Polovna knjiga, korice blago pohabane, knjižni blok spolja potamneo, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2000. god. Broširan povez, 22X22 cm. 132 str. Kunstdruk, ilustrovano Putovanje kroz svakodnevicu Mirjana Popović-Radović, istoričar književnosti i esejista, još jednom je skrenula pažnju javnosti knjigom `Poetika svakodnevnog`. Ovo štivo nije namenjeno samo ljubiteljima knjiga, već i svima onima koji vole život sam, putovanja, lutanja i u svemu tome traže i nalaze vrhunsku poetiku. `Poetika svakodnevnog` nas uvodi u svet čuda, koji je zapravo svet oko nas, samo je viđen i pročitan na nov, poetićki način. Mirjana Popović-Radović nam ovom knjigom dokazuje da književnost nije zatvoreni sistem, već da živi svoj puni i pravi život utkana u pulsiranja svetskih metropola. Autorka je tako našla tragove Čehovljeve `Kuće sa mecaninom` u finskom Saunalahtiju, Ćopićevu `Baštu sljezove boje` u japanskoj Cukubi, a čitav Dablin doživela kroz Džojsov `Ulis`, koji je blisko utkan u tajni život ovog grada. U tajnopisima grada Mirjana Popović-Radović otkrila je potpise Pikasa, Kafke i Renoara na ulicama Helsinkija i Tokija, jednu kuću sećanja-japansku čajdžinicu sa švajcarskim imenom `Sieger` u Cukubi, `Pikvik pab` u Helsinkiju i mnoga druga mala čuda-bisere, koji bacaju novu svetlost na postojanje. `Poetika svakodnevnog` poziv je na drugačije putovanje kroz svakodnevni zivot; ono putovanje u koje je utkano `vreme da se pomiriše i ruža` i trenutak budnog sna uz vrelu šolju kafe na bilo kom mestu u bilo kom gradu. Jer u trenutku kada život počnemo da živimo, a prestanemo da trošimo, poetika svakodnevnog postaje i naša baština. `Poetiku svakodnevnog` izdao je Prometej, a Aleksandra Radovanović je na Sajmu knjiga u Beogradu 2000. dobila nagradu za najbolje umetnički i tehnički opremljenu knjigu. S. Domazet

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu Andres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da predugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Prikaži više

Suočen sa zbirkom priča Na dnu reke čitalac, gotovo neosetno, biva prinuđen da počne drugačije posmatrati kako znani mu fizički svet, tako i njegove neuhvatljive stanovnike opisane u ovoj poetskoj prozi! Glas Džamejke Kinkejd, najznačajnije karipske autorke, katkad je naivno kapriciozan, a opet i biblijski uverljiv, dok pripoveda o onome što delom je upamćeno, a delom izmaštano! Sirovo sećanje autorke na detinjstvo provedeno na Karibima – na porodicu, običaje, tropske pejsaže – pročišćeno je i transponovano kroz osoben stil i viziju. Kinkejd navodi svoje čitaoce da iznova promisle o snažnoj povezanosti majke i deteta, lepoti i razornosti prirode, strujanju energije između muškog i ženskog, važnosti običnih predmeta – kuće, šolje, olovke. Preobražavajući naš ljudski oblik i naše okruženje, ovi nam prozni medaljoni, na potpuno neočekivan način, saopštavaju nešto što ranije nismo znali, niti slutili. Čim je objavljena 1983. godine, prva knjiga Džamejke Kinkejd Na dnu reke našla se u najužem izboru za PEN/ Foknerovu nagradu, a osvojila je Morton Darwen Zabel Award, koju dodeljuje Američka akademija za umetnost i književnost. „Od šačice svetski poznatih karipskih autora, jedino Kinkejd tako precizno zna da dočara dvostranu osobenost manjih ostrva: prozirni nanos britanske kolonijalne kulture preko ljudi i mesta koja su Engleskoj potpuno strana. Ona nežno struže to krhko tkivo religije, rečnika i navika, kako bi se ispod uvezenih, nametnutih običaja ukazao izvorni, vibrantni život ostrvljana.“ Elejn Kendal, Los Angeles Times Book Rewiew „Ove priče poseduju vrsnost poezije – brigu za jezik, zadovoljstvo u čistom zvuku reči, evokativnu moć... milozvučne su za uho.“ En Tajler, The New Republic „Ona se sa lakoćom i gracioznošću prebacuje sa prizemnog na veličanstveno, i, opčinjeni, mi joj verujemo“ Dejvid Livit, The Village Voice „Ovakav glas još niste imali priliku da čujete... Uzbudljiv za čitanje i nemoguće ga j e zaboraviti.“ Doris Grumbah, The Washington Post Book World Čitaj dalje

Sadržaj: VELIKI VEČITI KALENDAR – Milan Vuković VELIKI VEČITI KALENDAR SANOVNIK, HOROSKOP, PLANETAR, ROŽDANIK, GATANJA… Knjiga VELIKI VEČITI KALENDAR- Milan Vuković je priređena na osnovu u narodu popularnog Večitog kalendara koga je prvi sastavio Zaharije Orfelin-Stefanović, jedan od najprosvećenijih Srba 18. veka, koja je bila naša najčitanija narodna knjiga. „Veliki večiti kalendar“ je knjiga koju je imala gotovo svaka kuća. U njemu su se mogla naći raznorazna tumačenja, od proricanja sudbine, pa do gatalica za plodnu i berićetnu godinu. Ono što skoro već 200 godina privlači pažnju je Roždanik, astrološka tumačenja objašnjena prostim, narodnim jezikom, po kom su se horoskopski znaci izjednačavali sa mesecom u kom su rođeni. U pitanju su astrološka tumačenja objašnjena prostim, narodnim jezikom, po kom su se horoskopski znaci izjednačavali sa mesecom u kom su rođeni. Opisana su, između ostalog, i gledanja u šolju, bacanje karata, gatanje iz dlana, iz pasulja, srećni brojevi, predskazivanje događaja, znameniti istorijski događaji, narodno lečenje po Vasi Pelagiću. Svaka osoba ima posebnu energiju koja je određena položajem zvezda u trenutku rođenja. Svaka energija iz područja pojedinih zvezda ima svoju prirodu. Kada se energije osoba rođenih pod različitim zvezdama slažu, onda te dve osobe mogu imati veoma lepu zajedničku sudbinu. One jedna drugoj nesvesno samim svojim prisustvom pomažu. Kada je jedna od njih srećna, ona tu sreću prenosi na partnera i čini njega srećnim. To su, idealne kombinacije i kada se dve takve osobe nađu u životu – ne žale se na sudbinu, a ni ona na njih. Kada se energije dve osobe, odnosno sudbine ne slažu, to donosi nesreću i jednom i drugom. Njih dvoje, bez svoje zle namere ometaju razvoj i postizanje bolje budućnosti jedno drugom. To su loše kombinacije. VELIKI VEČITI KALENDAR – Milan Vuković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

BERIL BEJNBRIDŽ MLADI GOSPODIN DŽORDŽI Prevod - Vladislava Ribnikar Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2022 196 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4112-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Mladi hirurg i amaterski fotograf Džordž Hardi odlučuje u predvečerje rata 1854. godine da se kao lekar pridruži britanskoj vojsci i ukrcava se na brod za Krim. U njegovoj neobičnoj pratnji su i njegov zet, geolog i erudita dr Poter, kao i nezaobilazna Mirtl, devojka koju su njegovi roditelji nekada prihvatili kao siroče, a koja je tokom vremena postala nerazdvojni deo porodice. Dok se preko Carigrada i Varne zajedno sa vojskom približavaju krimskom ratištu, postepeno nam se otkrivaju tajne njihovih složenih odnosa, nepomirljive strasti, težnje i snovi koji ih istovremeno povezuju i razdvajaju. Na Krimu im se pridružuje zagonetni Pompej, nekadašnja ulična varalica, u ulozi pomoćnika ratnog fotografa. U potresnom romanu poznate engleske spisateljice Beril Bejnbridž rat će se sudbonosno umešati u živote likova, razbijajući njihovu veru u moć razuma i mogućnost upravljanja vlastitim životima. „Svako poglavlje ispreda se oko neke fotografije, i svako zasebnim pripovedačkim glasom, što daje mogućnost spisateljici da ostvari posebnu vrstu uverljive romaneskne opsene. Mirtl nas upoznaje sa porodicom Hardi i obožavanim mladim gospodinom Džordžijem, a poglavlja koja slede upotpunjuju njenu priču i stvaraju prizmu nalik fotografskom sočivu kroz koje se roman postepeno osvetljava.“ – The Guardian „Bejnbridžova stvara oporu sliku sveta u kojoj ljudskim odnosima vlada slučajnost, a čovekovo razumevanje za druge biva bitno narušeno i ograničeno sopstvenom ljudskom prirodom.“ – Kirkus Reviews „Romani Beril Bejnbridž su kao elegantne šolje za čaj koje sadrže jak, taman, možda zastrašujući, ali izvanredan napitak. Uzori sažetosti, oni pokazuju koliko likova, zapleta, sporednih zapleta, psihologije, duhovitosti i dubine može da stane u tananu, varljivo krhku posudu.“ – The New York Times` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Beryl Bainbridge Master Georgie

