- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Allende, Isabel, 1942- = Aljende, Izabela, 1942- Naslov Eva Luna / Isabel Allende ; sa španjolskoga prevela Mirjana Polić-Bobić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 298 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Polić-Bobić, Mirjana Zbirka Hit : biblioteka moderne literature. kolo 38 ; sv. 227 ISBN 86-313-0219-8 (plast.) Napomene Prevod dela: Eva Luna. Tiraž 5.000. U svom trećem romanu Izabela Aljende oživljava svoju zemlju kroz sećanja i maštu. Glavna junakinja ove knjige, koja prosto pleni, zapravo je nostalgični alter ego same autorke, koja samu sebe doslovno naziva kradljivicom priča, u kojima u stvari i prebiva tajna života i samog sveta. Poput moderne Šeherezade, Eva Luna pretvara svoj život u tragikomediju kroz koju prolazi iznenađujući niz likova... S nežnošću i nepogrešivim književnim osećanjem, Izabela Aljende ocrtava sudbine svojih junaka kao nerazdvojni deo zajedničke sudbine jednog kontinenta koji je obeležen raznolikošću, društvenim nepravdama i potragom za vlastitim identitetom. Ovaj dosegnuti pripovedački univerzum posledica je jasne istorijske i društvene svesti, kao i estetskog principa koji predstavlja jedinstveni izraz magijskog realizma. Izabela Aljende Ljona (šp. Isabel Allende Llona; Lima, 2. avgust 1942) čileansko-američka je književnica, novinarka i predavačica kreativnog pisanja i latinoameričke književnosti. Tokom svoje spisateljske karijere duge više od tri decenije objavila je 23 knjige. Njena dela su prevedena na 35 jezika i smatra se „najčitanijim živim piscem na španskom jeziku i jednom od najuspešnijih spisateljica iz Južne Amerike”. Njena književnost pripada žanru magičnog realizma, a u svojim delima obrađuje teme vezane za život žena, ljubav i sećanje, stvarnu i izmišljenu istoriju Latinske Amerike. Biografija Izabela Aljende je rođena 2. avgusta 1942. u Limi (Peru), od oca Tomasa Aljendea i majke Fransiske Ljona. Tomas Aljende, rođak čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, bio je diplomata; Izabela provodi rano detinjstvo u inostranstvu. Godine 1945. Tomas napušta porodicu i nestaje. Bez mogućnosti da od njega dobije razvod, majka Fransiska je morala da poništi brak i da se sa svojom, sada pred zakonom vanbračnom decom, vrati u porodičnu kuću svog oca. Izabela detinjstvo provodi kod dede u Santijagu, u Čileu. Godine 1953. Fransiska se udaje za diplomatu Ramona Uidobra i porodica se ponovo seli, prvo u Boliviju a potom u Liban. Nakon Suecke krize, Izabela se vraća u Čile gde završava svoje obrazovanje. U Čileu upoznaje studenta Migela Frijasa, za koga se udaje 1962. godine i dobija dvoje dece, kćerku Paulu (1963) i sina Nikolasa (1966). Od 1959. do 1965. Izabela radi za Organizaciju za hranu i poljoprivredu (FAO) i služba je ponovo vodi na putovanja. Novinarsku karijeru započinje 1967. u časopisu Paula, prvom feminističkom časopisu u Čileu, gde pored članaka piše satirične kolumne. Od 1970. godine radi na televiziji kao voditeljka humorističkih emisija. Kasnije postaje saradnica a potom i glavna urednica dečjeg časopisa Mampato. Godina 1973. trajno obeležava njen život. Te godine, 11. septembra general Augusto Pinoče izvodi državni udar i svrgava demokratski izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea. Nakon bombardovanja