Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo dvd Licna kolekcija, kupljeno novo i pazljivo korisceno. Kao NOVO.

- REZIJA: SOJA JOVANOVIC - ULOGE: MILENA DRAVIC,SLOBODAN DJURIC,RATKO SARIC,MIHAILO BATA PASKALJEVIC - MUZIKA: PREDRAG ZIVKOVIC TOZOVAC - TRAJANJE: 66 min. - SINOPSIS: Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo je jugoslovenski televizijski film snimljen 1976. godine u produkciji RTV Beograd i režiji Soje Jovanović. Po žanru je komedija, a scenario je napisao Milan Nikolić. Protagonista, koga tumači Slobodan Đurić, je srpski seljak koji pokušava pronaći ženu spremnu da sa njim živi na selu, a što je sve teže u modernom svetu. Radnja prikazuje kako prilikom vožnje u vozu upozna gradsku intelektualku (čiji lik tumači Milena Dravić). Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo je nakon premijere postigla veliki uspeh i smatra se jednim od najboljih nastupa u Đurićevoj karijeri, koja je nedugo posle toga tragično prekinuta smrću u saobraćajnoj nesreći. Godine 2008. je u anketi kritičara i gledalaca uvedena među 10 najboljih drama u istoriji RTS-a.

Odlično očuvan DVD disk domaćeg filma `Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo...`, u originalnoj kutiji, sa štampanim dodatkom unutra. Izdavač: PGP RTS Pogledajte i druge moje oglase, veliki izbor različite robe po veoma povoljnim cenama ! Lično preuzimanje - Žarkovo, kod kafane `Složna braća` Vodovodska 74 ili prva stanica buseva u Trgovačkoj ulici kod Maksija. Po dogovoru - odredjenim danima na Dedinju, kružni tok kod KBC Dragiša Mišović, Maksija i TV Pink-a. Slanje Post Expresom, mogu slati i kao CC paket, od ostalih kurirskih službi samo D express.

Priča o nagrađenom poljoprivredniku, o večnom mladoženji sa krštenicom spremnom u levom džepu, u nadi da će sresti sebi srodnu dušu, a da će ta pristati da živi sa njim na selu... Režija: Soja Jovanović Uloge: Mihailo Bata Paskaljević , Milena Dravić , Ratko Sarić , Slobodan Đurić godina proizvodnje: 1976 jezik: srpski zvuk: Dolby Digital 2.0 regionska zaštita: PAL, svi regioni (kupci van teritorije Evrope moraju imati `multiregion` DVD plejer ili softver) Izdavač: Pgp-Rts / Zmex U CELOFANU

Očuvano Original dvd Iz lične kolekcije

Solidno očuvano.

Priča o nagrađenom poljoprivredniku, o večnom mladoženji sa krštenicom spremnom u levom džepu, u nadi da će sresti sebi srodnu dušu, a da će ta pristati da živi sa njim na selu...

OMOT I DISK 5 2008 PGP-RTS/ZMEX

Režija: Soja Jovanović Uloge: Slobodan Đurić, Milena Dravić, Ratko Sarić, Milan Popović, Mihailo-Bata Paskaljević Žanr: Komedija Trajanje: 66 min. Godina proizvodnje: 1976. Izdavač: Zmex Priča o nagrađenom poljoprivredniku, o večitom ženiku sa krštenicom spremnom u džepu u nadi da će sresti sebi srodnu dušu, a ta da će pristati da živi na selu...

DVD iz licne kolekcije - jednom odgledan - kao nov - original

RETKO U PONUDI - Antologijsko izdanje 1. Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 2. Smrt gospođe ministarke 3. Svečana obaveza 4. Čep koji ne propušta vodu 5. Šešir profesora Koste Vujića 6. Karađorđeva smrt 7 . Daleko je Australija 8. Kroz prašume Južne Amerike 9. Jastuk groba mog 10. Slučaj u tramvaju

Antologija legendarnih TV drama, knjiga peta, edicija TV Polica priredio Radomir Putnik Beograd, 2002. Drame: - Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo, Milana Raleta Nikolića - Vučari Donje i Gornje Polače, Jovana Radulovića - Ujed, Milice Novković - Sile u vazduhu, Nebojše Romčevića - Mala Šala, Siniše Kovačevića - Zagreb-Beograd preko Sarajeva, Jelice Zupanc - Povratak Vuka Alimpića, Miladina Ševarlića... Mek povez, 305 strana, ćirilica.