BERIL BEJNBRIDŽ MLADI GOSPODIN DŽORDŽI Prevod - Vladislava Ribnikar Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2022 196 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4112-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Mladi hirurg i amaterski fotograf Džordž Hardi odlučuje u predvečerje rata 1854. godine da se kao lekar pridruži britanskoj vojsci i ukrcava se na brod za Krim. U njegovoj neobičnoj pratnji su i njegov zet, geolog i erudita dr Poter, kao i nezaobilazna Mirtl, devojka koju su njegovi roditelji nekada prihvatili kao siroče, a koja je tokom vremena postala nerazdvojni deo porodice. Dok se preko Carigrada i Varne zajedno sa vojskom približavaju krimskom ratištu, postepeno nam se otkrivaju tajne njihovih složenih odnosa, nepomirljive strasti, težnje i snovi koji ih istovremeno povezuju i razdvajaju. Na Krimu im se pridružuje zagonetni Pompej, nekadašnja ulična varalica, u ulozi pomoćnika ratnog fotografa. U potresnom romanu poznate engleske spisateljice Beril Bejnbridž rat će se sudbonosno umešati u živote likova, razbijajući njihovu veru u moć razuma i mogućnost upravljanja vlastitim životima. „ Svako poglavlje ispreda se oko neke fotografije, i svako zasebnim pripovedačkim glasom, što daje mogućnost spisateljici da ostvari posebnu vrstu uverljive romaneskne opsene. Mirtl nas upoznaje sa porodicom Hardi i obožavanim mladim gospodinom Džordžijem, a poglavlja koja slede upotpunjuju njenu priču i stvaraju prizmu nalik fotografskom sočivu kroz koje se roman postepeno osvetljava. “ – The Guardian „ Bejnbridžova stvara oporu sliku sveta u kojoj ljudskim odnosima vlada slučajnost, a čovekovo razumevanje za druge biva bitno narušeno i ograničeno sopstvenom ljudskom prirodom. “ – Kirkus Reviews „ Romani Beril Bejnbridž su kao elegantne šolje za čaj koje sadrže jak, taman, možda zastrašujući, ali izvanredan napitak. Uzori sažetosti, oni pokazuju koliko likova, zapleta, sporednih zapleta, psihologije, duhovitosti i dubine može da stane u tananu, varljivo krhku posudu. “ – The New York Times" Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Beryl Bainbridge Master Georgie

Kletva: pripovjetke POŠTOVANI ČITAOČE Ako nekim slučajem u tvoje ruke dođe ova knjiga, naslovljena sa „Kletva“, u njoj se možeš upoznati sa mojim junacima koji imaju različite sudbine a povezuje ih samo neka nit zle kobi. Kroz šest priča, šest sudbina, upoznaćeš kao prvo proctor u kome su se događaji dešavali a junaci bili učesnici i svedoci. Koštampolje je jedna manja cjelina sa geografskog aspekta, okruženo sa tri strane planinama Jarut, koji je šumovit, i Ninajačija površina je prekrivena nižim rastinjem jer joj je podloga kamenita. Sa četrvte strane je prevoj Golać preko kojega se spuštaju strmine prema manastiru Sopoćani i dolini rijeke Raške. Područje Koštampolja je u sklopu šireg dijela Pešteri samo niže i zaklonjeno dvema planinama koje napomenuh prije. U samom nazivu Koštampolje imate asocijaciju da je to polje ali polje koje je tvrdo kao kost. Polje se prostire pravcem istok – zapad u dužini preko 12 km a širine do 5–6 km pravac sjever – jug. Po obroncima pomenutih planina su sela i zaseoci, ukupno ih je 17. Kako su sela oduvijek bila oivičena pomenutim planinama, to se na ovom lokalitetu mogu naći arhaični i nazivi i običaji i kultura. Sve ovo sam napomenuo u kratkim crtama kako bih vam dočarao ambijentalno gdje se moji junaci kreću, gdje su živjeli, kako su se ponašali. Kroz usta mojih junaka pokušao sam da dočaram govornu kulturu i razmišljanja kako biste imali jasniju sliku onoga što u sebi oni nose, kako se u datom momentu ponašaju, njihov mentalitet, ponašanje, druženje, igre, pjesme, vjerovanja, odnos prema životinjama, sudbinama koje ih zadese, vremenskim prilikama i neprilikama. Kako živim i radim na ovom prostoru, tako me je odavno interesovalo sve ono što počinje da dobija obrise zaborava tako da sam sebi dao zadatak da zapisujem sve ono što je moglo da se spase od zaborava. Tako je i nastao i manji rječnik lokalizama i orijentalizama gdje je oko 800 riječi srpsko-bosanskog jezika koje su pravi lokalizmi i pravo bogatstvo tih jezika. Autentičnost im daje baš fizička odvojenost od ostalog dijela Pešteri i drugih predjela sandžačkog miljea. Anegdotično je na ovom prostoru boravio i legendarni Alija Đerzelez, dajući toponime selima Koštampolja. Čuo sam i anegdotu da su Musa Kesedžija i Marko Kraljević na Koštampolju započeli svoj dvoboj bacanju kamena s ramena, pa produžili sve do Kačanika. Za sve priče koje sam vam predočio u knjizi, imao sam podlogu u pričama na posjecima koji su do skoro bili najčešći vid okupljanja ovih gorštaka na kojima su se organizovale igre a naročito igra „fildžana“ (traženje prstena ispod osam šolja) a pobjeda je za obje ekipe bila čašćavanje kuhanim krompirima, sokom, sirom, rasolom, hošafom, jabukama i veseljema za pobjednika i trpljenjem pogrda za pobijeđenog. Sve je to bilo u službi druženja, podnošenja poraza, gajenjem pobjedničkog mentaliteta. Sve te igre odraslih dešavale su se za vrijeme dugih zimskih dana, dana kada je noć osvjetljavala lamba i gasuljica. Danas je malo takvih igara i veselja jer moderna životna situacija istjerala je tu vrstu društvenosti iz naših domova. I djeca su imala svoje ljetnje igre koje su ih čeličile, vaspitavale, njegovale davale im ton njihovim mladim životima. Te igre su bile; gudža, harvan, gurguljaze, kasnije krpenjača, lopta i druge igre. Sve ovo sam iznio da bih vam dočarao ambijent gdje su nastale ove moje a sada vaše priče kojima sam pokušao da dočaram moje Koštampolje i njegove žitelje. U govoru ljudi mog kraja neki suglasnici se izgovaraju umjekšano tako da sam pokušao da to uradim na taj način što sam uz njh stavio interpunkcijski znak (’). To su suglasnici: D, L, kao npr. riječi: koliko, toliko, izgovaraju se TOLJIKO, KOLJIKO, a u stvari niti je L niti LJ, nešto između pa sam našao za rješenje kao; TOL’IKO, KOL’IKO. Objašnjenja: glasove D, L, V, F i neke druge, ljudi u narodu izgovaraju umjekšano tako da sam to označio apostrofom (’) i umjekšao iste! S poštovanjem Ramiz Šaćirović Prikaži više

uglovi malo nagnječeni,lepo sačuvana knjiga Izdavač: Mladinska knjiga - Beograd, 2008. god. Tvrd povez, 26 cm. 319 str. Kunstdruk, Ilustracije pun kolor Smanjite rizik od srčanog udara za samo nedelju dana - bez lekova! Bolest srca u obliku koronarne arterijske bolesti ubije godišnje, recimo u Velikoj Britaniji, više ljudi nego bilo koja druga bolest. Efekti ove bolesti su slabljenje srca, nedostatak vazduha i iznurenost i može dovesti do zakazivanja srčanog mišića a samim tim predstavlja i veoma realnu pretnju od prerane smrti. Izuzetna vest je da su istraživanja tokom nekoliko poslednjih godina pokazala da se ta bolest može veoma uspešno sprečiti i suzbiti: mnogi ljudi mogu da izbegnu oboljevanje srca i neophodnost hirurških intervencija u velikom broju slučajeva, kao što je operacija ugradnje bajpasa - koje su potrebne da bi se zdravstveno stanje dovelo u red. Zato je veliko zadovoljstvo predstaviti knjigu 30 MINUTA DNEVNO ZA ZDRAVO SRCE čitaocima Mladinske knjige i Reader`s Digesta. Napokon, protivotrov bolestima srca! Nova istraživanja su dokazala jednom za uvek! Mali izbori koje pravite svaki dan, - više nego bilo koji drugi faktor (osim biološkog nasleđa) - odlučuju koliko će vaše srce da bude zdravo!. 30 MINUTA DNEVNO ZA ZDRAVO SRCE će vas naoružati informacijama koje su vam potrebne da biste donosili prave odluke - one pomoću kojih će vaše srce i dalje snažno kucati i koje će vam pružiti uživanje u zdravom i aktivnom životu zajedno s vašom porodicom i vašim prijateljima u godinama koje tek dolaze! Nova istraživanja dokazuju: Vaš rizik od srčanog udara može biti smanjen za 80% ZAŠTITITE SE: SNAGOM ČOKOLADE! U samo 25 grama ove vrste čokolade (vidite STRANA 107) nalazi se više antioksidanata nego u šolji zelenog čaja, jabuci ili čaši crnog vina. SPREČITE BOLEST SRCA U STARTU - JEDNOSTAVNI KORACI KOJI ĆE VAM ODUZETI SAMO 30 MINUTA DNEVNO ILI MANJE. 320 stranica pametnih saveta za vaše srce od vodećih kardiovaskularnih stručnjaka • 42 izvanredno ukusna recepta za zdravo srce.

