Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Kolekcionarstvo i umetnost
keyboard_arrow_down
Sve kategorije
Kolekcionarstvo i umetnost
Opseg cena (RSD)
650,00 - 799,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
1 sajt isključen
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-20 od 20 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-20 od 20
1-20 od 20 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Izbačen Sajt

    www.vremejenovac.rs
  • Cena

    650 din - 799 din

Jednom davno živeo je na kraju grada siromašni lutkar Đepeto. Bio je to starac koji je živeo sam i koji je u svojoj radionici stalno nešto pravio. Tu su se mogle videti neobične igračke za decu, životinje, ali i stolice, stolovi i klupice za tu veselu družinu. Gledao ih je tako Đepeto, kad mu najednom sine ideja da napravi lutka koji bi ličio na pravog dečaka... Čitaj dalje

Prikaži sve...
678RSD
forward
forward
Detaljnije

BEOGRAD U DOBA KNEZA MILOŠA OBRENOVIĆA NAUKA I OPŠTA INTERESOVANJA ZA DECU Šifra artikla: 232235 Isbn: 9788677817985 Autor : Ana Stolić Izdavač : KREATIVNI CENTAR Saznajte kako se živelo u Beogradu nakon Drugog srpskog ustanka, koja su velika zdanja podignuta u Beogradu, u čijim kućama se prvo pojavio evropski nameštaj, kada je u Srbiji odštampana prva školska knjiga, šta je sve bila dužnost policije, šta se koristilo kao lek protiv kolere, šta se sve mogl... Detaljnije Saznajte kako se živelo u Beogradu nakon Drugog srpskog ustanka, koja su velika zdanja podignuta u Beogradu, u čijim kućama se prvo pojavio evropski nameštaj, kada je u Srbiji odštampana prva školska knjiga, šta je sve bila dužnost policije, šta se koristilo kao lek protiv kolere, šta se sve moglo naći na kneževoj trpezi... Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija NAUKA I OPŠTA INTERESOVANJA ZA DECU Autor Ana Stolić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNI CENTAR Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2010 Format 17x22 Strana 32 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Prikaži sve...
765RSD
forward
forward
Detaljnije

Šest lektira,odlično očuvanih za treći razred osnovne škole. 1.`Alisa u zemlji čuda`-Luis Kerol, 2.`Mala školska pozornica`, 3.`Ševina jutarnja pesma`-Grigor Vitez, 4.`Stolice,zašto ne koračaš`-Dragan Lukić, 5.`Treći carev sin`-Braća Grim, 6.`Deca mogu da polete`-Ljubivoje Ršumović. Možete pogledati i video,kako bi se uverili kako lektire izgledaju i uživo.

Prikaži sve...
700RSD
forward
forward
Detaljnije

Opis proizvoda Nastavak knjige Magično drvo - Crvena stolica, koja je dobila nagradu Knjiga godine 2009.Napisana za dete drugog milenijuma, moderna, dinamična, puna fantastičnih elemenata, u kojoj se magija, fantazija i nove tehnologije pametno mešaju. Tu je i novi lik, nepopularna devojka Melanija, koja koristi crvenu stolicu da postane bliska Filipu, u koga se zaljubila. Takođe, tu je tajanstvena most koji može da promeni emocije.Knjiga je puna iznenađenja, sa brzim promenama, prepuna akcije, ponekad tako brze da čak i čitalac treba da uhvati dah. Ali, kada se čitanje završi, ostaju neke stvari o kojima treba da razmisli: prijateljstvo, naklonost, ljubav...»Magično drvo: Tajna mosta« nalazi se na Golden listi knjiga za decu za 2010.

