Enciklopedija lovstva sadrži sve najvažnije oblike delatnosti usmerenih ka moralnom i ekonomskom sređivanju odnosa između ljudi i divljači. Materijal je, iz praktičnih razloga, razvrstan na deset osnovnih grana, odabranih po naučnom i stručnom principu, tako da čitalac može da ih sagleda pojedinačno, ali i kao sastavni deo celine - lovstva, kao nauke o divljači, njenom očuvanju, gajenju i korišćenju. Enciklopedija je namenjena lovcima i radnicima u lovačkim udruženjima i organizacijama koje se bave lovstvom, ali takođe i svim dragim prijateljima prirode i divljači. Priroda, kao što se svakodnevno uveravamo, ne poznaje nikakve granice, a Šekspir veli da priroda najbolje uči životinje kako će da upoznaju svoje prijatelje. Mnoge vrste divljači su ugrožene, a neke od njih su na granici nestanka. Savesni lovci, koji su lov usvojili kao sportsku granu, uvažavaju sadašnju situaciju, pridržavaju se lovačke etike, poštuju zakone i propise i pomažu napore lovačkih organizacija, da se očuvaju fondovi divljači. Obično se kaže da što više čitaš više znaš, a što više znaš više vidiš. Iskusnim lovcima i radnicima u lovstvu je poznato da ukoliko lovac bolje poznaje divljač, utoliko je više ceni kao jedinku, vrstu i prirodno bogatstvo države. U lovu je to mnogo puta potvrđeno, a isto tako i u situacijama kada divljači treba priteći u pomoć - u vreme poplava, visokog snega, zimske oskudice hrane i dr. Jasno je da poznavanje divljači doprinosi jačanju odgovornosti čoveka prema divljači. Mnoge vrste divljači, posebno među pticama, liče jedna na drugu i treba dobro poznavati njihove odlike da bi se raspoznala vrsta o kojoj se radi. U ovoj enciklopediji čitalac će naći opise za svaku vrstu naše lovne divljači, a prikazana je i većina ostalih vrsta -ukupno 169 dlakave i 490 pernate. Opisi su dopunjeni velikim brojem slika u boji i drugim, što će korisniku knjige pomoći da brže i bolje raspozna vrstu za koju je zainteresovan. U drugom tomu enciklopedije prikazani su načini korišćenja divljači i aktivnosti lovaca i drugih prijatelja prirode i divljači - književnika, slikara, vajara i drugih koji su svojim umetničkim delima iskazali ljubav prema prirodi. SADRŽAJ (prvi tom) PRIRODA, DIVLJAČ I ČOVEK DIVLJAČ U SAVREMENIM ŽIVOTNIM ZAJEDNICAMA, 25 PORUKE IZ ISTORIJE LOVA, 32 OSNOVI LOVSTVA, 35 BIOLOGIJA DIVLJAČI RAZVRSTAVANJE DIVLJAČI, 42 EVROPSKA DIVLJAČ, 43 DLAKAVA DIVLJAČ, 44 Krupna divljač, 46 Sitna divljač, 97 Grabljivice, 111 PERNATA DIVLJAČ, 133 Poljske i šumske koke, 133 Golubovi, 157 Ždralovi, barske koke i droplje, 160 Šljuke i galebovi, 166 Čaplje i rode, 175 Labudovi, guske, patke, 181 Kako prepoznati divlju gusku?, 185 Kako prepoznati divlju patku?, 196 Kako prepoznati njorku?, 200 Pelikani i vranci, 207 Ptice grabljivice, 211 Jastrebovi, lešinari i orlovi, 212 Sokolovi, 237 Sove, 246 Pevačice, 254 Tajne ptičjih seoba, 261 DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA AFRIKA, 267 AZIJA, 281 SEVERNA AMERIKA, 296 JUŽNA AMERIKA, 303 AUSTRALIJA, 307 PERNATA DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA, 311 Azija, 312 Afrika, 312 Amerika, 314 Australija, Nova Gvineja, Novi Zeland, 316 Okeani i daleka ostrva, 319 GAJENJE I ZAŠTITA DIVLJAČI GAJENJE DIVLJAČI, 323 USTANOVLJENJE LOVIŠTA, 329 GAZDOVANJE LOVIŠTEM, 344 UTVRĐIVANJE BROJNOSTI DIVLJAČI U LOVIŠTU, 348 UREĐENJE LOVIŠTA ZA SITNU DIVLJAČ, 352 SPECIJALIZOVANA LOVIŠTA ZA FAZANE, 355 OGRAĐENA LOVIŠTA, 357 SAVREMENA PROIZVODNJA FAZANSKE DIVLJAČI, 360 NASELJAVANJE DIVLJAČI, 368 ZAŠTITA DIVLJAČI, 379 ŠTETA KOJU DIVLJAČ NANOSI ŠUMI, 390 ZAŠTITA POLJOPRIVREDNIH KULTURA OD DIVLJAČI, 397 POSLOVI U LOVIŠTU U TOKU GODINE, 399 BOLESTI DIVLJAČI, 404 O UZROCIMA NASTAJANJA BOLESTI DIVLJAČI, 404 