U dobrom stanju, verovatno nečitana Mladi gospodin Džordži / Beril Bejnbridž prevod sa engleskog i pogovor Vladislava Ribnikar Vrsta građe roman Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Laguna, 2022 (Novi Sad : Artrint media) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ribnikar, Vladislava, 1947- = Ribnikar, Vladislava, 1947- Prevod dela: Master Georgie / Beryl Bainbridge Tiraž 1.500 Pogovor: str. 193-196 Beleške: str. 191. Nagrada The Man Booker „Best of Beryl“. Mladi hirurg i amaterski fotograf Džordž Hardi odlučuje u predvečerje rata 1854. godine da se kao lekar pridruži britanskoj vojsci i ukrcava se na brod za Krim. U njegovoj neobičnoj pratnji su i njegov zet, geolog i erudita dr Poter, kao i nezaobilazna Mirtl, devojka koju su njegovi roditelji nekada prihvatili kao siroče, a koja je tokom vremena postala nerazdvojni deo porodice. Dok se preko Carigrada i Varne zajedno sa vojskom približavaju krimskom ratištu, postepeno nam se otkrivaju tajne njihovih složenih odnosa, nepomirljive strasti, težnje i snovi koji ih istovremeno povezuju i razdvajaju. Na Krimu im se pridružuje zagonetni Pompej, nekadašnja ulična varalica, u ulozi pomoćnika ratnog fotografa. U potresnom romanu poznate engleske spisateljice Beril Bejnbridž rat će se sudbonosno umešati u živote likova, razbijajući njihovu veru u moć razuma i mogućnost upravljanja vlastitim životima. „Svako poglavlje ispreda se oko neke fotografije, i svako zasebnim pripovedačkim glasom, što daje mogućnost spisateljici da ostvari posebnu vrstu uverljive romaneskne opsene. Mirtl nas upoznaje sa porodicom Hardi i obožavanim mladim gospodinom Džordžijem, a poglavlja koja slede upotpunjuju njenu priču i stvaraju prizmu nalik fotografskom sočivu kroz koje se roman postepeno osvetljava.“ – The Guardian „Bejnbridžova stvara oporu sliku sveta u kojoj ljudskim odnosima vlada slučajnost, a čovekovo razumevanje za druge biva bitno narušeno i ograničeno sopstvenom ljudskom prirodom.“ – Kirkus Reviews „Romani Beril Bejnbridž su kao elegantne šolje za čaj koje sadrže jak, taman, možda zastrašujući, ali izvanredan napitak. Uzori sažetosti, oni pokazuju koliko likova, zapleta, sporednih zapleta, psihologije, duhovitosti i dubine može da stane u tananu, varljivo krhku posudu.“ – The New York Times

STANJE PREDMETA: Vrlo dobro očuvana. Korice sa sitnijim tragovima korišćenja. Posveta u donjem desnom uglu na predlistu. Unutrašnjost odlično očuvana. OPIS: Klasične, neponovljive priče, ličnosti i ambijent ponovo su tu: sve je toliko živo da nam se, dok čitamo, čini da se pred našim očima razmiče zavesa neke pozornice na koju izlaze likovi koje govore, misle i osećaju. Tu je lav, večiti kralj; magarac koji ne može bez gospodara; trapavi i priglupi medved, plašljivi zec i prepredena lisica... Iako je Lafontenovo vreme odavno prošlo, određene karaktere i ličnosti možemo sresti i danas, pa je to štivo i dalje aktuelno i može mnogo da pruži mladim čitaocima. SADRŽAJ: MAGARAC Magarac i psetance Magarac u lavljoj koži Životinje bolesne od kuge Magarac natovaren solju i magarac natovaren sunđerima Mlinar, njegov sin i magarac MAČAK i MAČKA Mačak i stari miš Mačak, lasica i zečić Mačka i dva vrapca Mačka i lisica Mačka i miš KONJ Konj i vuk Konj i magarac PAS Pas koji je zbog senke ostavio svoj plen Pas koji nosi ručak svog gospodara PETAO i KOKOŠKA Kokoška sa zlatnim jajima Petao i lisica Petao, mačka i mišić ŽABA Žabe traže kralja Žaba i vo INSEKTI Cvrčak i mrav Poštanska kola i muva ZEC Zec i žabe Zec i njegove uši Zec i kornjača LAV Lav i miš Lav i muva Ostareli lav Lav i magarac u lovu Krava, koza i ovca udružene s lavom Lav odlazi u rat Bolestan lav i lisica VUK Vuk i pas Vuk i lisica Vuk i ovce Vuk i roda Vuk i jagnje PTICE Dva goluba Orao, divlja svinja i mačka Kreja u paunovom perju Orao i sova Kornjača i dve divlje patke Slavuj i kobac Čaplja Golub i mrav Gavran podražava orla MEDVED Medved i dva lovca Medved i vrtlar RIBE Ribica i ribar Ribe i morski gavran MIŠEVI Miš iz sela i miš iz grada Miš i slon Mišji svet Miš i školjka LISICA Lisica i roda Lisica i grožđe Gavran i lisac Lisica odsečena repa Lisica, vuk i konj Lisica i jarac MAJMUN Torbe Majmun i mačak ČOVEK Zemljoradnik i sinovi Kočijaš u blatu Ostriga i parničari Obućar i bankar Hrast i trska Mlekarka i lonac s mlekom Starac i tri mladića Smrt i drvoseča NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

RIGA, SSSR - Zlatom oslikan dezertni tanjir (1967-1991) Listovi, i, naročito, bobice listova su reljefno oslikani zlatom. U vreme svog vrhunca, u 1970-tim i 1980-im godinama, „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana) proizvodila je i unikatne predmete po narudžbini državnih institucija, a za pozlaćenje koristilo se pravo zlato. Fabrika ga je dobijala od „Fabrike lakova i boja Dulevo”, koja je jedina u čitavom Sovjetskom savezu proizvodila 10% rastvor zlata, a njegov sastav je bio državna tajna. Dimenzije Prečnik: 17,5 cm Visina: 2 cm Težina: 180 g Prvi žig na dnu: СССР (Rotirani Inicijal) K (za rus. “Kachestvo” = kvalitet, sve unutar petougaonog štita) Državni znak kvaliteta SSSR-a, koristio se od 1967. do 1991. godine. Drugi žig na dnu: (Inicijali) RPR (za „Rīgas porcelāna rūpnīcas“, ispod crteža vaze i stilizovanog plamena) „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ koristila je žig između 1970. i 1990. godine, u crvenoj boji na predmetima prvog kvaliteta. Državni znak kvaliteta SSSR-a (rus: Государственный знак качества CССР) bio je zvanični sovjetski znak za sertifikaciju kvaliteta ustanovljen 1967. godine. Korišćen je za obeležavanje potrošačke, proizvodne i tehničke robe da bi se potvrdilo da ispunjava standarde kvaliteta i, uopšte, da bi se povećala efektivnost proizvodnog sistema u SSSR-u. Pravo korišćenja znaka dato je preduzećima u zakup na 2–3 godine na osnovu pregleda robe od strane Državne atestacione komisije (rus. Государственная Атестационная Комиссия) koja je potvrđivala da je roba „viših kategorija kvaliteta“, tj. Da u potpunosti zadovoljava sovjetske državne kao i međunarodne standarde i da njen kvalitet `ispunjava ili prevazilazi kvalitet najboljih međunarodnih analoga`. Dobijanje znaka omogućilo je preduzećima da povećaju cenu robe koju kontroliše država za deset odsto. Kada je znak uveden, to je zaista sugerisalo visok kvalitet robe, ali je nakon nekog vremena dosta sovjetske robe sertifikovano za znak dok je njihov kvalitet često ostajao ispod očekivanja kupaca. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, znak je prestao da se koristi i ruska vlada je 1991. godine uvela svoj znak za sertifikaciju kvaliteta, poznat kao znak Rostest (ili R oznaka). „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa) nastala je 1963. godine spajanjem dve velike fabrike porcelana s dugom tradicijom. Prvu fabriku fajanska i porcelana u Rigi (tada Rusko Carstvo, danas glavni grad Litvanije): „ Завод С.Т.Кузнецова“, osnovao je 1841, godine Terentij Kuznjecov (Терентий Кузнецов), osnivač ruske “imperije porcelana”. Posle njegove smrti 1864. godine upravu fabrikom je preuzeo njegov sin, Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов). Za vreme I Svetskog rata, kada se linija fronta približavala Rigi, fabrika je evakuisana u Rusiju. Proizvodnja je ponovo pokrenuta 1920. godine, a fabrika je registrovana pod imenom „M.S. Kuzņecovs porcelāna, fajansa un māla izstrādājumu fabrika“ (Fabrika porcelana, fajansa i posuđa M.S. Kuznjecov). 1940. godine, posle okupacije Litvanije, fabrika je nacionalizovana pod imenom „Sarkanā Zvaigzne“ (Crvena zvezda), a od septembra kao „Rīgas keramikas fabrika“ (Riška fabrika keramike). 1946. godine naziv je promenjen u „Rīgas porcelāna un fajansa fabrika“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Drugu fabriku u Rigi osnovao je 1886. godine nemački preduzetnik Jakob Karl Jessen (Jakob Karl Jesen). Od samog početka fabrika se specijalizovala za proizvodnju visokokvalitetnog porcelanskog posuđa i nagrađivana je na mnogim izložbama. Proizvodi fabrike postali su veoma traženi širom Ruske imperije, poručivali su ih najbolji ruski restorani u Moskvi i Sankt Peterburgu, a izvoz je rastao, čak do Persije (današnji Iran). 