Prikaži sve...
693RSD
forward
forward
Detaljnije

SLAĐANA CRVENKOVO knjiziKNJIGA KOJA REŠAVA NAJČEŠĆA PITANJA RODITELJA I NEJASNOĆE PO DOLASKU BEBE I U PRVIH GODINU DANAČitajući lagano štivo pisano rukom iskusne babice – više medicinske sestre na osnovu njenog više od dvodecenijskog iskustva u radu s trudncama i bebama, saznacete o:• najčešćim promenama na telu kod beba• sadržaju pregleda u prvom mesecu• sve o ultrazvučnom pregledu kukova (kada i zašto)• sadržaju pregleda u prvoj godini (kada, kako i zašto)• sve o razvoju motorike bebe po mesecima• infekcijama kod dece i prva pomoć kod istih (ojedi, pelenski osipi, ekcem, bakterije u stolici i u urinu, prehlada, povraćanje, proliv, upala i pojava gnoja zanoktice, nokta…)• nicanju zuba• uvođenu nemlečne ishrane (kojim redosledom, kako spremati, čuvati i slično)• bezbednosti dece u kući i saobraćaju• putovanju s decom• eko proizvodima za decu – pelene, maramice, posteljina• komplikacijama dojenja – pojavi i saniranju ragada i upale dojki• upotrebi lekova tokom dojenja, kontracepciji, infekcijama majke

Prikaži sve...
715RSD
forward
forward
Detaljnije

Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe, knjiga koja rešava najćešće postavljena pitanja i nejasnoce roditeljima, kako po dolasku bebe iz porodilišta , tako i do godinu dana. Što bi se reklo instant hit, pisan rukom više medicinske sestre Slađane Crvenkov, sa preko dve decenije iskustva u patronažnom radu s trudnicama i novonastalim majkama. Čitajući ovaj priručnik kao lagano štivo saznaćete sve o: Najčešćim promenama na telu kod beba Sadržaju pregleda u prvom mesecu Ultrazvučnom pregledu kukova (kada se radi, kako i zašto) Sadržaju pregleda u prvoj godini (koje su obavezni pregledi i kada) Razvoju motorike bebe po mesecima Nezi genitalija beba Infekcijama kod dece i prvoj pomoći kod istih (ojedi,osipi, ekcem, bakterije u stolici i u urinu, prehlada, povraćanje, proliv, upala i pojava gnoja zanoktice, nokta... ) Nicanju zuba Uvođenu nemlečne ishrane (kojim redosledom, kako spremati, čuvati i sl) Bezbednosti dece u kući i saobraćaju Putovanju s decom Eko proizvodima za decu Smetnjama u toku dojenja – ragade i upala dojki (rana detekcija i saniranje nastalih promena) Upotrebi lekova tokom dojenja, kontracepciji, infekcijama majke itd.

Prikaži sve...
713RSD
forward
forward
Detaljnije

starim i nema više obećanja kad krene noć sve znam šta će da bude ko mače se trljam ispod stolice lokam svoje i ćutim starim i nema više tajne sve znam šta mi ko misli osmeh imam na licu on je kao srča na kapiji starim i čekam da budem mlađa znam kako se to radi zavrtiš se padneš na pod i vidiš gore je nebo bez kraja. Milena Marković rođena je 9.aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogardu, 1998. Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001) Istina ima teranje (2003) Tri drame (2006) Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009) Pre nego što sve počne da se vrti (2011) Pesme(2012) Drame (2012) Pesme za žive i mrtve (2014) Zmajeubice Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017) Izvedene drame: Paviljoni- kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001) Šine (2002) Nahod Simeon (2006) Brod za lutke (2006) Šuma blista (2008) Zmajeubice (2014) Deca radosti (2016) Dobitnik je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora , tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst, kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ i „Todor Manojlović“. Za knjigu Tri drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, a za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić.“

