"U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Čitaj dalje

"U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje).

Voz M "U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana. Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Prikaži više

„U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana. Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. Vladislav Bajac „Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Funky Business kapital igra kako talenat svira Jonas Riderstral, Kjel A. Nordstrom Autori, uvek u crno odeveni i glatko izbrijani švedski profesori iz stokholmske Škole za ekonomiju, poznati su po tome da svojim studentima ne drže predavanja ni seminare, već gigove - svojevrsne zabavnopoučne predstave.Knjigom Funky Business dvojica autora predočila su istinski manifest novoga poslovnog doba, gramatiku i popis recepata uspešnosti, u medijima već epski opevane, nove ekonomije. Knjiga, koja se u dve godine postojanja još drži u prvih pet na top-lestvici najčitanijih magazina Financial Times, do sada je doživela dvadeset i osam izdanja na dvadeset i pet jezika. Funky Business, Nordstrom Kjel & Riderstral Jonas Funky Business (u podnaslovu: `Kapital igra kako talenat svira`), delo je u Evropi prodato u preko milion primeraka, a okarakterisano i kao `manifest novog poslovnog doba` , `Biblija moderne poslovne filozofije` (Red Magazine), kao i delo koje je `plod obimnog istraživanja, knjiga duhovita i inteligentna, koja vam nudi obilje provokativnih ideja` (Business Voice). Autori Funky Business-a su dva švedska doktora nauka mlađe generacije. Nordstrom radi u Institutu za međunarodno poslovanje pri Ekonomskom fakultetu u Stokholmu, a Riderstrale je zaposlen u Centru za više studije rukovođenja na Ekonomskom fakultetu u Stokholmu. Osnovni postulat ove knjigeje da nam sledi, ni manje ni više, nego `treća revolucija mozgova` u kojoj da biste `preživeli i uspeli, morate da se naoružate najsmrtonosnijim oružjem - znanjem` i u kome `tržište - dominantna institucija sadašnjice, nije zamena za odgovornost, već mehanizam za odvajanje efikasnog od neefikasnog`. Autori Funky business-a smatraju da je osnovno sredstvo proizvodnje malo, sivo i teži oko 1,3 kilograma - ljudski mozak, dakle, a da je novi hladni rat koji je pred nama još suptilniji. U njemu, naime, ratuju - mozgovi s mozgovima. Autori bitan aspekt pobede u novoj tržišnoj utakmici vide u znanju, koje je `novo bojno polje za države, kompanije i pojedince`. Nordstrom i Riderstrale predviđaju da bi naši domovi uskoro mogli da postanu hramovi virtualne realnosti, ispunjeni raznim napravama., `kao Gejtsov, možda, samo manji`, a promene vide svuda, pre svega, u porodici, istićući da su tokom šezdesetih, američki očevi sa svojom decom razgovarali u proseku 45 minuta dnevno, a danas - samo šest. Oni navode i sledeći podatak: Kada je Stokke u Francuskoj pokrenuo prodajnu kampanju za dečju stolicu `trip-trap`, otkrio je da francuske porodice više ne ručavaju zajedno. Rešenje za novonastalu situaciju u svetu biznisa, ali i na svakom tržištu, pa i na onom koje postoji u kapilarnim društvenim strukturama, autori vide u totalnoj inovaciji, koja se odnosi na inoviranje novim strategijama, brzinom, pameću, istićući da `niko nema monopol nad kreativnošću, pa ni Majkrosoft`. Društvo je postalo `zavisno od brzine, a svi mi živimo - uživo`, kažu Nordstrom i Riderstrale i rešenje vide samo u tome da se kapital natera da igra po našem modelu, insistirajući da `kapital igra kako talenat svira` i napominjući da `prosek nikada ne pobeđuje`. Izgleda da je `tešiteljskoj ekonomiji` i reinterptretiranju Marksa i društva onako kako je kome tog trenutka odgovaralo - napokon odzvonilo. Srećom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka NESANICA, 18. knjiga, Komična jednočinka, ćirilica, 40 str, 20 cm, Na kraju knjige zajednička fotografija: urednik Petar Krdu i Ežen Jonesko u jednom razgovoru u Parizu 9. septembra 1991. godine Ežen Jonesko (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu) je bio francuski i rumunski dramski pisac. Njegovo ime po rođenju bilo je Euđen Jonesku. Rođen je u Slatini u Rumuniji, 26. novembra 1909. godine, a umro je u Parizu, 28. marta 1994. godine. Smatra se jednim od presudnih ličnosti za utemeljenje pravca „Teatar apsurda“. U dramskom radu, pored humora kao građu, je koristio apsurdnost i usamljenost ljudske egzistencije. Pored plodnog i značajnog dramskog rada, napisao je nekoliko pripovijedaka i eseja. Najznačajnije drame koje je Jonesko napisao su: „Ćelava pjevačica“ (1950. godine), „Lekcija“ (1951. godine), „Stolice“ (1952. godine), „Nosorog“ (1959. godine), „Kralj umire“ (1962. godine), „Šetnja po vazduhu“ (1963. godine) i „Makbet“ (1972. godine). Lični život Ežen Jonesko je rođen 1909. godine u Rumuniji, u porodici koja se često selila. Djetinjstvo je proveo na relaciji Rumunija-Francuska. Njegov otac je bio advokat. Roditeljima je bilo stalo do njegovog kvalitetnog školovanja, kako bi izabrao zanimanje koje bi mu omogućilo pristojan život. Sa tri godine imao je želju da postane prodavac vrućih kestena, a onda je želio da postane oficir, pa ljekar. Kada je u odraslim godinama sumirao svoje dječačke ambicije i želje došao je do zaključka kako je zapravo čitavo vrijeme htio da radi poslove koje imaju bilo kakve veze sa literaturom. Već od najmlađih dana mnogo ga je privlačilo pozorište, pa je u vezi s tim Ežen izjavio: „Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smijali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htjela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv – bio sam prikovan, očaran, gotov!“ Nakon što su mu se roditelji razveli svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. U Bukureštu je studirao francuski jezik, književnost i filozofiju. Nakon studija je boravio u Parizu, gdje je otkrio veliku ljubav prema teatru. Jonesko se u Francuskoj smatra najvažnijim dramskim piscem nakon Drugog svjetskog rata. Isto tako, u njegovoj rodnoj Rumuniji važi za jednog od najvećih dramatičara. Njegova opsesija prema pozorištu trajala je cijeli život. Svoje prve pozorišne komade napisao je pedesetih godina prošlog vijeka, prvobitno na rumunskom, a zatim na francuskom. Godine 1936. se oženio, te je iz ovog braka rođena njegova ćerka kojoj je posvetio veliki broj priča za djecu. U Francuskoj se konačno nastanio 1942. godine. Francusko državljanstvo je dobio 1950. godine. Tu je objavio svoje prvo djelo, dramu „Ćelava pjevačica“, 1950. godine, koja mu je donijela jedno od vodećih mjesta među piscima avangardnog teatra. Zatim je napisao i objavio i druge apsurdne drame, kao i neka djela koja imaju politički karakter. Takva je bila njegova drama koju je objavio 1958. godine „Nosorog“. Njegov dramski rad zasnivao se na dramama koje su prožete dubokim razmišljanjima o grijehu, jeziku i smrti. Cijeli život je bio podvojen između francuske i rumunske kulture, njihovih jezika, vrijednosti i društvenih običaja, između očeve i majčine zemlje Francuske, za kojom je čeznuo kada je bio daleko od nje. Iako je najčešće pisao na fracuskom jeziku, najveća priznanja je dobio kao rumunski pisac. Tokom posljednjih godina života usmjerio se na druge žanrove u pisanju, kao što su autobiografije i romani. Svjetsku slavu je stekao na svojim dramama. Ežen Jonesko je umro 1994. godine u 86. godini života, u Parizu gdje je i sahranjen.

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine / Milan Bulajić Beograd 1988./1989. Tvrd povez, zaštitni omotom, ilustrovano 891 + 953 + 656 + 785 strana + strane sa fotografijama. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; knjige su veoma dobro očuvane. Iz sadržaja: KNJIGA I Predgovor Vladimira Dedijera SCRIPTA MANET, autorova „Pristupna besjeda” Ustaški ministar dr Andrija Artuković — Ustaško-klerofašistički rad na razbijanju Jugoslavije između dva rata, Artukovićeva Ekstradicija iz Francuske i suđenje u Beogradu 1936, NDH kao genocidna tvorevina, Prvi zahtev Vlade FNRJ za izručenje Andrije Artukovića i odluka američkog suda iz 1959. da se izručenje odbija, Suđenje Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961, Drugi zahtev Vlade SFRJ da se Artuković izruči Jugoslaviji I odluka američkog suda o njegovoj ekstradiciji iz 1984. Analitička dokumentacija za optužnicu protiv Andrije Artukovića — Odluka o proglašenju Artukovica za ratnog zločinca iz 1945. Optužnice iz 1951, usklađena optužnica iz 1984. i dopune optužnice iz 1985, Optužnica iz 1986, Ustaški zločini genocida nad Srbima u Hrvatskoj, Zločini genocida nad Srpskom pravoslavnom crkvom, Zločini genocida nad Srbima U Hercegovini, Bosni i Sremu. KNJIGA II Zločini genocida nad Jevrejima i Romima, Sistem koncentracionih logora Jasenovac, Masovno ubijanje dece — najteži oblik ustaških zločina genocida. Zagrebački proces Andriji Artukoviću 1986. godine — istražni postupak, Glavna rasprava, Pitanje kvalifikacije krivičnih dela Andrije Artukovića i izostavljanje krivičnog dela genocida, Žalbe pravnih zastupnika i stavovi viših sudskih instanci, „Krunski svedok” optužbe Bajro Avdić i njegovi lažni iskazi pred sudom, Ustaški zločini genocida na području Vrginmosta i Gline, Pokolj Srba u pravoslavnoj crkvi u Glini i odgovornost Andrije Artukovića za zločine genocida na ovom području, Nalazi Državne komisije za utvrđivanje zločina o odgovornosti Andrije Artukovića za zločine na području Vrginmosta i Gline, Zločini genocida na Kordunu i Baniji. Vatikan i NDH — O odgovornosti hrvatske katoličke crkve i nadbiskupa Alojzija Stepinca, Stav Vatikana prema Jugoslaviji u toku rata, Misija njujorškog biskupa Spelmana, Stepinčev odnos sa Svetom stolicom i njegova poseta Vatikanu, Vrhovni sud Hrvatske utvrđuje Stepinčevu odgovornost, Zavod sv. Jeronima u Rimu kao sklonište ustaških zločinaca posle rata. Umesto zaključka: Poziv na dijalog i utvrđivanje istorijske istine. KNJIGA III-IV Zavera ćutanja i traganje za istinom. Optužujem. Istorijska paralela: 1914-1941. Pitanje odgovornosti pravosudnih i drugih institucija SFRJ u slučaju suđenja Andriji Artukoviću. Ustaški genocid kao tabu-tema. Zaštita zločinaca. Nalazi u arhivama Ujedinjenih nacija, Međunarodnog Crvenog krsta i drugim arhivskim zbirkama u svetu. Od „prebrojavanja” žrtava kao tabua do „igre brojeva” i navodne „pogibeljomanije”. Propast Nezavisne države Hrvatske, Spasavanje zločinaca, bekstvo Andrije Artukovića i uloga zapadnh saveznika. Poslednji dani Andrije Artukovića u Zagrebu 1987—1988. Bajro Avdić — „krunski svedok” na zagrebačkom procesu Andriji Artukoviću. Logori Gospić, Jadovno, Pag I Jasenovac. Ustaški zločini u Lici, na Kordunu, u Slavoniji i Bosni. Zašto nije napadan logor Jasenovac? Jasenovac i Andrija Hebrang. Vatikan i Nezavisna država Hrvatska prema dnevniku Đuzepea Masučija. Nova istraživanja, novi odgovori, nova pitanja. Do sada nepoznata dokumenta i svedočenja iz stranih i naših arhiva.