1908. godine veliki požar u fabrici potpuno je zaustavio proizvodnju. Obnova glavne zgrade i peći trajala je godinu dana. 1915. godine, kako se linija fronta približavala, fabrika je evakuisana u Ukrajinu. Vratila se na svoju lokciju 1933. godine i obnovila proizvodnju. 1939. godine je zatvorena zbog repatrijacije Nemaca – i vlasnika i radnika. Obnovila je proizvodnju 1940. godine, kao `Rīgas porcelāna fabrika` (Riška fabrika porcelana). Obe fabrike su se po završetku rata našle u teškoj situaciji: uništenih proizvodnih pogona, otežanog snabdevanja sirovinama a najviše zbog nedostatka kvalifikovanih radnika. Pored nekadašnjih radnika koji su uspeli da se vrate u fabriku, veliki broj stručnjaka došao je i iz drugih krajeva Sovjetskog saveza. Pogoni su postepeno obnavljani i modernizovani, otvorena je fabrička stručna škola za oslikavanje porcelana, a stručnjaci su dolazili i iz Riške umetničke škole i Državne akademije umetnosti. Kvalitet, tehnički i umetnički, brzo je rastao i porcelan iz Rige postajao veoma cenjen, rado kupovan u čitavom SSSR-u a vremenom i uspešno izvožen. Uspeh je potvrdila i srebrna medalja na Svetskoj industrijskoj izložbi u Briselu (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles) 1958. godine. 1963. godine dve fabrike su spojene u zajedničko preduzeće „Rīgas porcelāna un fajansa rūpnīca“ (Riška fabrika porcelana i fajansa). Bivša fabrika Kuznjecov postala je 1. Distrikt novog preduzeća i proizvodila je uglavnom servise za čaj i ručavanje i nešto servisa za kafu. Bivša Fabrika Jessen postala je 2. Distrikt specijalizovan za izradu luksuznijeg porcelana: servisa za kafu, porcelana tankih zidova, raznih garnitura i suvenirskih predmeta. Proizvodnja je modernizovana, a u 1960-im godinama asortiman se stalno dopunjavao novim dizajnima umetnika stasalih u samoj fabrici. Nije bilo slučajno da su naučnoistraživački instituti SSSR-a isprobavali različite tehnološke inovacije direktno u Rigi. Narudžbe za izvoz stigle su iz Avganistana, Libana, Mongolije, Finske, Švedske i drugih zemalja. Tako visok rejting riški majstori porcelana stekli su zahvaljujući veštinama proizvodnje nasleđivanih s generacije na generaciju i očuvanim tajnama tehnologije. Nakon prestanka proizvodnje posuđa od fajansa 1968. godine, naziv kompanije se ponovo promenio – sada je to bila „Rīgas porcelāna rūpnīcas“ (Riška fabrika porcelana). U vreme kada je 70-ih i 80-ih godina fabrika bila na vrhuncu, godišnje se proizvodilo oko 36 miliona komada porcelanskih predmeta, a svaki dan su jedan ili čak dva železnička vagona sa gotovim proizvodima otpremana kroz fabričke kapije u sve delove SSSR-a. Nakon obnavljanja nezavisnosti Letonije i gubitka ogromnog tržišta SSSR-a, 1. Distrikt (bivša fabrika Kuznjecov) postala je 1991. godine akcionrsko društvo. Međutim, u haosu divljeg kapitalizma 90-ih, kompanija je zapala u finansijske teškoće i, kao i mnoge letonske kompanije u to vreme, bankrotirala je 1997. Tokom 2013. i 2014. godine srušeni su sve istorijske fabričke zgrade, osim dimnjaka. 2016. godine na tom metu izgrađen je tržno-zabavni centar. 1991. godine litvansko-švajcarsko zajedničko reduzeće SIA „Latvpotik” počelo je sa radom u istorijskoj zgradi 2. Distrikta (bivša fabrika Jessen). 1996. godine osnovano je novo preduzeće SIA “Jesens porcelāns” i obnovilo naziv brenda „Jesens 1886 Rīga”. Međutim, napravljeno je svega nekoliko serija šolja i šoljica, i drugih malih proizvoda od porcelana, pre nego što je kompanija bakrotirala 2003. godine. Zahvaljujući naporima grupe entuzijasta i Gradskog veća Rige, zbirka jedinstvenih eksponata obe fabrike je sačuvana i poslužila je kao osnova za formiranje Muzeja porcelana u Rigi 2001. godine. /1/ (123/15-46/150-kp/1436)

VILLEROY & BOCH - Četiri dezertna tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1040 g Na svim tanjirima glazura je sitno ispucala, većinom i potamnila, na nekim mestima više, na nekima manje; zlatna boja je mestimično izbledela, jedan je tanjir napukao sa strane; na jednom sitno oštećenje na rubu koje je pod glazurom, dakle nastalo pri proizvodnji - sve je vidljivo na slikama tanjira sa obe strane Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/37-46/153)

Autor: Antonio Tabuki Povez: tvrd Br. strana: 128 Format: 14,5x21 Kada se o smrti govori veselim tonom Antonio Tabuki je bio dugogodišnji direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Priredio je i preveo celokupno delo velikog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe na italijanski jezik. Upravo će ova autorova iskustva biti glavna inspiracija za mnoga njegova dela, a to se naročito odnosi na Rekvijem, koji je napisan upravo na portugalskom.Autor u Napomeni navodi da se ovaj roman i nije mogao napisati na nekom drugom jeziku. Okvirni hronotop romana Rekvijem je Lisabon, jedne vrele julske nedelje, na izmaku dvadesetog veka. Glavni junak, koji je istovremeno i pripovedno lice, govori o susretima sa neobičnim likovima: drogirani maldić, hromi prodavac lozova, stara Ciganka, prodavac priča. Junak se susreće i sa mrtvima iz svoje prošlosti: prijatelj Tadeuš, bivša ljubav Izadora, pesnik Fernando Pesoa... Svaki od tih susreta mogao bi da predstavlja jednu zasebnu narativnu celinu, koja se sa drugim celinama vezuje kroz ličnost glavnog junaka, koji je, kao i ostale ličnosti, prikazan sa izvesnim ironičnim prizvukom. Postupak podseća na stvaranje priče po principu omnibus filmova poput Noći na Zemlji Džima Džarmuša. Na prvom površinskom nivou, pisac je, dakle, zainteresovan za ljudske sudbine, za živote autsajdera, marginalaca, promašenih individua, ali i za one koji su umrli ne iskupivši se za grehove koje su počinili. Opisani živi i mrtvi junaci egzistiraju u istoj ravni, u kojoj se brišu prostorno-vremenske granice, što daje priči jednu drugu, višu ravan. Iz materijalne realnosti prelazi se u imaterijalnu, iz fizičkog prostora prelazi se u metafizički. Susret sa mrtvima i živima koji se odvija u istoj ravni jeste svojevrsna težnja da se prevaziđe dualizam duha i tela i nađe spona koja deli materijalni od duhovnog sveta. Ti prelazi, opštenja sa mrtvima, koji katkad podsećaju na dela pisaca magičnog realizma, motivišu se na razne načine - preobilnom i teškom hranom ili pićem (sarabuljo, porto, koktel), letnjom vrelinom, snom. Priče o ljudskim sudbinama, prerastaju tako u suštinska etička, estetička, filozofska pitanja.Hrana postaje jedan od bitnijih narativnih elemenata u ovom romanu, kao što je to slučaj i u romanima Izgubljena glava Damašena Monteira, Pereira tvrdi da... U romanu Rekvijem hrana se vaspostavlja kao materijalna kultura uz pomoć koje se leči duša, i njome se takođe pravi veza između dva sveta, pored toga što se opisivanjem tradicionalne portugalske kuhinje na zavodljiv način dočarava i sama Portugalija.U celini uzev, Rekvijem je `ispevan` za sene prošlosti sa kojima se svako mora suočiti, za zaboravljeni Portugal, za dvadeseti vek koji je iza nas.Neki od recepata koje nam otkriva glavni junak Rekvijema:SarabuljoPečenica se ispeče na jednake komade i začini sitno seckanim belim lukom, vinom, solju, biberom i kimom. Ovu smesu treba pripremiti dan ranije. Uzeti zemljanu posudu u koju se isecka loj i pustiti da se istopi na blagoj vatri. Zatim ubaciti kožure da porumene na jakoj vatri i ostaviti ih da se polako krčkaju. Kada meso bude skoro skuvano, izdinstati ga u marinadi od prethodnog dana, sve dok marinada ne ispari. U međuvremenu iseckati creva i džigericu i pržiti ih na masti dok ne dobiju zlatastu boju. Odvojeno na ulju propržiti iseckani crni luk i pomešati ga sa kuvanom krvlju i čašom belog vina. Na kraju sve to sipati u zemljani sud, začiniti sa još kima, ubaciti knedle ili pirinač.San zelenih prozora(Ovo je koktel koji je barmen Muzeja stare umetnosti u Lisabonu pripremio za glavnog junaka Rekvijema, pre nego što će otići da vidi čuvenu Bošovu sliku Iskušenje svetog Antona, koja se čuva u pomenutom muzeju.)3/4 votke, 1/4 soka od limuna, jedna kašika sirupa od nane. Sve to se stavi u šejker sa tri kocke leda, mućka se dok ruka ne zaboli i izvadi se led pre serviranja.