Prikaži sve...
693RSD
forward
forward
Detaljnije

TREBA ZNATI- NAJČEŠĆE NEDOUMICE RODITELJA U PRVOJ GODINI ŽIVOTA DETETA TRUDNOĆA I NEGA DECE Šifra artikla: 355102 Isbn: 9788663450257 Autor : SLAĐANA CRVENKOV Izdavač : BEGEN COMERC Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe, knjiga koja rešava najćešće postavljena pitanja i nejasnoce roditeljima, kako po dolasku bebe iz porodilišta , tako i do godinu dana. Što bi se reklo instant hit, pisan rukom više medicinske sestre Slađane Crvenkov, sa preko dve decenije is... Detaljnije Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe, knjiga koja rešava najćešće postavljena pitanja i nejasnoce roditeljima, kako po dolasku bebe iz porodilišta , tako i do godinu dana. Što bi se reklo instant hit, pisan rukom više medicinske sestre Slađane Crvenkov, sa preko dve decenije iskustva u patronažnom radu s trudnicama i novonastalim majkama. Čitajući lagano štivo saznacete o: - Najčešćim promenama na telu kod beba - Sadržaju pregleda u prvom mesecu - Ultrazvučnom pregledu kukova (kada se radi, kako i zašto) - Sadržaju pregleda u prvoj godini (koje su obavezni pregledi i kada) - Razvoju motorike bebe po mesecima - Nezi genitalija beba - Infekcijama kod dece i prvoj pomoći kod istih (ojedi,osipi, ekcem, bakterije u stolici i u urinu, prehlada, povraćanje, proliv, upala i pojava gnoja zanoktice, nokta... ) - Nicanju zuba - Uvođenu nemlečne ishrane (kojim redosledom, kako spremati ,čuvati i sl) - Bezbednosti dece u kuci i saobraćaju - Putovanju s decom - Eko proizvodima za decu - Smetnjama u toku dojenja – ragade i upala dojki ( rana detekcija i saniranje nastalih promena) - Upotrebi lekova tokom dojenja, kontracepciji, infekcijama majke itd. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRUDNOĆA I NEGA DECE Autor SLAĐANA CRVENKOV Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač BEGEN COMERC Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 14x21 Strana 151 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Prikaži sve...
792RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Begen comerc Autor: Slađana Crvenkov Br. str.: 155 Povez: Mek Format: 145mm x 210mm Pismo: Latinica Opis Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe – četvrto izmenjeno izdanje – autor Slađana Crvenkov KNJIGA KOJA REŠAVA NAJČEŠĆA PITANJA RODITELJA I NEJASNOĆE PO DOLASKU BEBE I U PRVIH GODINU DANA Čitajući Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života bebe pisano rukom iskusne babice – više medicinske sestre na osnovu njenog više od dvodecenijskog iskustva u radu s trudncama i bebama, saznacete o: • najčešćim promenama na telu kod beba • sadržaju pregleda u prvom mesecu • sve o ultrazvučnom pregledu kukova (kada i zašto) • sadržaju pregleda u prvoj godini (kada, kako i zašto) • sve o razvoju motorike bebe po mesecima • infekcijama kod dece i prva pomoć kod istih (ojedi, pelenski osipi, ekcem, bakterije u stolici i u urinu, prehlada, povraćanje, proliv, upala i pojava gnoja zanoktice, nokta…) • nicanju zuba • uvođenu nemlečne ishrane (kojim redosledom, kako spremati, čuvati i slično) • bezbednosti dece u kući i saobraćaju • putovanju s decom • eko proizvodima za decu – pelene, maramice, posteljina • komplikacijama dojenja – pojavi i saniranju ragada i upale dojki • upotrebi lekova tokom dojenja, kontracepciji, infekcijama majke i još mnogo toga. Ukoliko želite da prelistate nekoliko strana ove predivne knjige kliknite OVDE. „Neiscrpni entuzijazam i energija kombinovani sa velikim strukovnim znanjem i iskustvom Slađane Crvenkov obogatili su biblioteku trudnih žena i majki, naravno i budućih očeva, novom publikacijom „Najčešće nedoumice roditelja u prvoj godini života deteta.“ Sistematičan pristup svakom segmentu materinstva i prvoj godini života deteta izloženi u ovoj knjizi omogućavaju svakom čitaocu da na razumljiv način nađe objašnjenje situacija u kojima će se naći prvi put, i omogućiće im lakše snalaženje u novim uslovima i olakšati praktični rad sa detetom“. – Prof. dr Dušanka Dobanovački – Specijalista dečji hirurg, urolog i dečji urolog