predsedničke palate Salvador Aljende je odbio da se preda oružanim snagama i izvršio samoubistvo. Nasilje vojne hunte koje je usledilo posle puča dovelo je preživele članove porodice Aljende u opasnost te su morali da potraže politički azil u drugim zemljama. Godine 1975. Izabela Aljende sa suprugom i decom odlazi u izgnanstvo u Venecuelu gde će ostati narednih 13 godina. U Venecueli nastavlja novinarsku karijeru pišući za dnevni list Nacional (El Nacional) u Karakasu. Tu piše i prvi roman Kuća duhova (1982) sa kojim doživljava globalni uspeh. Narednih godina objavljuje bestselere O ljubavi i senci (1985) i Eva Luna (1987). Izabelin brak sa Migelom se nakon dugogodišnje krize završava razvodom. Tokom kratke posete San Francisku, Izabela upoznaje američkog advokata (kasnije pisca) Vilijama Gordona i 1988. godine se udaje za njega. Od tada živi i radi u gradiću San Rafaelu u Kaliforniji. Brak sa Gordonom je okončan razvodom 2015. godine. Decembra 1991. godine Izabelina kćerka Paula se teško razboljeva od porfirije i ubrzo u bolnici upada u komu iz koje se neće probuditi. Tokom boravka u madridskoj bolnici Izabela piše pismo svojoj kćerki, koje je kasnije pretočila u knjigu memoara Paula (1994). Nakon što su joj lekari saopštili da je Paula u trajnom vegetativnom stanju, Izabela premešta kćerku u svoju kuću u Kaliforniju. Paula Frijas Aljende je preminula u decembru 1992. godine. U čast svoje kćerke i njenom humanitarnom radu sa siromašnima, Izabela osniva fondaciju The Isabel Allende Foundation koja „pruža podršku ženama i devojčicama u ostvarivanju reproduktivnih prava, ekonomskom osnaživanju i borbi za život bez nasilja”. Posle tri godine žalosti za kćerkom, Izabela se vraća pisanju. Objavljuje jednu knjigu godišnje, među kojima i bestselere Afrodita (1998), Kći sreće (1999) i Portret u sepiji (2000). Postaje američka državljanka 2003. godine. Na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Torinu 2006. godine, Izabela je bila jedna od osam znamenitih žena koje su na stadion unele olimpijsku zastavu. Književna karijera Ljubav prema pripovedanju Izabela je nasledila od svog dede i već je u detinjstvu pričala fantastične priče svojoj mlađoj braći da bi ih plašila. Prve tekstove objavljuje kao novinarka i kolumnistkinja u feminističkom časopisu Paula. Godine 1973. se pridružuje redakciji dečjeg časopisa Mampato, gde objavljuje kratke priče La abuela Panchita i Laucho y lauchones, kao i kolekciju humorističkih članaka Civilice a su troglodita. Kao novinarka dobila je priliku da intervjuiše Pabla Nerudu koji ju je savetovao da napusti novinarstvo: Neruda je nazvao moju redakciju i tražio da ga posetim. Pomislila sam „ako me zove jedan nobelovac, mora da sam ja najbolja novinarka u zemlji!”. Kupila sam novi diktafon i odvezla se do plaže. Duvao je vetar, padala je kiša i bilo je grozno. Ručali smo a onda sam ga pitala za intervju. Rekao je „nikada me nećete intervjuisati. Vi ste najgora novinarka u zemlji! Samo lažete, izmišljate, nikada nećete biti objektivni. Zašto se ne pređete na književnost, gde će sve vaše mane biti vrline?” Tada nisam obraćala pažnju, to je bilo 1973. a ja sam svoj prvi roman napisala 1981. Shvatila sam da je bio u pravu. Baš sam bila loša novinarka. Početkom sedamdesetih do izgnanstva 1975. piše drame koje su postavljene u pozorištima u