VLADIMIR STAMENKOVIĆ POZORIŠTE U ZENITU - odabrane kritike: 1956-2005 Izdavač - Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd Godina - 2005 188 strana 24 cm ISBN - 86-80629-33-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: Ujedinjujući činilac Čežnja za izbavljenjem (» Mačka na usijanom limenom krovu« Tenesija Vilijamsa u Beogradskom dramskom pozorištu) Tragična groteska (» Čekajući Godoa« Samjuela Beketa u Ateljeu 212 ) Osmatranje istorije (» Majka Hrabrost i njena deca« Bertolta Brehta u Beogradskom dramskom pozorištu) Ostvaren pesnikov san (» Tit Andronik« Vilijama Šekspira u Kraljevskom Šekspirovom pozorištu iz Stratforda ) Oživljavanje pozorišta (» Stolice« Ežena Joneska u Ateljeu 212) Tragedija grada Gilena (» Poseta stare dame« Fridriha Direnmata u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Istorijska drama, drama egzistencije (» Dantonova smrti Georga Bihnera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Ismevanje američkog sna (» Ko se boji Virdžinije Vulf« Edvarda Olbija u Ateljeu 212) Koreni modernog teatra (» Kralj Ibi ili Poljaci« Alfreda Žarija u Ateljeu 212) Lir u čekanju Godoa (» Kralj Lir« Vilijama Šekspira u Kraljevskom Šekspirovom pozorištu iz Stratforda) Živa tradicija (» Život je san« Pedra Kalderona de la Barke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Cena čovečnosti (» Tomas Mor« Roberta Bolta u Narodnom pozorištu) Tragikomedija pobune (» Tango« Slavomira Mrožeka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Samo eksperiment (» Proganjanje i ubistvo Žan-Pol Mara kako ih prikazuje glumačka trupa azila u Šarantonu pod vođstvom markiza De Sada« Petera Vajsa u Ateljeu 212) Bez poetskog sjaja (» Balkon« Žana Ženea u Ateljeu 212) U bunilu stvarnosti (» Henrik IV« Luiđija Pirandela u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Osluškujući život (» Junona i paun« Šona O' Kejsija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Verni duhu originala (» Zli dusi« F. M. Dostojevskog u Narodnom pozorištu) Dokument o novom svetu (» Koca« Ceroma Ragnija i Džemsa Radoa u Ateljeu 212) Novi realizam (» Rano jutro« Edvarda Bonda u Ateljeu 212) Ponovo u rusoovskom snu (Opereta« Vitolda Gombroviča u Ateljeu 212) Zaraženi slobodom (» Zločin i kazna« F. M. Dostojevskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Zrno ludosti, zrno mudrosti (» Buba u uhu« Žorža Fejdoa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Puritanci i ljubavnici (> Crnina pristaje Elektri« Judžina O'Nila u Narodnom pozorištu) Maska kao utočište (» Purpurno ostrvo« Mihaila Bulgakova u Ateljeu 212) Trijumf skepticizma (» Tom Pejn« Pola Fostera u Ateljeu 212) Velika šala (» Mandragola« Nikola Makijavelija u Narodnom pozorištu) Prelomno tumačenje (» Pokondirena tikva« Jovana Sterije Popovića u Srpskom narodnom pozorištu) Talas života (» Molijep« Mihaila Bulgakova u Ateljeu 212) Otrovni šarm buržoazije (» Kod lepog izgleda« Edena fon Horvata u Ateljeu 212) Ironična travestija (» Dundo Marojek Marina Držića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Traganje za dušom (» Sumrak« Isaka Babelja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Večiti stranac (» Majka« Stanislava Vitkjeviča Vitkacija u Ateljeu 212)   Okrutna ironija (» Večeras improvizujemo« Luiđija Pirandela u Beogradskom dramskom pozorištu) Nemačko pojačanje (Sofoklova » Elektra“ u Teatru a. d. Rur iz Milhajma) Sterija, naš savremenik (» Rodoljupci« Jovana Sterije Popovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Dečja tragedija (» Buđenje proleća« Franka Vedekinda u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Kraj utopije (» Oluja« Vilijama Šekspira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Startna pozicija (» Baal« Bertolta Brehta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Iz tuđine (» Na letovanju« Maksima Gorkog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Život je san (» Pozorišne iluzije« Pjera Korneja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Saglasnost sa sudbinom (» Zločin i kazna« F. M. Dostojevskog u Bitef teatru) Glumac umire (» Garderober« Ronalda Harvuda u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Dodir lepote (» Marija Stjuart« Fridriha Šilera u Ateljeu 212) Zastrašujuća savremenost (» Troil i Kresida« Vilijama Šekspira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Stroga škola (» Mizantrop« Molijerov u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Večna tema (» Demon« I. B. Singera u Narodnom pozorištu) Visok nivo (» Skup« Marina Držića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Radikalna aktualizacija (» Mletački trgovac« Vilijama Šekspira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Groteska s ukusom tragedije (» Pseći valcer« Leonida Andrejeva u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) Pozorište i ljudska situacija "U knjizi » Pozorište u zenitu« sabrani su osvrti na pedeset predstava, koje su, u proteklih pet decenija, presudno uticale na formiranje i utvrđivanje ukusa i pogleda na pozorište njenog autora, ali najverovatnije i jednog znatnog dela beogradske pozorišne publike. "     Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

U vrlo dobrom stanju Engleski bez profesora : komična jednočinka / Ežen Jonesko ; [s rumunskog preveo Petru Krdu] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Vršac : Književna opština Vršac, 1997 (Beograd : Žig) Fizički opis 34 str., [1] list s tablom ; 19 cm Drugi autori - osoba Krdu, Petru, 1952-2011 = Cârdu, Petru, 1952-2011 Biblioteka Nesanica Prevedeno prema: Englezeşte fǎrǎ profesor / Eugen Ionescu; izvornik na franc. jeziku Slika autora i beleška o delu na koricama. Jonesko, Ežen, 1909-1994 = Ionesco, Eugène, 1909-1994 Biblioteka NESANICA, 18. knjiga, Komična jednočinka, ćirilica, 40 str, 20 cm, Na kraju knjige zajednička fotografija: urednik Petar Krdu i Ežen Jonesko u jednom razgovoru u Parizu 9. septembra 1991. godine Ežen Jonesko (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu) je bio francuski i rumunski dramski pisac. Njegovo ime po rođenju bilo je Euđen Jonesku. Rođen je u Slatini u Rumuniji, 26. novembra 1909. godine, a umro je u Parizu, 28. marta 1994. godine. Smatra se jednim od presudnih ličnosti za utemeljenje pravca „Teatar apsurda“. U dramskom radu, pored humora kao građu, je koristio apsurdnost i usamljenost ljudske egzistencije. Pored plodnog i značajnog dramskog rada, napisao je nekoliko pripovijedaka i eseja. Najznačajnije drame koje je Jonesko napisao su: „Ćelava pjevačica“ (1950. godine), „Lekcija“ (1951. godine), „Stolice“ (1952. godine), „Nosorog“ (1959. godine), „Kralj umire“ (1962. godine), „Šetnja po vazduhu“ (1963. godine) i „Makbet“ (1972. godine). Lični život Ežen Jonesko je rođen 1909. godine u Rumuniji, u porodici koja se često selila. Djetinjstvo je proveo na relaciji Rumunija-Francuska. Njegov otac je bio advokat. Roditeljima je bilo stalo do njegovog kvalitetnog školovanja, kako bi izabrao zanimanje koje bi mu omogućilo pristojan život. Sa tri godine imao je želju da postane prodavac vrućih kestena, a onda je želio da postane oficir, pa ljekar. Kada je u odraslim godinama sumirao svoje dječačke ambicije i želje došao je do zaključka kako je zapravo čitavo vrijeme htio da radi poslove koje imaju bilo kakve veze sa literaturom. Već od najmlađih dana mnogo ga je privlačilo pozorište, pa je u vezi s tim Ežen izjavio: „Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smijali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htjela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv – bio sam prikovan, očaran, gotov!“ Nakon što su mu se roditelji razveli svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. U Bukureštu je studirao francuski jezik, književnost i filozofiju. Nakon studija je boravio u Parizu, gdje je otkrio veliku ljubav prema teatru. Jonesko se u Francuskoj smatra najvažnijim dramskim piscem nakon Drugog svjetskog rata. Isto tako, u njegovoj rodnoj Rumuniji važi za jednog od najvećih dramatičara. Njegova opsesija prema pozorištu trajala je cijeli život. Svoje prve pozorišne komade napisao je pedesetih godina prošlog vijeka, prvobitno na rumunskom, a zatim na francuskom. Godine 1936. se oženio, te je iz ovog braka rođena njegova ćerka kojoj je posvetio veliki broj priča za djecu. U Francuskoj se konačno nastanio 1942. godine. Francusko državljanstvo je dobio 1950. godine. Tu je objavio svoje prvo djelo, dramu „Ćelava pjevačica“, 1950. godine, koja mu je donijela jedno od vodećih mjesta među piscima avangardnog teatra. Zatim je napisao i objavio i druge apsurdne drame, kao i neka djela koja imaju politički karakter. Takva je bila njegova drama koju je objavio 1958. godine „Nosorog“. Njegov dramski rad zasnivao se na dramama koje su prožete dubokim razmišljanjima o grijehu, jeziku i smrti. Cijeli život je bio podvojen između francuske i rumunske kulture, njihovih jezika, vrijednosti i društvenih običaja, između očeve i majčine zemlje Francuske, za kojom je čeznuo kada je bio daleko od nje. Iako je najčešće pisao na fracuskom jeziku, najveća priznanja je dobio kao rumunski pisac. Tokom posljednjih godina života usmjerio se na druge žanrove u pisanju, kao što su autobiografije i romani. Svjetsku slavu je stekao na svojim dramama. Ežen Jonesko je umro 1994. godine u 86. godini života, u Parizu gdje je i sahranjen.

Autor - osoba Kerol, Luis, 1832-1898 = Carroll, Lewis, 1832-1898 Naslov Alisa u zemlji čuda ; Alisa u svetu ogledala ; Pisma deci / Luis Kerol ; ilustrovao Viktor Šatunov ; [prevod Luka Semenović, Svetozar Koljević, Branko Kovačević] Vrsta građe kratka proza ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1998 (Subotica : Minerva) Fizički opis 277 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šatunov, Viktor Semenović, Luka Koljević, Svetozar Kovačević, Branislav Paunović, Zoran Zbirka ǂBiblioteka ǂOvejana zrnca (karton) Napomene Prevodi dela: Alice`s adventures in Wonderland ; Through the looking-glass ; Letters of Lewis Carroll Pravo ime autora: Charles Lutwidge Dodgson Str. 273-276: Nestašna olovka Luisa Kerola / Zoran Paunović Str. 277: Beleška o piscu / Z. P. Najlepše izdanje `Alise` koje se može pronaći na našem tržištu. Osim Alise u zemlji čuda u knjizi se nalaze još dva dela Luisa Kerola. To su `Alisa u svetu ogledala` i `Pisma deci`. Odličan prevod Svetozara Koljevića, Luke Semenovića i Branka Kovačevića. Belešku o piscu napisao je naš poznati prevodilac Zoran Paunović. Tvrd povez, bogato ilustrovano na najfinijoj hartiji. Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll). Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda, a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj, prvenstveno u žanru fantastike. Alisa je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što su Čarls Latvidž Dodžson i velečasni Robinson Dakvort veslali u čamcu 4. jula 1862. (ovaj popularni datum „zlatnog poslepodneva” može biti zbunjujuću ili čak još jedna Alisinih priča, jer je taj specifični dan je bio hladan, oblačan i kišovit), uzvodno Temzom sa tri mlade kćeri Henrija Lidela (zamenika kancelara Oksfordskog univerziteta i dekana Hristove crkve), koje su se zvale: Lorina Šarlot Lidel (13 godina, rođena 1849) („Prima” u uvodnom stihu knjige); Alis Plezans Lidel (10 godina, rođena 1852) („Sekunda” u uvodnom stihu); Edit Meri Lidel (8 godina, rođena 1853) („Tercija” u uvodnom stihu). Sadržaj Devojčica Alisa je sedela na obali reke jednog letnjeg dana, dok je njena sestra čitala knjigu. Ugledala je Belog zeca, koji je stalno govorio da kasni. Začudila mu se, jer je bio obučen. Pošla je za njim u zečju rupu, koja je bila vrlo duboka i kroz nju je lagano padala. Pad je trajao jako dugo. Našla se u hodniku. Ponovo je ugledala Belog zeca koji je ušao u jedan lepi vrt, do kojega su vodila vrata. Alisa je htela ući unutra, ali nije mogla, jer je bila prevelika. Na jednom stoliću u bočici bio je napitak na kojem je pisalo, da ga popije. Kada ga je popila smanjila se, ali su vrata bila zaključana. Da bi došla do ključa, pojela je kolač s porukom `pojedi me`, ali umesto da bude još manja, povećala se. Naišao je Beli zec koji se uplašio kada je ugledao Alisu. Ona se ponovo smanjila, ali toliko da je pala u bocu vode. Na kraju je ipak ušla u vrt, tako što je plivajući u boci prošla kroz ključaonicu. U zemlji čudesa, Alisa je upoznala više različitih likova. Boravila je u kući Belog zeca, gde je popila iz boce i ponovo narasla zaglavivši se u kući. Gušter Bil, pomoćnik Belog zeca popeo se na dimnjak, da izvidi situaciju. Alisa ga je nogom šutnula u nebo. Uspela se osloboditi i krenula je dalje. Na raskršću je srela Gusenicu koja puši lulu. Dala joj je gljivu s dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, a kada pojede drugi poveća se. Nakon više smanjivanja i povećavanja, vratila se na normalnu veličinu. Nasmejana mačka uputila je Alisu kuda da ide. Pila je čaj sa Martovskim zecom i Ludim šeširdžijom. Uvredili su je pričama pa ih je napustila uz komentar, da je to najgluplja čajanka na kojoj je bila. Došla je do kraljičinog vrta. Pojavio se zec s trubom, a iza njega agresivna kraljica, miroljubivi kralj i vojnici od karata za poker. Vojnici su igrali kriket; loptica je bila jež, a palice su bili flamingosi. Neko je na dvoru ukrao kolače pa je bilo suđenje. Kraljica je htela ubiti Alisu, ali ona je pojela deo kolača koji joj je ostao od pre pa je počela rasti. Odjednom se probudila i bila je doma. Shvatila je da je to sve bio divan san. MG45