Prikaži sve...
748RSD
forward
forward
Detaljnije

TREBA ZNATI-PRVIH 6 NEDELJA POSLE POROĐAJA TRUDNOĆA I NEGA DECE Šifra artikla: 356448 Isbn: 9788663450271 Autor : SLAĐANA CRVENKOV Izdavač : BEGEN BOOKS Olakšajte sebi najlepše dane i smanjite posete internetu, čitajući štiva ispisana rukom više medicinske sestre sa vise od dve decenije iskustva u radu sa trudnicama i patronazi. Uz ovu knjigu rešićete nedoumice o: Babinju – period od šest nedelja posle porođaja (ishrana porodilje, krvarenju iz m... Detaljnije Olakšajte sebi najlepše dane i smanjite posete internetu, čitajući štiva ispisana rukom više medicinske sestre sa vise od dve decenije iskustva u radu sa trudnicama i patronazi. Uz ovu knjigu rešićete nedoumice o: Babinju – period od šest nedelja posle porođaja (ishrana porodilje, krvarenju iz materice, uspostavljanju menstrualnog ciklusa, regulisanju stolice, mokrenja; neželjenim i mogućim komplikacijama (krvarenje, infekcija rane, urinarne infekcije i prva pomoć u kući); dojenju (razvoj mleka, izmlazanje, metode čuvanje mleka); osobinama i negovanju bebe u prvih mesec dana; razvoju i negi čula; promenama na telu; genitalnim organima; temepraturi sobe; vodi za kupanje; tehnici kupanja korak po korak; refleksima; kapacitetu želuca bebe; prepovijanju; najčesćim promenama i saniranju istih (grčevi, temenjača, zanoktice), i mnogim drugim problemima. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TRUDNOĆA I NEGA DECE Autor SLAĐANA CRVENKOV Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač BEGEN BOOKS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 14x21 Strana 132 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Prikaži sve...
792RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Begen comerc Autor: Slađana Crvenkov Br. str.: 132 Povez: Mek Format: 145mm x 205mm Pismo: Latinica Opis Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja – treće izmenjeno izdanje – autor Slađana Crvenkov. Olakšajte sebi najlepše dane i smanjite posete internetu, čitajući štiva ispisana rukom više medicinske sestre sa vise od dve decenije iskustva u radu sa trudnicama i patronazi. TREBA ZNATI – prvih šest nedelja posle porođaja UZ KNJIGU REŠITE SVE NEDOUMICE U PRVIM DANIMA POSLE POROĐAJA O: Babinju – period od šest nedelja posle porođaja (ishrana porodilje, krvarenju iz materice, uspostavljanju menstrualnog ciklusa, regulisanju stolice, mokrenja i dr…); Neželjenim i mogućim komplikacijama (krvarenje, infekcija rane, urinarne infekcije i prva pomoć u kući..); DOJENJU – razvoj mleka, izmlazanje, metode čuvanje mleka; Osobinama i negovanju bebe u prvih mesec dana; razvoj i nega čula; promene na telu; genitalnim organima; temepraturi sobe; vode za kupanje; tehnici kupanja korak po korak; refleksima; kapacitetu želuca bebe; prepovijanju; Najčesćim promenama i saniranju istih (grčevi, temenjača, zanoktice i još mnogo toga!) Recenzija knjige Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja „Pred nama se nalazi knjiga „Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja” autorke Slađane Crvenkov, medicinske sestre visokog obrazovanja, s dugogodišnjim iskustvom u patronažnom radu s trudnicama i porodiljama. Ovo je knjiga koja trudnici i porodilji pruža obilje neophodnih informacija važnih za dolazak na svet novog bića. Autorka je detaljno i sistematično obradila svako poglavlje za budući život deteta i majke tj. roditelja. Tekst je napisan sa notom prisnosti koja čitaocima daje utisak da su stalno u dijalogu s patronažnom sestrom. Poseban detalj u napisanim redovima su obeležene informacije „treba znati” koje upućuju znanje majki u pravom smeru i daju sigurnost za predviđene postupke. Verujem da će se ova knjiga naći na stolu svake buduće majke i da će im biti svakodnevna literatura.” – Prof. dr Dušanka Dobanovački, specijalista dečji hirurg, urolog i dečji urolog. Recenzija knjige Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja „Publikaciju Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja, autor Slađana Crvenkov je napisala sa željom da pomogne budućim roditeljima, a posebno budućim majkama da se pripreme za dolazak njihove bebe. Publikacija je formulisana sistematski, ima logičan sled poglavlja tako da se lako koristi. Sadrži osam poglavlja. Autor detaljno opisuje sve promene u organizmu majke posle porođaja, u periodu babinja. Na lep i koncizan način objašnjeno je šta roditelji treba da pripreme za dolazak bebe. Šta treba da znaju o osobinama novorođenčeta i razvoju pojedinih funkcija. Zatim koje promene mogu očekivati kod novorođenog deteta. Autor je veoma detaljno opisao ishranu i negu novorođenčeta u kućnim uslovima. Dati su odgovori na najčešća pitanja i nedoumice roditelja tokom novorođenačkog perioda. Posebna vrednost publikacije je što se jedna složena i stručna problematika izlaže jasno, pregledno bez nepotrebnih detalja koji bi opterećivali čitaoca. Ova pubilikacija bi trebalo da se nađe na radnom stolu medicinskih sestara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, u savetovalištu za trudnice i malu decu, jer pomoć medicinskih sestara u tom periodu je od velikog značaja za buduću majku, novorođenče i čitavu porodicu. Namena publikacije može biti višestruka, počev od porodice, škole, stručnih i humanitarnih organizacija, do obrazovnih i zdravstvenih ustanova, ali nesumnjivo najveću korist će imati budući roditelji. S obzirom na svoju univerzalnost, publikacija nema ni teritorijalno niti vremensko ograničenje. Najtoplije je preporučujem.” – Prof. dr Dušica Rakić, pedijatar i kardiolog, vanredni profesor na Medicinskom Fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ukolko želite da prelistate nekoliko strana ove predivne knjige kliknite OVDE.