Opis Zanima vas gajenje medonosnih pčela? Ovaj pristupačan, praktičan vodič postupno vas vodi kroz formiranje košnice, uz stručne savete za održavanje zdravog pčelinjeg društva. Upoznaćete se s najnovijim lekovima i tretmanima za pčele, vađenjem i plasiranjem meda i uticajem koji naglo nestajanje medonosnih pčela ima na okruženje i privredu. • Pčelariti ili ne pčelariti? – upoznajte prednosti pčelarstva i zaključite da li je to delatnost za vas • Napravite svoju prvu košnicu – skupite pravu opremu, nabavite pčele i bezbedno ih prebacite u njihov novi dom • Zbližavanje s pčelama – naučite kako se košnica otvara i zatvara, kada da pregledate pčele i šta da posmatrate tokom pregleda • Rešavanje uobičajenih problema – pronađite jednostavna rešenja za sve: od rojenja, preko grabeži, do trovanja pesticidima • Razumevanje poremećaja propadanja pčelinjeg društva – saznajte šta možete uraditi da pomognete u spasavanju medonosnih pčela • Priprema za zlatnu berbu – koristite odgovarajuće alatke za vrcanje, skladištenje i prodaju meda O autoru Howland Blackiston ima više od 20 godina iskustva u gajenju pčela. Napisao je mnogo članaka o pčelarstvu i učestvovao u desetinama televizijskih i radio programa, uključujući one na kanalima CNBC i CNN i radio stanicama NPR i Sirius Satellite. Uz to, bio je i glavni govornik na konferencijama u više od 40 zemalja. ISPRAVKE UOČENIH GREŠAKA Uz najbolje napore redakcije da u knjizi ne bude grešaka, one su se ipak potkrale. · Prva se odnosi na autora Predgovora, gospodina Kima Flotama. Greškom je predstavljen u ženskom rodu, te se ovom prilikom izvinjavamo čitaocima. · Pored toga, ono na šta bismo hteli da skrenemo pažnju čitalaca jeste pominjanje upotrebe antibiotika u pčelarstvu. Originalno izdanje knjige pisano je za američko tržište na kome je dozvoljena upotreba antibiotika u lečenju pčela radi suzbijanja američke truleži. Prema važećem zakonu u našoj zemlji, u medu ne smeju da se nađu antibiotici. U Evropskoj Uniji praktično je zabranjena upotreba antibiotika u pčelarstvu te se med uništava ako se u njemu utvrdi njihovo prisustvo. Naslov: Pčelarstvo za neupućene Izdavač: Mikro knjiga Strana: 334 (cb) Strana u boji: 8 Povez: meki Pismo: Format: 16.8 x 23.5 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-7555-393-9 Naslov originala: Beekeeping For Dummies Izdavač originala: Wiley Naslov originala: Beekeeping For Dummies Izdavač originala: Wiley

Vučevskovanje Ova knjiga je zbirka mojih šala, aforizama, prepričanih događaja i nekih glupih misli koje sam godinama zapisivao. Sve te šale, aforizmi, prepričani događaji i misli se mogu ubaciti u jednu reč: tvitovi… Knjiga se zove Vučevskovanje jer je ta reč spoj dve reči: lupetanje Vučevskog. Smatram da su šale najteže za pisanje, tako da sam želeo da mi prva knjiga bude najteža! Morala je baš svaka rečenica da bude interesantna, pa mi je zato knjiga bila mnogo teška za pisanje, ali baš zbog toga je mnogo laka za čitanje! Ne verujem da će se naći u rukama onih koji uopšte nemaju smisao za humor, ali ako se to desi, želim da stavim do znanja da se ova knjiga ne shvata ozbiljno. Mogao bih parafrazirati onu rečenicu iz humorističkih emisija: Svrha ove knjige nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, već isključivo humor i zabava. Mislim da sam sve lepo objasnio, tako da ako se neko bude uvredio nečim iz ove knjige, ne izvinjavam mu se. Ova knjiga ne oslikava mene kao osobu, već samo moj humor. Ali opet, humor dosta oslikava nekog kao osobu, pa sam sada malo zbunjen… Naravno, moj humor se neće svideti svakome, ali ono u šta sam siguran je to da ova knjiga nikome neće biti dosadna. Inače, knjige ovakve vrste uglavnom imaju mnogo manje strana, pa sam mogao da je podelim i izdam 3 različite knjige, ali ja sam radi kvaliteta sve objavio u jednoj knjizi. U samo jednoj knjizi se nalaze sve vrste humora koje mogu biti u pisanom obliku: igre rečima, anegdotski humor, samoponižavajući, nadrealistični, dečji, crni, aktuelni, posmatrački, ironični… Ima čak i trolovanja… Jedan san sam uspeo da ostvarim, pa se sada mogu posvetiti ostvarivanju nekih lakših snova… Na primer, da jašem dinosaurusa! – Autor Prikaži više