BOLESTI DLAKAVE DIVLJAČI, 406 BOLESTI PERNATE DIVLJAČI, 418 TROVANJE DIVLJAČI, 425 BOLESTI DIVLJAČI KOJE SE MOGU PRENETI NA LJUDE (ZOONOZE), 426 GORANI - MLADI ZAŠTITNICI PRIRODE, 431 MEĐUNARODNA AKTIVNOST NA ZAŠTITI DIVLJAČI, 435 POPIS VRSTA - SRPSKI I LATINSKI NAZIVI, 441 INDEKS, 443 SADRŽAJ (drugi tom) EKOLOGIJA - PRIRODNJAČKA I SOCIOLOŠKA NAUKA, 14 LOVNI TURIZAM, 18 NACIONALNI PARKOVI JUGOSLAVIJE, 22 LOV - KORIŠĆENJE DIVLJAČI I NAČINI LOVLJENJA PLANIRANJE ODSTRELA, 28 Osnovi planiranja, 28 Zadaci pri planiranju odstrela, 29 Planovi odstrela pojedinih vrsta, 30 Prostorno planiranje, 31 VRSTE I NAČINI LOVA, 32 Lov oružjem, 33 Lov s psima goničima, 38 Običaji o skupljanju ulova, 42 Ostali načini lova, 42 Nedozvoljeni načini lova, 50 SOKOLARENJE, 51 DEJSTVO POGOTKA NA DIVLJAČ, 57 POSTUPAK S LOVINOM, 62 LOVAČKI TROFEJI, 71 OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE DIVLJAČI AMERIKE, 88 OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE AFRIČKE DIVLJAČI, 93 Lovačke izložbe, 96 Obrada trofeja, 97 Pregled najjačih trofeja, 98 PREPARIRANJE PTICA I SISARA, 105 Prepariranje ptica, 107 Prepariranje ptičjih jaja, 113 Prepariranje sisara, 114 Čuvanje dermoplastičnih preparata i zbirki, 117 Divljač kao umetnička pobuda, 118 LOVNA KINOLOGIJA OD ZVERI DO DOMAĆE ŽIVOTINJE, 123 MESTO PSA U KLASIFIKACIJI ŽIVOTINJA, 125 GENEALOŠKO STABLO PASA, 126 LOVAČKI PSI, 128 GAJENJE, NEGA I ISHRANA PASA, 130 OSNOVI OBUKE LOVAČKIH PASA, 140 JUGOSLOVENSKE RASE LOVAČKIH PASA, 149 STRANE RASE LOVAČKIH PASA, 156 JUGOSLOVENSKE RASE NELOVNIH PASA, 165 BOLESTI PASA, 169 Zarazne bolesti, 170 Parazitarne bolesti, 172 Nezarazne bolesti, 174 Tumori, 175 Priručna apoteka i odgovarajući lekovi, 175 Prva pomoć ozleđenom i obolelom psu, 175 Poremećaji u reprodukciji, 177 Zaštitne mere u lovačkim akcijama, 178 KINOLOŠKE ORGANIZACIJE, 179 Međunarodna kinološka federacija, FCI, 181 Kinološke organizacije u Jugoslaviji, 182 Ocenjivanje pasa na izložbama i utakmicama, 184 LOVAC I LOVAČKI PAS, 185 GRUPE PASA PO PRAVILNIKU JUGOSLOVENSKOG KINOLOŠKOG SAVEZA O STRUČNOM RADU, 188 SPISAK RASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI, 193 ORUŽJE, MUNICIJA I OPREMA ZA LOV OD KAMENA I KOPLJA DO VATRENOG ORUŽJA, 198 VRSTE I PODELA ORUŽJA, 202 Sačmarice, 204 Kuglare, 212 Kombinovano oružje, 217 Malokalibarsko oružje, 218 IZBOR LOVAČKOG ORUŽJA, 220 Sačmarice, 220 Kuglare, 221 DODACI LOVAČKOM ORUŽJU, 224 Dodaci za sačmarice, 224 Dodaci za kuglare, 225 ODRŽAVANJE LOVAČKOG ORUŽJA, 228 LOVAČKA MUNICIJA, 229 Municija za sačmarice, 229 Municija za kuglare, 231 VEŠTINA GAĐANJA, 233 Gađanje sačmaricama, 233 Gađanje kuglarama, 235 Gađanje glinenih golubova, 237 RUČNO VATRENO ODBRAMBENO ORUŽJE Š PIŠTOLJI I REVOLVERI, 239 Upotreba pištolji i revolvera u lovu, 242 LOVAČKI PRIBOR I OPREMA, 245 O BEZBEDNOM RUKOVANJU LOVAČKIM ORUŽJEM, 251 BALISTIKA, 257 Unutrašnja balistika, 257 Oznake i žigovi oružja, 258 Spoljna balistika, 260 Balističke tablice, 264 RAZVOJ DOMAĆE INDUSTRIJE LOVAČKOG ORUŽJA I MUNICIJE, 270 SPISAK RASA PASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI (prema Odluci od 26. 8. 1991.), 274 MEĐUNARODNI SAVET ZA GAJENJE, ZAŠTITU DIVLJAČI I LOV - CIC, 282 LOVAČKI SAVEZ JUGOSLAVIJE, 285 ZAKONODAVSTVO U LOVSTVU, 289 Zakonodavstvo u lovstvu nekih zemalja, 289 Zakoni o lovstvu Jugoslavije, 292 Kodeks lovaca i lovna etika, 295 Struktura lovačkih organizacija, 297 Normativna akta lovačkih organizacija, 298 OBRAZOVANJE U LOVSTVU, 301 Stručno osposobljavanje kadrova, 301 Stručno osposobljavanje lovaca, 303 LOVNA STATISTIKA, 304 Tabelarni prikazi statističkih podataka, 306 Loproduktivne površine, 307 Odstrel divliači, 308 Produkcija mesa, 309 PREGLED VAŽNIJIH