Autor - osoba Rodić, Vuk, 1958- Naslov Tužna felisidada / Vuk Rodić Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2021 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 117 str. ; 21 cm Zbirka Savremena bh. književnost ISBN 978-953-8226-81-6 (Buybook, Zagreb) Napomene Slika autora i bilješka o njemu na korici. „Tužna felisidada” Vuka Rodića: Poetika haosa i samoće „Tužna felisidada” je roman koji imenuje, priziva i omogućava doživljavanje nemira koji je nastao kao posljedica liječenja na psihijatrijskoj klinici i života na književnoj i svakoj drugoj margini Tužna sreća, paradoks kojim je ispunjeno nešto više od stotinjak stranica posljednje knjige bosanskohercegovačkog književnika Vuka Rodića „Tužna felisidada”, pojavljuje se kao jedina smislena konstanta njegovog hazarderskog života. Ispovijest oblikovana u roman počinje i završava sa slikama iz svakodnevne stvarnosti, a ono što se nalazi između su različita egzistencijalna propitivanja i zaključci. Kako će to sam pisac i istaći, ovo je pokušaj ispisivanja romana koji prati tok svijesti i tog se dojma nećemo moći riješiti prilikom čitanja. Međutim, postoji nešto izvan ili iza te spisateljske nakane, a riječ je o izvanrednom poetskom oblikovanju misli koje Rodić pokušava ispravno artikulisati u svakodnevnici u kojoj mora paziti na majku, ali i na sebe kojem je dio života nepovratno zarobljen negdje u duševnim razaranjima. NAGRIŽENA SVIJEST Na trenutke ili ipak (po)često, ovaj će se roman neopreznom čitaocu činiti kao zbunjeno i nesuvislo tumaranje po kojekakvim ostacima onoga što se nekada nazivalo život; premda se ni pažljiviji čitatelj neće moći oteti utisku kako je ovo zaista knjiga u kojoj se pisac, sa prošlosti nagriženom sviješću i neizvjesnom sadašnjicom, bori u jednom kontinuiranom delirijumskom stanju, taj princip i pristup nije nužno prisutan kako bi pojačao nerazumijevanje ukupnosti knjige, naprotiv. Usudila bih se reći kako ne postoji življe i ljudskije pripovijedanje u vlastitom životu, negoli je ono ispričano kroz nestabilne fokalizatorske tačke, dakle, kroz meandre toka svijesti. „Ovo jeste u svojoj suštini roman toka svijesti u fragmentima, s digresijama u reminiscenciju. U prvom draftu stotinu stranica je otpalo – Damir kaže da je to dobar trening. Nisam pod presijom, nigdje ne žurim, kada laganim korakom hodam, brže stignem.” Pisac biva otvoreno zagledan u proces pisanja i nastajanja romana, vrlo svjestan kako čitaocu mora ponuditi knjigu, stvarnu knjigu, a ne kojekakve sumanute nacrte iz svakodnevnice. Vrijeme provedeno u umobolnici i život koji je uslijedio nakon, Rodić sažima u sljedećim riječima: „Moj život je tužna felisidada, dijabolični urnebes samoće, ludila. Teškog kokuzluka.” Egzistencija u ovome romanu biva opisana kao očaj samoće, ali i kao željena izoliranost koja, pak, vodi ka tjeskobi. Paradoksalno spajanje proturječnih osjećanja, tužne sreće i grozne ljepote, ovdje se ujedinjuje u pokušaju stvaranja jednog principa na kojem je zasnovan i njegov život i poetički izraz, a to je načelo haosa i užasa. „Tužna felisidada” je roman koji imenuje, priziva i omogućava doživljavanje nemira koji je nastao kao posljedica liječenja na psihijatrijskoj klinici i života na književnoj i svakoj drugoj margini. Ipak, ovo nije toliko lament o izopštenosti koliko u ovome romanu titra prkos i piščeva želja da se, još jedanput, otkrije svijetu. Stoga epizode koje ovdje čitamo obuhvataju raspon od najintimnijih, a usputnih sekvenci jednog dana, do velikih misli o apstraktnim stvarima i propitivanja životnog smisla. „Uživam u činu vršenja velike nužde. Ustanem sa WC šolje nasmijan, uđem u kuhinju. Ložim se na lijepe stvari koje bih volio da se dese. Ipak, to zvuči trivijalno, cijeli čovjekov život prođe u disaonici, u strašnom kontrapunktu. Ništa novo, ipak na momenat zvuči originalno. Nisam postao mudrac, doista to ne želim. Želim tako malo, gotovo ništa. Želim da živim. Što je to tako teško?” Književnost je u slučaju Rodićeve knjige viđena i mišljena kao oštro povećalo pod kojim se razlaže život pojedinca, često disfunkcionalnog i napadnutog različitim psihozama. Pisac rastače scene iz vlastite stvarnosti kako bi toj melanholiji, ponavljanju i ništavilu, ponudio smisao i pokušao ga razumjeti. Za njega je smisao njegovog svijeta sadržan u stihu, poeziji i umjetnosti – suština koja izbavlja iz paranoidnog mraka i pomaže da se redukuje pogled na svijet. „Od vlastitog života napravio sam eksperiment, stradao u strašnoj eksploziji. Osvanuo sam u komadima, nisam se lijepio sekundarnim ljepilom, stihom sam se lijepio, stih mi je kičmu ispravio. Poeziju, uopće umjetnost, doživljavam kao najbolju varijantu reanimacije. Ispljunuo sam sav mrak umobolnice.” Knjiga „Tužna felisidada“ u izdanju Buybooka Vuk Rodić nam ovdje ne ostavlja pretenciozni, uzvišeni traktat o svojoj bolesti, već ogoljava vlastiti život i propituje mehanizme ispisivanja književnog djela. Kao što se u čovjekovoj egzistenciji dese trenuci kada ne može misliti, raditi i živjeti, tako se i u piščevom životu dogode traumatični bljeskovi odsustva bilo kakve mogućnosti da se bilo šta napiše. Da li je tada posezanje za načelom strukture toka svijesti viđeno kao linija manjeg otpora? Kod nekih autora je to sasvim sigurno slučaj, ali je ovdje i više nego očigledno kako je pratiti i ispisivati tok sopstvene svijesti otpor ka letargiji i melanholiji, i pokušaj smislenog prodiranja u bit (svog) postojanja. „Pisanje doživljavam kao najbolju anesteziju za dušu, u ovo vrijeme kada mrak pod bubrege udara”, napisaće Rodić i pokazati nam kako je pisanje zaista njegov način na koji se pokušava nositi sa svim implikacijama svijeta i stvarnosti. Brojne nesigurnosti, nemiri i razočaranja se u ovome romanu kultivišu kroz kratke rečenice, isprekidani dah čovjeka koji hoda ulicom, sjedi u kafani, prisjeća se žena koje su mu prilazile, a sve kako bi konačno i sebi pokušao objasniti život. „Otkud odjednom iznebuha toliko srušenih ljudi, otkud taj grozni užas koji se pred mojim očima dešava. Nemam odgovor. Pomislim na tren da je čovjek po sebi samo otpadak civilizacije. Ne volim hipotetičko promišljanje, nisam vidovnjak, pred mojim očima blješti crniIo, crnje od mrke noći. Da ne ispadnem u ovoj priči gavran koji grakće, zlo priziva. Svjedok sam i žrtva ovog rasula. Ne znam očigledno šta hoću. I nije ni važno. Važno je da istresem trunje duvana iz džepova, otisnem se na ulicu – alternativni dom bezorijentisanog ludaka.” KNJIŽEVNOST JE KONTROLISANO LUDILO Fatalizam koji čitamo kod Rodića nije nužno samo rušilački. Uhodani užas koji čini dobar dio atmosfere ovoga romana nije bez mogućnosti izbavljenja. „Život je grozna ljepota. Možda me bašta privlači, tjera da istrajem u trci kroz pustoš. Puca me osjećanje besmisla, osjećanje opasnije od strašne nemani ipak istrajavam. Sam sam sebi fascinacija.” Ima nešto mazohističko u fascinaciji disfunkcionalnim čovjekom – nije u pitanju naslada tužnim životom, već oduševljenost trenutkom u kojem doznamo kako se naš junak, uprkos svim doživljenim stvarima, i dalje osjeća čovjekom i želi nam ponuditi još štošta od svijeta kojeg je dio. „Sam sam, jer ja to želim. Ne želim čak biti ni sretan. Život je igra, igra je strast, i ovo ispisivanje literarnih fleševa je igra, odista me ne zanima nikakva pobjeda”, rečenica je koja zvuči kao nada i trijumf koliko god da je neupitno natopljena tjeskobom. Odatle i naslov ovog romana odražava cjelokupni osjećaj svijeta i života doživljen očima pisca, junaka proznog djela, (bivšeg) luđaka, čovjeka koji više ne kleči, nije nijem pred ništavilom, i koji je prigrlio paradokse vlastitog postojanja. „Tužna felisidada” je roman koji pokazuje kako pred samoćom i užasom malo šta postaje stvarno utočište, sve je samo privid – sve osim pisanja, pripovijedanja koje u ovim teškim časovima ispunjava srce pisca životom. Ivana GLOJANIN MG46