Reč autora: Ova knjiga je zbirka mojih šala, aforizama, prepričanih događaja i nekih glupih misli koje sam godinama zapisivao. Sve te šale, aforizmi, prepričani događaji i misli se mogu ubaciti u jednu reč: tvitovi… Knjiga se zove ’’Vučevskovanje’’ jer je ta reč spoj dve reči: lupetanje Vučevskog. Smatram da su šale najteže za pisanje, tako da sam želeo da mi prva knjiga bude najteža! Morala je baš svaka rečenica da bude interesantna, pa mi je zato knjiga bila mnogo teška za pisanje, ali baš zbog toga je mnogo laka za čitanje! Ne verujem da će se naći u rukama onih koji uopšte nemaju smisao za humor, ali ako se to desi, želim da stavim do znanja da se ova knjiga ne shvata ozbiljno. Mogao bih parafrazirati onu rečenicu iz humorističkih emisija: Svrha ove knjige nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, već isključivo humor i zabava. Mislim da sam sve lepo objasnio, tako da ako se neko bude uvredio nečim iz ove knjige, ne izvinjavam mu se. Ova knjiga ne oslikava mene kao osobu, već samo moj humor. Ali opet, humor dosta oslikava nekog kao osobu, pa sam sada malo zbunjen… Naravno, moj humor se neće svideti svakome, ali ono u šta sam siguran je to da ova knjiga nikome neće biti dosadna. Inače, knjige ovakve vrste uglavnom imaju mnogo manje strana, pa sam mogao da je podelim i izdam 3 različite knjige, ali ja sam radi kvaliteta sve objavio u jednoj knjizi. U samo jednoj knjizi se nalaze sve vrste humora koje mogu biti u pisanom obliku: igre rečima, anegdotski humor, samoponižavajući, nadrealistični, dečji, crni, aktuelni, posmatrački, ironični… Ima čak i trolovanja… Jedan san sam uspeo da ostvarim, pa se sada mogu posvetiti ostvarivanju nekih lakših snova… Na primer, da jašem dinosaurusa!

Pesnikinja Marija Stanković, koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni i da se raduju malim stvarima. Brigu o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje oluje, ovim se putem izvinjavam.” Takođe, kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema” pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor, a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život, pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”, stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu nek stane/ Ovaj naš život/ I ne prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu. Špejtim Sojeva Sole

ISBN: 9788664031257 Broj strana: 274 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2020. Izdavač: Kreativna radionica Balkan Ova knjiga je zbirka mojih šala, prepričanih događaja i nekih glupih misli koje sam godinama zapisivao. Knjiga se zove „Vučevskovanje“ jer je ta reč spoj dve reči: lupetanje Vučevskog. Ne verujem da će se naći u rukama onih koji uopšte nemaju smisao za humor, ali ako se to desi, želim da stavim do znanja da se ova knjiga ne shvata ozbiljno. Mogao bih parafrazirati onu rečenicu iz humorističkih emisija: Svrha ove knjige nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, već isključivo humor i zabava. Mislim da sam sve lepo objasnio, tako da ako se neko bude uvredio nečim iz ove knjige, ne izvinjavam mu se. Ova knjiga ne oslikava mene kao osobu, već samo moj humor. Ali opet, humor dosta oslikava nekog kao osobu, pa sam sada malo zbunjen... Par šala iz knjige: Devojke više vole vozilo sa četiri točka nego sa dva – zato sam ja na svoj bicikl stavio pomoćne točkiće! Druže, kada sam ti rekao samo oštro prema devojci, nisam mislio da je juriš nožem! Moj brat je učio na mojim greškama. Kada god sam nešto pogrešio, njega sam okrivio. Kao klinac sam brata od tetke pogodio strelom. I umesto cela familija da bude ponosna što sam precizan kao Robin Hud, oni me izmlatili. Na svadbama je muzika mnogo glasna, da niko ne bi morao da razgovara sa rodbinom! Ubacujem 100 dinara u kasicu prasicu, kada god lepo sanjam. Dokazaću za par decenija da se i od snova živi. Nedeljni ručak je poseban događaj u Vojvodini. Tada se porodica okupi i svi pokažemo koliko volimo jedni druge, tako što se ne pobijemo!

