Deo 1: Predrevolucionarna Rusija 1795-1916. Deo 2: U sovjetskom vremenu 1917-1972. Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuh­vata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda. Naslov: Solženjicin: Dva veka zajedno 1795–1995, deo 1 i 2. Izdavač: Akademska knjiga Strana: 972 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 14.5x22.5 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-6263-231-9

Dva veka zajedno 2 Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač:Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Dva veka zajedno 2 Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog periodaOblast: Svetska istorijaIzdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne

Autor: Aleksandar SolženjicinDvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo.

Autor: Aleksanadar SolženjicinDvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo.Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Opis O autoru Dodatne informacije Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Opis proizvoda Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda. Čitaj dalje

Delo obrađuje veze Jevreja i Rusa kao i zajedničko bitisanje ova dva naroda na teritoriji Carske Rusije i Sovjetskog saveza u periodu od kraja 17. do početka 20. veka.

Alegorijski roman Odeljenje za rak, kapitalno delo Aleksandra Solženjicina, nosi u sebi duboko saosećanje s obolelima od opake bolesti, a istovremeno predstavlja briljantnu analizu kancerogenog stanja sovjetskog policijskog društva. Radnja Odeljenja za rak, često poređenog s Čarobnim bregom, remek-delom nobelovca Tomasa Mana, prati međusobne odnose ljudi na onkološkom odeljenju provincijske bolnice u Sovjetskom Savezu 1955, dve godine posle Staljinove smrti. Iskustvo glavnog lika, Olega Kostogutova, zasnovano je na književnikovim ličnim doživljajima sa odeljenja za onkologiju na kome je Solženjicin, kasnije izlečen od kancera, boravio po izlasku iz radnog logora 1950. godine. Pacijenti kao grupa, međutim, reprezentuju spectrum likova i vrednosti ljudi moderne Rusije, majstorski analiziranih kako u normalnim uslovima tako i u poodmaklim fazama bolesti. Odeljenje za rak, istorijski značajno literarno delo iz jednog od najmoćnijih pera dvadesetog veka, predstavlja dragoceno svedočanstvo o životu u Sovjetskom Savezu.

Opis O autoru Dodatne informacije Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj GULaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem ’socijalističeskog realizma’. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, 11. decembar 1918, Kislovodsk – 3. avgust 2008, Moskva), dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1970), sovjetski je i ruski pisac, dramaturg, publicista, pesnik, društveni i politički radnik (SSSR, Švajcarska, SAD, Rusija), ali i disident koji je tokom dve decenije (od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka) aktivno istupao protiv komunističkih ideja, protiv političkog ustrojstva SSSR-a i politike njegovih vlasti. Romanom Jedan dan Ivana Denisoviča uzburkao je književnu javnost cele planete, a ostaće upamćen po epohalnom delu Arhipelag GULAG. Dvotomnu istorijsko-publicističku monografiju Dva veka zajedno, u kojoj se bavi odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka, napisao je na kraju spisateljske karijere. Težina 2,9 кг Godina izdanja 2019 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 450, 474, 410 ISBN 978-86-6263-392-7; 978-86-6263-394-1; 978-86-6263-393-4 Dimenzije 165X240

Dva izuzetno lepa ukrasna zidna tanjira koji datiraju iz sredine proslog veka. Cena po komadu je 25e zajedno 40e.

O knjizi: Knjiga Istorija Bugarske kolektivno je delo bugarskih istoričara srednje i starije generacije. Sastoji se od sedam celina – uvodni deo posvećen je tračkoj, antičkoj i poznoantičkoj (ranovizantijskoj) prošlosti prostora kasnije bugarska države; prvo poglavlje bavi se periodom od doseljavanja Bugara na Balkansko poluostrvo, 681. godine, do pada bugarskih država pod osmansku vlast, krajem 14. veka; drugo poglavlje obuhvata vlast Osmanovića nad bugarskim zemljama; treće period bugarskog Preporoda u prvoj polovini 19. veka; četvrto vreme od obnove Bugarske države, 1878. godine, do kraja Prvog svetskog rata, 1919. godine; peto poglavlje posvećeno je istoriji Bugarske između dva svetska rata; dok šesto, zajedno sa zaključnim, obuhvata vreme od početka drugog svetskog rata do pada komunističkog režima, 1989. godine, kao i prvu deceniju tranzicije, do 2001. godine. Ovim izdanjem po prvi put se na srpskom jeziku predstavlja jedna istorija ove susedne države, napisana od bugarskih autora. Ono pruža priliku za celovito sagledavanje istorije vekovnog prisustva Bugara na Balkanu, ali i za neposredno upoznavanje stavova koje o nekim spornim događajima i pitanjima, posebno iz novije istorije, imaju bugarski istoričari.