LOVIŠTA I DIVLJAČI U NJIMA, 310 LOVNE SEZONE U JUGOSLAVIJI, 312 LOVAC U PRIRODI ZADOVOLJSTVA LOVA, 316 LOVAČKA ETIKA I LOVAČKI OBIČAJI, 319 PRVA POMOĆ U LOVU, 323 SNALAŽENJE U PRIRODI, 335 FOTO-KAMERA I KINO-KAMERA U LOVU, 341 LOGOROVANJE, 347 ISHRANA U PRIRODI, 352 SPREMANJE JELA OD DIVLJAČI, 370 DIVLJAČ I LOV U UMETNOSTI DIVLJAČ I LOV U LIKOVNOJ UMETNOSTI, 378 DIVLJAČ NA GRBOVIMA, HERALDIKA, 417 LOVAČKA FILATELIJA, 422 DIVLJAČ NA PLAKATU, 426 DIVLJAČ I LOV U LITERATURI, 429 KNJIGE O LOVSTVU NA JEZICIMA JUGOSLOVENSKIH NARODA 1777 - 1987, 441 LOVAČKI MUZEJI, ZBIRKE I IZLOŽBE, 447 REČNIK LOVAČKIH REČI I POJMOVA, 460 AUTORI POREKLO ILUSTRACIJA REGISTAR IMENA INDEKS Naslov: Velika ilustrovana enciklopedija lovstva 1 i 2, 2. dopunjeno izdanje Izdavač: Građevinska knjiga, Stylos Strana u boji: 940 Povez: tvrdi Pismo: Format: 24x33 cm Godina izdanja: 1991 ISBN: 86-395-0319-2

Enciklopedija lovstva sadrži sve najvažnije oblike delatnosti usmerenih ka moralnom i ekonomskom sređivanju odnosa između ljudi i divljači. Materijal je, iz praktičnih razloga, razvrstan na deset osnovnih grana, odabranih po naučnom i stručnom principu, tako da čitalac može da ih sagleda pojedinačno, ali i kao sastavni deo celine - lovstva, kao nauke o divljači, njenom očuvanju, gajenju i korišćenju. Enciklopedija je namenjena lovcima i radnicima u lovačkim udruženjima i organizacijama koje se bave lovstvom, ali takođe i svim dragim prijateljima prirode i divljači. Priroda, kao što se svakodnevno uveravamo, ne poznaje nikakve granice, a Šekspir veli da priroda najbolje uči životinje kako će da upoznaju svoje prijatelje. Mnoge vrste divljači su ugrožene, a neke od njih su na granici nestanka. Savesni lovci, koji su lov usvojili kao sportsku granu, uvažavaju sadašnju situaciju, pridržavaju se lovačke etike, poštuju zakone i propise i pomažu napore lovačkih organizacija, da se očuvaju fondovi divljači. Obično se kaže da što više čitaš više znaš, a što više znaš više vidiš. Iskusnim lovcima i radnicima u lovstvu je poznato da ukoliko lovac bolje poznaje divljač, utoliko je više ceni kao jedinku, vrstu i prirodno bogatstvo države. U lovu je to mnogo puta potvrđeno, a isto tako i u situacijama kada divljači treba priteći u pomoć - u vreme poplava, visokog snega, zimske oskudice hrane i dr. Jasno je da poznavanje divljači doprinosi jačanju odgovornosti čoveka prema divljači. Mnoge vrste divljači, posebno među pticama, liče jedna na drugu i treba dobro poznavati njihove odlike da bi se raspoznala vrsta o kojoj se radi. U ovoj enciklopediji čitalac će naći opise za svaku vrstu naše lovne divljači, a prikazana je i većina ostalih vrsta -ukupno 169 dlakave i 490 pernate. Opisi su dopunjeni velikim brojem slika u boji i drugim, što će korisniku knjige pomoći da brže i bolje raspozna vrstu za koju je zainteresovan. U drugom tomu enciklopedije prikazani su načini korišćenja divljači i aktivnosti lovaca i drugih prijatelja prirode i divljači - književnika, slikara, vajara i drugih koji su svojim umetničkim delima iskazali ljubav prema prirodi. SADRŽAJ (prvi tom) PRIRODA, DIVLJAČ I ČOVEK DIVLJAČ U SAVREMENIM ŽIVOTNIM ZAJEDNICAMA, 25 PORUKE IZ ISTORIJE LOVA, 32 OSNOVI LOVSTVA, 35 BIOLOGIJA DIVLJAČI RAZVRSTAVANJE DIVLJAČI, 42 EVROPSKA DIVLJAČ, 43 DLAKAVA DIVLJAČ, 44 Krupna divljač, 46 Sitna divljač, 97 Grabljivice, 111 PERNATA DIVLJAČ, 133 Poljske i šumske koke, 133 Golubovi, 157 Ždralovi, barske koke i droplje, 160 Šljuke i galebovi, 166 Čaplje i rode, 175 Labudovi, guske, patke, 181 Kako prepoznati divlju gusku?, 185 Kako prepoznati divlju patku?, 196 Kako prepoznati njorku?, 200 Pelikani i vranci, 207 Ptice grabljivice, 211 Jastrebovi, lešinari i orlovi, 212 Sokolovi, 237 Sove, 