Osnovna zamisao ovog Rečnika bila je da se srpski idiomi spoje sa njihovim engleskim ekvivalentima. U rečniku su srpski idiomi odštampani crnim slovima, a njihovi engleski ekvivalenti crnim kurzivom. Između njih su sažeta objašnjenja njihovih značenja, na srpskom i engleskom jeziku, a u rečenicama koje sadrže date idiome prikazana je njihova upotreba. Odrednica. - Odrednica može da bude idiom, izreka, poslovica, fraza, kliše, ustaljeni narodni izraz, pa i poneki šatrovački izraz, ukoliko je dovoljno rasprostranjen i prihvaćen u svakidašnjem govoru. Azbučni red, neophodan za svaki rečnik, utvrđuje se prema jednoj ključnoj reči u odrednici. Ključna reč će uvek biti prva imenica u odrednici. Kod onih odrednica koje nemaju imenice za ključnu reč se uzima glagol, pridev ili neka druga reč koja se smatra najvažnijom. Odrednice koje imaju istu ključnu reč raspoređuju se po azbučnom redu prema prvoj reči u odrednici. U načelu, ista odrednica se neće pojaviti dvaput u Rečniku, najpre pod jednom, posle pod drugom ključnom reči. Time bi se obim knjige udvostručio, a korisnik bi bio neprestano upućivan s jednog kraja knjige na drugi. Upućivanje na drugu odrednicu smo nastojali da dovedemo na najmanju moguću meru. U ovom rečniku to se čini samo onda kad dve odrednice imaju veoma slično ili isto značenje, a njihove ključne reči počinju istim slovom, pa se druga odrednica može naći bez mnogo listanja. Na primer, ŠLJIVE ZA BRAŠ- NO ima isto značenje kao i ŠILO ZA OGNJILO, pa budući da obe njihove ključne reči imaju isto početno slovo Š, korisnik se upućuje za objašnjenja i engleske ekvivalente sa prve odrednice na drugu (ŠLJIVE ZA BRAŠNO => ŠILO ZA OGNJILO). Ako pak, dve ili više odrednica sa sličnim značenjem imaju ključne reči koje počinju različitim slovima (npr. KAO BOŽIĆ I BADNJI DAN, KAO NOKAT I MESO, KAO ŠIPKA UZ BUBANJ), onda će se svaka pojaviti samostalno, pod odgovarajućim slovom. Objašnjenja. - Poneki idiomi imaju više od jednog značenja, a ponekad se ni jedini autoritativni izrazi koje smo imali (Rečnik Matice srpske i Rečnik SANU) ne slažu u pogledu njihovog tačnog značenja. Stoga je uz svaku odrednicu dato objašnjenje da bi se utvrdilo koje je značenje posredi. Delimično zbog simetrije, a delimično i zbog onih korisnika kojima srpski jezik nije maternji jezik, objašnjenja su data i na engleskom jeziku. Odštampana su odmah ispod odrednice, razdvojena povlakom (-). Engleski ekvivalenti. - To su engleski idiomi (fraze izreke, poslovice, klišei, žargon itd.) sa sličnim ili istim prenesenim značenjem kao što ga ima odrednica. U najvećem broju slučajeva daju se po dva, tri ili više ekvivalenata za svaku odrednicu. Štampani su crnim kurzivom. Radi jasnije identifikacije, ispred svakog se nalazi znak ♦. Važno je istaći da se ti ekvivalenti ne mogu mehanički stavljati u svaki kontekst u koji se može staviti srpski idiom. U rečniku su prikupljeni i sistematizovani oni engleski sinonimi i idiomatski izrazi koji po značenju odgovaraju srpskoj odrednici, ali o tome koji se od njih najbolje uklapa u dati kontekst odlučuje sam korisnik. Ilustracije radi uzećemo našu reč „čistiti" koja ima brojne sinonime: prati (vodom), brisati (krpom), mesti (metlom), četkati (četkom), pajati (pajalicom), ribati (trljanjem), miti (lice) itd. Izbor prave varijante će zavisiti od toga šta se čisti, odnosno čime se čisti. Priređivači ovog rečnika su pošli od pretpostavke da je korisnik u stanju da napravi optimalni izbor i preporučuju da se podrobno obavesti o pravom značenju svakog engleskog idioma pre nego što ga upotrebi. Primeri, - Idiom u odrednici je ne samo objašnjen već i ilustrovan prostom rečenicom koja ga sadrži. Ista rečenica je zatim verno prevedena na engleski, gde se namesto srpskog izraza upotrebljava jedan od engleskih ekvivalenata. Budući da se poslovice i izreke uvek pojavljuju u nepromenjljivom obliku, za njih primeri nisu dati. Primeri nisu uzimani iz književnosti ili periodike; morali su da budu izmišljeni, jer tako najbolje ispunjavaju svoju svrhu. Zbog toga su neizbežno i banalni, za šta se autori izvinjavaju. Primeri su štampani nešto manjim slovima i ispred njih se nalazi znak • radi lakše identifikacije.

Mitropolit Mitrofan Ban tvrd povez, 330 str. Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

Mitropolit Mitrofan Ban Strana: 324 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 20 cm Iz Predgovora Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