STR. 13 Kum 3 (engl. The Godfather: Part III) je američki kriminalistički film iz 1990. koji je režirao Frensis Ford Kopola. Film počinje 1979. godine. Posed Korleonovih na jezeru Taho je napušten, a Majkl se vratio u Njujork gde pokušava da stvori ugled za porodicu Korleone. Piše pismo svojoj deci i moli ih da dođu na ceremoniju i da pokušaju da nagovore svoju majku Kej da dođe sa njima. Majkl je osnovao fondaciju Don Vito Korleone, za koju je nagrađen ordenom Reda sv. Sebastijana. Nakon ceremonije, napravljena je proslava na kojoj Majklov sin Entoni govori ocu kako odustaje od studija prava i namerava se posvetiti karijeri operskog pevača, u čemu ga podržava majka Kej. Na proslavi se pojavljuje i Vinsent Mansini, Sonijev nezakoniti sin. Vinsent se posvađao sa Džoijem Zazom, njujorškim mafijašem i upraviteljem područja koje nadzire porodica Korleone. Vinsent prigovara Zazi da u tom području vlada bezakonje. Svađa pred Majklom postaje nasilna te Vinsent odgrize Zazi komadić uha. Nakon neuspešnog pokušaja pomirenja, Vinsent upita Majkla da li bi mogao da radi za njega, na šta Majkl odgovara potvrdno i uzima nećaka pod svoje, ali na neko određeno vreme. Iste noći, dvojica muškaraca upadaju u Vinsentov stan. Ovaj ubija jednoga, a drugoga tako uplaši da je morao odati da ih je poslao Zaza. Vinsent ipak ubija i drugog provalnika. Majkl pokušava da kupi Vatikanov udeo u međunarodnom holdingu za nekretnine, Imobilijare,[a] koji je pod kontrolom Vatikana. Nadbiskup Gildej, upravnik Vatikanske banke, dogovara as njim cenu od 600 miliona dolara. Gildej je doveo Svetu Stolicu u ozbiljne dugove zbog svojih loših poteza i korupcije. Sa druge strane, Majkl uviđa da posao neće biti tako lako ratifikovan, jer se neke osobe u Vatikanu protive poslu. Don Altobelo, stariji njujorški mafijaš, kaže Majklu da njegovi stari partneri iz Njujorka žele udeo u poslu sa Imobilijarom. Sastanak je upriličen u Atlantik Sitiju. Majkl na sastanku velikodušno isplaćuje mafijaške šefove velikim iznosima iz kockarskog posla u kojem svi imaju udeo. Zaza ne dobija ništa. Besan, označava Majkla kao neprijatelja i kaže prisutnima kako moraju da izaberu jednog od njih dvojice i odlazi sa sastanka. Nekoliko minuta posle, iznad sobe se pojavljuje helikopter i ispaljuje kišu metaka kroz prozore. Gotovo svi koji su bili na sastanku su ubijeni, ali Majkl i Vinsent uspevaju da pobegnu, pri čemu se Vinsent postavio kao stričev živi štit. Majkl se vraća u Njujork i pokušava da nađe način kako da odgovori na atentat. Ali pogađa ga dijabetički šok, pa ga premeštaju u bolnicu. Iako su rođaci, Vinsent i Meri, Majklova kćer, počinju romantičnu vezu. Vinsent planira kako će da se osveti Zazi. Tokom sajma, on i njegovi prijatelji ubijaju Zazu i njegove telohranitelje. Majkl insistira da Vinsent okonča vezu sa Meri, jer bi njegova povezanost u porodične poslove mogla da je ugrozi. Iako je Vinsent pristao, na Siciliji, gde se porodica preselila kako bi dovršila posao sa Vatikanom i bila prisutna na Entonijevom operskom debiju, veza se nastavlja. Majkl daje zadatak Vinsentu da ode do Altobela i ispita njegovu lojalnost. Vinsent mora da uveri Altobela da namerava da napusti porodicu Korleone. Nakon uspešno obavljenog razgovora, Altobelo podržava Vinsenta u njegovoj nameri i upoznaje ga sa Lićiom Lućesijem, čovekom koji stoji iza zavere koja bi trebalo da spreči Majklov posao sa Imobilijareom. Majkl posećuje kardinala Lamberta, dobronamernog i savesnog sveštenika, da se raspita o poslu sa Imobilijareom. Lamberto nagovara Majkla da se ispovedi nakon trideset godina; između ostalih grehova, Majkl priznaje da je naredio ubistvo svog brata Freda. Tokom obilaska Sicilije sa Kej, koja je došla zbog opere, Majkl i od nje traži oproštaj, na šta oboje priznaju da se još vole. Majkla obaveštavaju da je ubijen Don Tomasino, njegov prijatelj sa Sicilije, što bi moglo da započne novi talas nasilja. Kardinal Lamberto je izabran za papu Jovana Pavla I (ime pravog pape Jovana Pavla I je bilo Alberto Lučijani), što je trebalo da znači da će posao sa Imobilijareom ubrzo biti gotov. Vinsent govori Majklu šta je čuo od Altobela: Lućesi stoji iza urote protiv posla sa Imobilijareom i da je ubica koji je ubio Don Tomasina, unajmljen da ubije Majkla. Vinsent želi da uzvrati, ali Majkl ga upozorava da će takav plan značiti otvoreni rat. Vinsent insistira na osveti, pa Majkl popušta. Postavlja Vinsenta na čelo porodice Korleone, imenuje ga novim Kumom. Zauzvrat, Vinsent pristaje da okonča vezu sa Meri. Porodica odlazi u Palermo na Entonijev debi u glavnoj ulozi u operi Cavalleri Rusticana. Vinsentov plan o osveti daje rezultate. Paralelno sa scenama opere odvijaju se brutalna ubistva Lućesija, Altobela, Gildeja i drugih, koji su već otrovali novog papu. Ubica koji je poslan da ubije Majkla, čekao je u zasedi u operi. Ubija nekoliko Vinsentovih ljudi, ali opera završava pre nego što je imao priliku da ubije Majkla. Ubica se povlači stepeništem ispred opere i tamo pokušava da ubije Majkla. U trenucima dok se Meri svađa sa ocem zbog zabranjene veze sa Vinsentom, čuju se dva pucnja. Prvi pogađa Majkla u rame, on posrće, dok drugi pogađa Meri, koja je bila iza njega, u prsa i ona umire. Majkl vrisne očajnički od patnje i besa. Njegova sestra Koni i bivša žena Kej gledaju Majklovu reakciju, gotovo iznenađene, tek sada shvatajući kako mu je porodica bila draga i važna. Scena se pretvara u niz Majkolovih uspomena, prvo kako pleše sa Meri sa početka filma, a zadnja koja prikazuje Kej, scena uzeta iz drugog dela trilogije. Film se završava na Siciliji 1997. Majkl, sada već starac, sedi u dvorištu svoje vile. Pada sa stolice i umire, sam.

Prvo izdanje 1. Edition Miroljub Todorović (Skoplje, 1940) srpski je pesnik, osnivač i teoretičar je srpskog i jugoslovenskog neoavangardnog stvaralačkog pokreta signalizam. Biografija[uredi | uredi izvor] Ratne godine je proveo kao izbeglica sa majkom, učiteljicom, i sestrom u mestima oko Velike Morave, gde je završio osmogodišnju školu. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš, gde završava gimnaziju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Jedno vreme je studirao na trećem stepenu istog fakulteta Međunarodno javno pravo. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu Vidici učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma „Koračnica crvenog univerziteta“ umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Godine 1969. je osnovao neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine je pokrenuo Internacionalnu reviju Signal. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. je otišao u penziju i u potpunosti se posvetio književnom i umetničkom radu. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Južnoj Koreji i Japanu. Kao umetnik, imao je dvanaest samostalnih izložbi i izlagao je na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti. Zastupljen je u biografskom leksikonu Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti), Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons), Beograd, 2006. O radu Miroljuba Todorovića i signalizmu, pokretu koji je on osnovao, odbranjene su tri doktorske disertacije (dr Julijan Kornhauzer, Jagjelonski Univerzitet u Krakovu, Poljska, 1980; dr Živan Živković, Filološki fakultet u Beogradu, 1991; dr Milivoje Pavlović, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, 2002) i objavljeno dvadesetak monografskih publikacija. U fondu Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti postoji Posebna biblioteka Miroljuba Todorovića [1], a u Istorijskom arhivu Beograda Legat Miroljuba Todorovića.[2] Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za poetski opus i životno delo, 1995. Nagrada „Oskar Davičo”, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija); Nagrada „Todor Manojlović”, za moderni umetnički senzibilitet, 1999. Vukova nagrada 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru; Nagrada Vukove zadužbine 2007. godine, za umetnost, za zbirku poezije Plavi vetar; Nagrada Zlatno slovo 2008. godine, za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge, kao najbolja knjiga kratke proze objavljene u 2007. godini; Priznanje „Krleža“ za životno delo, 2010; Priznanje za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2010. Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, za trajni doprinos kulturi grada, 2011.[3] Objavljeni radovi[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Planeta (1965) Signal (1970) Kyberno (1970) Putovanje u Zvezdaliju (1971) Svinja je odličan plivač (1971) Stepenište (1971) Poklon-paket (1972) Naravno mleko plamen pčela (1972) Trideset signalističkih pesama (1973) Gejak glanca guljarke (1974) Telezur za trakanje (1977) Insekt na slepoočnici (1978) Algol (1980) Textum (1981) Čorba od mozga (1982) Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983) Chinese erotism (1983) Nokaut (1984) Dan na devičnjaku (1985) Zaćutim jeza jezik jezgro (1986) Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987) Belouška popije kišnicu (1988) Soupe de cervau dans l Europe de l Est (1988) Vidov dan (1989) Radosno rže Rzav (1990) Trn mu crven i crn (1991) Ambasadorska kibla (1991) Sremski ćevap (1991) Dišem. Govorim (1992) Rumen gušter kišu pretrčava (1994) Striptiz (1994) Devičanska Vizantija (1994) Glasna gatalinka (1994) Ispljuvak oluje (1995) U cara Trojana kozje uši (1995) Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju, drugo prošireno izdanje, 1995) Smrdibuba (1997) Zvezdana mistrija (1998) Električna stolica (1998) Recept za zapaljenje jetre (1999) Azurni san (2000) Pucanj u govno (2001) Gori govor (2002) Foneti i druge pesme (2005) Paralelni svetovi (2006) Plavi vetar (2006) Rana, reč i pesma (2007, sa Dejanom Bogojevićem) Zlatno runo (2007) Ljubavnik nepogode (2009) Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009) Glad za neizgovorljivim (2010) Pandorina kutija (2015) Lovac magnovenja: izabrane i nove pesme (2015) Knjige proze[uredi | uredi izvor] Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000) Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005) Dnevnik 1982 (2006) Prozor (snovi, 2006) Šatro priče (2007) Laj mi na đon (internet izdanje, 2007) Šoking-blu (šatro roman, 2007) Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008) Boli me blajbinger (2009) Torba od vrbovog pruća (kratke priče, 2010) Dnevnik signalizma 1978-1983 (2012) Dnevnik 1985 (2012) Apeiron (Internet izdanje 2013) Knjige eseja i polemika[uredi | uredi izvor] Signalism (na engleskom jeziku, 1973) Signalizam (1979) Štep za šumindere (1984) Pevci sa Bajlon-skvera (1986) Dnevnik avangarde (1990) Oslobođeni jezik (1992) Igra i imaginacija (1993) Haos i Kosmos (1994) Ka izvoru stvari (1995) Planetarna kultura (1995) Žeđ gramatologije (1996) Signalism Yugoslav Creative Movement (na engleskom jeziku, 1998) Miscelaneae (2000) Poetika signalizma (2003) Tokovi neoavangarde (2004) Jezik i neizrecivo (2011) Vreme neoavangarde (2012) Stvarnost i utopija (2013) Prostori signalizma (2014) Nemo propheta in patria (2014) Iz signalističkog dokumentacionog centra. 2 / Miroljub Todorović i Marina Abramović (2017) Izvori signalizma: intervjui (2018) Knjige za decu[uredi | uredi izvor] Miš u obdaništu (2001) Blesomer (2003) Bookworks (knjige umetnika)[uredi | uredi izvor] Fortran (1972) Approaches (1973) Signal-Art (1980) Zlatibor (1990) Šumski med (1992) Antologije[uredi | uredi izvor] Signalistička poezija (1971) Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975) Mail Art - Mail Poetry (1980) Tags: Signal casopis signalizam signalism visual concrete poetry avantgarde art