246 Pevačice, 254 Tajne ptičjih seoba, 261 DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA AFRIKA, 267 AZIJA, 281 SEVERNA AMERIKA, 296 JUŽNA AMERIKA, 303 AUSTRALIJA, 307 PERNATA DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA, 311 Azija, 312 Afrika, 312 Amerika, 314 Australija, Nova Gvineja, Novi Zeland, 316 Okeani i daleka ostrva, 319 GAJENJE I ZAŠTITA DIVLJAČI GAJENJE DIVLJAČI, 323 USTANOVLJENJE LOVIŠTA, 329 GAZDOVANJE LOVIŠTEM, 344 UTVRĐIVANJE BROJNOSTI DIVLJAČI U LOVIŠTU, 348 UREĐENJE LOVIŠTA ZA SITNU DIVLJAČ, 352 SPECIJALIZOVANA LOVIŠTA ZA FAZANE, 355 OGRAĐENA LOVIŠTA, 357 SAVREMENA PROIZVODNJA FAZANSKE DIVLJAČI, 360 NASELJAVANJE DIVLJAČI, 368 ZAŠTITA DIVLJAČI, 379 ŠTETA KOJU DIVLJAČ NANOSI ŠUMI, 390 ZAŠTITA POLJOPRIVREDNIH KULTURA OD DIVLJAČI, 397 POSLOVI U LOVIŠTU U TOKU GODINE, 399 BOLESTI DIVLJAČI, 404 O UZROCIMA NASTAJANJA BOLESTI DIVLJAČI, 404 BOLESTI DLAKAVE DIVLJAČI, 406 BOLESTI PERNATE DIVLJAČI, 418 TROVANJE DIVLJAČI, 425 BOLESTI DIVLJAČI KOJE SE MOGU PRENETI NA LJUDE (ZOONOZE), 426 GORANI - MLADI ZAŠTITNICI PRIRODE, 431 MEĐUNARODNA AKTIVNOST NA ZAŠTITI DIVLJAČI, 435 POPIS VRSTA - SRPSKI I LATINSKI NAZIVI, 441 INDEKS, 443 SADRŽAJ (drugi tom) EKOLOGIJA - PRIRODNJAČKA I SOCIOLOŠKA NAUKA, 14 LOVNI TURIZAM, 18 NACIONALNI PARKOVI JUGOSLAVIJE, 22 LOV - KORIŠĆENJE DIVLJAČI I NAČINI LOVLJENJA PLANIRANJE ODSTRELA, 28 Osnovi planiranja, 28 Zadaci pri planiranju odstrela, 29 Planovi odstrela pojedinih vrsta, 30 Prostorno planiranje, 31 VRSTE I NAČINI LOVA, 32 Lov oružjem, 33 Lov s psima goničima, 38 Običaji o skupljanju ulova, 42 Ostali načini lova, 42 Nedozvoljeni načini lova, 50 SOKOLARENJE, 51 DEJSTVO POGOTKA NA DIVLJAČ, 57 POSTUPAK S LOVINOM, 62 LOVAČKI TROFEJI, 71 OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE DIVLJAČI AMERIKE, 88 OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE AFRIČKE DIVLJAČI, 93 Lovačke izložbe, 96 Obrada trofeja, 97 Pregled najjačih trofeja, 98 PREPARIRANJE PTICA I SISARA, 105 Prepariranje ptica, 107 Prepariranje ptičjih jaja, 113 Prepariranje sisara, 114 Čuvanje dermoplastičnih preparata i zbirki, 117 Divljač kao umetnička pobuda, 118 LOVNA KINOLOGIJA OD ZVERI DO DOMAĆE ŽIVOTINJE, 123 MESTO PSA U KLASIFIKACIJI ŽIVOTINJA, 125 GENEALOŠKO STABLO PASA, 126 LOVAČKI PSI, 128 GAJENJE, NEGA I ISHRANA PASA, 130 OSNOVI OBUKE LOVAČKIH PASA, 140 JUGOSLOVENSKE RASE LOVAČKIH PASA, 149 STRANE RASE LOVAČKIH PASA, 156 JUGOSLOVENSKE RASE NELOVNIH PASA, 165 BOLESTI PASA, 169 Zarazne bolesti, 170 Parazitarne bolesti, 172 Nezarazne bolesti, 174 Tumori, 175 Priručna apoteka i odgovarajući lekovi, 175 Prva pomoć ozleđenom i obolelom psu, 175 Poremećaji u reprodukciji, 177 Zaštitne mere u lovačkim akcijama, 178 KINOLOŠKE ORGANIZACIJE, 179 Međunarodna kinološka federacija, FCI, 181 Kinološke organizacije u Jugoslaviji, 182 Ocenjivanje pasa na izložbama i utakmicama, 184 LOVAC I LOVAČKI PAS, 185 GRUPE PASA PO PRAVILNIKU JUGOSLOVENSKOG KINOLOŠKOG SAVEZA O STRUČNOM RADU, 188 SPISAK RASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI, 193 ORUŽJE, MUNICIJA I OPREMA ZA LOV OD KAMENA I KOPLJA DO VATRENOG ORUŽJA, 198 VRSTE I PODELA ORUŽJA, 202 Sačmarice, 204 Kuglare, 212 Kombinovano oružje, 217 Malokalibarsko oružje, 218 IZBOR LOVAČKOG ORUŽJA, 220 Sačmarice, 220 Kuglare, 221 DODACI LOVAČKOM ORUŽJU, 224 Dodaci za sačmarice, 224 Dodaci za kuglare, 225 ODRŽAVANJE LOVAČKOG ORUŽJA, 228 LOVAČKA MUNICIJA, 229 Municija za sačmarice, 229 Municija za kuglare, 231 VEŠTINA GAĐANJA, 233 Gađanje sačmaricama, 233 Gađanje kuglarama, 235 Gađanje glinenih golubova, 237 RUČNO VATRENO ODBRAMBENO ORUŽJE Š PIŠTOLJI I REVOLVERI, 239 Upotreba pištolji i revolvera u lovu, 242 LOVAČKI PRIBOR I OPREMA, 245 O BEZBEDNOM RUKOVANJU LOVAČKIM ORUŽJEM, 251 BALISTIKA, 257 Unutrašnja balistika, 257 Oznake i žigovi oružja, 258 Spoljna balistika, 260 Balističke tablice, 264 RAZVOJ DOMAĆE INDUSTRIJE LOVAČKOG ORUŽJA I MUNICIJE, 270 SPISAK RASA PASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI (prema Odluci od 26. 