, shvatio sam da je veliki deo mojih strasti potekao s jedne od prvih stranica Montanovog zla Enrikea Vila-Matasa. U toj noveli, navodni kritičar dobija zadatak da napiše prikaz Zebaldovih Saturnovih prstenova i Enciklopedije mrtvih Danila Kiša. Sada, više od petnaest godina kasnije, oduševljava me kad vidim kako se jedna velika i lična mapa pročitanih knjiga, strasti i putovanja isplela oko jedne jedine stranice koju sam pročitao kad mi je bilo dvadeset. Imate li ponekad utisak da bi ono što iznosite u svojim pričama i romanima moglo da povredi, da naljuti nekoga? Kao što je govorio Kundera, književnost ne preispituje stvarnost, već postojanje. A postojanje nije ono što se dogodilo, postojanje je polje ljudskih mogućnosti, sve ono što čovek može da bude, sve ono za šta je sposoban. Smatram da pisac ima moralnu obavezu da ga istraži – čak i njegove najskrivenije kutke – najiskrenije što može, u okvirima svojih mogućnosti. Osim toga, parafrazirao bih odgovor koji je Mišel Fuko dao u jednom intervjuu: ono o čemu pišem u svojim pričama nije uvek ono što mislim, već ono što se često pitam da li bi moglo da se pomisli. Ponekad moje priče same pođu određenim putem i menjaju se, kao da se i sam pitam da li bi to što pišem moglo postati priča. „Starim bez ozlojeđenosti“, kaže Vaš junak, ili alter ego, u uvodnoj priči Parcele. Još ste mlad čovek, ali kako Vi doživljavate taj proces starenja? Šta mislite o starosti uopšte, a šta o sebi kao biću, kao organizmu koji stari? Kad sam napisao ovu knjigu imao sam deset godina manje nego sad. Za to vreme imao sam prilike da u najbližoj okolini, često pod veoma grubim okolnostima, posmatram neke od najtežih posledica starenja. Ja lično ne obraćam previše pažnje na taj proces kod sebe. Prihvatam ono što vreme od mene čini i kako se ugrađuje u moje sećanje, jer taj proces utiče na moje književno stvaralaštvo. Kao što je rekao Aleksandar Hemon: uzdam se u sećanje, ali pre svega u njegovu izdaju. MG54 (N)

odlično Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже мој, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија[уреди | уреди извор] Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник[уреди | уреди извор] Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот[уреди | уреди извор] Потомци у Србији[уреди | уреди извор] Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца[уреди | уреди извор] Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт[уреди | уреди извор] Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је До виђења, друже мој, до виђења (рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…). По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство[уреди | уреди извор] На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија[уреди | уреди извор] Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва[уреди | уреди извор] Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме[уреди | уреди извор] Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже мој, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације[уреди | уреди извор] За живота[уреди | уреди извор] 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне[уреди | уреди извор] С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику[уреди | уреди извор] Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3. ТВ остварења[уреди | уреди извор] Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин 1968. Уједињено Краљевство Француска «Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко 1969. СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков 1971. СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко 2004. Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар 2005. Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков 2007. Русија «Јаруга»[17] Марина Разбежкина Сергеј Уманов Сећање[уреди | уреди извор] Московски државни музеј Сергеја Јесењина Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново Московски државни музеј Сергеја Јесењина Музеј Јесењина у Спас-Клепикама Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга. Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)[18] Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма. Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин» Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан) Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан») У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије[19] Занимљивости[уреди | уреди извор] Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину». Споменици[уреди | уреди извор] Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол Споменик Јесењину у Санкт Петербургу Споменик Јесењину у Санкт Петербургу

Autor - osoba Kafka, Franz, 1883-1924 = Kafka, Franc, 1883-1924 Naslov Proces / Franc Kafka ; prevela s nemačkog Vida Županski-Pečnik Jedinstveni naslov Der Prozess. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG101

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kafka, Franc Naslov Proces / Franc Kafka ; prevod Zeina Mehmedbašić Jedinstveni naslov ǂDer ǂProzess Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2003 (Barcelona : Industria Grafica, S.A.) Fizički opis 220 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mehmedbašić, Zeina Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; 6 Napomene Prevod djela: Der Prozess Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG138 (N)

Franc Kafka Proces Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Jedan od najznačajnijih romana XX veka. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“. Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate… Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo. Proces (nem. Der Prozess) je roman Franca Kafke objavljen posthumno, 1925. godine. Proces je i ekranizovan od strane reditelja Orsona Velsa sa Entonijem Perkinsom u glavnoj ulozi. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.