“U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja.” Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi “gubitaka” Peti Smit: voljenog supruga (Freda “Sonika” Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, “njenog” kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. – Vladislav Bajac “Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora.” – M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti…A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: “Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije”). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. – Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji “Album izgovorene reči” (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavi la fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1933. Benedikt XV. lat. Benedictus PP. XV. (Peglia, Ligurija, 21. studenog 1854. – Rim, 22. siječnja 1922.), rođen kao Giacomo della Chiesa, 258. poglavar Katoličke Crkve, papa od 3. rujna 1914. do smrti 1922. Rodio se 21. studenog 1854. u Pegli (danas u sastavu grada Genove), u plemićkoj obitelji markiza, od oca Giuseppea i majke Giovanne, rođene Migliorati. Ta je obitelj u prošlosti dala jednog papu – Cosima Miglioratija (kao papa Inocent VII.), (1404. – 1406.). Godine 1875. Giacomo odlazi na studij teologije u Genovi, gdje studira civilno pravo. U prosincu 1878. zaređen je za svećenika, te nastavlja studij na Papinskom sveučilištu Gregoriana u Rimu, gdje stječe doktorat iz teologije i kanonskog prava. Mladi Giacomo opredjeljuje se za diplomatsku službu, te od 1882. do 1887. je tajnik nunciju Marinu Rampolli del Tindaru (1843. – 1913.) u Španjolskoj, a kada je Rampolla postao kardinal i državni tajnik pape Lava XIII. i Giacomo odlazi u Rim u Državno tajništvo. Kada Rampollu nasljeđuje kardinal Rafaelo Merry del Val (1865. – 1930.) Giacomo ostaje u samom vrhu Kurije, kao sastavljač dokumenata. Bio je niskog rasta, pa su ga u Kuriji zvali «il piccoletto». Godine 1907. papa Pio X. imenuje ga nadbiskupom Bologne. Sedam godina kasnije, u svibnju 1914. godine isti papa imenuje ga kardinalom. Ni tri mjeseca kasnije, papa Pio X. iznenada umire i kardinal della Chiesa je s još pedeset šest kardinala pozvan u Rim na konklave. Izbor za papu Kardinal Giacomo della Chiesa Bile su to veoma teške konklave, jer su se u njima našli kardinali čije su zemlje međusobno bile zaračene. Te godine Italija još nije bila u ratu, te je vjerojatno i to utjecalo na ishod konklava. Nakon tri dana i deset krugova glasovanja 3. rujna 1914. godine Giacomo della Chiesa izabran je za novoga papu, kao Benedikt XV. Zanimljivo je to da se tada pojavio mali problem prilikom odjevanja Pape u novu odoru. Naime, prilikom izbora novoga pape svaki puta budu izrađene tri papinske odore u različitim veličinama no, ovoga puta sve tri odore su bile prevelike za papu, pa je službeni krojač morao s nekoliko pribadača suziti i skratiti odoru. Mnogi su to tumačili činjenicom da na njega nitko nije računao. Zbog ratnih žrtava, kao znak žalosti, Papa je odredio da se ustoličenje obavi uz minimalne troškove, tako da je krunjenje umjesto na Trgu sv. Petra obavljeno u Sikstinskoj kapeli, u prisustvu nekoliko kardinala i veleposlanika. Papa Benedikt XV. Mirotvorac Pontifikat Niskog rasta, mršav, iskrivljene kralježnice, ali pun energije i dobre volje, papa Benedikt XV. se pokazao kao pravi dušobrižnik u teškim okolnostima rata. Samo par dana nakon izbora Papa upućuje zaraćenim stranama apel za mir i protiv nehumanosti rata. U ratnom vihoru papa Benedikt XV. se držao strogo neutralno, suzdržavajući se od osude bilo koje strane. U Vatikanu otvara ured koji vodi brigu o razmjeni zarobljenika i njihovu povratku kućama. U kolovozu 1917. papa šalje saveznicima i centralnim silama jedan program od sedam točaka, kojim preporučuje mir zasnovan na pravima, a ne na vojnim uspjesima. No, nitko to nije želio prihvatiti, jer su svi i pravno htjeli ozakoniti svoja osvajanja. Benedikt XV. je dao punu podršku Ligi naroda, te dekretom `Pacem Dei munus` od 23. svibnja 1920. godine naglašava da bi Liga naroda morala preuzeti međunarodne probleme i rješavati ih. Za razliku od svojih predhodnika (Pija IX., Lava XIII. i Pija X.) papa Benedikt XV. je radio na približavanju Crkve i Kraljevine Italije. U Vatikanu raste broj stranih predstavništava, pa je čak i Velika Britanija uspostavila svoje predstavništvo, prvo nakon XVII. stoljeća. Za vrijeme njegovog pontifikata spor između Svete Stolice i Kraljevine Italije nije riješen, ali je papa Benedikt XV. postavio dobre temelje za budući dogovor ukinuvši zabranu o nesudjelovanju katolika u državnim poslovima, koju je uveo papa Pio X. Da bi poboljšao odnose s odvojenim Crkvama, Papa u svibnju 1917. godine otvara kongregaciju za Istočne Crkve i Institut za Istočne nauke. Iste godine papa proglašava novi Crkveni zakonik (Codex iuris canonici) i određuje komisiju koja će odrediti autentična tumačenja Zakonika. Za nešto više od sedam godina svoga pontifikata papa Benedikt XV. napisao je dvanaest enciklika. Svoju prvu encikliku `Ad beatissimi apostolotum` od 1. studenog 1914. godine papa je posvetio traženju mira. I u drugim svojim enciklikama Papa se bavi pitanjima mira (`Quod Iam Diu` – 1918.; `Pacem, Dei munus pelcherrimum` – 1920.), te brigom za djecu u poratnoj Europi (`Paterno Iam Diu` – 1919.; `Annus Iam plenus` – 1920.). Svoju posljednju encikliku `Fausto appetente Dei` posvećenu sv. Dominiku, Papa je izdao samo sedam mjeseci prije svoje smrti. Iako jedan od najmanje upamćenih papa XX. stoljeća, bio je jedinstven u svom humanom pristupu za vrijeme Prvog svjetskog rata. «Papu mira» kako je poslije nazvan, nitko nije slušao. No, još za života, u Istanbulu Turci podižu papi Benediktu XV. spomenik s natpisom: «Velikom Papi svjetske tragedije... dobročinitelju naroda bez obzira na narodnost i vjeru». Kao papa, Benedikt XV. se ponašao aristokratski, ali blago, iako se ponekad znao i razljutiti. Bio je poznat po svojoj velikodušnosti, odazivajući se na sve pozive za pomoć od siromašnih Rimskih obitelji, s velikim novčanim darovima iz svojih privatnih prihoda. Benedikt XV. je gajio veliku pobožnost prema Blaženoj Djevici Mariji, pa je kao i svi moderni pape, podsticao nošenje smeđeg škapulara Blažene Djevice Marije od Monte Carmela (Scapulare Beatissimae Virginis Mariae de Monte Carmelo). Papina smrt Sarkofag pape Benedikta XV. U prvim danima siječnja 1922. papa Benedikt XV. se razbolio od jake prehlade. Pri jednom napadu kašlja svom tajniku je rekao: `Nisu ovo valjda trube koje najavljuju smrt`. Diljem svijeta se nagađalo o papinoj bolesti, pa su neke novine čak i objavile na naslovnim stranicama vijest o papinoj smrti, iako na to još ništa nije upućivalo. Kraj pape Benedikta XV. ipak je došao i to neočekivano. Obolio je od upale pluća, te je samo četiri dana kasnije, 22. siječnja 1922. gotovo naprasno preminuo. Pokopan je u kripti Bazilike sv. Petra, pokraj groba svoga prethodnika pape Pija X. Mirotvorac Benedikt XV. malo je poznat široj javnosti po svom diplomatskom djelovanju. Pokušao je na brojne način zaustaviti veliko krvoproliće koje je napravio Prvi svjetski rat. Ističe se Benediktov apel 1. kolovoza 1917. godine u kojem je rat nazvao `beskorisnim krvoprolićem`. Zbog takvog čvrstog proturatnog stava zamjerio se ondašnjim zagovornicima rata. Bio je `proročki papa`, jer su `njegova jasnoća i djela onemogućili da Crkva opravdava rat, kojim se pokušalo kršćansku vjeru iskoristiti u ratne, promocijske i mobilizacijske svrhe`.

Ово је књига примера из живота. Из предговора: "Сигурни смо да ће она привући пажњу бројних богочежњивих душа и утолити њихову духовну глад и жеђ за овом врстом литературе. Многима ће то бити подстицај у духовном животу, а многе "неверне Томе" учврстити у вери. Оно што је најважније, ова књига ће многима помоћи да у своме свакодневном животу, у обичним стварима и догађајима препознају Божје присуство и Његово промишљење о овом свету". Одабрао и приредио Љубомир Ранковић, протођакон. САДРЖАЈ Предговор, 5 СВЕТИЊА ПОРОДИЦЕ Српској мајци - Е. Симеон, 9 О материнству - Е. Николај, 12 Дневник једне мајке - П. Д. Арсен, 13 Последња порука мога сина - Ј. Ипсовиц, 24 Писмо на дну торбе, 29 Материнска жртва, 33 Ко ће се мене сетити у молитви - М. Арнаут, 35 Мајка је годинама чекала - М. Шантић, 38 Илева мајка - Г. Поповски, 40 Прљаве руке - В. Подгорец, 43 Исповест мајке - Ђ. Колџић, 46 Брига с оне стране гроба, 51 Продала своје дете - М. Лукић, 56 Ја ћу канап под јастук сакрити, 58 Невенин крст - Т. Ђорђевић, 63 Моћ Анине молитве - Т. Ђорђевић, 71 Лутка - Т. Ђорђевић, 76 Ја сама знам пут - К. Тасић, 84 Крст је био украшен цвећем, 88 Први пут с оцем на јутрење - Л. Лазаревић, 91 Бог је милостив, 96 Последњи очев савет, 98 Порука у сну - Б. Матковић, 100 Очево завештање, 102 Дед и унук, 104 Незахвална деца, 105 Добар песник, али рђав син, 107 Стани несрећниче, довде, не даље, 108 Прави син, 109 Једна дечја љубав, 110 Оздрављење Јосифово, 111 Недељно јутро, 112 Сила крста, 115 У загрљају смрти - У. Јованкин, 117 Борина петица - Д. Алимпић, 120 Обрнута оцена из владања, 123 Сусрет код цркве - М. Стефановић, 127 Догодило се на другој страни Мораве, 129 Не учите децу тако - М. Павловић, 132 Школска икона - Л. Лазаревић, 134 Уписао сам се у богословију - Д. Алимпић, 138 Лепота свештеничке службе - Б. Филиповић, 140 РАДОСТ ПРАЗНИКА Положајник, 143 Божић на фронту, 148 Божић је дошао с татом, 151 Бог се брине за сиромашне, 155 Божићна радост - Ј. Веселиновић, 157 Један наш Божић, 161 Некад и сад - Б. Пејчић, 164 Шести дијамант - Н. Пипер, 167 Ускршње јаје - С. Р. Поповић, 170 На Васкрс - С. Ђоровић, 172 Неиспуњени завет, 175 Незаборавни сусрет, 179 Рођендан нашег дома - М. Гвоздић, 181 Моћ крсне славе - Б. Симоновић, 185 Божја помоћ - В. Јоцић, 188 ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈИ У болници, 191 У болници - Г. Петров, 193 Две смрти - Е. Ресановић, 195 Чудо пред иконом Мајке Божје - У. Јованкин, 198 Чудо Мајке Божје - М. Стефановић, 201 Моја благодарност Богу - С. Ђаковић, 203 Завет Светој Петки - П. Папица, 205 Заштита Свете Петке - М. Рајевски, 207 Живи су наши светитељи - С. Чакић, 210 Захвалност Хиландару, 213 Исцељење од слепила, 214 Чудо у Ђунису - Д. Митровић, 215 Зла јетрва - С. Банковић, 216 Јетрвица адамско колено, 223 Освета, 227 Сунце га проказало - Т. Лукић, 231 Да се не заборави - С. Чакић, 237 Лицем у Лице са Христом - Д. Недељковић, 240 Покајник - Ф. М. Достојевски, 243 ДУХОВНЕ ПОУКЕ Два калуђера, 245 Ученост и вера, 246 Сила речи, 247 О славном месту и громком имену, 247 Што већа столица то мањи човек, 248 Из чега је никао дуван, 249 Савет сину, 249 Не спасоше се сви у пустињи, 250 О царевом кипу, 250 Страшан обичај, 251 Среброљубац, 251 Осигурање, 252 Измирење, 252 Добри и рђави учитељи, 253 Очишћење, 254 О клеветницима, 255 Умножавај дарове Божје, 255 О послушности хришћанској, 256 Избегавај почасти, 257 Прича о сузи сиротињској, 257 Духовни зидар, 258 Милица, 259 Немирна савест, 260 Покајани разбојник, 261 То је пут спасења, 262 Зар се и ти бојиш оче, 263 Лажна заклетва, 263 Утаја новца, 264 Глава убице на телу убијеног, 265 Сиромашни кујунџија, 266 Два брата, 267 О посту и праштању, 268 Велика је ствар пост, 269 Сазидај цркву, 270 Клеветници, 271 Светитељ не блиста спољашњошћу, 272 Пастир, 273 О путу правде и о путу неправде, 274 Борба против похоте, 275 Прст је веће чудо од радија, 276 Властољубива жена, 277 О муслиману који је од Бога измолио коња, 277 Њему никаква добра нисам учинио, 278 Учитељ и ученик, 279 Највећи помагач - Р. Тришковић, 282 Духовна слепоћа, 284 Прича о миразу, 285 Прича о драгом камену, 287 Монахова прича, 290 Прича старца Јанићија - В. Николај, 292 О судбинама људи, 296 Анђео који је постао обућар, 298 Бог брине и промишља о свему, 306 Божје сузе - Р. Домановић, 307 Мудрост Краљевића Марка - Б. Нушић, 308 Смрт таоца - С. Живојиновић, 310 Браћа - М. Јовић, 314 Наслов: Веронаука живота Издавач: Glas crkve Страна: 320 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13 x 20,5 cm Година издања: 2003 ИСБН:

