Knjiga je u dobrom stanju .

Robert Mačamor REGRUT 1 Beli put, 2009. 300 strana. Najverovatnije nekorišćena. Pripadnica terorističke organizacije ne dopušta strancima da uđu u njen stan, jer bi oni mogli da budu policajci na tajnom zadatku ili agenti obaveštajne službe, ali njena deca dovode kući svoje drugare koji jurcaju na sve strane. Teroristkinja ne zna da je jedno od te dece ozvučilo sve prostorije u njenoj kući, napravilo kopije svih dokumenata iz njenog kompjutera i ukralo njen adresar. To dete radi za CHERUB. CHERUB agenti imaju između deset i sedamnaest godina. Žive u stvarnom svetu, provlače se ispod radara odraslih i skupljaju informacije zbog kojih kriminalci i teroristi završavaju u zatvoru. Zvanično, deca iz knjige Roberta Mačamora „Deca špijuni 1: Regrut“ ne postoje.

Mek povez, 115 stana, dimenzije 21x13 cm, 2000. godine izdaje BIGZ

Autor: Sandra Petrušić Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: broširan Format: 20 cm Godina izdanja: 2009 Roman `Taoci` ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za 2009. godinu! Svet Sofije Atanasijević, doktora filozofije, borca za ljudska prava i socijalno ugrožene ljude, ruši se onog momenta kada, prateći jutarnji program, uživo gleda smrt svoga muža, koji se kao prevodilac uglednog poslovnog čoveka našao u njegovom automobilu u koji je bila podmetnuta bomba. Tri godine nakon tog događaja junakinju zatičemo u njenom stanu u kojem je provela sve to vreme ne izašavši ni jednom na ulicu iz straha, gađenja, rezigniranosti prema spoljašnjem okruženju. Iako je želela da se povuče, da izgubi kontakt sa društvom punim laži i prljavštine, to ne uspeva. u njen stan, njenu oazu mira, upada naoružanio snajperista koji je upravo izvršio atentat na ministra ekonomije sa krova njene zgrade. Da li su taoci samo oni u koje je usmeren nišan plaćenih ubica, ili smo zapravo svi mi taoci jednog pogrešnog sistema vrednosti, društva s poremećenim emocijama i međuljudskim odnosima, postavlja pitanje Sandra Petrušić. U ovom romanu ima katarze, ali nema gorčine. Naprotiv, mnogo je humora u njemu, mnogo smeha, pravog, kakvog smo svi željni u životu i dok čitamo knjige.

Zapadno od pecosa - Zane Gray. Izdavac Otokar Kersovani 1985. Tvrd povez, 311 strana. Knjiga je iznutra u dobrom stanu, ali su korice u losem stanju, na unutrasnjosti zadnje korice nesto pise. Kljucne reci: knjiga, knjige, Zane Gray, zapadno od , pecos, zapad, strana sveta zane grej zane gray zane grey zan zene grin green kauboj kauboji divlji zapad rane zgrey zgray zgrej zane graj zene zana zena knjizevnost popularna beletristika roman romani knjiga knjige zen grej zan grej zen graj zan graj

Leto je, doba godišnjih odmora. Pusto Oslo zahvatio je talas tropskih vrućina. U jednom stanu nedaleko od groblja Hrista Spasa voda probija kroz tavanicu pravo u šerpu s krompirima, stvarajući crne grumuljice u kipućoj vodi. Za to vreme viši inspektor Hari Hule – pijan, napušten i verovatno otpušten – spava na podu svog stana u Sofijinoj ulici. Uporno ali neuspešno pokušavajući da razotkrije višeg inspektora Toma Volera kao ubicu, izdao je sve koji mu nešto znače. Nakon četiri nedelje odsustva, Hari ne očekuje da će mu ikada biti dodeljen ma kakav nov slučaj. A onda se pojavljuje leš devojke sa odsečenim prstom i Harija budi poziv načelnika Odeljenja za krvne delikte. Hari će u toj poslednjoj istrazi morati da sarađuje s jedinim inspektorom koji nikad ne ide na odmor: Tomom Volerom. A najavljen je porast temperature u narednim danima. „Nesbe se još jednom pokazao kao suvereni majstor žanra. Vešto ispričano sa iznenađujućim ishodom.“ Ole Jakob Hul, Adreseavisa „Nesbe nam još jednom predstavlja roman pun obrta i elegantno povezanih paralelnih tokova. Za svaku pohvalu.“ Morten Abrahamsen, VG (Norveška) „Neverovatno uzbudljiv roman koji nudi sve odlične sastojke kriminalističkog žanra.” Lars Helge Nilsen, Bergens Tidend e (Norveška) „Kloni se ove knjige ako imaš posla ili važnih dogovora. Nećeš je ispustiti iz ruke sve dok ne saznaš ko...“ Lejf Ekle, Norveška državna televizija Povez knjige : broširani Strana : 448 Format : 13x20 mm Pismo : latinica