Retko prvo izdanje „Tasinih pisama“ Tanasija Milenkovića, autora prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnika policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Stanje kao na slikama, korice i rikna iskrzani, nedostaje zadnja meka korica, unutrašnjost dobro očuvana, crno-bele fotografije i ilustracije. Autor - osoba Milenković, Tasa Naslov Tasina pisma Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1898 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Izdanje uredništva `Policijskog glasnika`, 1898 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis 124 str. : ilustr. ; 24 cm. Napomene Autor dat prema SB 49525 Predmetne odrednice Pravo Pravo Tanasije Tasa Milenković (Beograd, 1852 – Beograd, 23. mart 1918) bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Biografija Služio je najviše policijskoj struci i stekao je glas odličnog policajca i organizatora policijske službe, a o svojoj struci je dosta i pisao. Poznatija dela su mu „Tasin dnevnik“ i „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. U zimu 1878. godine na zahtev ruske vlade, predsednik vlade Jovan Ristić stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspolaganje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti potekle su iz njegovog pera. Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine. Bio je član Društva Svetog Save, gde ga nalazimo još u vreme osnivanja društva. Godine 1894. bio je izabran za člana Glavnog Društvenog Odbora. Koliko mu je ovo Društvo bilo bitno vidi se iz toga što je njegova supruga Lenka Beljinica zaveštala Društvu svoju kuću u Beogradu, u Uskočkoj ulici broj 9, od koje je obrazovana je Zadužbina Lenke Beljinice. Tasin dnevnik U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca, beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je kralja Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao. Smrt Nakon strahota koje je doneo Prvi svetski rat Tasa je u martu 1918. godine izvršio samoubistvo iz očajanja za propalom nam milom otadžbinom, izvinjavajući se u oproštajnom pismu što se na ovaj način kurtališe života. Svoju kuću u centru Beograda zaveštao je Srpskoj akademiji nauke i umetnosti, ali su ovu zadužbinu čelnici opštine Stari grad 2006. prodali investitorima da tu sagrade višespratnicu. Tanasije Tasa Milenković, jedan od prvih srpskih učenih policajaca, rođen je 1852. u Beogradu, u kom je i umro 1918. godine, izvršivši samoubistvo. Poreklo vodi iz ugledne trgovačke porodice, a otac mu je neko vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Ovo je čovek za kog se ima toliko toga reći i koji nosi mnoge zasluge naročito za napredak policije. Osim što je bio policajac, Tasa se istakao kao pravnik, ali i kao pisac. Već u ranim studentskim danima javila mu se ljubav prema knjizi i pisanju, pa je započeo saradnju sa mnogim književnim časopisima, ali i onim pravnim, među kojima su: „Budućnost“, „Javor“, „Zora“, „Govornica“, koja je bila politički list, sa osnovnim ciljem da se izbori za slobodu štampe. U tada vrlo popularnom pravnom časopisu „Pravda“ Tanasije Tasa Milenković je objavio svoj prvi stručni rad, pod naslovom „O smrtnoj kazni“. I te kako je zanimljivo što se jedan policajac, i to vrlo uspešan u svojoj struci, interesuje za književnost. S obzirom na to da je prošao mnogo toga i stekao dosta iskustva, on se rešio da piše i zabeleži neke najupečatljivije događaje iz vremena u kom je radio. Ovo se najbolje vidi u njegovim autobiografskim beleškama, dobro poznatim pod imenom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“. U okviru kratkih priča Milenković govori o kriminalu, zločincima, kaznama, i uopšte o stanju u nekadašnjem Beogradu i Srbiji. Tokom svog rada u policiji najviše je vremena proveo u Beogradu, pa odatle je i najveći broj anegdota i izveštaja. Dužnost ga je zvala i u neke druge gradove širom Srbije, a on u „Tasinom dnevniku“ izdvaja Aleksinac. Ovaj grad u blizini Niša važio je za najmirnije mesto u Srbiji, skoro stopostotno bez bilo kakvih nereda, te Tasa izuzetno hvali Aleksinčane. Tanasije Tasa Milenković autor je i prvog srpskog kriminalističkog romana: „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Njegova dela „Tasina pisma“ i „Tasin dnevnik“ bila su veoma čitana, zanimljivog i poučnog sadržaja, ne mnogo duga, taman onoliko da čitalac sazna dosta toga, a opet da mu ne dosadi i da se zainteresuje. Oba ova dela su bila prevođena na nekoliko stranih jezika, a Bugarska ih je čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca. U doba kraljeva Milana i Aleksandra Milenković je bio načelnik policije, a 1901. godine je penzionisan baš kad je bio na ovoj poziciji. On je, kao policajac, saznao za spremanje zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, pokušao je da spreči atentat, saopštivši kralju šta se sprema, ali kralj nije poverovao, misleći da su to „prazne priče”. O ovome je Tasa takođe pisao i možemo pročitati u „Tasinom dnevniku“. Koliko je Tanasije Tasa Milenković bio dobar u svojoj branši govori i činjenica da gotovo nijednog nerešenog slučaja nije bilo za njegova rada. On je bio drugi rukovodilac organizaciji koja je prethodila Bezbednosno-informativnoj agenciji, to BIA navodi i na svom sajtu. Neko vreme bio je i upravnik Glavnjače, beogradskog zatvora, koji danas ne postoji, a na njegovom mestu nalazi se Prirodno-matematički fakultet. Njegov posao, kao i inače posao svakog policajca, nije bio nimalo lak, ali veoma inteligentan, smiren i predan svom zanimanju, Tasa je posao obavljao izuzetno. Pre nego što će postati policajac, Tanasije Tasa Milenković je posle završenih studija radio kao sudski pisar. U srpsko-turskom ratu je bio starešina varoškog kvarta. Radeći kao pisar kod Radivoja Milenkovića, zapazio ga je Jovan Ristić, koji je bio zaslužan za imenovanje Tase kao činovnika u ruskom poslanstvu. Ipak, vratili su ga u Beograd da bude sekretar u policiji, a 1880. godine bio je prvi nastavnik u tek osnovanoj školi za policajce. KC (K)