O knjizi: Knjiga Istorija Bugarske kolektivno je delo bugarskih istoričara srednje i starije generacije. Sastoji se od sedam celina – uvodni deo posvećen je tračkoj, antičkoj i poznoantičkoj (ranovizantijskoj) prošlosti prostora kasnije bugarska države; prvo poglavlje bavi se periodom od doseljavanja Bugara na Balkansko poluostrvo, 681. godine, do pada bugarskih država pod osmansku vlast, krajem 14. veka; drugo poglavlje obuhvata vlast Osmanovića nad bugarskim zemljama; treće period bugarskog Preporoda u prvoj polovini 19. veka; četvrto vreme od obnove Bugarske države, 1878. godine, do kraja Prvog svetskog rata, 1919. godine; peto poglavlje posvećeno je istoriji Bugarske između dva svetska rata; dok šesto, zajedno sa zaključnim, obuhvata vreme od početka drugog svetskog rata do pada komunističkog režima, 1989. godine, kao i prvu deceniju tranzicije, do 2001. godine. Ovim izdanjem po prvi put se na srpskom jeziku predstavlja jedna istorija ove susedne države, napisana od bugarskih autora. Ono pruža priliku za celovito sagledavanje istorije vekovnog prisustva Bugara na Balkanu, ali i za neposredno upoznavanje stavova koje o nekim spornim događajima i pitanjima, posebno iz novije istorije, imaju bugarski istoričari.

Odlomak : ’’Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona.’’

Ова је књижица настала случајно, као покушај да се одговори на нека питања која се о српској прошлости нису дуго смела постављати, а на која су увек одговарали само они који су све знали и према чијим је мерама одређивана суштина српске историје. Тако је, рецимо, нордијска историјска памет одредила да Срба није било до шестог/седмог века, а онда су се они, одједном и ниоткуд, појавили на Хелму (или на Илиричком полуострву или, по најновијем, на Балкану), и одмах се распоредили од делте Дунава до Трста и од Гемера до Пелопонеза. И од тада до данас не посустаје германско настојање да се њихово тамошње (или овамошње) присуство прикаже као случајност и да се они отуда баце у море (било посебно, било заједно с Грцима). За то су у прошлом веку послужила два светска рата, а сад и оно што се са Србима догађа као приправа трећега. При томе, у она два рата Срби су се појавили као узгредни учесници (као колатералне жртве – такорећи) јер су искоришћени као жишка да потпале сукоб међу Великим Империјама: у Првом (најпре званом Велики) – да се сруши Велика Православна Русија, а у Другом (који баш и није био мали) – да се успостави Мала Јеврејска Држава. И да подмире макар део оних рачуна које су Велики приправили: у Првом рату остали су без милион и по глава, а у Другом (и много година после њега) – макар без још два милиона. Наслов: Распети народ Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 326 (cb) Страна у боји: 326 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 22.5 x 14 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-7543-343-9