Šarlot Rougan - BRODOLOM malo zakrivljena rikna, kao na slici Grejs Vinter ima dvadeset dve godine. Na svadbenom putovanju postaće udovica koja će morati da stane pred preki sud života. U leto godine 1914. Grejs se u Londonu krišom udaje za Henrija Vintera s nadom da će njena bogata porodica ipak prihvatiti njihov brak. Na povratku kući, u Ameriku, brod kojim plove je oštećen eksplozijom i tone. Žrtvujući svoj život Henri uspeva da voljenoj supruzi obezbedi mesto u čamcu za spasavanje. Dok malobrojni srećnici u čamcu posmatraju kako pučinom plutaju ostali brodolomnici koji se grčevito bore da se zadrže na površini, ubrzo shvataju da je za opstanak nekih neophodno da drugi umru. Izgubljeni usred Atlantika, sa zalihama namirnica i vode koje brzo nestaju, preživeli počinju bitku za opstanak. Da bi opstali moraju da odaberu nekoga ko će da ih vodi kroz sva iskušenja. Ubrzo će se naći u vrtlogu spletki nemilosrdanog ali iskusnog mornara i tajanstvene starije gospođe koja je začuđujuće ubedljiva. Grejsina sudbina zavisi od toga kome će se prikloniti i ona je svesna da mora iskoristiti svaku moguću prednost. Sećajući se neobičnih okolnosti u kojima je upoznala Henrija i razmišljajući o novom životu za koji je mislila da je pred njom, Grejs mora da odluči koja će biti cena njenog preživljavanja. „Ne mogu da zamislim čitaoca koji bi otvorivši ovu knjigu odlučio da odustane od nje. Veliko je osveženje pročitati jednu knjigu koja je ambiciozna a nije komplikovana, u kojoj autorka tako dobro vlada svojom materijom – pravi majstor svog zanata. Izvanredno vođena i potpuno uverljiva priča.“ – Hilari Mantel „Opčinjavajuće i izvanredno štivo zbog kojeg ćete probdeti celu noć. Vrhunsko pripovedačko umeće potpuno je vezalo moju pažnju od početka do kraja priče.“ – Tim O’Brajen „Ovaj roman osvaja čitaoca pričom koja je književno uzbudljiva i egzistencijalno surova. Pročitala sam knjigu u jednom dahu.“ – Ema Donahju, autorka romana Soba k400+

Laguna, 2013. 278 strana. Veoma očuvana. Grejs Vinter ima dvadeset dve godine. Na svadbenom putovanju postaće udovica koja će morati da stane pred preki sud života. U leto godine 1914. Grejs se u Londonu krišom udaje za Henrija Vintera s nadom da će njena bogata porodica ipak prihvatiti njihov brak. Na povratku kući, u Ameriku, brod kojim plove je oštećen eksplozijom i tone. Žrtvujući svoj život Henri uspeva da voljenoj supruzi obezbedi mesto u čamcu za spasavanje. Dok malobrojni srećnici u čamcu posmatraju kako pučinom plutaju ostali brodolomnici koji se grčevito bore da se zadrže na površini, ubrzo shvataju da je za opstanak nekih neophodno da drugi umru. Izgubljeni usred Atlantika, sa zalihama namirnica i vode koje brzo nestaju, preživeli počinju bitku za opstanak. Da bi opstali moraju da odaberu nekoga ko će da ih vodi kroz sva iskušenja. Ubrzo će se naći u vrtlogu spletki nemilosrdanog ali iskusnog mornara i tajanstvene starije gospođe koja je začuđujuće ubedljiva. Grejsina sudbina zavisi od toga kome će se prikloniti i ona je svesna da mora iskoristiti svaku moguću prednost. Sećajući se neobičnih okolnosti u kojima je upoznala Henrija i razmišljajući o novom životu za koji je mislila da je pred njom, Grejs mora da odluči koja će biti cena njenog preživljavanja. „Ne mogu da zamislim čitaoca koji bi otvorivši ovu knjigu odlučio da odustane od nje. Veliko je osveženje pročitati jednu knjigu koja je ambiciozna a nije komplikovana, u kojoj autorka tako dobro vlada svojom materijom – pravi majstor svog zanata. Izvanredno vođena i potpuno uverljiva priča.“ – Hilari Mantel „Opčinjavajuće i izvanredno štivo zbog kojeg ćete probdeti celu noć. Vrhunsko pripovedačko umeće potpuno je vezalo moju pažnju od početka do kraja priče.“ – Tim O’Brajen „Ovaj roman osvaja čitaoca pričom koja je književno uzbudljiva i egzistencijalno surova. Pročitala sam knjigu u jednom dahu.“ – Ema Donahju, autorka romana Soba