Laguna, 2021. 181 strana. Jeste li anksiozni, rastrzani na sto strana i nezadovoljni životom? Smeta vam što ne možete da postignete sve što mislite da treba? Nemate vremena jer neprestano ispunjavate nametnute obaveze? Dosadilo vam je da ugađate svima drugima, a sebi ne? Teško vam je da radite od kuće? Potvrdan odgovor na ova pitanja ukazuje da je vreme da prestanete da se mnogo palite i ložite na ono što zapravo i nije toliko bitno. Ova pomalo bezobrazna ali veoma praktična knjiga objašnjava vam kako da se otarasite neželjenih obaveza, stida i osećaja krivice – i umesto toga se ložite na ono što vam pričinjava radost. Svejedno da li je reč o porodičnim nesuglasicama, dosadnim proslavama ili o tome kako izgledate u bikiniju, jednostavna metoda „NijeMiŽao“, predstavljena u ovoj knjizi pomoći će vam da raščistite nered u sopstvenoj glavi i naučiće vas veštini neloženja na gluposti; uz njenu pomoć ćete povratiti vreme, energiju i novac i usmeriti ih na ono zaista bitno u životu. „Potpuno sjajno. Pročitajte. Obavezno!“ Mail on Sunday „Obožavam knjige Sare Najt čak i pre nego što počnem da ih čitam... Rade kao magija.“ Sunday Times Magazine Autorka Sara Najt sebe opisuje kao osobu kojoj je predugo bilo previše stalo – a to ju je na određeni način iscrpljivalo. Zato je jednoga dana odlučila da napusti posao urednice u velikoj izdavačkoj kući i u potpunosti se okrene sebi. Za nju je to, pre svega, značilo promenu okruženja (Njujork je zamenila Dominikanskom Republikom), ali i ponašanja: radila je samo ono što želi ili ono neophodno. A onda je pomislila da bi svoj životni preokret mogla da pretvori u uputstvo za život na papiru. I tako su nastali svetski bestseleri „I za to me zabole: Magija koja menja život“ i „Oladi malo“, koji su od Sare stvorili nesvakidašnjeg anti-gurua u svetu knjiga o samopomoći. Kako ste osmislili metod „I za to me zabole“? Šta je bio inicijalni događaj ili situacija koji su doveli do toga? U leto 2015. dala sam otkaz na mesto književne urednice u velikoj izdavačkoj kući u Njujorku nakon 15 prilično uspešnih godina. Dugo sam bila veoma nesrećna i patila od teške anksioznosti i depresije. Kada sam se osvrnula na svoj život, znala sam da je moj posao problem – jednostavno više nisam želela da radim u korporativnom okruženju. Želela sam da budem sama svoj šef, ali prelazak u freelance je delovao kao veliki rizik. Bilo je zastrašujuće, i trebalo je dosta finansijske i psihološke pripreme, ali mi je drago što sam to uradila – i skoro odmah nakon što sam napustila taj posao, došla mi je ideja za prvu knjigu „I za to me zabole: Magija koja menja život“. Malo pre toga sam pročitala knjigu Mari Kondo „Magija pospremanja koja će vam promeniti život“, i shvatila da sam sve što je ona predlagala da uradite za svoj fizički prostor ja radila za svoj mentalni prostor – oslobađala sam se stvari koje me nisu činile srećnom kako bih napravila prostora za zdraviji lični život. Mislila sam da bi bilo zabavno da napišem parodiju na njenu knjigu, pa sam napisala predlog i uzela agenta, ona ga je prodala jednom velikom izdavaču – a onda je moj metod NijeMiŽao počeo da živi svoj život. Sada postoji pet knjiga u serijalu koji je poznat pod imenom I za to me zabole vodiči, a nova knjiga stiže tokom 2023. godine. Kakve ljude zamišljate dok pišete? Za koga ste napisali svoje knjige? Ove vodiče pišem za svakoga kome je potrebna pomoć da se organizuje i motiviše, izgradi samopouzdanje, upravlja anksioznošću, rešava probleme, postavlja granice i kaže ne, između ostalog. Pošto su neobično nepristojni i smešni za ovaj žanr, imaju običaj da stignu do ljudi – kakva sam i ja – koji možda misle da im se ne sviđa ili im nije potrebna „samopomoć“, ali onda shvate da mogu da se povežu sa onim što pričam i pišem i da se pronađu u mojim pričama i pristupu. Svoj rad nazivam „Savetima za ljude koji mrze da im se govori šta da rade“. Kako izgleda kad previše marite? Kako ljudi da procene da li previše mare ili ne? Volim da razmišljam o vremenu, energiji i novcu kao o ložačkom budžetu. Trebalo bi da ih trošite (i štedite) na isti način na koji to činite sa svojim stvarnim novcem, pazeći da imate dovoljno da pokrijete najvažnije stvari i ljude u svom životu. Ja ovo zovem izrada ložačkog budžeta. Ako trošite previše vremena, energije i/ili novca, bićete prebukirani, preopterećeni i isceđeni. Tako znate da marite previše – ili možda marite za pogrešne stvari. U mojoj metodi NijeMiŽao (parodija na KonMari metod Mari Kondo), predlažem da se zapitate ne „šta donosi radost?“, kao što to čini Mari Kondo, već „šta vas nervira?“ Ako nešto spada u kategoriju „nervira me“, onda verovatno ne pripada vašem ložačkom budžetu. Naravno, postoje neke stvari koje moramo da radimo i ljudi sa kojima moramo da komuniciramo, iako u tome možda nećemo uživati, ali ako možemo da eliminišemo mnogo drugih „nerviranja“ iz svojih života, oslobađamo više vremena, energije i/ili novca koje ćemo potrošiti na drugom mestu i to olakšava nošenje sa manje zabavnim, ali neophodnim stvarima u životu. U knjigama, između ostalog, govorite o sebičnosti. Postoji ispravan i pogrešan način da se bude sebičan. Kako da znamo koji je ispravan, a koji pogrešan način? Ja to nazivam „dobrim sebičnim“ nasuprot „lošem sebičnom“. Dobro sebično je kada donesete odluku koja je najbolja za vas, ali je izvršite na način koji neće povrediti ničija osećanja. Uvek treba da budete što je moguće iskreniji i ljubazniji. Ako ne želite da idete na nečiju rođendansku zabavu jer vam se ne sviđaju njihovi prijatelji, možete samo reći: „Nažalost, ne mogu da stignem. Hvala na pozivu, nadam se da će biti zabavno veče!“ To je iskreno i pristojno. Ne morate da kažete: „Izvini, ne želim da dođem na tvoju zabavu jer mrzim da razgovaram sa tvojim prijateljima“. To jeste iskrenije, ali veoma grubo i verovatno će povrediti njihova osećanja. Moje opšte pravilo glasi: Ako će vam bilo koja odluka koju donesete pomoći VIŠE nego što će povrediti nekog drugog, onda je u redu. Ljudi moraju prihvatiti tu realnost i krenuti dalje. Sve dok ste ljubazni u vezi s tim, niste uradili ništa loše – ne morate da se osećate krivim i nemate za šta da se izvinjavate, tako da vam bukvalno „nije žao“, otuda i naziv moje metode NijeMiŽao (NotSorry Method).