Полазећи од чињенице да се српска култура све до Велике сеобе 1690. превасходно развијала у хоризонту византијске цивилизације могли бисмо рећи да сваки савремени систематски обухват вишевековног духовног живота на тлу Византије представља изванредно важан извор и путоказ када је реч о нашем саморазумевању. Наиме, развој тзв. "источне" мисли од апологетског периода па до 9 века нема само теолошку релевантност, он напросто није препоручљив само православним учењацима. Енормно богатство тема и историјских искустава које је обухваћено у књизи Лурјеа и Баранова у значајној мери превазилази опсег теолошког интереса. О томе превасходно сведочи обиље историјских увида посредством којих се унапређују наша сазнања у погледу јеврејске духовне традиције, као и сложеног процеса конституције хришћанске цркве и њеног искорака из те традиције. Поред тога, аутори уз помоћ најсавременијих сазнања демонстрирају нужност хришћанског прикључивања баштини античке филозофије, посебно када је реч о њеним незаобилазним терминолошким достигнућима. Поентирајући да бисмо без византијске духовности данас највероватније били лишени енормног доприноса античког мишљења, аутори највећу пажњу с правом посвећују постепеном, али далекосежном поступку "превођења" античких мисаоних засада на хришћанско духовно тло. Један од несвакидашњих квалитета ове књиге се састоји у тези да се при том не ради о пукој транслацији из филозофског у теолошки регистар. Несумњиви и неспорни теолошки контекст у којем се обликовала византијска мисао нипошто не подразумева и лишеност сваког другог теоријског интереса. За разлику од уврежених и доминантних мњења, аутори тврде да се може говорити о двоструком мисаоном ткању византијског света, тј. о напоредом постојању античке, заједно са византијском филозофијом. Садржај Читаоцу, 7 О чему је реч у овој књизи, 9 Изјаве захвалности, 11 Предговор српском издању, 12 УВОД, 15 I - РАНОХРИШЋАНСКИ ПРОЛОГ Прва глава: Концептуализација хришћанског вероучења у новозаветној епоси, 23 Друга глава: Философска мисао у хришћанском богословљу преникејске епохе, 42 II- КАКО СУ НАСТАЛИ "ПРИРОДА" И "ИПОСТАС" Прва глава: Концепције тријадолошке полемике 4. века, 65 Друга глава: Философске концепције у христолошкој полемици 5. века, 100 III - РАНОВИЗАНТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ Прва глава: Шести век: хришћанско богословље у лавиринтима метафизике, 127 Друга глава: Богословска синтеза седмог века: св. Максим Исповеник и његова епоха, 277 Трећа глава: Иконоборство и иконопоштовање. Византијско богословље у 8. и 9. веку, 386 Четврта глава: Средњовизантијски епилог: Лав Халкидонски и Евстратије Никејски, 462 АДДЕНДА, 491 I Леонтије Јерусалимски - аутор 7. века, 491 II Максим Исповеник и два Леонтија, 496 III Лав III и иконоборство јерменских монофизита, 501 Поговор, 505 ПОВЕСТ О ПРИРОДИ И ИПОСТАСИ, 505 МЕТОДОЛОШКИ ПОСТ СКРИПТУМ И ПОНЕШТО О Ј. МАЈЕНДОРФУ, 508 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР, 514 Наслов: Историја византијске филозофије Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 531 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 23 x 15 cm Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-7543-213-5

Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.

Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.

Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.