8. 1991.), 274 MEĐUNARODNI SAVET ZA GAJENJE, ZAŠTITU DIVLJAČI I LOV - CIC, 282 LOVAČKI SAVEZ JUGOSLAVIJE, 285 ZAKONODAVSTVO U LOVSTVU, 289 Zakonodavstvo u lovstvu nekih zemalja, 289 Zakoni o lovstvu Jugoslavije, 292 Kodeks lovaca i lovna etika, 295 Struktura lovačkih organizacija, 297 Normativna akta lovačkih organizacija, 298 OBRAZOVANJE U LOVSTVU, 301 Stručno osposobljavanje kadrova, 301 Stručno osposobljavanje lovaca, 303 LOVNA STATISTIKA, 304 Tabelarni prikazi statističkih podataka, 306 Loproduktivne površine, 307 Odstrel divliači, 308 Produkcija mesa, 309 PREGLED VAŽNIJIH LOVIŠTA I DIVLJAČI U NJIMA, 310 LOVNE SEZONE U JUGOSLAVIJI, 312 LOVAC U PRIRODI ZADOVOLJSTVA LOVA, 316 LOVAČKA ETIKA I LOVAČKI OBIČAJI, 319 PRVA POMOĆ U LOVU, 323 SNALAŽENJE U PRIRODI, 335 FOTO-KAMERA I KINO-KAMERA U LOVU, 341 LOGOROVANJE, 347 ISHRANA U PRIRODI, 352 SPREMANJE JELA OD DIVLJAČI, 370 DIVLJAČ I LOV U UMETNOSTI DIVLJAČ I LOV U LIKOVNOJ UMETNOSTI, 378 DIVLJAČ NA GRBOVIMA, HERALDIKA, 417 LOVAČKA FILATELIJA, 422 DIVLJAČ NA PLAKATU, 426 DIVLJAČ I LOV U LITERATURI, 429 KNJIGE O LOVSTVU NA JEZICIMA JUGOSLOVENSKIH NARODA 1777 - 1987, 441 LOVAČKI MUZEJI, ZBIRKE I IZLOŽBE, 447 REČNIK LOVAČKIH REČI I POJMOVA, 460 AUTORI POREKLO ILUSTRACIJA REGISTAR IMENA INDEKS Naslov: Velika ilustrovana enciklopedija lovstva 1 i 2, 2. dopunjeno izdanje Izdavač: Građevinska knjiga, Stylos Strana u boji: 940 Povez: tvrdi Pismo: Format: 24x33 cm Godina izdanja: 1991 ISBN: 86-395-0319-2

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Јанковић, Душан Наслов Два Илиндена : (1903-1941) / Душан Јанковић Врста грађе књига Језик српски Година 1976 Издавање и производња Београд : Народна армија, 1976 (Сплит : Војна штампарија) Физички опис 93 стр. : илустр. ; 17 cm Збирка Знамења партизанских застава ; 1 Напомене Библиографија: стр. [94]. Предметне одреднице Илинденски устанак 1903 Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Македонија УДК 949.717"1903" 940.53/.54(497.17)"1941/1945" COBISS.SR-ID 122541063 ilindenski ustanak Ilindanski ustanak Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Ilinden-Preobrazhenie-Krastovden-Rhodope Uprising.PNG Ilindanski ustanak (takođe Ilindensko-preobraženjski ustanak) je jedan od najvećih i najznačajnijih događaja u istoriji Makedonije i istoriji Bugarske. Vođen je protiv Osmanlijskog carstva, za oslobođenje Makedonije i Istočne Trakije i za stvaranje autonomne makedonske-odrinske države. Ustanak je počeo 2. avgusta u Makedonije i 19. avgusta 1903. godine u Istočne Trakije, na pravoslavni vjerski praznik Ilindan i Preobraženje. Ustanak je organizovala Tajna makedonska-odrinska revolucionarna organizacija (kasnije Unutrašnja Makedonska Revolucionerna Organizacija, skrađeno mak. i bug. VMRO). Najveći zamah ustanak je imao u Bitoljskom revolucionarnom okrugu. Ustanici su presijekli telegrafske i telefonske žice, napadali begovske kule i posjede i mjesne garnizone i porušili mostove. U prespanskom kraju napadnut je nahijski centar Nakolec, u demirhisarskom kraju napadnut je garnizon u selu Pribilci, u kosturskom kraju ustanici su napali asker u selu Višeni i gradove Klisuru i Nevesku. U lerinskom kraju bili su napadnuti Staro Neredski i Nidženski. U ohridskom kraju napadani su Malsija, Gorna Debarca, Dolna Debarca i Ortakol. Bilo je napadnuto i Kičevo. U prilepskom kraju najveća akcija je bila napad na selo Čanište. Kruševo je bilo oslobodeno