Generalno dobro očuvana , malo neuglednija prednja korica i blaga zaprljanost a4 format 231 strana 550 grama Proizvodnja testenine u Jugoslaviji u proteklih nekoliko decenija u društvenom, a 90 – tih godina u privatnom sektoru je u stalnom porastu. Izgrađeni su novi savremeni pogoni za proizvodnju testenine. Značajnije količine testenine su proizvedene nakon montiranja savremene opreme i kompjuterizacije tehnološkog procesa. Da bi se lakše upravljalo tehnološkim procesom i savremenim mašinama (opremom) u pogonima za proizvodnju testenine zaposleni stručnjaci bi trebalo da prate novine iz oblasti teorije i da stalno dopunjuju saznanja iz prakse. Iz tih razloga javila se potreba za prvim izdanjem knjige o proizvodnji testenine. U knjizi je posvećena pažnja svim segmentima koji se odnose na: sirovine, opise opreme i principe tehnološke obrade u proizvodnji testenine, osnove tehnološko-mehaničkih i energetskih proračuna. Knjiga sadrži poglavlja o: sirovinama, tehnologijama proizvodnje testenine sa pratećom opremom, kontroli gotovih proizvoda, normativima utroška sirovina, energije, kompjuterizaciji, pakovanju, skladištenju i zaštiti gotovih proizvoda i druge podatke koje je potrebno poznavati za racionalno vođenje procesa proizvodnje kvalitetne testenine. Knjiga sadrži teoretske osnove koje su neophodne za bolje razumevanje i pronalaženje najboljih praktičnih rešenja u proizvodnji. Knjiga je napisana sa željom da se pomogne stručnjacima iz oblasti proizvodnje testenine i svima koji su zainteresovani da iz ove oblasti saznaju nešto više i da na jednom mestu dođu do većeg broja podataka. Mr Gordana Bejarović U stalnoj potrazi za pronalaženjem odgovora na mnoga pitanja iz oblasti proizvodnje testenine nailazila sam na mnogobrojne poteškoće jer je kod nas iz ove oblasti publikovan nevelik broj radova i prevoda. Nakon dugogodišnje prakse i sakupljanja informacija iz oblasti proizvodnje testenina ohrabrila sam se i došla na ideju da stečeno znanje sistematizujem i objavim. Imala sam privilegiju da od velikog broja koleginica i kolega dobijem podršku da u ova teška vremena skupim dovoljnu količinu energije i uputim se u zaista tešku oblast – PISANJA. Iskreno rečeno nije bilo lako. ali uz dobronamerne savete i uz stručnu podršku stigla sam do kraja. Iskreno sam zahvalna svima koji su mi pomogli da prebrodim krizne trenutke i nastavim sa pisanjem. Unapred se izvinjavam onima koje ne pomenem a koji su na razne načine i u raznim fazama moga stručnog usavršavanja ostavili traga. Prvi u tom nizu je bio Prof. dr Ljubomiru Milatović koji mi je svojim entuzijazmom i energijom otvore vrata ove oblasti, zatim Prof. dr Gavri Kaluđerski kod koga sam nastavila svoje stručno usavršavanje i mr Radmili Sekulić koja mi je davala korisne savete kako savladati veštinu pisanja. Zahvaljujem se ljudima iz moje radne sredine AD“DANUBIUS“ – Novi Sad koji su mi omogućili da se stručno usavršavam a posebno koleginicama iz laboratorije Nadi Stakić, Ljubinki Marković, Danici Đurdević i Aranki Terek koje su mi pomogle u laboratorijskim ispitivanjima. Iskreno sam zahvalna Žabić Novaku koji mi je pomogao da donesem konačnu odluku da napišem ovu knjigu. Za nesebičnu stručnu pomoć zahvaljujem se dr Mirjani Kovačev-Đolai koja mi je poklonila veliki broj sati dajući korisne savete oko usaglašavanja terminologije i same koncepcije knjige. Zahvaljujem se dr Roziki Vukobratović i dr Đordu Psodorov koji su mi dali korisne savete iz oblasti tehnologije proizvodnje testenine. Zahvaljujcm se Prof. dr Slobodanu Gaćeša, dr Jasni Mastilović i Dunji Gaćeša koji su mi pomogli oko tehničke pripreme knjige. Profesorki Jeleni Ratkov se zahvaljujem za pruženu stručnu pomoć oko lektorisanja teksta. Zahvaljujem se štampariji Lito Studio i Evelin Mesaroš-Sigeti za tehničku pripremu. 