Opis O autoru Dodatne informacije SAZNAJ VIŠE Posedujući izuzetno raznovrsnu građu i, posebno, primenjujući nove naučne metode, Goldstein je rekonstruisao i život u logoru, od načina ubijanja zarobljenika do mnogih podataka iz svakodnevnog života. Zahvaljujući dugogodišnjem radu na pitanjima Holokausta, Goldstein je uspeo da logor Jasenovac uklopi u evropski kontekst masovnih uništenja „nepoželjnih“ naroda i da ga time stavi u tokove evropske i svetske istorije. Dubravka Stojanović Monografija Jasenovac Ive Goldsteina nastala je u vremenu u kom je istorijski revizionizam u punom zamahu. Nacionalisti, zavisno od provenijencije, ustraju u tvrdnji da Jasenovac nije bio logor smrti, štaviše, posežu za izmišljotinom da je tek 1945. postao stratište, dok se, s druge strane, broj jasenovačkih žrtava morbidno uvećava preko svake mere. Mnogi će stoga knjigu Jasenovac Ive Goldsteina doživeti kao polemiku s revizionističkim ispadima. Ona to nije iz dva osnovna razloga. Prvo, revizionizam – neovisno o tome pokušava li negirati zločinačku narav ustaškog režima ili čitav jedan narod pokušava stigmatizirati kao zločinački – polemike nije dostojan. Drugo, i važnije, ovo je prva prava naučna monografija o jednom od najstrašnijih mučilišta i gubilišta Drugog svetskog rata. Utemeljena je na obilju arhivske građe i pisana akribično, odgovorno, bez ideoloških predrasuda, zadnjih namera i politikantskih motiva. No naučna objektivnost ne može i ne sme dokinuti moralni stav autora, niti može – posebno kada je reč o strahotnom nacifašističkom nasrtaju koji je čovečanstvo doživelo u Drugom svetskom ratu – dokinuti empatiju prema žrtvama tog nasrtaja. Utoliko Jasenovac Ive Goldsteina nije samo fenomenologija nepojmljivih ljudskih patnji i posrnuća, nego i primer harmonične uravnoteženosti naučnih i moralnih imperativa. Ivo Goldštajn (Zagreb, 1958), u rodnom je gradu završio Кlasičnu gimnaziju pa diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu. Od 1980. zaposlen je kao asistent-pripravnik na Odseku za istoriju, gde je napredovao sve do zvanja redovnog profesora (2001). Ispočetka se bavio vizantologijom i istorijom hrvatskog ranog srednjeg veka, potom i istorijom Jevreja u Hrvatskoj, a od sredine devedesetih i različitim aspektima hrvatske istorije 20. stoleća. Goldštajnov opus sastoji se od preko 20 knjiga i dvestotinjak znanstvenih i stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu. O hrvatskom srednjem veku objavio je Bizant na Jadranu 6–9. stoljeće (1992), Hrvatski rani srednji vijek (1995), Hrvati, hrvatske zemlje i Bizant (2003), a s B. Grginom Europa i Sredozemlje u srednjem vijeku (2006). Niz Goldštajnovih celovitih tekstova o hrvatskoj istoriji počinje 1999, kada objavljuje Croatia: A History (London – Montreal), slede tri hrvatska (Hrvatska povijest) te slovensko i albansko izdanje. Niz knjiga posvećenih hrvatskoj istoriji 20. stoleća počinje Holokaustom u Zagrebu (zajedno s ocem Slavkom, 2001). Slede Židovi u Zagrebu 1918–1941 (2004), Zagreb 1941–1945 (2011) te Povijest zagrebačke Кlasične gimnazije (zajedno s A. Sabo, 2007). Zajedno s ocem Slavkom napisao je Jasenovac i Bleiburg nisu isto (2011). Koautor je i glavni urednik Povijesti grada Zagreba I-II (2012–2013). Koautor je i u knjizi Rama 1942. Tragedija jednog mikrokozmosa (Rama – Prozor 2014). Opsežna Hrvatska 1918–2008. (2008) na početku je pregleda/sinteza hrvatske istorije 20. stoleća. Slede proširena i dopunjena izdanja njenih delova – Dvadeset godina samostalne Hrvatske (2010) te Povijest Hrvatske 1945–2011. (I-III, 2011) u džepnom formatu. U leksikografskom delu opusa ističe se koautorstvo (zajedno s V. Anićem) Rječnika stranih riječi (1999, II izdanje 2000, te sažeto izdanje 2006), kao i koautorstvo (jedan od sedmorice) Hrvatskog enciklopedijskog rječnika (2002). Goldštajn je i urednik i glavni autor Кronologije – Hrvatska – Europa – svijet (1996; II izdanje 2002). Preveo je i prilozima te komentarom opremio traktat Teodora Hercla Židovska država (Zagreb, 2011), temeljni programatski tekst cionističkog pokreta. Urednik je svetske istorije od antike do početka 21. stoleća u 20 tomova (Povijest) u izdanju Jutarnjeg lista (2007–2008). Autor je ili koautor šest srednjoškolskih udžbenika iz istorije, odnosno iz politike i privrede. Bio je na višemesečnim studijskim boravcima u Parizu, Atini i Jeni (Nemačka), prevodi s engleskog i francuskog jezika, napisao je više scenarija za TV, povremeno sarađuje kao kolumnista i na druge načine u raznim hrvatskim i inostranim medijima. Bio je član raznih veća i organizacija u Hrvatskoj i inostranstvu. Bio je jedan od dvojice kopredsedavajućih sekcije za Holokaust na Кongresu evropskih židovskih studija u Moskvi (2006). Dobitnik je Nagrade grada Zagreba 2005. za ukupni naučno - istraživački doprinos te posebno za knjigu Židovi u Zagrebu 1918–1941. Predsednik RH Stjepan Mesić odlikovao ga je 2007. redom Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića za ukupni naučni doprinos. Ivo Goldštajn bio je ambasador Republike Hrvatske u Francuskoj i Monaku te pri UNESКO-u (2013–2017). Težina 1,7 кг Godina izdanja 2019 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 960 ISBN 978-86-6263-242-5 Dimenzije 165x235 PRIKAZ: Ivo Goldstein – ,,Jasenovac", Čitaonica, mesto za dobre knjige, april 2022.