napadom na kasarnu, poštu, zgradu opštine i druge objekte. U njemu je uspostavljena skupština od 60 članova. Proglašena je Kruševska Republika, prva republika na Balkanu u to vrijeme, a Nikola Karev (1877-1905) je izabran za njenog predsjednika. Formirana je skupština koja će da izabere republičku vladu. Članovi Vlade bili su makedonske, vlaške i albanske nacionalnosti[1] - Dinu Vangeli, Georgi Čače, Teohar Neškov, Hristo Ćurkčiev, Dimitar Sekulov i Nikola Balju. Vlada je izdala dokument pod imenom Kruševski manifest, koji je određivao ciljeve ustanka i organizovanje Makedonske države nakon ustanka. Turske vlasti su sprovele kontranapad, krenuvši na Smilevo, a zatim i na Demir Hisar. 10. avgusta 20.000 turskih vojnika pod komandom Bahtijar-paše opkolilo je Kruševo. Kruševski revolucionari, kojih je ukupno bilo 1200, zauzeli su odbrambene položaje. Bahtijar-paša je 12. avgusta pozvao ustanike da se predaju, ali oni su to odbili. Nakon bombardovanja grada, turski asker je sa svih strana ušao u Kruševo. U četi vojvode Pitu Gulija svi su izginuli. Štab, na čelu sa Nikolom Karevim, probio se niz turski kordon. Međutim, ustanici su pobijeđeni. Kruševska republika trajala je samo deset dana. Turci su zatim vršili odmazdu nad stanovništvom Kruševa. Sljedeća tri mjeseca još su tražili i ubijali ustanike po Makedoniji. Posljedice ustanka bile su tragične. Izgorjelo je 12.400 kuća, 70.836 ljudi je ostalo bez domova, iz Makedonije je izbjeglo 30.000 ljudi, bilo je ubijeno 8.816 ljudi, žena i djece. U Odrinskoj Trakiji ustanci postigli su određne uspehe ali ubrzo su turske vojske ugasili ustanak. Isto kao i iz Makedonije hiljade izbeglica iz Trakije našli su ubežište u Bugarskoj. Neuspjehom Ilindanskog ustanka, situacija u Makedoniji se znatno promijenila. U nju su dovođene efikasnije turske čete, a dolazile su i čete iz Srbije, Grčke i Bugarske, koje su sve tri željele sebi da priključe teritoriju Makedonije. U VMRO je došlo do raskola i pojavile su se dvije političke struje. Makedonski revolucionari koji su preostali bili su više usredsređeni na politiku nego da oslobođenje od turske vladavine. VMRO je oslabila i nije uspjela da se pretvori u samostalnu makedonsku vojsku koja bi se zalagala za nezavisnost Makedonije, kako je željela. U Makedoniji su ojačali tzv. vrhovisti, pristalice Vrhovnog makedonskog komiteta, političkog tijela koje je uspostavila Bugarska i koje je imalo za cilj pobugarenje stanovništva Makedonije i pripajanje tih oblasti Bugarskoj. Reference Makedonski članovi uprave identificirali su se, sukladno prevlađujućoj nomenklaturi tog vremena, kao "Bugari":"Беше наполно прав и Мисирков во своjата фундаментална критика за Востанието и неговите раководители. Неговите укажуваньа се покажаа наполно точни во послешната практика. На пр., во ослободеното Крушево се формира градска управа составена од "Бугари", Власи и Гркомани, па во зачуваните писмени акти не фигурираат токму Македонци...", Блаже Ристовски, "Столетиjа на македонската свест", Skopje, Kultura, 2001, str. 458. Vidi još VMRO Vrhovni makedonski komitet Istorija Makedonije

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Anđelko Anušić Žanrovi:: Domaći pisci, Drama, Istorijski Izdavač:: Službeni glasnik Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 268 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Zar da opet budem gonjen i lovljen, kao tamo što sam bio? Predstoji li mi i dalje život iz zasjede? I u ovom romanu Anđelko Anušić, aktuelni dobitnik prestižne Andrićeve nagrade za pripovetku, kao i u većini svojih proznih dela, bavi se pitanjem izbeglištva i prirode zla koje je obeležilo našu bližu istoriju. Pisan jednostavnim jezikom njegovi junaci su