Prikaži sve...
650RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka NESANICA, 18. knjiga, Komična jednočinka, ćirilica, 40 str, 20 cm, Na kraju knjige zajednička fotografija: urednik Petar Krdu i Ežen Jonesko u jednom razgovoru u Parizu 9. septembra 1991. godine Ežen Jonesko (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu) je bio francuski i rumunski dramski pisac. Njegovo ime po rođenju bilo je Euđen Jonesku. Rođen je u Slatini u Rumuniji, 26. novembra 1909. godine, a umro je u Parizu, 28. marta 1994. godine. Smatra se jednim od presudnih ličnosti za utemeljenje pravca „Teatar apsurda“. U dramskom radu, pored humora kao građu, je koristio apsurdnost i usamljenost ljudske egzistencije. Pored plodnog i značajnog dramskog rada, napisao je nekoliko pripovijedaka i eseja. Najznačajnije drame koje je Jonesko napisao su: „Ćelava pjevačica“ (1950. godine), „Lekcija“ (1951. godine), „Stolice“ (1952. godine), „Nosorog“ (1959. godine), „Kralj umire“ (1962. godine), „Šetnja po vazduhu“ (1963. godine) i „Makbet“ (1972. godine). Lični život Ežen Jonesko je rođen 1909. godine u Rumuniji, u porodici koja se često selila. Djetinjstvo je proveo na relaciji Rumunija-Francuska. Njegov otac je bio advokat. Roditeljima je bilo stalo do njegovog kvalitetnog školovanja, kako bi izabrao zanimanje koje bi mu omogućilo pristojan život. Sa tri godine imao je želju da postane prodavac vrućih kestena, a onda je želio da postane oficir, pa ljekar. Kada je u odraslim godinama sumirao svoje dječačke ambicije i želje došao je do zaključka kako je zapravo čitavo vrijeme htio da radi poslove koje imaju bilo kakve veze sa literaturom. Već od najmlađih dana mnogo ga je privlačilo pozorište, pa je u vezi s tim Ežen izjavio: „Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smijali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htjela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv – bio sam prikovan, očaran, gotov!“ Nakon što su mu se roditelji razveli svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. U Bukureštu je studirao francuski jezik, književnost i filozofiju. Nakon studija je boravio u Parizu, gdje je otkrio veliku ljubav prema teatru. Jonesko se u Francuskoj smatra najvažnijim dramskim piscem nakon Drugog svjetskog rata. Isto tako, u njegovoj rodnoj Rumuniji važi za jednog od najvećih dramatičara. Njegova opsesija prema pozorištu trajala je cijeli život. Svoje prve pozorišne komade napisao je pedesetih godina prošlog vijeka, prvobitno na rumunskom, a zatim na francuskom. Godine 1936. se oženio, te je iz ovog braka rođena njegova ćerka kojoj je posvetio veliki broj priča za djecu. U Francuskoj se konačno nastanio 1942. godine. Francusko državljanstvo je dobio 1950. godine. Tu je objavio svoje prvo djelo, dramu „Ćelava pjevačica“, 1950. godine, koja mu je donijela jedno od vodećih mjesta među piscima avangardnog teatra. Zatim je napisao i objavio i druge apsurdne drame, kao i neka djela koja imaju politički karakter. Takva je bila njegova drama koju je objavio 1958. godine „Nosorog“. Njegov dramski rad zasnivao se na dramama koje su prožete dubokim razmišljanjima o grijehu, jeziku i smrti. Cijeli život je bio podvojen između francuske i rumunske kulture, njihovih jezika, vrijednosti i društvenih običaja, između očeve i majčine zemlje Francuske, za kojom je čeznuo kada je bio daleko od nje. Iako je najčešće pisao na fracuskom jeziku, najveća priznanja je dobio kao rumunski pisac. Tokom posljednjih godina života usmjerio se na druge žanrove u pisanju, kao što su autobiografije i romani. Svjetsku slavu je stekao na svojim dramama. Ežen Jonesko je umro 1994. godine u 86. godini života, u Parizu gdje je i sahranjen.