07432) SRBIJA U MODERNIZACIJSKIM PROCESIMA 19. i 20. veka 2 , grupa autora , Institut za noviju istoriju Srbije Beograd 1998 , Položaj žene kao merilo modernizacije , naučni skup , ZAKONODAVSTVO Dr Marija Draškić i dr Olga Popović-Obradovte - PRAVNI POLOŽAJ ŽENE PREMA SRPSKOM GRADANSKOM ZAKONIKU (1844-1946) Dr Vesna Nikolić-Ristanović - KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA ŽENA U SRBIJI 19. i 20. VEKA Dr Dorde Stanković - ŽENA U USTAVIMA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE (1918-1945) Dr Momčilo Mitrović - ŽENE I REPRESIVNO ZAKONODAVSTVO U SRBIJI 1944-1952. GODINE ŠKOLOVANJE Dr Nedeljko Trnavac - INDIFERENTNOST PREMA ŠKOLOVANJU ŽENSKE DECE U SRBIJI 19. VEKA Mr Maja Nikolova - ŠKOLOVANJE ŽENSKE MLADEŽI U SRBIJI DO 1914. Dr Ljubinka Trgovčević - O STUDENTKINJAMA IZ SRBIJE NA STRANIM UNIVERZITETIMA DO 1914. GODINE INSTITUCIJE DRŽAVE I DRUŠTVA: dvor, crkva, vojska Mr Ana Stolić - DVOR U BEOGRADU (1880-1903) IZMEĐU TRADICIONALNOG I MODERNOG Dr Radmila Radić - STAVOVI O ŽENI U RADOVIMA PRAVOSLAVNIH TEOLOGA. Dr Mile Bjelajac - OFICIRSKA ŽENA U SRBIJI I JUGOSLAVIJI 1862-1946. DRŽAVNE ŽENSKE INSTITUCIJE Dr Latinka Perović - MODERNOST I PATRIJARHALNOST KROZ PRIZMU DRŽAVNIH ŽENSKIH INSTITUCIJA: VIŠA ŽENSKA ŠKOLA (1863-1913) NACIONALNI POKRETI I INSTITUCIJE Dr Vitomir Vuletić - UJEDINJENA OMLADINA SRPSKA I DRUŠTVENI POLOŽAJ ŽENE Mr Biljana Šimunović - MATICA NAPREDNIH ŽENA - SEKCIJA MATICE SRPSKE 1918-1941. GODINE SELO GRAD: Svet rada i porodice Dr Momčilo Isić - ŽENA U SEOSKOJ PORODICI U SRBIJI IZMEĐU DVA RATA. Dr Milutin Folić - DRUŠTVENI POLOŽAJ ŽENE U JUŽNOJ SRBIJI U DRUGOJ POLOVINI 19. I NA POČETKU 20. VEKA Mr Miroslav Perišić - ŽENA U DRUŠTVENOM ŽIVOTU U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA Dr Milica Milenković - ŽENE RADNICE U PRIVREDI SRBIJE 1918-1929. GODINE. Dr Dubravka Stajić - ŽENE I SVET RADA U TRANZICIJI Dr Gordana Tripković - MATERINSTVO I MODERNIZACIJA U SRPSKOJ VOJVOĐANSKOJ PORODICI PROFESIONALNA PRAVA I PROFESIONALNE ORGANIZACIJE Mr Dubravka Stojanović - ŽENE `U SMISLU RAZUMEVANJA NAŠEG NARODA` Slučaj žena stručnjaka u Srbiji 1903-1912 Mirjana Obradović - UDRUŽENJE UNIVERZITETSKI OBRAZOVANIH ŽENA U JUGOSLAVIJI 1927-1941. GODINE. STVARALAŠTVO I STVARAOCI Dr Miloš Nemanjić - ŽENE SRBIJE KAO DEO STVARALAČKE INTELIGENCIJE OD POČETKA STVARANJA SAMOSTALNE DRŽAVE DO 1920. GODINE. Dr Vesna Matović - ŽENSKA KNJIŽEVNOST I SRPSKI MODERNIZAM - SAGLASJA I RASKOLI Dr Branka Prpa-Jovanović - BILJEŠKE O ISIDORI SEKULIĆ: `KRVAVI NACIJONALIZMI` POLITIKA I POLITIČKI ŽIVOT Dr Gordana Krivokapić-Jović `DRUŠTVO ZA PROSVEĆIVANJE ŽENE I ZAŠTITU NJENIH PRAVA` - RADIKALI I ŽENSKO PRAVO GLASA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA Dr Slavoljub Cvetković - BORBA ZA RAVNOPRAVNOST I JEDNAKOST ŽENA KAO DEO KLASNOG I MODERNIZACIJSKOG PROCESA U SRBIJI Mr Marina Arsenović-Pavlović - METODOLOŠKI PROBLEMI U ISTRAŽIVANJIMA POLITIČKE SOCIJALIZACIJE ŽENA. RAT Dr Žarko Jovanović - ŽENE SRBIJE U RATU 1941-1945. Dr Mihailo Stanišić - STAVOVI (RAVNOGORSKOG) ČETNIČKOG POKRETA PREMA ŽENI Bojan B. Dimitrijević - ŽENE RAVNOGORSKOG SELA 1943-1944. Dr Nikola Cvetković - LIKOVI ŽENA U NARODNOJ POEZIJI OSLOBODILAČKIH RATOVA JAVNO MNJENJE, ŠTAMPA O ŽENI I ŽENSKA ŠTAMPA Dr Predrag J. Marković - MESTO ŽENE U JAVNOM MNJENJU BEOGRADA 1918-1965. Dr Mira Bogdanović - ŽENSKO PITANJE U ČASOPISU `NOVA EVROPA` (1920-1941). Dr Vera Gudac-Dodić - ANALIZA TEKSTOVA O ŽENI U LISTU `POLITIKA` 1945-1953. Svetlana Stefanović - ŽENSKA ŠTAMPA: `ŽENA I SVET` 1925-1941. SHVATANJA O ŽENI I ŽENSKOM PITANJU Dr Nadežda Jovanović - DRAGOLJUB JOVANOVIĆ O ULOZI ŽENE U DRUŠTVU Dr Branko Nadoveza - NEKA KONZERVATIVNA GLEDIŠTA O POLOŽAJU ŽENE U SRBIJI IZMEĐU DVA SVETSKA RATA Dr Dragan Subotić - GRAĐANSKE I SOCIJALISTIČKE IDEJE O ŽENSKOM PITANJU U SRBIJI (19.1 20. VEK) LIČNOSTI Mr Sofija Božić - MILICA TOMIĆ: STREMLJENJE KA MODERNOM. Anja Suša - MAGĀ MAGAZINOVIĆ I MODERNOST ANGAŽMANA ŽENE. PRIPADNICE DRUGIH NARODNOSTI Jovanka Veselinović - JEVREJSKA ŽENA U BEOGRADU OD DRUGE POLOVINE 19. VEKA DO DRUGOG SVETSKOG RATA... Mr Zoran Janjetović - NEMICE U LOGORIMA ZA FOLKSDOJČERE U VOJVODINI 1944-1948. ŽENE U ISTORIJI I ISTORIJA ŽENA: pitanje metoda Neda Božinović - ŽENE U MODERNIZACIJSKIM PROCESIMA U JUGOSLAVIJI I SRBIJI.. Dr Smiljana Đurović - ISTORIJA ŽENA - OPŠTA METODOLOŠKA RAZMATRANJA SA OSVRTOM NA JUGOSLOVENSKI ISTORIJSKI PROSTOR U 20. VEKU ... Dr Anđelka Milić - PATRIJARHALNI POREDAK, REVOLUCIJA I SAZNANJE O POLOŽAJU ŽENE PRILOZI Др Вера Весковик-Вангели ЕДНАКВОСТА НА ЖЕНАТА ВО СОВРЕМЕНОТО ОПШТЕСТВО: ПАРАДОКС ИЛИ ПАРАДИГМА PODACI O AUTORIMA. mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , latinica, 580 strana

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хамовић, Драган, 1970- = Hamović, Dragan, 1970- Наслов Мракови, руге / Драган Хамовић ; илустрације Слободан Маринковић Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1992 Издавање и производња Краљево : Слово : Књижевни клуб Краљево, 1992 (Краљево : Слово) Физички опис 43 стр. : илустр. ; 22 cm Други аутори - особа Маринковић, Слободан Збирка ǂБиблиотека ǂСлово : савремени краљевачки писци ; 5 ISBN 86-7463-040-5 (брош.) Напомене Тираж 500. УДК 821.163.41-1 Dela Poezija Mrakovi, ruge (1992) Nameštenik: poema (1994) Matična knjiga (2007) Album ranih stihova (2007) Žeženo i nežno (2012) Zmaj u jajetu: naivne pesme (2013) Tiska (2015) Meko jezgro (2016) Popravljam uspomene / Remont vospominaniй (2017) Bežanijska kosa (2018) Izvod iz matične knjige (2019) Rođen kao zmaj: pesme dečje i nimalo naivne (2019) Lik sa Limesa (2020) Zaštitna maska (2020) Dve hiljade dvadeseta (2021) Prisutni građani: u spomen kraljevačkih žrtava rata 1941-1945 (2021) Izmeštenik (2023) Eseji, kritike, monografije Stvari ovdašnje: mali ogledi na zavičajne književne motive (1998) Pesničke stvari: iz srpske poezije XX veka (1999) Poslednje i prvo: mala knjiga o srpskoj poeziji XX veka (2003) Morava (kao koautor) (2006) S obe strane: eseji i kritike (2006) Leto i citati: poezija i poetika Jovana Hristića (2008) Pesma od početka: eseji, kritike i zapisi (2009) Raičković: pesnički razvoj i poetičko okruženje (2011) Matični prostor (2012) Put ka uspravnoj zemlji: moderna srpska poezija i njena kulturna samosvest (2016) Momo traži Kapora: problem identiteta u Kaporovoj prozi (2016) Preko veka: iz srpske poezije XX i XXI stoleća (2017) Lica jednine (2018) Znaci raspoznavanja: prilozi za samorazumevanje srpske književnosti (2020) Roman Rod oraha (2022) Priređivački rad Zbornici Ivan V. Lalić, pesnik : zbornik, Narodna biblioteka, Kraljevo, 1996. (Biblioteka Preobraženje) Milosav Tešić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 1997. (Biblioteka Preobraženje ; knj. 2) Branislav Petrović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 1999. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj.3) Stevan Raičković, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2000. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 4) Alek Vukadinović, pesnik : zbornik, 2001. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 5) Matija Bećković, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2002. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 6) Borislav Radović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2003. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 7) Rajko Petrov Nogo, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2004. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 8) Milovan Danojlić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2005. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 9) Miroslav Maksimović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2006. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 10) Zlata Kocić, pesnikinja : zbornik, Kraljevo, 2007. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 11) Dušan Radović i razvoj moderne srpske književnosti : zbornik radova, Beograd : Učiteljski fakultet, 2008. Đorđo Sladoje, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2008. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 12) Novica Tadić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2009. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 13) Bratislav R. Milanović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2010. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 14) Petar Pajić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2011. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 15) O pesmama, poemama i poetici Matije Bećkovića : zbornik radova, Beograd : Institut za književnost i umetnost ; Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2012. Ivan Negrišorac, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2012. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 16). Gojko Đogo, pesnik : zbornik, 2013. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 17) Pesnička poetika Oskara Daviča : zbornik radova, Beograd : Institut za književnost i umetnost ; Biblioteka šabačka, 2013. Pesničko delo i misao o poeziji Milovana Danojlića : zbornik radova, Beograd–Trebinje : Institut za književnost i umetnost ; Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2013. Spomenica Momi Kaporu: zbornik, Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 2013. Miloš Crnjanski, poezija i komentari: Beograd–Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Filološki fakultet, Matica srpska, 2014. Petar Cvetković, pesnik : zbornik, Kraljevo 2014. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 18) Ranko Jovović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2015. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 19) Đorđe Nešić, pesnik : zbornik, 2016. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 20) Poezija Branka V. Radičevića: zbornik radova, Beograd–Čačak: Institut za književnost i umetnost, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis", 2016. Živorad Nedeljković, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2017. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 21) O poeziji i o poetici Borislava Radovića: Beograd: Institut za književnost i umetnost, Biblioteka grada Beograda, 2017. Mošo Odalović, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2018. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 22) Prilozi za poetiku Branislava Petrovića: zbornik radova, Beograd–Čačak, Institut za književnost i umetnost, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis", 2019. Stevan Tontić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2019. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 23) Vladimir Jagličić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2020. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 24) Srpska književnost početkom 20. veka: modernost i stari zadaci: zbornik radova, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2020. Milan Nenadić, pesnik : zbornik, Kraljevo, 2021. (Edicija Povelja. Biblioteka Preobraženje ; knj. 25) Pripovedač Slavko Stamenić: zbornik, Kraljevo–Obrenovac, 2021. Književnost i kultura u čitanju Slobodana Jovanovića: zbornik radova, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2022. Knjige San za Dragana Ilića : prilozi o pesniku ; Kraljevo : Ibarske novosti, 1990. Najlepše pesme Milosava Tešića : Beograd : Prosveta, 2002. (Biblioteka Naj) Rajko Petrov Nogo, U Vilovome dolu : izabrane i nove pesme Beograd – Istočno Sarajevo : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd ; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, 2005. Branislav Petrović, Žanka ; Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005. –(Biblioteka Zlatokrila) Nikola Tesla, Mladost i prvi izumi ; Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006. – (Biblioteka Knjiga i po) Novica Petković, Slovenske pčele u Gračanici : ogledi i članci o srpskoj književnosti i kulturi ; Beograd : Zavod za udžbenike, 2007. – (Biblioteka Nova dela) Novica Petković, Razgovori 1992–2004 ; priredio Dragan Hamović. Beograd : Učiteljski fakultet, 2009. – (Biblioteka Akademija) Nikola Tesla, Mladost i prvi izumi ; priredio i za decu prilagodio Dragan Hamović. –Beograd : Zavod za udžbenike, 2010.– (Biblioteka Knjiga i po) Novica Petković, Na izvoru žive vode : iz ostavštine ; Beograd : Zavod za udžbenike, 2010. – (Biblioteka Nova dela) Petar Petrović Njegoš, Neka bude što biti ne može : izbor iz speva Gorski vijenac ; Beograd : Zavod za udžbenike, 2010.– (Lektira za osmi razred osnovne škole) Živorad Nedeljković, Neumereni rad godina : izabrane pesme ; Čačak : Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, 2011.– (Biblioteka Knjiga gosta, 37) Pesnici u Žiči : besede na Preobraženje ; Kraljevo : Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, 2011. Novica Tadić, Ja i moja pratnja ; Beograd : Zavod za udžbenike, 2011 – (Biblioteka Nova dela) Novica Tadić, Sabrane pesme I : Prisustva, Smrt u stolici, Ždrelo, Ognjena kokoš, Pogani jezik ; Podgorica : Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, 2012. Novica Tadić, Sabrane pesme II : Ruglo, O bratu, sestri i oblaku, Kobac, Ulica ; Podgorica : Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, 2012. Novica Tadić, Sabrane pesme III : Napast, Potukač, Nepotrebni saputnici, Okrilje ; Podgorica : Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, 2012. Novica Tadić, Sabrane pesme IV : Tamne stvari, Neznan, Đavolov drug, Tu sam, u tami ; Podgorica : Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, 2012. Novica Tadić, Ostavština : Ja i moja pratnja, Stihovi iz beležnice, Grdana, Bibliografija ; Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, 2012. Disu u gostima : izbor iz razgovora i beseda sa „Disovih proleća“ Čačak : Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, 2013. Spomen Principu : izbor poezije mladobosanaca i srpske poezije o Gavrilu Principu / Beograd: Naš Pečat, 2014. Hrana za ptice : pesmice i epigrami / Milovan Danojlić ; Beograd: Albatros plus, 2014. Večita pešadija i srodne pesme / Branko V. Radičević, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" i dr. Čačak–Lučani, 2017. Novica Tadić, sobom samim; Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2020. Nagrade i priznanja Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Fascikla 1999/2000 Stevana Raičkovića, 2006. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku poezije Matična knjiga, 2008. Nagrada „Zmajev pesnički štap”, 2014. Nagrada „Momčilo Tešić”, 2014. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Put ka uspravnoj zemlji. 2016. Oktobarska nagrada Grada Kraljeva, 2016. Zmajeva nagrada, za knjigu poezije Meko jezgro, 2017. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2019.[8] Nagrada „Gordana Brajović”, 2020. Nagrada „Gračanička povelja”, 2020. Nagrada „Gomionica”, 2020.