Rad, Bg, 1976. mek povez, 202 str. Zbirka pripovjedaka poznatog crnogorskog književnika Nikole Lopičića po izboru Mila Kralja. knjiga je očuvana i kompletna Nikola Markišin Lopičić, profesor i književnik (1909-1945) REDAKCIONI ODBOR O poslednjim trenutcima života Nikole Lopičića, istaknutog prosvetnog radnika i književnika malo se zna. Njegova htenja, nade, život, neutvrđenog datuma poslednjeg ratnog proleća u ustaškom mučilištu Lepoglava, presekao je zahvat zločinačke kame (ili sekire). Ni za njegov grob se nikada nije saznalo, niti za pretrpljene muke i kako je zapisao hroničar: “Ne zna se o čemu je razmišljao u poslednjim trenutcima ispred pogubljenja i šta je govorio. Možda su tada kroz njegovu svest, u njegovoj pesničkoj mašti, defilovali seljaci iz okoline Cetinja, koje je socijalistička revolucija, za čiju je pobedu Punja (tako su ga prijatelji najčešće nazivali), dao život, zauvek oslobodila bede i gladi...” Možda su se vraćala sećanja “za katedrom”, ili zabrinutost da li će ga preživeti njegova pisana reč. Možda... Trebalo je da prođe mnogo vremena nakon njegove prerane smrti, da se Punja otrgne od zaborava. “Taj negdašnji zaborav ličnosti i dela Nikole Lopičića, kako je zapisao J. Petričević, podstakao je A. Ivanovića, pesnika, koga je za života popularnost zaobišla, da napiše “Žalbu mrtvom drugu”. “... Sa mnom druguje jedino munja, vjetar i kiša i magla siva. Zaboravili su davno, Punja, i tebe mrtva i mene živa...” Stihovi pesnika bili su opomena da se otrgne od zaborava delo Nikole Lopičića (koji za života nije video osim nekoliko pripovedaka i roman “Seljaci”), da mu poshumno objave dela: “Domaće ognjište”, “Na kamenu”, “Glad i kamen”, “Ne diraj palmu”, dok je dramski opus “Na katedri”, ostao u rukopisu. “Ovaj vrsni pripovjedač, kasnije romansijer, još uvijek je malo poznat jugoslovenskoj javnosti... o njemu se pisalo više kao o žrtvi rata nego kao o piscu koji je iza sebe ostavio ako ne opsežno, a ono značajno djelo”, zapisao je književnik Janko Đonović. Još u đačkim danima, kroz literalnu družinu “Skerlić”, Nikola Lopičić počeo je da se iskazuje na književnom planu, da bi se ubrzo pojavio u časopisima “Mladost” i “Venac” kao sledbenik tzv. socijalne literature. Tad mu izlazi iz štampe i roman “Seljaci” u izdanju SKZ (Srpske književne zadruge), za kojeg je recenziju napisao Ivo Andrić, a Isidora Sekulić i Veljko Petrović predložili za nagradu Srpske akademije nauke (do koje nikad nije došlo zbog autorovog naprednog orijentisanja). Nikola Punja Lopičić rođen je 1909. godine u Podgorici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je na Cetinju. Studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Diplomirao je 1934. godine. Posle diplomiranja postavljen je za suplenta gimnazije u Podgorici, da bi ubrzo zatim bio premešten u banjalučku gimnaziju, a nešto kasnije i za Split. U gradu pod Marjanom našao je svoj mir – trenutno: položio je profesorski ispit i osnovao porodicu. Uživao je ogroman autoritet ne samo u prosvetnom zavodu u kojem je predavao, već i u građanstvu, naročito među naprednim intelektualcima. Uoči aprilskog rata 1941. godine mobilisan je u vojsku. Kapitulaciju je doživeo u