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

“U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja.” Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi “gubitaka” Peti Smit: voljenog supruga (Freda “Sonika” Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, “njenog” kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. – Vladislav Bajac “Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora.” – M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti…A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: “Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije”). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. – Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji “Album izgovorene reči” (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavi la fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

Prikaži sve...
792RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Tanasković, Darko, 1948- = Tanasković, Darko, 1948- Naslov Belezi vremena : pojave, događaji, ljudi / Darko Tanasković ; [fotografija Srđa Mirković] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Pravoslavna reč, 2014 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 241 str. : autorova slika ; 24 cm Drugi autori - osoba Mirković, Srđa Kecmanović, Nenad, 1947- = Kecmanović, Nenad, 1947- (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 9-13: Tanaskovićevi belezi / Nenad Kecmanović Darko Tanasković : biografski podaci: str. [245] Podaci o prvom objavljivanju tekstova uključenih u knjigu: str. 240-241. Knjiga `Belezi vremena` sastoji se od tridesetak članaka prethodno objavljenih u listu `Pečat` i nekoliko drugih novina i nedjeljnika, u kojima je riječ o neoosmanizmu, odnosima Srbije sa susjedima, ali u kojima se analiziraju i odnosi velikih sila i situacija na Bliskom istoku. Kao svojevrsni centar gravitacije, u Belezima vremena, po našem mišljenju, ključno mesto zaslužuje sveobuhvatni spoljnopolitički ogled Oštrica meke moći. Na svega nekoliko stranica, autoru polazi za rukom da, čak i čitaocu kome spoljna politika i njeni instrumenti nužno ne predstavljaju predmet primarnog interesovanja, ovaj sve aktuelniji fenomen objasni uprkos njegovoj složenosti i višeslojnosti. Tanaskovićev neumorni realizam ovde je najbolje iskazan rečima da „u svetu nikada nije bilo, nema i neće biti potpune ravnopravnosti među narodima i državama“. Prepoznavajući ljudske glave „kao istinsko i odsudno bojište“ današnjice, a precizno dijagnostikujući „raširenu nekritičnost“ i „nepotrebnu inferiornost“ kao pretežne uzroke srpske malodušnosti, Tanasković poziva na promišljeno spoljnopolitičko delovanje „u utakmicama čiji ishod ne mora biti unapred poznat“. Čvrstih skrupula, a pritom ne izlazeći iz okvira racionalnog i naučno dokazivog, Tanasković skreće pažnju na klance opasnosti padanja u san „iz koga buđenja nema“ i na taj način brani kardinalne vrednosti zajednice kojoj pripada. (Dušan Spasojević) Darko Tanasković, rođen 4. januara 1948. u Zagrebu. Klasičnu (osmogodišnju) gimnaziju završio u Beogradu (1996). Na Filološkom fakultetu, takođe u Beogradu, diplomirao orijentalnu filologiju (1970), magistrirao (1972) i doktorirao (1979), disertacijom Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam, na istom fakultetu, gde je, na Katedri za orijentalistiku, izabran za asistenta-pripravnika za orijentalnu filologiju (1971). Kao docent (1980), vanredni profesor (1981) i, od 1988. godine, redovni profesor na ovoj katedri, predavao je više predmeta (Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Arapsku književnost, Persijsku književnost, Osnove islamske civilizacije, a na postdiplomskim