Још један бисер из пера богонадахнутог писца православних прича протојереја Александра Торика. Узбудљива, на моменат сурова али стварна приповест о пријатељству, жртви и правој хришћанској љубави. Књига је за препоруку читаоцима без обзира на степен духовног узраста. ОДЛОМАК Пробудивши се, Сергеј заврте главом - опет исти сан. И због чега од свих борби кроз које је морао да прође, све време сања управо овај сан? Вероватно је ипак боље да не спава дању, чак и после бесане ноћи због бола у леђима. Ослушкивао је. Киша је ромињала као и пре. Лаке капи ситне кише успављујуће су куцкале по горњем, непромочивом делу шатора. Нели је тихо тонула у сан, понекад мрдајући ушима. - Но ипак! - помисли Сергеј. Чини се да ће ова киша падати све до сутра. Риба највероватније више неће гристи, А и нема везе. - протегнуо је мишићаве руке у „тељњашки“, извукавши их из вреће за спавање. - Ако неће, неће! Појешћу нарезак са хлебом. Ипак, живот је леп. Још само да није ове патње у кичми... У кичми Сергеја, пензионисаног капетана, извиђача специјалних јединица ГРУ-а који је још у болници на болничким колицима добио поред ордена за храброст, изузетно звање мајора „за храброст испољену у борбама са незаконитим оружаним формацијама у Чеченској Републици", налазио се малецки, назубљени део од гранате који се с времена на време померао. Због тога је Сергеј осећао утрнулост, скоро па парализу своје леве ноге. Уклонити гелер са „његовог места пребивања“ било је према речима лекара скоро немогуће јер је постојала скоро стопроцентна вероватноћа да ће се у току операције повредити неки нерв, или још нешто што Сергеј није запамтио. А онда следи гарантована парализа обе ноге, живот у инвалидским колицима с „патком“, и остали атрибути инвалидске „среће“, о чему је војнику специјалних јединица било страшније и да помисли, него о могућности да остане са ножем против групе наоружаних „душмана". - Временом тај гелер може да промени свој положај у ткиву и омогући операцију, - саопштио му је хирург, извадивши из његовог тела осамнаест других гелера. - Треба само редовно снимати редгеном и пратити динамику његовог положаја у ткиву. Онда ћете заувек заборавити на тај проблем. - А реците ми, - упитао је Сергеј хирурга, - може ли он заувек да остане у том положају, као што је сад, или да га промени тако да на крају останем парализован? САДРЖАЈ Зец у култури, 7 Прва глава КОМАНДИР СЕРЈОЖА, 8 Друга глава МИША “ВОВАН”, 21 Трећа глава КУКАРАЧА, 31 Четврта глава ГОШЋА, 38 Пета глава ГОШЋА, 48 Наставак Шеста глава ШЉАМОВИ, 53 Седма глава ШЉАМОВИ, 65 Наставак Осма глава ШЉАМОВИ, 74 Наставак (Кукарача) Девета глава БОГ, 88 Десета глава ЏАБРАИЛ, 96 Једанаеста глава ЈАБУКЕ, 106 Дванаеста глава ШНУРОК, 117 Тринаеста глава ШОПИНГ, 123 Четрнаеста глава ПРЕСУДА, 132 Петнаеста глава БЕКСТВО, 140 Шеснаеста глава ХРАМ, 148 Седамнаеста глава БАКА ПОЉА, 156 Осамнаеста глава ТРАНСАКЦИЈА, 167 Деветнаеста глава ОТАЦ ВИТАЛИЈ, 176 Двадесета глава ПОГОСТИШЋЕ, 188 Двадесет прва глава ПОГОСТИШЋЕ, 198 Наставак Двадесет друга глава ЉУБАВ, 207 Двадесет трећа глава ИГУМАН ИЗ ПОКРОВСКОГ, 217 Одломак - Баћушка, могу ли нешто да вас питам - Сергеј остави до пола попијену шољу чаја и погледа оца Флавијана који је седео за столом наспрам њега. - Због чега Бог допушта да се чини толико зла у свету и у нашој земљи када кажу да је Бог - љубав? И како спојити то да је Бог љубав, с тим шта се све около ради? Ево, узмимо за пример Дашину причу? Мени то све некако не иде у главу. У себи осећам - јесте, Бог је љубав. Али никако то да разумем. Можда је мој мозак некако „истрениран“? - Добро је ако је мозак истрениран, јер се брже снађеш у свему. Зло не може да не постоји тамо, где постоји слобода и где постоји избор између добра и зла. А без слободе избора не може да постоји љубав. - Баћушка! Можете ли то да ми појасните, јер сам навикао да размишљам на војнички начин: добро је то када си жив и читав, а зло је када си рањен или мртав. Како ту објаснити слободу избора, није ми то баш најјасније?! - Уопштено говорећи, све си правилно казао. Примени своје речи које се односе на тело, сада на душу. Да ли знаш шта је душа? - Душа је вероватно, оно у мени што мисли, осећа, доноси одлуке и воли. И још, не знам... болује, ваљда, или, се радује. Некако испада да сам моја душа - сам ја. - Адсолутно тачно, Сергеј. - обрадова се отац Флавијан. - Рекао сам да је истрениран мозак, нешто добро. Да ли си се некада љутио на некога? - Наравно да јесам. - Како си се тада осећао? Мислим, у души? - Лоше. - А када си престајао да се љутиш, например, и праштао ономе ко те увредио? - Тада је, логично, у души лакше бивало. - А ако си себи допуштао да завидиш, гневиш се, или паднеш у униније? - Па, што се тиче зависти, некако ми је тешко да било шта кажем, јер се не сећам да сам било коме завидео, а са гневом је ама баш све у реду - чим се сетим Погостишћа и оца Виталија, у грудима ми се ствара нека грудва и силна жеља да покидам те животиње. Голим рукама. - Је л’ пријатно то осећање и желиш ли можда да се од њега ослободиш? - Наравно да желим, веома је непријатно. Шта више, сетио сам се и у вези унинија. Када сам схватио да због комадића гранате у леђима морам да напустим војску, признајем да сам пао у униније. Налазио сам се у тешком унинију. Било ми је тако лоше, да нисам желео да живим. Сећам се да је тако било. - Шта је патило - душа? - Да, душа је патила. Чак и када више није било никаквих болова у леђима, душа је и даље јако патила. Било ми је веома тешко. - Е, то и јесте зло. Оно од чега боли тело - је зло за тело. Оно од чега боли душа - је зло за душу. Зло је оно што доноси бол, распад и смрт. To зло још називају и „грех“. - А ја сам мислио да је грех - нарушавање неких правила, неких заповести?! - А што су потребна правила? Например, саобраћајна правила? - Вероватно да би сви возачи стизали читави на одредиште, да не би било удеса, да не би налетали на пешаке... - Може се рећи, да се не би чинило зло себи и људима око себе? - Да, може се тако рећи. - Односно, може се рећи да је поштовање тих правила - добро, а нарушавање - зло? У принципу наравно, не имајући у виду изузетке. - У принципу, да, беспоговорно. - Божије Заповести су правила која је Бог дао људима због тога да не би кварили и уништавали сами себе или људе око себе. - To је јасно. Сада размисли: због чега је Бог дао људима правила да не уништавају сами себе? - Вероватно јер жели да нам буде добро, а не лоше. - А због чега? Шта је Њему стало до нас? Он је Творац целе Васељене, а ми смо само вашка у складу с Његовим размерама. - Тешко је рећи... - Волиш ли ти Дашу? - свештеник усредсређено погледа Сергеја у очи. - Волим, - једноставно одговори овај. - Желиш ли да јој буде добро и да она буде срећна? - Наравно да желим. - Упозораваш ли је да не хвата руком за врелу шерпу? - Па, свакако. Схватио сам... Испада да нас Својим Заповестима Бог предупређује да не уништавамо сами себе злом. Односно, грехом! Онда, како сам схватио, грех и зло јесу једно те исто. Он то чини јер нас воли. Па да „Бог је љубав“. Тада је све јасно... - Бог, Серјожа, није просто нека апстрактна „љубав“. Сам Бог нам је открио у Светом Писму да је Он наш Отац Који нас воли. Једина молитва коју људи нису саставили, па чак ни светитељи, већ коју је дао Сам Господ наш Исус Христос, почиње речима обраћања к Оцу: „Оче наш“. И, јавивши се после Свога Васкрсења Марији Магдалини, Христос је рекао: „Идем Оцу Мојем, u Оцу вашем, и к Богу Моме, и к Богу вашем“. To јест, важно је разумети да међусобни односи Бога са људима, нису просто односи Творца и творевине, већ односи Савршеног Оца Који воли са Својом возљубљеном децом, па чак иако су она непослушна и зла. И ти односи увек имају за циљ корист те „деце“. Њихово добро, њихово спасење од погибије и мука. Вечних мука! - Чини