Postoje različiti načini na koje se može posmatrati ostvareno delo istaknutih pojedinaca. Svako od njih se može proučiti u svetlu vlastitog individualnog razvoja, istorijskih uticaja kojima je bio izložen, ili neopipljivih kolektivnih uticajua izraženih rečju Zeitgeist. Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete – naročito na alhemiju – koji su kompenzirali Zeitgeist ili su ponikli u njemu i na stvaralački duh koji je uveo pionirska tumačenja u raznolike oblasti kao što su medcina, psihoanaliza, orijentalne studije, likovna umetnost i književnost. Eseji o Paracelzusu, Frojdu, sinologu Rihardu Vilhelmu, Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme; preostala dva eseja razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika. Izvor naučne I umetničke kreativnosti u arhetipskim strukturama, a naročito u dinamici “arhetipa duha”, formiraju suštinski kontrapunkt temi koju predstavlja ova zbirka ogleda. Jung je veliki, ne zato što je lucidan, genijalan, što mu ne promiče dozlaboga ništa značajno, nego možda najviše zato što je anticipirao ovo naše duhovno stanje danas, mnoga naša duhovna interesovanja danas – a ovo važi i za budućnost. Tu je onda, na primer, zanimljivo sledeće: ako je srednjoveekovni fantasta, lekar i alhemičar Paracelzus najavio hemiju kao nauku i psihosomatske osnove mnogih bolesti, da li je u pravu i u vezi sa vlastitim fantastičnim teorijama, recimo, onom o astralnom poreklu, karakteru, suštini naših bića, pa prema tome i bolesti? Frojda Jung stavlja na skener: šta je u Frojdovom delu veliko, i gde su ograničenja i slabosti. A Pikaso? Ako svaki umetnik zaranja u kolektivno nesvesno – onda je Pikasov arlekin junak Hada, Nekija, onda je plavo kod Pikasa Tuat-plavo egipatskih grobnica i mastaba… Duh u čoveku, umetnosti I književnosti se pojavljuje kao deseti tom Izabranih dela K. G. Junga koja ATOS-DK u kontinuitetu objavljuje počev od sredine devedesetih godina prošlog veka. (U nemačkim, britanskim i američkim izdanjima Duh se najčešće pojavljuje kao petnaesta knjiga Izabranih dela). Čitaj dalje