Sarajevu. Uspeo je da izbegne zarobljeništvo i da se vrati u Split, gde mu se nalazila supruga. Bilo je to u danima proklamovanja tzv. NDH i uspostavljanja ustaške strahovlade. Tu mu videlo se, nije bilo života. Uz pomoć napredno orijentisanih kolega i prijatelja, jedva je uspeo da sačuva glavu i pobegne. Put ga je doveo na Cetinje, gde su se uveliko vršile pripreme za narodni ustanak. U međuvremenu, po nalogu okupatorskih vlasti, pozvao ga je predstavnik tzv. Prosvetnog odelenja da se prihvati službe profesora cetinjske gimnazije. Ponudu je kategorički odbio, iako nije imao uslova za život (majka, brat i sestra). Ustanički dani 1941. godine zatekli su ga na Cetinju. Kao i većina intelektualaca rodoljuba u gradu pod Lovćenom, izjasnio se za NOP. Ilegalno je radio sve do početka 1942. godine, kada je uhapšen. Ubrzo je interniran u koncentracioni logor Kavaja, zatim Klos u Albaniji, a početkom 1943. godine u logor Kolfjorito u Italiji. Osmog septembra 1943. godine oslobodio se ropstva i krenuo na sever prema Apeninima. Čuvan od italijanskih antifašista, u međuvremenu stupa u vezu sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta koji su mu omogućili povratak u domovinu. Krajem 1943. godine stigao je u Zagreb s namerom da se prebaci na slobodnu teritoriju. Odmah je uspostavio vezu sa prijateljima NOP i uključio se u rad grupe antifašista intelektualaca, kojom je rukovodio dr Vladimir Čaldarović. (Ova grupa ilegalno se sastajala u stanu pesnika i publiciste Ante Boglića, gde su im poveravani zadaci u ilegalnoj borbi. Dolazak Nikole i Blaža Lopičića u Zagreb, živo je zainteresovao kvislinge Sekulu Drljevića i Savića Štedimliju. Nastojali su da ih angažuju na svojim antinarodnim projektima ucenjujući ih ustaškim represalijama. Kao i njegov brat Blažo i Nikola je energično odbio ponudu. Pošto su mu ustaški agenti već bili za petama, Nikola je rešio da što pre pređe na slobodnu teritoriju. Iz Boglićevog stana, s bratom Blažom i grupom antifašista intelektualaca, krenuo je prema Savi. “Veze” međutim nije bilo, pa su se ponovo vratili u Zagreb. Po povratku, svi su uhapšeni (poznata provala) i sprovedeni u ustaški zatvor u Savskoj cesti... Odatle je vodio samo jedan dobro poznati put... u smrt. (M.B.) ********* LOPIČIĆ Nikola, (Podgorica 1909 – Lepoglava 1945), književnik. Gimnaziju završio na Cetinju a Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je profesor gimnazije u Bijeljini, Podgorici, Splitu i Sarajevu. Kao pripadnik NOP-a od 1941. godine, uhapšen je na Cetinju i interniran u Albaniju a zatim u Italiju. Poslije puštanja iz logora, došao je u Zagreb, gde je ponovo uhapšen, odveden u zatvor u Lepoglavu i tamo strijeljan. Pisao je pjesme, pripovetke i prikaze. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. Djela: Seljaci (Beograd 1939).), Domaće ognjište (Beograd 1951), Na kamenu (Cetinje 1953.), Glad i kamen, izbor (Titograd, 1965), Ne diraj palmu (Cetinje 1972), Brazde u kamenu (Beograd 1976). U njegovoj zaostavštini ostale su dvije drame: Na katedri i Serdar, roman Tuđinac i drugi tekstovi.

Branko Ćopić Orlovi rano lete Tvrdi povez Edicija Lastavica Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.