ми се да ми неке ствари постају јасније, баћушка... - Питај шта ти је нејасно, потрудићу се да ти објасним. - Значи, зло које се чини свуда, није Богу угодно? - Категорички, није угодно! - Али зашто онда оно постоји? Због чега Бог не уреди тако да Његова деца не могу да чине зло? - Дашо! - Да, баћушка! - Волиш ли ти Сергеја? Кажи искрено. - Пуно, пуно га волим, баћушка! Искрено и најискреније! - А можеш ли да га не волиш? - Како да га не волим... He! He могу! - Зашто? - He знам... Зато што га волим. - Али, имала си избор, да га волиш или не волиш? - Јесте, имала сам, наравно. У почетку сам се уплашила од њега. Када је он... Уопштено говорећи, бојала сам се. А потом сам осетила да има добру душу и заволела сам га. Веома, веома заволела. Даша поново приђе к Сергеју иза његове столице, загрли га и приљуби свој образ уз његов. Сергеј је нежно загрли и лагано је пољуби у чело. - Баћушка! Ја ћу сад да пукнем од зависти! - Алексеј на свом лицу изобрази патњу. - А моја Ирина није поред мене и ја немам никога да пољубим. Каква невоља! - Серјожа! - Флавијан ća осмехом посматраше Сергеја и Дашу. - Да ли ти је битно то што те је Даша заволела добровољно, по свом елободном избору? - Наравно, баћушка! — одговори Сергеј не одвајајући образ од Дашиног. - A замисли овакву ситуацију, - отац Флавијан се поново уозбиљи. Среће те девојка, ево например, Даша коју је хипнотизер „испрограмирао“ на „љубав“ према теби, мимо њене воље, као што се програмира робот или компјутер. Да ли би ти таква „љубав“ причињавала радост? - He! To не желим! — самоуверено одговори Сергеј, мало поразмисливши. - Љубав само треба да буде добровољна, иначе није љубав. - Ето! Све си сам рекао. - свештеник одахну. - Богу су такође угодна само она Његова чеда која имајући добровољну могућност избора - да прихвате или не прихвате Његову очинску љубав, да на њу одговоре или не одговоре љубављу сина или кћерке, својом слободном вољом прихватају Божију љубав и својом љубављу одговарају на њу. - Разумео сам! — климну Сергеј у знак потврде, приближивши сто и намештајући столицу Даши тако да њена глава буде на његовом рамену. - To и јесте разлог због којег Бог не може да лиши човека избора, да буде са Богом или да буде без Њега, да чини добро или да чини зло. А сваки човек бира оно што је ближе његовом срцу, оно чему је склона његова душа и самим тим бира или радост живота са Богом у Његовој љубави, или мучење, одбацивањем Бога. Са свим даљим последицама. - Произилази да су они који чине зло по свом слободном избору, одбацили Бога? - И прихватили Његовог непријатеља - ђавола! У животу нема празнине јер Христос је рекао: Ко није са Мном против Мене је. Сагласно томе, онај који у своје срце не прима Божију љубав, чини то срце ризницом ђавоље суштине - зависти! И та завист онда руководи свим мислима, осећањима и делима таквог човека. Са свим последицама које произилазе из тога. Како за њега самог, тако нажалост, и за људе око њега... - Баћушка! - Сергеј се поново обрати оцу Флавијану. - Али због чега тако много људи бира пут зла? - Желиш ли да будеш срећан или не? - Флавијан нежно погледа Дашу која се беше приљубила уз Сергеја. - Наравно да желим. Сергеј узе Дашину руку у своју и пољуби њен топао длан. - Ево моје среће! - А шта је срећа за тебе, Дашо? - Флавијан се осмехну, гледајући девојку која је затворила очи, не одвајајући образ од Сергејевог. - Да ја и Серјожа будемо заједно и са Богом. - Ето видиш, Сергеј, - уздахну свештеник, - ти и Даша имате скоро идентично схватање појма среће. - Вероватно потпуно идентично, баћушка. - одговори Сергеј. - Само, ја Бога још сасвим не знам, и Он не представља за мене тако важан део живота, као за њу. Али и ја искрено желим да постанем близак с Њим. - Ако желиш значи да ћеш и бити, - свештеник климну главом. - Бог увек иде у сусрет онима који желе да Га спознају и осете ону срећу коју човеку пружа живот с Њим и у Њему. To наравно и јесте једина истинска срећа - живети у Богу и Његовој Божанској Љубави заједно са другим људима које Он воли и који Њега воле. Све остало је вештачка „имитација“ среће. Али, права срећа се постиже трудом и жртвом, а понекад и великим трудом и великом жртвом. А у исто време кад вам продавац „имитације“ среће - ђаво предлаже „своју робу“, по веома ниској цени. Тек накнадно се то „бесплатно“ показује као губитак не само нечег много већег него што је човек мислио да плати за ту „имитацију“, већ и оног најважнијег - губитак истинске среће и добијање вечних мука. - Баћушка? - Сергеј се замисли. - А шта је то „имитација“? - Било шта. Богатство, власт, новац, телесно здравље, слава, комфор, алкохол, наркотици, телесна уживања, спорт, колекционарство, уметност - не зна им се броја. - Али, зар је све то лоше? - зачуди се овај. - Рецимо спорт, здравље, новац такође, су уопштено говорећи потребни... - Саме по себи многе од ових ствари нису уопште лоше ако се не дође до крајности као што су наркотици или нека противприродна задовољства. Оне постају невоља за човека онда када заузму место Бога. Када човек уместо познања Творца и сједињења с Њим почне да за то предвиђене душевне снаге троши на достизање неке „имитације“ среће само у томе видећи и полажући сву наду да поста-не срећан. А суштина „имитације“ је у томе да она не може никоме да пружи ону пуноћу радости и среће која је могућа само у Богу. Човеку се чини да ће ако заради још милион долара или сто милиона, или милијарду, или ако постане велики управитељ, председник, краљ, или се упише у Гиниса, да ће онда бити потпуно срећан. Но, чим постигне жељено, врло брзо схвата да му то постигнуто уопште не пружа онакво блаженство, на које је рачунао. И као наркоман, треба му све већа и већа доза тог „наркотика“ на који је сам себе „навукао“, упецавши се на ђаволски мамац. У супротном, наступа „слом“ што значи страдање или на црквенословенском „страст“. И несрећник онда трчи за илузијом „имитације“ среће коју му је ђаво подметнуо, све више на то трошећи душевне и телесне снаге и све више губећи способност за задобијање праве Среће, све дотле, док му не куцне смртни час и „слом“ не постане вечна фаза. - Страшно. - уздахну Даша. - Да, јесте. - уздахну отац Флавијан. - А још је страшније када дође до замене истинског живота у Богу, његовом спољашњом, формалном страном. - Како то? - Сергеј подиже обрве у недоумици. - Појасните нам, баћушка. - Ђаво је искусни „психолог“ са хиљадугодишњим искуством „рада“ са човеком чије је животно искуство ограничено на седамдесет година или нешто мало више од тога. Када Бог не би по Својој милости, држао ђавола на „поводцу“ дозвољавајући му да искушава човека само онолико колико човек може да поднесе, те да својом слободном вољом одбаци и победи то искушење, ниједан човек се не би могао спасити од погибије. И онај „рогати психолог“ видећи човекове склоности, предлаже му управо онаква искушења која највише одговарају жељама његовог срца. Например, уколико је човек склон да воли мир и комфор, ђаво га онда искушава лењошћу и раздражљивошћу према свему што угрожава његов мир и комфор. Онда таквог човека неће побуђивати на „трудољубивост“. Уколико човек има склоност ка телесним уживањима, ка стомакоугађању, блуду, пијанству, ђаво ће се старати да развија у њему управо такве пороке, а не претеран пост, надменост својом целомудреношћу и трезвеношћу. А ако види да човек тежи ка добром и светлом, да одбацује очигледне пороке и тражи Бога, ђаво му онда сугерише онакав модел религиозног живота који не само да не сједињује тог човека са Господом, већ га напротив, води у гарантовану погибију. Човеку који тражи Бога ђаво као да говори: „Хоћеш да пронађеш Бога - дођи овде“ те му подмеће небројено мноштво религиозних заблуда које воде у секташтво, паганизам или отворени демонизам. Колико је вредна само једна сатанска парола: „Бог треба да буде у души, а у Цркву не треба ићи“. И све