Ova knjiga je jedinstveno i kapitalno delo, ne samo srpske i balkanske, već i svetske istoriografije o antičkom Balkanu. Prvobitno zamišljena kao sinteza naših znanja o srednjobalkanskim plemenima, ova knjiga je, zbog karaktera izvora koji su autoru stajali na raspolaganju morala dobiti izrazito istraživački karakter. Minuciozno filološki i istorijski pretresajući oskudnu izvornu građu i interpretirajući grčko-rimske izvore, autorka je nastojala da ne podlegne njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravi da mi te narode vidimo očima kojima su ih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuva i istakne što jače individualnost pojedinih plemena, ona je svakome posvetila poseban odeljak. Zajednički je obradila u zasebnim poglavljima, rukovodeći se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim predmetom, političko uređenje, društveni i privredni život i običaje i verovanja ovih naroda. Na tom planu je najviše došla do izraza srodnost koju rađa život u istoj epohi, na istom tlu i pod istim uslovima. U tim poglavljima se najbolje vidi šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkanska plemena. Posebnu vrednost knjige predstavlja Zbornik izvora, u kome su u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, data sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju pet pomenutih naroda. Autorka je težila da ne samo obuhvati doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanjih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedi tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka, pa u tom smislu Zbornik nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. Sakupivši tako na jednom mestu i kritički pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, autorka je zapazila mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju njenog dugog i mukotrpnog puta čini se da su likovi Tribala, Autarijata, Dardanaca, Skordiska, Meza i njihovih suseda postali mnogo jasniji nego što su bili dosada, mnogo opipljiviji i življi. “Dva osnovna elementa opredeljuju karakter srednjobalkanskog područja: njegov centralni položaj, koji ga čini sponom između grčko-makedonskog juga, ilirskog zapada i tračkog istoka, i velika transverzala koja ga, spajajući Podunavlje sa jugom Balkanskog poluostrva, preseca upravo po sredini. Po svom položaju srednjobalkansko područje moglo je postati kolevka jedinstvene etničko-kulturne zajednice, kao što je to bilo docnije u srednjem veku. Međutim, geografski uslovi deluju u raznim epohama različito u zavisnosti od ekonomskog razvitka. U ranoistorijsko i antičko doba konfiguracija terena i mreža vodenih puteva učinili su od srednjobalkanskog prostora koridor kojim su se spuštale seobe i kretali ratnički i pljačkaški pohodi. Prirodni putevi olakšavali su, naravno, i miroljubiv saobraćaj među narodima i njihovo mešanje. Međutim, pošto nije bilo uslova za obrazovanje države koja bi bila u stanju da zagospodari celom oblašću i da izvlači koristi od takve saobraćajnice kao što je bio put od Dunava ka Egejskom moru, plemena su se na srednjobalkanskom prostoru potiskivala, mešala su se sa starincima i preslojavala jedna preko drugih, tako da je, uprkos svom centralnom položaju, ovo uvek nemirno područje postalo u stvari granična sfera ilirskih i tračkih zemalja. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi nisu činili jednu celinu ni u etničkom ni u političkom smislu. Zajednički su im bili samo geografska sredina u kojoj su živeli i privredni i istorijski uslovi pod kojima su se razvijali. Tribali su bili bliži Tračanima nego Ilirima, ilirski Dardanci su obuhvatali jake tračke elemente, a Skordisci su bili keltski došljaci. Međutim, njihove sudbine bile su tako isprepletene da se moraju proučiti zajedno. Autarijati upadaju u srednjobalkanski prostor dolazeći s ilirskog zapada i za kratko vreme njihova se istorija meša s istorijom ostalih tamošnjih naroda. Mezi, s druge strane, pripadaju tračkoj porodici naroda i uglavnom izlaze iz okvira srednjobalkanskog područja. Ali oni su bili u takvom teritorijalnom odnosu prema Tribalima da je teško povući granicu između njih. Njihovo uključivanje u istoriju srednjobalkanskih plemena bilo je utoliko nužnije što su oni dali ime provinciji koja je u rimsko doba obuhvatala najveći deo zemalja tih plemena. Blisko susedstvo, slični uslovi materijalnog života, savezi i neprijateljstva, zajednički pohodi i međusobne otimačine, najzad, ratovi protiv Makedonaca i Rimljana, povezali su sudbine Tribala, Dardanaca, Autarijata, Skordiska i Meza. Iako etnički raznorodni, oni su bili bliži jedni drugima nego narodima koji su ih okružavali. I njihov odnos prema grčko-makedonskom svetu bio je sličan: nasuprot južno-ilirskim plemenima i Peoncima, koji su vrlo rano osetili uticaje helenske kulture, srednjobalkanska plemena nisu podlegla privlačnosti više civilizacije i ostala su van dometa heleniziranja. Uzeta u celini, istorija srednjobalkanskih plemena obuhvata period od V do I veka pre n. e. Na istorijsku pozornicu ovi narodi ne stupaju istovremeno. Najranije ulaze u horizont Grka, već tokom V veka, Tribali, verovatno putem tračke obale. Sredinom IV veka ratovi Filipa II Makedonskog sa severnim susedima, Ilirima, Peoncima i Tračanima, dovode Tribale, a isto tako i Dardance, u neposredan dodir sa grčko-makedonskim svetom. Iz tog vremena potiču i naše najstarije vesti o Autarijatima, koji pred kraj IV veka ulaze u srednjobalkanski prostor. Za Tribale i Autarijate to je doba najvećeg uspona. Oba ta naroda gube politički značaj u vremenu posle Aleksandra Velikog, a Autarijati uskoro i sasvim nestaju. Keltska seoba početkom III veka izbacuje na površinu Dardance i dovodi u srednjobalkansku oblast Skordiske. U III i II veku ova plemena gospodare zemljama između Makedonije i Dunava. Utvrđivanje Rimljana u Makedoniji, sredinom II veka, i njihovo nadiranje na sever, tokom I, prekida slobodan razvitak srednjobalkanskih plemena. Tek početkom I veka, u vezi s rimskim osvajanjima, pojavljuju se u našim izvorima Mezi, za koje je već Homer znao. Njihova istorija traje najkraće.“ (Iz Uvoda)