Santijagu. Godina 1981. predstavlja novu prekretnicu u Izabelinom životu. Osmog januara te godine u Karakasu dobija vest da joj deda u čijoj kući je provela detinjstvo umire. Usled nemogućnosti da ga poseti u Santijagu, piše mu oproštajno pismo koje počinje: „Barabas je stigao u našu kuću pomorskim putem”. O nastanku svog književnog prvenca Izabela kaže: Ko je bio Barabas, zašto je došao pomorskim putem? Nisam imala blagog pojma, ali sam nastavila da pišem kao manijak sve do zore kada me je iscrpljenost porazila i uvukla u krevet. (...) Naredno veče, posle večere, ponovo sam se zatvorila u kuhinju da pišem. Pisala sam svake noći potpuno zaboravljajući da je deda umro. Tekst je narastao kao džinovski organizam sa mnogo pipaka i do kraja godine na kuhinjskom pultu je stajalo 500 strana. Moj prvi roman Kuća duhova je rođen. Shvatila sam da je pričanje priča jedina stvar kojom sam želela da se bavim. Roman Kuća duhova je objavljen 1982. godine na španskom jeziku i doživljava ogroman uspeh kod čitalaca i kritike. Napisana u tradiciji magičnog realizma, priča je smeštena u neimenovanu zemlju Južne Amerike i prati četiri generacije porodice Trueba od postkolonijalne ere do režima vojne hunte. Mada se Čile nigde ne spominje, istorijski događaji opisani u romanu verno prate političke prilike i socijalne pokrete te zemlje. Likovi koji su u romani imenovani samo kao „Predsednik” i „Pesnik” su bazirani na Izabelinom stricu Salvadoru Aljendeu i pesniku Pablu Nerudi. Ostali likovi su inspirisani članovima njene porodice i raznim istorijskim ličnostima iz društvenog i političkog života Santijaga. Roman je ekranizovan kao Kuća čudnih duša 1994. godine sa Džeremijem Ajronsom, Meril Strip, Glenom Klousom, Vinonom Rajder i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama. Film dobija loše kritike uprkos talentu ispred kamere. Nakon uspeha Kuće duhova, Izabela 8. januar smatra taličnim danom i tog datuma započinje svaku novu knjigu. U svom drugom romanu, O ljubavi i senci (1984), Izabela se eksplicitnije bavi terorom čileanske vojne hunte za vreme Operacije Kondor. Glavni junaci Irene i Fransisko tokom rutinskog novinarskog zadatka otkrivaju masovne grobnice, progon i arbitrarna hapšenja opozicije i prisilna nestajanja (desaparecidos). Filmska adaptacija romana 1996. godine sa Dženifer Koneli i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama doživljava kritički i komercijalni neuspeh. Naredni period je izuzetno produktivan: izdaje roman Eva Luna (1987), zbirku pripovedaka Cuentos de Eva Luna (1989) i El plan infinito (1991), prvi roman u kome je radnja smeštena u SAD sa američkim junacima. Kao i debitantski roman Kuća duhova, knjiga memoara Paula je prvobitno pisana kao pismo kćerki koja je ležala u komi i njeno objavljivanje nije bilo predviđeno. Iščekujući Paulino ozdravljenje Izabela niže anegdote o članovima svoje živopisne porodice, intimnim događajima iz svog života, tajnama, sećanjima iz detinjstva, životu pod diktaturom, godinama u egzilu. Priče iz prošlosti su ispresecane tekućim događajima iz bolnice, Izabelinim očajanjem zbog kćerkine bolesti i konačnim prihvatanjem njene izvesne smrti. Izabela kaže da joj je najveći broj pisama čitalaca stiže kao odgovor na Paulu. Sa romanima Kći sreće i Portret u sepiji zaokružuje neformalnu trilogiju započetu Kućom duhova. Oprobala