то знајући да је Сам Христос рекао „Сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати“. Ако човек ипак пронађе пут ка православљу, ако постане побожан, и почне да учи да гради своје односе са Господом на основу две хиљаде годишње традиције, онда „рогати психолог“ ни ту не мирује. Он поседује велики спектар варијанти путева лажне благочестивости, те уколико човек њима крене, постаје потпуна супротност оном идеалу хришћанина на који га призива Сам Христос. - Баћушка. - Сергеј пажљиво погледа Флавијана у очи. - Како да хришћанин, као например ја, који је на почетку свог пута у вери, не погреши приликом избора свог пута ка црквеном животу? Како одредити, да ли правилно поступаш у једној или другој ситуацији? - To је тешко, Серјожа. Веома је тешко. - Флавијан климну главом. - Идеална варијанта је када човек који тек што је пришао к Цркви, одмах себи нађе нормалног, „одговорног“ духовника-свештеника који ће тог неофита (93) поучавати духовном и црквеном животу, слично као инструктор у ауто-школи. Невоља је у томе што таквих духовника у наше време нема пуно. Зато има пуно свештеника који и сами имају погрешну представу о духовном животу и не воде своју паству тамо где се душа хришћанина сједињује са Богом. Такви уче вернике да бацају пасоше, да одбаце пореске бројеве, да скидају налепнице са бар кодом са производа и сличне бесмислице сматрајући све истинским хришћанским животом. A колико свештеника не схвата неопходност честог и редовног Причешћа верника, и који оштро инсистирају на формалном поштовању правила за припрему за ову Свету Тајну која су уведена у Руској Цркви пре само два века, не обазирући се на животне околности и карактеристике личности које им долазе. И као последица такве пастирске делатности код нас се појављује велики број нових фарисеја за које је најважније да испуњавају спољашње формалности: да „ишчитају“ молитвено правило уместо усрдног општења са Богом кроз искрену молитву, да не једу бели хлеб у току посног дана „због тога што може да садржи трагове сурутке“, но притом „унижавају“ своје ближње. Колико је хришћана који одлазе у цркву сваке недеље апсолутно уверено да је само формално испуњавање обреда, давање цедуља (93) Неофит: новокрштени, тек крштени у Православну веру. - прим. прев. за Проскомидију, паљење свећа пред иконама, узимање свете воде и нафоре, читање молитви из молитвеника, стајање на богослужењима до завршетка истих, „рапорт о учињеним гресима“ на исповести, заправо хришћански, духовни живот. Притом, унутар самог човека не долази до промене у смислу побољшања његовог карактера и такав хришћанин не постаје услед свих тих спољашњих илузија црквености, ни бољи, ни кроткији, ни смиренији, не постаје сасуд напуњен Божијом љубављу који треба да се излива на људе око себе. Напротив, на ближње око себе он излива осуду и нетрпељивост која се рађа због осећаја сопствене доминантности над неверујућима, а особине његовог карактера постају раздражљивост, дрскост, окривљивање људи око себе за праве и измишљене грехове. Већ се шире гласине о злобним „црквеним старицама“ које током целе службе отварају пасијанс од угарака на свећњаку и проницљиво прате да их ниједан млад човек или девојка који су први пут дошли у цркву не прескоче, а да не добију порцију прекора и поука. И још да су то само „старице“. Шта радимо ми - попови. Боље и да не причам о томе... Истински духовни и црквени живот се састоји у преумљењу(94) које се на грчком каже „метанија" a (94) Преумљење: буквално променити ум, променити дотадашње схватање света, погледа на свет око себе. — прим. прев. које је код нас преведено као „покајање“ Састоји се у очишћењу душе од греховних навика и задобијању нових особина, способности да се у себе смести Божанска Љубав и пренесе другим људима. Љубав за коју је у Светом Писму речено да: дуго трпи, милосрдна је, не узноси се, не присиљава, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, већ се радује истини; све покрива, све верује, свему се нада, све подноси. Љубав никада не престаје... Уколико човек у току свог црквеног живота не задобије наведене особине, онда то значи да његов духовни и црквени живот не иде правилним путем. - А како одредити, баћушка, који пут је правилан? - упита Сергеј. - Правилан пут хришћанског, духовног живота се назива „синергија“ односно „сарадња“ на грчком, то јест, заједнички рад Бога и човека на спасењу тог истог човека. Без Бога, без Његове помоћи, Његових благодатних црквених Тајни, Његовог руковођења по Промислу, човек самостално не може да очисти своју душу од зла-греха и да је учини љубвеобилном. Али и Бог Који даје човеку слободну вољу и открива му пут спасења не може да ухвати за оковратник и увуче у рај онога ко то не жели и ко се противи Богу. Или ко наређује Господу како је Бог дужан да га спасе у смислу: „Господе! Спаси ме и уведи у Царство Небеско! Али само са „Мерцедесом“ престижне класе и мало музике и шампањца!“. Када болесник дође код лекара и овај му дијагностификује туберкулозу плућа, болесник је дужан да ради оздрављења примени све услове лечења које му доктор саветује. И да обавезно остави пушење, јер је пушити и лечити се од болести плућа - бесмислен посао. Тако је и код лечења душе од смртоносног вируса - греха важно тачно се придржавати рецепата Небеског Лекара Који савршено управља искуством исцељења људских душа од страсти. Од самог човека се захтева представа о сопственој „болести“, жеља за исцељењем и старање за испуњавање свих препорука и „лекарских процедура“, колико год да смо болесни. А ту почињу и проблеми. Најлакше је механички „ишчитати“ правило него приморати своје срце да искрено доживи сваку изговорену реч молитве. Једноставније је и лакше давати цедуље за ближње, него појеванђелски трпети њихове недостатке и покривати их својим смирењем и љубављу. Једноставније је на исповести прочитати са папира дуг списак учињених грехова, него се у пракси потрудити да се искорени макар један; макар и најмањи од набројаних грехова са списка. Једноставније је носити „православну“ одећу, него с напором изграђивати у себи православну душу. Најважније у духовном животу је ослањање на Божију руку помоћи Коју нам Господ даје у благодатним, црквеним Тајнама, а сам човек треба из све снаге да се труди да искорени из себе греховне навике и жеље. Када падне, треба поново да устане, држећи се за ту благодатну, спасоносну руку, да се креће, да пузи, изнемогавши до последњег уздаха, али да незадрживо тежи ка оном идеалу духовног савршенства који нам је Бог пројавио кроз Самог Сина Свога, Исуса Христа. А како је тешко приморати себе да се све то примени у пракси. Много једноставније је мислити да је довољно испуњавати нека „магијска“ дејства или платити свештенику, како би их он за тебе испунио, слично ритуалном шаману и сви твоји проблеми ће бити решени: бизнис има да се успешно развија, имаћеш здравље као у бика, а „апартмани са пет звездица“ те већ чекају у Царству Небеском. Али то тако не бива... Сам Христос је рекао: „Уђите науска врата, јер су широка врама и простран пут, који води у пошбију; и мнош иду њиме; јер су тесна врата иузан пут, који водеу живот, и мало њих их налази.“. Господ нама који седимо у блату греха пружа Своју спасоносну руку, али ми сами треба да се за њу ухватимо из све снаге и да напредујемо. А када се наше снаге исцрпе, тада нас Он Својом очинском руком Сам извлачи из тога блата... - Баћушка Флавијане. - Даша одједном отвори очи, као да беше дремала на Сергејевом рамену. - Слажете ли се да постанете мој и Серјожин духовник? - Имаш један покушај да погодиш. - с осмехом одговори Алексеј, у баћушкино име. - Нека вас Господ спасе, баћушка. - девојка засија од радости. - Слава Богу за све! Наслов: Едиција Александар Торик, књига 6: Русак Издавач: Printer Grafička radnja Страна: 288 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-89855-15-9