Autor - osoba Tanasković, Darko, 1948- = Tanasković, Darko, 1948- Naslov Belezi vremena : pojave, događaji, ljudi / Darko Tanasković ; [fotografija Srđa Mirković] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Pravoslavna reč, 2014 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 241 str. : autorova slika ; 24 cm Drugi autori - osoba Mirković, Srđa Kecmanović, Nenad, 1947- = Kecmanović, Nenad, 1947- (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 9-13: Tanaskovićevi belezi / Nenad Kecmanović Darko Tanasković : biografski podaci: str. [245] Podaci o prvom objavljivanju tekstova uključenih u knjigu: str. 240-241. Knjiga `Belezi vremena` sastoji se od tridesetak članaka prethodno objavljenih u listu `Pečat` i nekoliko drugih novina i nedjeljnika, u kojima je riječ o neoosmanizmu, odnosima Srbije sa susjedima, ali u kojima se analiziraju i odnosi velikih sila i situacija na Bliskom istoku. Kao svojevrsni centar gravitacije, u Belezima vremena, po našem mišljenju, ključno mesto zaslužuje sveobuhvatni spoljnopolitički ogled Oštrica meke moći. Na svega nekoliko stranica, autoru polazi za rukom da, čak i čitaocu kome spoljna politika i njeni instrumenti nužno ne predstavljaju predmet primarnog interesovanja, ovaj sve aktuelniji fenomen objasni uprkos njegovoj složenosti i višeslojnosti. Tanaskovićev neumorni realizam ovde je najbolje iskazan rečima da „u svetu nikada nije bilo, nema i neće biti potpune ravnopravnosti među narodima i državama“. Prepoznavajući ljudske glave „kao istinsko i odsudno bojište“ današnjice, a precizno dijagnostikujući „raširenu nekritičnost“ i „nepotrebnu inferiornost“ kao pretežne uzroke srpske malodušnosti, Tanasković poziva na promišljeno spoljnopolitičko delovanje „u utakmicama čiji ishod ne mora biti unapred poznat“. Čvrstih skrupula, a pritom ne izlazeći iz okvira racionalnog i naučno dokazivog, Tanasković skreće pažnju na klance opasnosti padanja u san „iz koga buđenja nema“ i na taj način brani kardinalne vrednosti zajednice kojoj pripada. (Dušan Spasojević) Darko Tanasković, rođen 4. januara 1948. u Zagrebu. Klasičnu (osmogodišnju) gimnaziju završio u Beogradu (1996). Na Filološkom fakultetu, takođe u Beogradu, diplomirao orijentalnu filologiju (1970), magistrirao (1972) i doktorirao (1979), disertacijom Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam, na istom fakultetu, gde je, na Katedri za orijentalistiku, izabran za asistenta-pripravnika za orijentalnu filologiju (1971). Kao docent (1980), vanredni profesor (1981) i, od 1988. godine, redovni profesor na ovoj katedri, predavao je više predmeta (Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Arapsku književnost, Persijsku književnost, Osnove islamske civilizacije, a na postdiplomskim studijama Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam…). Objavio preko 700 naučnih i stučnih radova iz oblasti široko shvaćene orijentalistike, među kojima i knjige: Arapska poezija (1977), Sufizam (s I. Šopom, 1981, 2012), Arapski jezik u savremenom Tunisu (1982), Kontrastivna analiza arapskog i srpskohrvatskog jezika (1982), U dijalogu s islamom (1992), Tursko-srpski rečnik (u koautorstvu sa S. Đinđićem i M. Teodosijevićem, 1997), Na Istoku Zapada (sa M. Jevtićem, 2000, dva izdanja), Islam i mi (2000, četiri izdanja) , Jugoistok Srbije. Kontinuitet krize i mogući ishodi (s grupom autora, 2001), Gramatika arapskog jezika (sa A. Mitrovićem, 2005, dva izdanja) , Islam:dogma i život (2008, dva izdanja), Autonomija mišljenja ( sa M. Jevtićem,2009), Neoosmanizam (2010, 2011, 2015), Golub koji nije postao ptica (2012), Belezi vremena (2014), Iz dana u dan (2015) . Više radova štampano mu je na stranim jezicima. Darko Tanasković je po pozivu predavao na univerzitetima u Sarajevu , Skoplju, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke ((Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales – EHESS)) u Parizu (1984); od 1990 je član Izvršnog komiteta Evroarapskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a 1995. je izabran u Evropsku akademiju nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea – Salcburg). Dopisni je član društva za turski jezik ((Türk Dil Kurumu)) u Ankari (2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (2015). Gostovao na većem broju univerziteta u zemlji i svetu i održao niz javnih predavanja iz domena orijentalistike i islamologije. Od 1999. godine držao predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost (Beograd) , Fakultetu za medije i komunikacije (Beograd), Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (Beograd), Fakultetu političkih nauka (Banja Luka) i Filološkom fakultetu (Banja Luka). Saradnik Beogradske otvorene škole (BOŠ) i, ranije, Instituta za geopolitičke studije (Beograd). Profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba. Od 2010. član je Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a od 2013. predsednik Saveta Diplomatske akademije “Koča Popović” pri MSP. Počasni je predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva (2016). Darko Tanasković je, tokom univerzitetske karijere, pored ostalog, bio upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta, član Komisije za matičnost , Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu,kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Srbije. Bio član Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu ,Upravnog odbora vaterpolo saveza Srbije. Predsednik je Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu (2013), a član Upravnog odbora SKZ, Upravnog odbora Matice srpske , Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” i Kolarčeve zadužbine. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998-1999) u Azerbejdžanu. Imenovan je, marta 2001, za člana jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. Od 2002.do 2008. godine Darko Tanasković je bio na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj Stolici ( u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Od februara 2016. stalni je predstavnik Republike Srbije pri Unesku u Parizu. Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je (oktobra 2004) ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki Majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005) ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge. Za doprinos kulturi Beograda, KPZ Beograda dodelila mu je priznanje „Zlatni beočug“ (2008), a 2014. izuzetnu „Vukovu nagradu“. Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a poznaje i latinski i starogrčki. Darko Tanaskovic je oženjen i ima troje dece. MG134

Magična priča o životu, ljubavi i porodici. Topla i beskrajno romantična priča u kojoj će se mnogi prepoznati. Put do ispunjenja snova ima brojne raskrsnice. Koji je pravi? Ne uspevajući da održe ritam velikog grada radeći po ceo dan sa dvoje male dece, Kejt Hatčinson i njen muž Simon, sele se u Safolk. Ostavljajući svoju karijeru, svoje prijatelje, svoju nezavisnost, Kejt pokušava da započne novi život pod krovom svoje svekrve tragajući za idealnom kućom. Posle nekoliko meseci, dok joj muž sve više vremena provodi na poslu u Londonu, Kejt počinje da se preispituje o ispravnosti svoje odluke. Jedne večeri, naleteće na kuću koja izgleda baš kao da je izašla iz njene mašte. Tu upoznaje i vlasnicu, Agnes, ženu u poznim godinama. Životna priča stare Agnes je za Kejt eho njenog sopstvenog života. I dok se prošlost i sadašnjost mešaju, ona shvata da još nije kasno da skupi snage i ispuni svoje snove. Pun iznenađenja i neočekivanih obrta, roman otkriva i priču o Londonu kakav je bio nekad, promenama koje nosi novo doba i kući iz snova koja je sudbinski spojila dve žene. ODLOMCI IZ KNJIGE London, novembar 2002. „Javi se, molim te, molim te“, šaptala je Kejt u slušalicu. Dok je slušala kako telefon zvoni, zagledana u sliku svog muža Sajmona sa Dejzi i malim Semom, koja je visila na zidu njene zelene kancelarije bez prozora. Na kraju je spustila slušalicu. Gde bi mogla biti Taša? Semu sigurno nije bilo lošije jer bi je dadilja nazvala. Kejt je potražila mobilni prevrćući po torbi i okrenula Tašin broj. Dobila je govornu poštu. Do đavola. „Taša - ja sam, Kejt. Nadam se da se snalaziš. Moram da znam kako je Sem. Možeš li me nazvati u kancelariju kad budeš imala trenutak slobodnog vremena?“ Gurnula je telefon u džep sakoa pokušavajući da ignoriše leptiriće panike. Sem je sigurno imao samo stomačni virus, ali bilo je strašno videti ga s temperaturom i malaksalog. Povratio je čak i vodu koju mu je Kejt dala. Naravno, Taša je bila više nego stručna, ali... Trebalo je da ostanem kod kuće s njim i da javim da sam bolesna, rekla je ljutito sama sebi. „Ne, nije trebalo“, rekao je iritirajući glas u njenoj glavi. Taša je savršeno sposobna da se sama izbori s tim. Šta bi se desilo da jutros nisi bila u televizijskom studiju i pobrinula se za Suzi Zi. Verovatno bi odbila da se pojavi u emisiji i digla bi se velika frka. Kejt je morala da se složi sa neprijatnim glasom razuma. Suzi, draga ali veoma zahtevna osoba, bila je kantautor čiju su necenzurisanu autobiografiju upravo objavili Kejtini poslodavci, Jansen i hiks. U poslednjih nedelju dana Kejt je provela Suzi kroz londonski svet medija s namerom da je zaštiti od posledica priznavanja afera s raznim poznatim ličnostima iz sveta muzike. Kejt je čak i sada veoma rizikovala poveravajući je londonskom predstavniku prodaje dok traje potpisivanje knjige. Prekrstila je prste iza leđa, nadajući se da će sve proteći dobro i uzela taksi da se vrati u kancelariju Jansena i Hiksa u Ulici Voren. Planirala je da se pozabavi najgorim od svih hitnih zadataka koji su bili pred njom i da se iskrade kući ranije. Kejt je pogledala na sat - već je bilo dvanaest i petnaest - a zatim na užas koji joj je bio na stolu. Bila je odsutna samo jutros i evo šta se desilo! Kule novih knjiga, nestabilne gomile papira i magazina, čak i hrpa plastičnih trolova floruscentne kose, koji promovišu fantastiku za decu. „Zašto ljudi koriste svaku priliku da prebace sve meni?“, razmišljala je, mrzovoljna, sklanjajući pramne tamne kose s lica i pritiskajući on na komjuteru. Poželela je, ne i poslednji put, da ima pomoćnika, ali nije bila na dovoljno visokom položaju za tako nešto. Telefon je zazvonio i zgrabila ga je nadajući se da je Taša. „Kejt? Adam ovde. Izvini što te gnjavim s još jednim problemom, ali...“ Kejt se razočarala. Adam Džejkobs je napisao svoj prvi roman i trebalo mu je mnogo pažnje i podrške. Obično bi mu rado pružila utehu, ali danas je samo želela da ga se reši. Dok je slušala poslednju žalopojku - knjižara u njegovom kraju ne drži njegovu novelu - držala je slušalicu između vilice i ramena i počela da sređuje nered. Naslagala je knjige pored stola, pazeći da se ne sruše, stavila trolove u kutiju i odložila papire i dopise u pregrade. „Adame, stvarno nemoj da brineš, sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje. Opa!“ Jedna gomila knjiga obrušila se na pod. „Slušaj, odmah ću poslati imejl predstavniku prodaje. Da, da, da, znam. Moram sada da idem, izvini. Zdravo.“ Bacila je slušalicu, poređala knjige jedne preko drugih i počela da skida ceduljice s monitora. Telefon je ponovo zazvonio. „Kejt, Patrik je. Gde si bila do žavola?“ O, Bože. Kako je mogla da zaboravi? Trebalo je da bude na sastanku s njim i njegovim najprodavanijim piscem krimića! Patrik, direktor izdavačke kuće, pregovarao je o novom ugovoru, a pisac je silno želeo garancije u vezi s marketingom. „Žao mi je“, proguta knedlu, „potpuno sam smetnula s uma. Nisam bila u kancelariji... znam, kasno je, verovatno. Žao mi je. Suzi je... Ne znam Patriče - da, znam da je moja krivica. Da. Žao mi je.“ Zalupio je slušalicu, a ona je zagnjurila lice u ruke dok joj je njegov ljutit glas još uvek odzvanjao u ušima. Ako ne naprave novi dogovor s piscem, siktao je, sve će pasti na nju. „Dobro, stvarno si ti kriva“, javila se njena savest glasom stroge učiteljice. Nije trebalo da radi toliko poslova odjednom. Ali imam toliko toga da obavim i nikoga da mi pomogne. Kako mogu biti na sto mesta istovremeno? Kejt se usportivila. „Mogla si bolje da se organizuješ. Da ćešće kažeš NE.“ Kejt je uzdahnula. Da, i onda će reći kako ne mogu da se nosim s tim. „Ove majke što rade kao da su bez mozga, znate.“ Čula je kako je Patrik rekao nešto slično prošle nedelje, đubre jedno. Asistentkinja mu je otišla dva meseca nakon što se vratila s porodiljskog bolovanja, jer „očigledno više nije mogla da prati ovaj tempo“. Mislio je na ostajanje u kancelariji do sedam uveče i nošenje posla kući, pretpostavila je Kejt. U ovakvim trenucima želela je da ima čarobni štap Harija Potera. Onda bi čarolijom oženila Patrika s devojkom koja ima karijeru u vrtoglavom usponu, zatim bi mu natovarila na vrat ogromnu hipoteku i trojke kojima su potrebna samo tri sata sna noću, i to u različitim terminima. To bi ga sredilo. „Ćao, Kejt. Izgleda da opet ideš“, rekla je Anabela, sekretarica njene šefice Karine, stvorivši se na vratima njene kancelarije, u oblaku parfema ana sui. „Upravo ja zvala Karina. Zaglavila se u vozu na povratku iz Lidsa, tako da ćeš morati na ručak kod Džejmsa Klajda umesto nje.“ Džejms Klajd, ostareo i težak. Poslednja osoba s kojom bi Kejt želela da ima posla danas. „Sjajno - upravo ono što mi treba“, gunđala je Kejt provlačeći ruke kroz tamnu kosu. Jednostavno nije imala snage za slavljenički ručak, koji je trebalo da se održi danas u privatnoj trpezariji firme povodom njegovog osamnaestog političkog trilera.. Sigruno iam neko drugi ko bi mogao da ide umesto nje... Anabela je odmah razumela šta joj je na umu i brzo dodala: „Ostale smo samo nas dve - a ja sam zauzeta. Neko ovde mora da se javlja na telefon.“ Nešto je puklo u Kejt. Ustala je sa stolice i nagnula se preko stola. Dve crvene mrlje proširile su joj se preko bledog keltskog tena, a zelene oči bljesnula negodujući. Sa svojih 165 centimetara, imala je malu prednost nad sitnom Anabelom u mini suknji. „Pa moraćeš za promenu da odgovoriš i na moj“, režala je. „I pobrini se da mi preneseš sve hitne poruke. Neki od nas moraju stvarno i da rade.“ Naslov: Kuća iz snova (meki povez) Izdavač: Mono & Manjana Strana: 415 (cb) Pismo: Format: 14x21 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7804-103-7

Da li su Vam strije i celulit zaista neophodni? Da li Vam neredovna stolica zagorčava život? Zašto pilule za mršavljenje i dijete na „duže staze nisu efikasne? Šta sve stvara zagađenje u našem organizmu? Kako očistiti organizam od nepotrebnih masnoća, soli, celulita,…? Kako realno usavršiti svoju ishranu? Kako oblikovati svoje telo, zategnuti i podmladiti kožu i omogućiti dobru cirkulaciju? Kako zadržati postignuti rezultat? Knjiga nudi odgovore na ova pitanja, kroz 6 važnih koraka: Čišćenje i normalizacija rada debelog creva Kako povratiti normalan obim želuca i creva? Kako omogućiti stvaranje i održavanje zdrave crevne mikroflore? Kako osloboditi organizam od viška nakupljenih soli? Kako omogućiti kvalitetnu detoksikaciju organizma – Zašto je važno čistiti organizam? Kako omogućiti bolje funkcionisanje jetre i žučne kese? Kako povratiti normalan obim želuca i creva? Donedavno rak želuca je bio veoma rasprostranjen među Japancima, zbog obilnog korišćenja dimljenih proizvoda u ishrani. Zahvaljujući usavršavanjima u ishrani i načinu života, Japanci su postali jedna od najdugovečnijih nacija. Izbegavajte da idete u kupovinu prehrambenih namirnica praznog stomaka. Kada ste siti – kupićete mnogo realniju količinu hrane. Osnovni razlozi zbog kojih dolazi do rastezanja želuca i creva, a time i uzimanja sve većih količina hrane, koje stvaraju sve kratkotrajniji osećaj sitosti, jesu sledeći: Uzimanje hrane, siromašne esencijalnim i vitalnim sastojcima, npr. industrijski pripremljena hrana, neintegralna, pržena, dinstana, pogrešno kuvana, podgrevana, konzervirana… Uzimanje hrane na nervnoj bazi Pokušaj zadovoljenja želje za prekomernim gurmanskim uživanjima u hrani, koju organizam jednostavno ne može fiziološki da prati. Uverenje da svaki put kada zaboli stomak ili se javi krčanje creva treba da uzimamo hranu. Logično bi bilo promisliti šta zapravo stvara bol i zbog čega se javlja krčanje, jer uzimanje hrane nikako ne može trajno pomoći. To što u nekim slučajevima pomaže da se trenutno ublaže simptomi, ne znači da pomaže u otklanjanju uzroka problema. Pogrešna navika nasilnog kljukanja dece “za tatu, mamu, babu“… ostavlja trajne štetne posledice. Grickanje, kao i prečesti obroci ( ako se ne poštuje minimalna pauza nakon osnovnog obroka od 4 sata, a voćnog od ½ – 1 sata ), dovode do mešanja delimično prerađene i tek dospele hrane. Na taj način dolazi do dužeg zadržavanja hrane u organima za varenje. To stvara uslove za kvarenje pojedene hrane, kao i nadražaj i poremećaj u radu organa za varenje zbog neusklađenog načina lučenja sokova u njima. Nekontrolisano i neosvešćeno jedenje, (kada jedemo uz nešto što nam odvlači pažnju od jela npr. čitanje, gledanje TV-a, mučan razgovor, vožnja automobilom uz istovremeno uzimanje hrane) , na mnogo načina ometa proces kvalitetnog varenja. U tom slučaju nemamo kontrolu nad količinom pojedene hrane, koju uglavnom koristimo mehanički. Predložio bih da tokom najmanje 2 meseca, vodite dnevnik ishrane, detaljno upisujući šta, kada i koliko ste pojeli i popili u toku dana i noći. Svakako, zapisujete odmah a ne prema sećanju koje ponekad hoće da nas izda. Kao poslednji ali ne i najmanje važan razlog uzimanja prevelikih količina hrane, naveo bih prebrzo unošenje hrane. Da bi mozak registrovao sitost, treba da prođe oko 20 minuta od početka obroka. Prosečno vreme trajanja obroka je uglavnom mnogo kraće, a razvojem trenda fast food hrane, kao i bržeg načina života ( uglavnom pod sve većim opterećenjem ), ljudi jedu sve brže, bukvalno gutajući hranu. Da bi nam olakšali to gutanje i nekvalitetno jedenje, različite industrije i zanatlije prave hranu koja bukvalno ne mora da se žvaće, (npr.mekani beli hleb, kifle, pite, pice,… od belog brašna). Za razliku od takve hrane, kada uzimamo kompaktne integralne proizvode (kao što je integralni hleb bez kvasca, koji se hiljadama godina koristi u ljudskoj ishrani ),oni zahtevaju dobro žvakanje, te mi stvaramo tečnu kašicu, koja se vrlo lako i brzo vari. Loše sažvakanu hranu teško je progutati, zato ljudi uobičajeno koriste tečnost uz obrok, čime još više otežavaju ili onemogućavaju varenje. Komadi na brzinu pojedene hrane duže vremena se zadržavaju u organima za varenje, često truleći, stvarajući konstantnu intoksikaciju organizma i ostavljajući obilne naslage na debelom crevu. Usvajanje hrane pojedene na takav način, jeste nepotpuno. Zato ni malo ne čudi što se nakon na brzinu pojedenog obroka ubrzo javlja želja za ponovnim, i tako u krug. Predložio bih da tokom 2 meseca prilikom obroka obratite pažnju na vreme i omogućite sebi da obrok (naročito osnovni ) traje najmanje 20 minuta. Svakako, da bi ste uspešno sproveli ovu vežbu, vazno je da pre obroka odlučite koju količinu hrane ćete pojesti i stavite je ispred sebe. Pojedite je bez kasnijeg dodavanja. Probajte da osluškujete sebe, da li ste nakon obroka siti, ili da li ste se prejeli. Sledeći put, prilikom obroka, probajte da uzmete realniju količinu hrane prema svom novostečenom iskustvu. Naravno, to će zahtevati određeno vreme. To vreme će Vam se vrlo brzo višestruko isplatiti, kako u manjoj količini prljavih sudova i vremenu pripremanja hrane, tako i u vrlo prijatnom i lagodnom osećaju posle jela. Vremenom ćete primetiti da postajete zdraviji, lepšeg izgleda, a da pri tome količina vama potrebne hrane postaje manja i realnija. Takođe je važno znati da će popijena čaša vode ½ sata pre obroka poboljšati proces varenja, a ujedno i omogućiti da koristite realnije količine hrane.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Leach i D. Alan Aycock Kroz primenu antropoloških tehnika za analizu mitova, eseji u ovom svesku iz 1983. nude zanimljive strukturalističke uvide koji izazivaju razmišljanje za niz konkretnih slučajeva u Svetom pismu. Oni takođe daju neki prikaz prošlih interakcija između antropologa i hrišćanskih teologa i ulaze u debatu o istoričnosti biblijskih događaja. Edmund Lič je dugi niz godina bio zainteresovan za implikacije strukturalističkog načina analize mitova za objašnjenje biblijskih tekstova i problema. Njegovi eseji u ovoj knjizi nastavljaju liniju istraživanja koju je prvi razvio u Postanku kao mit (1969) i on ovde nastavlja svoje argumente sa karakterističnom bojom i briljantnošću izlaganja. Sa dva dela dr Alana Ejkoka o srodnim temama, ovaj tom daje fascinantan i kontroverzan doprinos proučavanju i tumačenju Biblije. Sir Edmund Ronald Leach FRAI FBA (7. studenog 1910. - 6. siječnja 1989.) bio je britanski socijalni antropolog i akademik. Služio je kao rektor King`s Collegea u Cambridgeu od 1966. do 1979. Također je bio predsjednik Kraljevskog antropološkog instituta od 1971. do 1975. Rane godine Osobni život Leach je rođen u Sidmouthu, Devon, kao najmlađi od troje djece i sin Williama Edmunda Leacha i Mildred Brierley. Njegov otac je posjedovao i bio upravitelj plantaže šećera u sjevernoj Argentini. Godine 1940. Leach se oženio Celijom Joyce koja je tada bila slikarica, a kasnije je objavila poeziju i dva romana. Dobili su kćer 1941., a sina 1946. godine. Obrazovanje i karijera Leach se školovao na koledžu Marlborough i koledžu Clare u Cambridgeu, gdje je 1932. diplomirao inženjerstvo s počastima. Nakon što je napustio Sveučilište Cambridge, Leach je 1933. sklopio četverogodišnji ugovor s Butterfieldom i Swireom u Kini, služeći u Hong Kongu, Šangaju, Chongqingu, Qingdaou i Pekingu. Nakon isteka ugovora otkrio je da mu se ne sviđa poslovna atmosfera i više nikada neće sjesti na uredski stolac. Namjeravao se vratiti u Englesku preko Rusije Transsibirskom željeznicom, ali sve veća politička previranja u Rusiji uvjerila su ga u suprotno. Dok je bio u Pekingu, Leach je imao slučajan susret s Kiltonom Stewartom, psihijatrom, bivšim mormonskim misionarom i piscem koji ga je pozvao na izlet na otok Botel Tobago blizu obale Formoze. I tako je na putu kući Leach proveo nekoliko mjeseci među Yami Botel Tobaga, otoka blizu obale Formoze. Ovdje je vodio etnografske bilješke i posebno se usredotočio na dizajn lokalnog broda. Ovaj je rad rezultirao člankom iz 1937. u antropološkom časopisu Man.[3] Vratio se u Englesku i studirao socijalnu antropologiju na London School of Economics kod Raymonda Firtha koji ga je upoznao s Bronisławom Malinowskim. Bio je aktivan član `čuvenog seminara` Malinowskog.[4] Godine 1938. Leach je otišao u Irak (Kurdistan) proučavati Kurde, što je rezultiralo društvenom i ekonomskom organizacijom Rowanduz Kurda.[5] Međutim, odustao je od ovog putovanja zbog Münchenske krize. Napisao je: `Imam ogromnu količinu sposobnosti za gotovo sve, ali do sada to nisam iskoristio apsolutno ništa... Čini se da sam visoko organizirani dio mentalnog aparata od kojeg nitko drugi nema nikakve koristi ` (D.N.B. 258). Godine 1939. namjeravao je proučavati brda Kachin u Burmi, ali se umiješao Drugi svjetski rat. Leach se potom pridružio vojsci Burme, od jeseni 1939. do ljeta 1945., gdje je postigao čin bojnika. Tijekom svog vremena u Burmi, Leach je stekao vrhunsko znanje o sjevernoj Burmi i njezinim brojnim brdskim plemenima. Posebno se dobro upoznao s narodom Kachin, čak je služio i kao zapovjednik neregularnih snaga Kachina.[4] To je rezultiralo objavljivanjem `Jinghpaw Kinship Terminology: An Experiment in Ethnographic Algebra` 1945. godine.[6] Nakon što je napustio vojsku 1946., vratio se na London School of Economics kako bi završio svoju disertaciju pod nadzorom Raymonda Firtha. U proljeće 1947. doktorirao je antropologiju. Njegova disertacija od 732 stranice temelji se na vremenu provedenom u Burmi i naslovljena je Kulturna promjena, s posebnim osvrtom na brdska plemena Burme i Assama.[7][8] Kasnije te iste godine, na zahtjev Sir Charlesa Ardena Clarka, tadašnjeg guvernera Sarawaka (tada pod britanskom kolonijalnom vlašću) i na preporuku Raymonda Firtha, Britansko kolonijalno vijeće za istraživanje društvenih znanosti pozvalo je Leacha da provede veliko istraživanje lokalne zajednice. naroda.[9] Izvješće iz 1948., Istraživanje društvenih znanosti u Sarawaku (kasnije objavljeno 1950.), korišteno je kao vodič za mnoga dobro poznata naknadna antropološka istraživanja regije. Uz izvješće, Leach je izradio pet dodatnih publikacija iz ovog rada na terenu. Po povratku s terenskog rada na Borneu, Leach je postao predavač na LSE-u. Godine 1951. Leach je osvojio Curl Essay Prize [10] za svoj esej Strukturalne implikacije matrilateralnog braka između rođaka, koji se oslanjao na njegove opsežne podatke o Kachinu kako bi iznio važne teorijske točke u vezi s teorijom srodstva.[11] Godine 1953. postao je predavač na Sveučilištu Cambridge, a 1957. unaprijeđen u Readera. Zajedno sa svojom suprugom Celijom, Leach je proveo godinu dana od 1960. do 1961. u Centru za napredna proučavanja bihevioralnih studija u Palo Altu u Kaliforniji. Ovdje je upoznao Romana Jakobsona, ruskog lingvista, popularizatora Saussureove strukturalne lingvistike i velikog utjecaja na teorijsko razmišljanje Levi-Straussa, što je dovelo do njegove strukturalne antropologije. Godine 1972. dobio je osobnu stolicu. Izabran je za rektora King`s Collegea u Cambridgeu 1966. i umirovljen je 1979.; predsjednik Kraljevskog antropološkog instituta (1971.–1975.); član Britanske akademije (od 1972.), a proglašen je vitezom 1975.

Ову сам књигу написао за време једног путовања. Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела. Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд, 28. I 1931. I – Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. – Има ли рибарских насеобина на оба? – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. – Могу ли вечерас прећи тамо? – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења. – За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео. – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? – Пет. – Биће тачно кроз један сат овде. – Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. – О, видећете је сигурно. – Онда ћу се пети овим уличицама? – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. – Добро вече. – Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Лепо ваше село. – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. – Значи, није се могла ловити риба? - Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: – Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. – О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. – Мора да је био дебео лед? – Седамдесет педаља. – До виђења, дакле. – Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. – Добро вече. – Добро вече. – Изгледа ми лепо то што радите. – Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. – Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? – A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. – Они живе стално овде? – Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. – Како се зовете? – Ивона. – То није домаће име. – Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда. – Ивона је лепше. До виђења, дакле. – До виђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Јесте ли рибари? – О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. – Колико има рибара? – Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. – Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага. – Видимо увек језеро. Понекад побесни. – Ноћас ће бити мирно? – Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. – До виђења, дакле. – До виђења, до виђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали: – Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? – Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили. – Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. – Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. – Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? – Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. – Колико би ме коштало? – Можда тридесет пезета. – Мислим да то није сувише. – Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству. – Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли? – Не треба ићи пошто је почела трамонтана. – Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. – О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи. – Ви се не бисте могли вратити вечерас? – Не, не бих се могао вратити. – Било би опасно да се враћате? – Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. – Има ли опасности при одласку? – Били бисмо сасвим исквашени од таласа. – То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо? – Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: – Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? – Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. - Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син! – Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. – Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. – Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. - Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. – Хвала, господине, и до виђења. – До виђења, и хвала вама. – Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. – Купили сте цемент овде у Хуенти? – A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. – Зидате нешто? – Ја сам по занату зидар. – Имате посла? – Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку. – Где је његов замак? – На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... – Долази кроз два-три дана, – додаје жена. – Стара маркиза је већ тамо. – Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? – О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади. – Ове зиме је језеро било смрзнуто? – Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. – Морали сте грдно пропатити? – И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. – Жена вам изврсно весла. – Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла. – Волите много децу? – Деца су сатисфакција живота. – Нисам вас добро чуо. – Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих. – Сигурно. Је ли на овом острву ловиште? – Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука. – Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. – Код кога идете на острво? – Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону. – Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. - Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. – Онда ћу ja у пет доћи по вас. – Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. – Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. – Коме припада ова шума? – Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. – Је ли вода дубока овде? – Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. – Ево села, – рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. – Добро вече. – Добро вече. – Како је? – Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка. - Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. – Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. – Како се зовеш? – Хуана. – Да ли си ваљана, Хуана? – Како се каже? – Да, господине. – Чекај, Хуана. – Како се каже? – Хвала, господине. – Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. – Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену. – Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. – Како сте га довели? – Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда. – Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. – Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас? – Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? – Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. – Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете. – Волео бих да видим острво пре вечере. – Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. – Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. – Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве. – Лепе животиње. – Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања. – Ви сте острвљанин. – Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. – Колико вас има послуге? – Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? – Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим. – Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. – Чуо сам да је врло велика. – Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. – Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. – Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. – Ретко је одакле овако диван изглед на језеро. – Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу. – Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ. – Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. – Мислим да ћу га видети којом другом приликом. – До виђења, онда, господине. – До виђења. Кажете тридесет литара. – О, врло често и више. – До, виђења. Наслов: Људи говоре Издавач: Завод за уџбенике Страна: 113 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-17-17273-0

`Svinja je odličan plivač i druge pesme` predstavlja širi izbor pesama iz onih signalističkih poetskih žanrova koje sam svojevremeno imenovao kao: aleatorna, tehnološka, fenomenološka, kompjuterska, varijaciona, ready-made (nađena, gotova) i elementarna poezija. Većina ovih pesničkih oblika definisana je, kako u mojim manifestima i pratećim tekstovima, tako i u tekstovima (esejima) proučavalaca i tumača signalizma. Osnovu izbora čine ciklusi iz zbirki `Svinja je odličan plivač` (1971), `Kiberno` (1970), `Čorba od mozga` (1982) i `Pucanj u govno` (2001), a pojedine pesme preuzete su još iz `Algola` (1980), `Nokauta` (1984), `Sremskog ćevapa` (1991) i knjige `Chinese erotism` (1983). Pesme `Jela po porudžbini` i `Jaja na srpski način`, nastale (nađene) pre četrdesetak godina, ovde se prvi put objavljuju. Izvodi iz kritika preuzeti su iz prikaza zbirki od kojih je načinjen ovaj izbor, kao i onih eseja i studija gde su se kritički i teorijski tumačili žanrovi signalizma što ih poezija u ovom izboru oličava. M.T. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: Italije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Francuske, Španije, Portugala... Miroljub Todorović rođen je 5. marta 1940. godine u Skoplju. Ratne godine proveo je kao izbeglica, sa majkom učiteljicom i sestrom, u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju. Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu ``Pionir``. Prve ``ozbiljne`` pesme objavljuje, kao učenik gimnazije ``Stevan Sremac``, u niškom književnom časopisu ``Gledišta`` (1958), radio Nišu, niškim Narodnim novinama, sarajevskom ``Životu`` i zagrebačkom ``Poletu``. Bio je član niškog književnog društva ``Nestor Žučni`` koje mu je objavilo i prvu knjigu, poemu ``Planeta`` 1965. godine. Kao književnik i umetnik formirao se u krugu niških stvaralaca, kada se u njemu i rodila ideja o scijentizmu (signalizmu). Diplomirao je na pravosudnom odseku Pravnog fakulteta u Beogradu 1963. godine. Jedno vreme studirao je i na trećem stepenu istog fakulteta Međunarodno javno pravo. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu ``Vidici`` učestvuje u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma ``Koračnica Crvenog univerziteta`` umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Sa grupom stvaralaca 1969. osniva neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine pokreće Internacionalnu reviju ``Signal``. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i kao savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. odlazi u penziju i u potpunosti se posvećuje književnom i umetničkom radu. U braku je sa Dinkom Todorović (rođena Petrović, u Bijeljini 1949), profesorkom fizike. Sin Viktor (1975), kao student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom ``CCN1 (CYR61): A NOVEL EXTRACELLULAR MATRIX INDUCER OF CELL DEATH``. Sada je na post.doc. studijama na Northwestern University u Čikagu. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju. Nasmešenim likom trogodišnje Maje Todorović, ukolažiranim u vizuelnu pesmu ``Vreme signalizma – The Times of Signalism`` otvara se ovaj sajt Miroljuba Todorovića. Objavljene knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba (1997), Zvezdana mistrija (1998) Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san (2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (sa Dejanom Bogojevićem, 2007), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode, ( 2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme, (2009), Glad za neizgovorljivim (2010), Kiborg (2013), Pandorina kutija (2015), Lovac magnovenja (2015). Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982. (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon, Internet izdanje, (2007), Šoking-blu (šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (šatro roman, 2009), Torba od vrbovog pruća (2010), Dnevnik signalizma 1979 - 1983 (2012), Dnevnik 1985 (2012). Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom,1973), Signalizam (1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav creative movement (na engleskom,1998), Miscellaneae (2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Vreme neoavangarde (2012), Stvarnost i utopija (2013), Nemo propheta in patria (2014). Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003). Antologije: Signalistička poezija (1971), Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975), Yougoslavie et Catalans (1978), Mail Art - Mail Poetry (1980). Bookworks: Fortran (1972), Approaches (1973), Signal-Art (1980), Zlatibor (1990), Šumski med (1992). Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima: u Italiji, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Litvaniji, Švedskoj, Rusiji, Finskoj, Islandu, Velikoj Britaniji, Danskoj, Holandiji, Belgiji, SAD, Kanadi, Meksiku, Urugvaju, Brazilu, Novoj Kaledoniji, Južnoj Koreji, Japanu i Australiji. Kao umetnik imao je dvanaest samostalnih izložbi: (Likovni salon, Niš, 1969.; Galerija Ateljea 212, Beograd, 1969.; Likovni salon Trbine mladih, Novi Sad, 1969.; Galerija Doma omladine, Beograd, 1970.; Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd, 1973.; Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1984.; Art Gallery, San Francisco, 1997., itd.) Izlagao je i na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti: (Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1970; Galeria Sum, Reykjavik, 1972; Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974; Kyoto Municipal Museum of Art, Kyoto, 1974; Van Gogh Museum, Amsterdam, 1975; Aiichi Art gallery, Nagoya, 1975; National Art Gallery, Wellington, Novi Zeland, 1976; CAYC Gallery, Buenos Aires, 1977; Palazzo Strozzi, Firence, 1978; Gallery Maki, Tokyo, 1980; XVI Bienal de Sao Paulo, Sao Paulo, 1981; galleria Apolinaire, Milano, 1981; Kwan Hoon Museum of Arts, Seul, 1982; Umetnički paviljon ‘’Cvijeta Zuzorić’’, Beograd, 1982; Vanham galleria, Helsinki, 1983; 25 oktobarski salon likovnih I primenjenih umetnosti, Beograd, 1984; Kunstverein, Stadt Museum, Kassel, 1984; Centre Culturel Kanak, Noumea, Nouvelle Caledonie, 1986; Art Pool, Budapest, 1989; Scene jezika, Galerija ULUS, Beograd, 1989; Galerija kulturnog centra, Beograd, 1992; Yu Mail Art, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1994, Staatlishes Musem, Schwerin, 1996; ‘’Poesia totale’’, Mantova, 1998; Culturcentrum, Brugge, 1999; galerij c. de vos, Aalst, Belgija, 2002; itd). Zastupljen je u Biografskom leksikonu ``Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti)``, ``Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons)``, Beograd, 2006. Odlukom Vlade Republike Srbije, decembra 2007. godine, dobio je posebno priznanje za doprinos nacionalnoj kulturi Srbije (nacionalna penzija). O radu Miroljuba Todorovića i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije (Jagelonski univerzitet u Krakovu, Poljska, 1980; Filološki fakultet u Beogradu 1991; Flozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, 2002), objavljeno je dvadesetak monografskih publikacija i više od 2.700 prikaza, eseja i studija. Nagrade: ‘`Pavle Marković Adamov`` 1995. godine za poetski opus i životno delo. ``Oskar Davičo``, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija). ``Todor Manojlović`` 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet. ``Vukova nagrada`` 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru. Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar. Nagrada ``Zlatno slovo`` 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini. Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. ``Zlatni beočug`` za trajni doprinos kulturi Beograda 2011. Mek povez, 260 str, 20 cm, tiraž 500 Tardis 2009

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.