živopisno oslikani u surovim preobražajima njihovih (i naših) života. Život iz zasjede Anđelko Anušić(autor) Izdavač: Službeni glasnik Zar da opet budem gonjen i lovljen, kao tamo što sam bio? Predstoji li mi i dalje život iz zasjede? I u ovom romanu Anđelko Anušić, aktuelni dobitnik prestižne Andrićeve nagrade za pripovetku, kao i u većini svojih proznih dela, bavi se pitanjem izbeglištva i prirode zla koje je obeležilo našu bližu istoriju. Pisan jednostavnim jezikom njegovi junaci su živopisno oslikani u surovim preobražajima njihovih (i naših) života. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaći roman Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2021; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 266 str.; 978-86-519-2661-0; 2200 din Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Prikaz 01.10.21 Pečat Putovanje u nigdinu Najnoviji roman Anđelka Anušića govori o vremenu kada se već bila dogodila „Oluja“, a Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere Uprilikama u kojima se i naši klasici ređe i manje čitaju, pitanje je koliko je preostala čitalačka publika sačuvala pažnje za književne savremenike. To pitanje se pogotovu nameće kada je reč o autorima iza kojih već stoji, ostvareno, obimno književno delo. Anđelko Anđušić (1953) je, rečeno na starinski način, upravo plodan i istrajan pisac. Objavio je – da posegnemo za statistikom – sedamnaest pesničkih knjiga, osam zbirki pripovedaka, pet romana i nekoliko knjiga različitog žanra, počev od eseja i autobiografske proze do antologija. Ne samo obimom, posebnu pažnju zaslužuju dve njegove romaneskne tetralogije: Glasovi sa Granice (2016) i S Homerom u oluji (2018). Kako već ova dva naslova simbolično kazuju, Anušićeva trajna preokupacija je sudbina Srba Krajišnika, potomaka onih zemljodelaca što su jednom rukom obdelavali stečena imanja, dok su u drugoj vazda morali da drže pušku. Seobe, još od Čarnojevića, namenile su im ulogu evropskog predziđa spram Otomana. Na osnovu ovoga se dâ zaključiti kako je Anušić načinio izvesnu književnu „brazdu“ koja bi se – kao motivski i narativni zahvat – mogla, bez ikakvog doslovnog poređenja, smatrati i razmatrati kao ovovremena „nadopuna“ Seoba Miloša Crnjanskog. Nije nam, međutim, poznato da se takvog ispitivanja neko kod nas latio. Najnoviji Anušićev roman ide koji vremenski „korak“ dalje. Dogodila se „Oluja“, Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere. Tu, od te tačke, počinje novi zaplet. Po dolasku u Srbiju iz zavičaja izgnana porodica Hrvaćanin (nekad imenovana Ervaćanin, dok im, u ime bratstva i jedinstva, prezime nije „ispravljeno“), s ocem, starim partizanom i komunistom Lazarom na čelu, upućena je na Kosovo i Metohiju. Tu, u blizini Đakovice, dodeljeni su im kuća Srbina izbeglog u južnu Srbiju i njegovo imanje. U novim okolnostima, dok nastoje da se snađu, preživljavaju mahom od pomoći Crvenog krsta, s tim što se, ubrzo, kao i prethodni vlasnik kuće, suočavaju s neprijateljskom sredinom i zulumom prvih komšija, izvesne porodice Đerđeku. Opet valja da se brane „iz zasede“, svesni da je tu i vlast (milicija) pretežno u rukama inoplemenika. Anušićeva fabula se razgranava; nižu se novi zapleti. Narator, Lazarev sin Veljko, stupa u vezu s Fatmirom, dobija dve ćerke, da bi preduzimljiva i uticajna njegova nevenčana supružnica celu porodicu hitro preselila u ravnu Vojvodinu, pravac u Hrtkovce. Ponovo su u tuđoj kući – vlasnik je izbegli Hrvat – ali i okruženi popriličnim brojem zemljaka iz „starih krajeva“. Od daljeg reprodukovanja Anušićeve fabule ovde valja odustati. Spomenimo samo da se nižu mnogi događaji: veza s Fatmirom propada, ona odvodi decu na Kosovo; prisilno mobilisani Veljkov