3.07.2000. Novi Sad Gordana Bejarović Kod nas o testenini nije puno pisano, pa je ovo prilika da se o ovoj temi, na jedno-stavan način, objasne neki osnovni pojmovi. Dinamičan način življenja ima za tendenciju da se pojednostavi i vremenski skrati način pripremanja zdravog i jeftinog obroka. Danas je testenina privilegija i bogatih i siromašnih koju zbog lake svarljivosti (u organizmu) konzumiraju i bolesni i zdravi. Prihvataju je na isti način i makrobiotičari i vegeterijanci, gurmani i sladokusci. Testenina ima i strateški značaj, može se dugo i bez posebnih uslova čuvati, lako se priprema i jedna je od glavnih namirnica u slučaju vanrednih okolnosti. U celom svetu testenina predstavlja „italijansku nacionalnu hranu“. Na osnovu arheoloških nalaza utvrđeno je da su za testeninu znali još i stari Etrurci. Na ornamentima u grobnicama dati su prikazi komada testa u obliku rolnica sličnih današnjim kanelonima i testa u obliku ploča sličnih lazanjama. Pretpostavlja se da je testenina dobila ime od reči „TRII“ što na sicilijanskom dijalektu označava tip suve testenine, a na arapskom dijalektu označava vlaknast oblik testenine. Jedna od mnogih legendi o pravoj prapostojbini testenine najverovatnije potiče iz Arabije. Koristila se kao osušena hrana u karavanima pri prolascima kroz pustinju, odatle je u 12 veku prenesena na Siciliju u vreme osvajanja arapskih plemena. Druga legenda je zanimljiva hipoteza da je prapostojbina testenine KINA. Na misteriozan način došlo se do recepture za testeninu. Moreplovac Marko Polo nakon avanturističkih putovanja preneo ju je u Italiju pod nazivom ŠPAGETI odakle se proširila njena upotreba u celoj Evropi. Poznata je i napuljska legenda koju je ispričala Matilda Carao o jelu koje je pri-premila mlada Jevanella vojnicima iz puka Frederika, švapskog plemića koji je ujedno bio i kralj Napulja, 1220. godine. Ovu čarobnu veštinu naučila je od majstora po imenu Chico koji se dugi niz godina bavio alhemijskim ispitivanjima. Bez obzira da li su to bili Etrurci, arapski nomadi, lepa žena iz Napulja ili mornar po legendi avanturista, postoje mnoge priče, ali samo je jedna istina: testeninu onakvu kakvu je mi danas poznajemo svetu su dali Italijani, barem u periodu od poslednja tri veka. Na Balkan, naročito u primorske krajeve testeninu su doneli Mlečani, za vreme vladavine ovim krajevima. Tu se testenina odomaćila u tolikoj meri da je njena važnost postala gotovo jednaka važnosti hleba. Osim u severnim delovima, potrošnja testenine se nije naročito raširila po ostalim krajevima Jugoslavije. Ona je stalna hrana vojsci, zastupljena je u drušvenoj i zdravstvenoj ishrani i upotrebljava se kao hrana sportista. HLL3

ISBN: 9788674941300 Broj strana: 328 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 16.3x23.5 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Zepter book Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala. Rouen Vilijams Kenterberi, avgust 2007.

Autor: Arhiepiskop Rouen Vilijams Povez: broširan Br. strana: 327 Format: 13,5 x 20 Knjiga je u odličnom stanju! Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala.