Vučevskovanje Ova knjiga je zbirka mojih šala, aforizama, prepričanih događaja i nekih glupih misli koje sam godinama zapisivao. Sve te šale, aforizmi, prepričani događaji i misli se mogu ubaciti u jednu reč: tvitovi… Knjiga se zove Vučevskovanje jer je ta reč spoj dve reči: lupetanje Vučevskog. Smatram da su šale najteže za pisanje, tako da sam želeo da mi prva knjiga bude najteža! Morala je baš svaka rečenica da bude interesantna, pa mi je zato knjiga bila mnogo teška za pisanje, ali baš zbog toga je mnogo laka za čitanje! Ne verujem da će se naći u rukama onih koji uopšte nemaju smisao za humor, ali ako se to desi, želim da stavim do znanja da se ova knjiga ne shvata ozbiljno. Mogao bih parafrazirati onu rečenicu iz humorističkih emisija: Svrha ove knjige nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, već isključivo humor i zabava. Mislim da sam sve lepo objasnio, tako da ako se neko bude uvredio nečim iz ove knjige, ne izvinjavam mu se. Ova knjiga ne oslikava mene kao osobu, već samo moj humor. Ali opet, humor dosta oslikava nekog kao osobu, pa sam sada malo zbunjen… Naravno, moj humor se neće svideti svakome, ali ono u šta sam siguran je to da ova knjiga nikome neće biti dosadna. Inače, knjige ovakve vrste uglavnom imaju mnogo manje strana, pa sam mogao da je podelim i izdam 3 različite knjige, ali ja sam radi kvaliteta sve objavio u jednoj knjizi. U samo jednoj knjizi se nalaze sve vrste humora koje mogu biti u pisanom obliku: igre rečima, anegdotski humor, samoponižavajući, nadrealistični, dečji, crni, aktuelni, posmatrački, ironični… Ima čak i trolovanja… Jedan san sam uspeo da ostvarim, pa se sada mogu posvetiti ostvarivanju nekih lakših snova… Na primer, da jašem dinosaurusa! – Autor Prikaži više

САДРЖАЈ Предговор, 5 ПРВИ ДИО ОПЋИ ПОГЛЕД НА СВ.ТАЈНУ ПОКАЈАЊА - ИСПОВИЈЕДИ 1. Уставнова Св. тајне покајања - исповиједи, 11 2. Бог, који праведнике љуби а грешнике милује, свијех зове на покајање, 15 3. Бог заповеда да се гријехови исповиједају, 21 4. Бог казни упорене гријешнике који неће да се покају - исповиједају, 23 5. Чудесна сила покајања, 27 6. Вјером у Бога, путем покајања - исповјешчу - ваља искати себи спасења, 35 7. Исповијед је за свакога необходно нужна, 40 8. Бог свакога прима на покајање, 47 9. Исповијед не ваља одлагати, 52 ДРУГИ ДИО О СВЕШТЕНИЧКИМ ДУЖНОСТИМА ПРИ ИСПОВИЈЕДИ 1. Од Бога свештенику дата је власт да веже и разрјешава гријехове људске, 59 2. Свештеник ваља да има знања и спреме, па да може како треба обављати св. тајну исповиједи, 63 3. Свештеник је дужан обучавати народ и тијем пробудити у њему склоност ка покајању - исповиједи, 69 4. Зашто је свештеник нуждан при исповиједи? 74 5. Са каквим расположењем ваља да свештеник обавља исповијед, 77 6. Начин како се свештеник има држати при исповиједи, 80 7. На што особито ваља да свештеник пази при исповеди? 83 8. По датој му власти од Бога, кога може, а кога не може свештеник на исповиједи разријешити од гријехова? 88 9. Како треба да свештеник као праведни судија, при исповиједи пресуђује тежину гријеха? 93 10. Како свештеник треба да исповеда глухонијеме, 96 11. Како треба исповиједати клирика пред њевијем рукоположењем и том приликом какву он има да положи заклетву? 99 12. Како треба исповиједати оне који су под судом у тамницама? 100 13. Како треба исповиједати оне које је суд на смрт осудио? 103 14. Свештеник, као духовни отац, у свему ваља да својему стаду служи добријем примјером, 105 15. Свештеник, као год и сваки други хришћанин, дужан је да се исповеда, 107 16. Свештеник је дужан у најстрожој тајности чувати све оно што је при исповијед чио од онијех који су се код њега исповиједали, 110 17. Јели боље да свештеник на позив прије похита да крсти болесно дијете или да исповеда и причести умирућега болесника, 114 18. Жену која има обично или је родила дијете, а није још протекло 40 дана од порођаја, може ли свештеник исповедати и причестити у случају када би јој у таквом стању смрт пријетила? 116 19. Треба ли да свештеник причести онга болесника који је смртно болестан, а непрестано бљује? 117 20. Јели нужно да свештеник исповеда и причести здраву, али остаријелу особу или на смрт опасно чељаде, ако таквом није још истекло 40 дана од његове потоње исповједи и причешћа? 118 21. Свештеник исповијешчу васпитава своје парохијане, 119 22. Свештеник треба да распореди вријеме кад народ има приступити на исповијед, 123 23. За исповијед и св. причешће свештеник никакве накнаде не смије искати, 125 24. Свештеник строго бива одговоран пред Богом ако се не буде својски старао да исповијешћу покајнике отклони од гријеха и да их склони на побожни-хришћански живот, 123 ТРЕЋИ ДИО 1. У које смо вријеме дужни приступити на исповијед? 133 2. Како се хришћанин има приуготовити за исповијед? 139 3. Ред за приступање на исповијед ваља мирно очекивати без сваке сметње онога који се тада на исповијед пред духовником налази, 149 4. Ни један гријех на исповиједи не ваља утајити ни заборавити, 152 5. Не ваља се стиђети исповједати своје гријехове, 156 6. На исповиједи не ваља се извињавати за своје гријехове, 161 7. Покајник при исповиједи дужан је сам казивати своје гријехове, а не очекивати да га свешетник за сваки гријех пита, 164 8. Покајник, очитујући своје гријехове, самога себе осуђује, и тако, својевољно признајући их, добија опроштај и помиловање од Бога, 165 9. Шта се захтијева од покајника при исповиједи? 168 10. Не ваља очајавати, јер и највеће грехове Бог опрашта, само кад се за њих грешник искрено покаје, 171 11. Помисао на потоњи час и загробни живот побуђује грјешника на покајање, 173 12. Бог грешника чека на покајање и потоњи час може помоћи ако се грешник искрено покаје, 176 13. Није дозвољено да покајник мимо својега надлежнога свештеника другог духовника бира себи за исповијед, 177 ЧЕТВРТИ ДИО 1. Претходна спрема пред саму исповијед, 181 2. Чин исповиједи, 182 3. О исповиједи дјеце, 183 4. Питање за седмогодишњу дјецу која први пут дођу на исповијед, 185 5. Питања за децу мушку и женску од 7 до 14 година од прилике могла би бити ова, 201 6. Питања за исповијед одраслих хришћана по руковођењу 10 Божијих заповиједи, 221 7. Закључна питања при свршетку исповиједи, 228 8. Што се тиче исповиједи за саме свештенике, то, осим више изложенијех опћијех питања за свијетовњаке, духовник који исповеда свога брата свештеника, може га питати отприлике још и овако, 288 9. Свештеник поучава покајнике, 292 10. Исповијед болеснијех који се при крају живота налази, 293 ПЕТИ ДИО 1. О епитимији, 311 2. Молитва за оне који су себе клетвом свезали, 323 Из Предговора Када сам, у још младим годинама, као нов свештеник, дошао у прилику да исповедам, одмах сам увидио да за правилно обаљвање свете и спасоносне тајне исповиједи нема довољно спреме. Ово задоста узнемиравало ме је, јер сам знао какву одговорност на себи носи свештеник који нема потребног знања да при исповиједи, покајника испита о свијема гријеховима који потијечу од његовијех душевнијех и телеснијех слабостих, и да га поучи, уколико му је потребно, да се о даљега гријешења поправи и хришћански живот настави. Познајући ја овако себе да ми оваква својства за исповијед потребна оскудјевају, па у тежњи, да бих себе у овоме недостатку бар у неколики поправио, ја сам, у мојим млађим годинама, о овоме често пута у разговор ступао са некијема својиема по чину друговима, и из тога мање или више уверио сам се, да многи од њих, на жалост самном зајдено такви недостатак дијеле. Што је наше врло ревносно свештенство у овијема странама у духовно спреми тако изостало, није ни баш ни чудо, пошто је оно, силимо околности, често пута бивало принуђено да се више бави оружијем неголи књигом. ... При писању овога, послужио сам се најбољијема, које сам при руци могао имати, српскијема и рускијема ауторима. Наслов: Спомоћно упутство о исповједи за свештенство и народ Издавач: Светигора Страна: 324 (cb) Писмо: ћирилица Формат: 14x20 cm Година издања: 2006 ИСБН: 86-7660-043-0