se i kao pisac romana za mlade objavljivanjem trilogije koju čine Grad nemani (2002), Kraljevstvo zlatnog zmaja (2004) i Šuma Pigmeja (2005). Prijem kod čitalaca i kritike Knjige Izabele Aljende su prevedene na 35 jezika; međutim, i pored povoljnih kritika i rasprodatih tiraža, kontroverze je nisu zaobišle. Povodom njene prve nominacije za Nacionalnu nagradu za književnost (šp. Premio Nacional de Literatura de Chile) 2002. godine, čileanski pisac Roberto Bolanjo je izjavio: „Mislim da je loša spisateljica, prosto i jednostavno i nazvati je spisateljicom znači dati joj previše na značaju. Čak ne verujem ni da je Izabela Aljende spisateljica, već piskaralo.” Drugu nominaciju za čileansku najprestižniju književnu nagradu 2010. godine su podržala četiri bivša predsednika Čilea, nekoliko poslanika i javnih ličnosti – pismom upućenim ministru obrazovanja Hoakinu Lavinu, članu žirija za dodelu nagrade. Nakon Izabelinog proglašenja za dobitnicu nagrade, brojni čileanski intelektualci i raniji laureati smatrali su da je to „kofa hladne vode na čileansku književnost” kao i da je politički uticaj na žiri bio neprimeren. Dirnuta priznanjem, Izabela je izjavila da je „teško biti prorok u svom selu, osim ako niste fudbaler”. Nagradu je posvetila rudarima zatrpanim nakon urušavanja u rudniku San Hose. Nagrade Za svoj decenijski rad dobila je preko 60 nagrada, 15 počasnih doktorata i drugih priznanja širom sveta. Prijem u Američku akademiju umetnosti i književnosti (2004), Nacionalna nagrada za književnost (2010), Nagrada Hans Kristijan Andersen (2012) koju dodeljuje Dansko književno udruženje, počasni doktorat Univerziteta Harvard (2014), nagrada za životno delo američkog PEN centra – samo su neka od priznanja. Dela Romani Kuća duhova (šp. La casa de los espíritus), 1982 O ljubavi i senci (šp. De amor y de sombra), 1984 Eva Luna (šp. Eva Luna), 1987 El plan infinito, 1991 Kći sreće (šp. Hija de la fortuna), 1999 Portret u sepiji (šp. Retrato en sepia), 2000 Zoro: početak legende (šp. El Zorro: Comienza la leyenda), 2005 Ines moga srca (šp. Inés del alma mía), 2006 Ostrvo ispod mora (šp. La isla bajo el mar), 2010 El cuaderno de Maya, 2011 Trbosek (šp. El juego de Ripper), 2014 Japanski ljubavnik (šp. El amante japonés), 2015 Posle zime (šp. Más allá del invierno), 2017 Memoari Paula (šp. Paula), 1994 Afrodita[: recepti, priče i drugi afrodizijaci] (šp. Afrodita), 1998 Moja izmišljena zemlja (šp. Mi país inventado), 2003 Ishod naših dana (šp. La suma de los días), 2008 Književnost za decu i mlade La gorda de porcelana, 1984 Grad nemani (šp. La ciudad de las bestias), 2002 Kraljevstvo zlatnog zmaja (šp. El reino del dragón de oro), 2004 Šuma Pigmeja (šp. El bosque de los pigmeos), 2005 Pripovetke i druge književne forme Cuentos de Eva Luna, 1989 Amor, 2012 Pozorišne drame El embajador, 1971 La balada del medio pelo, 1973 Los siete espejos, 1975 Humanitarni rad Izabela Aljende preko svoje fondacije The Isabel Allende Foundation pomaže različite organizacije i aktivnosti vezane za prava žena u Čileu i SAD. Najveći deo novčanih sredstava za fondaciju dolazi od prodaje knjige memoara Paula. Preko iste fondacije Izabela je donirala novac za pomoć žrtvama razornog zemljotresa u Čileu 2010. Svojim javnim istupanjima podržala je borbu za ljudska prava indijanskog naroda Mapuče. MG52 (L)