rođeni brat Vasilj biva obogaljen u borbi na Košarama; s novom ljubovcom Veselinkom Veljko odlazi put Holandije, da bi novo uhleblje pronašao kao vrtlar, čistač i vodič pasa u hotelu Bilderberg. Onom po kome je ime dobila tajanstvena grupa moćnika obično označena kao svetska vlada „u senci“. Stigao je, dakle, večiti izgnanik u blizinu vinovnika svekolikih nedaća u zavičaju, u Osterbek kraj Arnhema. Simbolično u predvorje Haga. Ukoliko čitaocu ovih redova sve to zazvuči odveć „skokovito“, da ne kažemo fantazmagorično, valja odmah napomenuti da su narativna zbivanja valjano motivisana, utemeljena na spletovima ubedljivih životnih sitnica i obrta što zvuče posve uverljivo. Roman je, kako se veli u kratkoj recenziji istaknutoj na njegovoj korici, zaista pisan jednostavnim jezikom. No ta jednostavnost ravna je verodostojnosti i životnosti. Anušić, u stvari, često „prevodi“ rečce i idiome podsećajući kako se šta nazivalo, i kako se govorilo u starom kraju (ne zapostavljajući ni srpsku Dalmaciju). Utoliko je i ovde reč o onoj jednostavnosti složenijoj od složenosti, kako je tu „jezičku situaciju pojasnio stari semiotičar Jurij Lotman. Pisac, naravno, koristi i druga narativna lukavstva. Kako njegov junak Veljko Hrvaćanin nije knjizi sklon, pismen čovek, partije s eruditnim nabojem narator pripisuje njegovom obrazovnom i životnom mentoru, izvesnom doktoru Bogunoviću. Pronicanje u logiku i mentalitet inozemaca severnjaka, Holanđana, već je nešto drugo. Anušićev junak to mora da doživi i proživi, da oseti na vlastitoj koži, iznova na još jednoj odbrambenoj liniji i granici. Jasno je, svakako, da je u odgovarajuće partije utkano i piščevo lično stanovište i saznanje. Ali to nije učinjeno ni na kakav napadan način. Anušić ne docira već pripoveda, i čini to uz postojano uvažavanje romanesknih uzusa. U narativnom toku ovog romana postoje i izvesne (mahom dozirano date) snovide partije. One su „tok“ podsvesnog života glavnoga junaka. Funkcionišu, pokadšto, kao simboličke najave budućih zbivanja ili kao naplavine nemirne savesti. Nekako paralelno s tim mučnim snovima teku prikazi pijanstava, junakove alkoholne omame shodno kojoj se i njegova svest, i doživljaj sveta izobličavaju. I nisu ta dva „toka“ nimalo slučajna već svrhovita. Kada, u završnici, junak biva potpuno nasukan, sâm u nimalo naklonjenoj mu tuđini, njegov jedini „prijatelj“ i zaumni sabesednik je izmišljeni Holanđanin Amstel – a zapravo marka poznatog piva. I to je tačka u kojoj se i sam junakov lik, baš kao i svekoliki dotadanji život, osipaju i krune u nigdinu, u besmisao… Drugim rečima, roman je poentiran tim halucinantnim prikazom stanja koje se ne može imenovati drugačije no kao bezizlaz. Što će reći da ni autorova vizija lutanja i prinudnih selidbi Krajišnika – makar simbolično data kroz sudbinu jedne porodice – nije nimalo optimistična. Zaseda i život na liniji, odbrambenoj a svejedno mnogostruko rizičnoj – uostalom su ključni simboli Anušićevog romana. Tvorevine koja, navodno, nastaje tako što njegov junak-stradalnik Veljko Hrvaćanin svoje zbitije kazuje izvesnom književniku u pero, pošto sam nije vičan da ga zabeleži. Iako sklon ovakvim metaknjiževnim narativnim igrama, Anđelko Anušić u romanu Život iz zasjede nije na njima odviše insistirao. Ono što je od te vrste „začina“ dato, uneto je s merom, bez prevelikog naglašavanja. Tako vazda biva kada naraciju oblikuje ruka iskusnog prozaiste, što Anušić belodano jeste. Ali i više od toga: po semantičkim zasadima pisac provokativan, opor, vičan oblikovanju implicitnih pitalica i problematizacija. Onih koje su umesne i književnoestetski najbolje. Pogotovu kada imaju „duplo dno“, što je u ovome romanu čest slučaj. Srba Ignjatović