studijama Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam…). Objavio preko 700 naučnih i stučnih radova iz oblasti široko shvaćene orijentalistike, među kojima i knjige: Arapska poezija (1977), Sufizam (s I. Šopom, 1981, 2012), Arapski jezik u savremenom Tunisu (1982), Kontrastivna analiza arapskog i srpskohrvatskog jezika (1982), U dijalogu s islamom (1992), Tursko-srpski rečnik (u koautorstvu sa S. Đinđićem i M. Teodosijevićem, 1997), Na Istoku Zapada (sa M. Jevtićem, 2000, dva izdanja), Islam i mi (2000, četiri izdanja) , Jugoistok Srbije. Kontinuitet krize i mogući ishodi (s grupom autora, 2001), Gramatika arapskog jezika (sa A. Mitrovićem, 2005, dva izdanja) , Islam:dogma i život (2008, dva izdanja), Autonomija mišljenja ( sa M. Jevtićem,2009), Neoosmanizam (2010, 2011, 2015), Golub koji nije postao ptica (2012), Belezi vremena (2014), Iz dana u dan (2015) . Više radova štampano mu je na stranim jezicima. Darko Tanasković je po pozivu predavao na univerzitetima u Sarajevu , Skoplju, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke ((Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales – EHESS)) u Parizu (1984); od 1990 je član Izvršnog komiteta Evroarapskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a 1995. je izabran u Evropsku akademiju nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea – Salcburg). Dopisni je član društva za turski jezik ((Türk Dil Kurumu)) u Ankari (2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (2015). Gostovao na većem broju univerziteta u zemlji i svetu i održao niz javnih predavanja iz domena orijentalistike i islamologije. Od 1999. godine držao predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost (Beograd) , Fakultetu za medije i komunikacije (Beograd), Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (Beograd), Fakultetu političkih nauka (Banja Luka) i Filološkom fakultetu (Banja Luka). Saradnik Beogradske otvorene škole (BOŠ) i, ranije, Instituta za geopolitičke studije (Beograd). Profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba. Od 2010. član je Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a od 2013. predsednik Saveta Diplomatske akademije “Koča Popović” pri MSP. Počasni je predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva (2016). Darko Tanasković je, tokom univerzitetske karijere, pored ostalog, bio upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta, član Komisije za matičnost , Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu,kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Srbije. Bio član Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu ,Upravnog odbora vaterpolo saveza Srbije. Predsednik je Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu (2013), a član Upravnog odbora SKZ, Upravnog odbora Matice srpske , Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” i Kolarčeve zadužbine. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998-1999) u Azerbejdžanu. Imenovan je, marta 2001, za člana jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. Od 2002.do 2008. godine Darko Tanasković je bio na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj Stolici ( u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Od februara 2016. stalni je predstavnik Republike Srbije pri Unesku u Parizu. Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je (oktobra 2004) ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki Majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005) ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge. Za doprinos kulturi Beograda, KPZ Beograda dodelila mu je priznanje „Zlatni beočug“ (2008), a 2014. izuzetnu „Vukovu nagradu“. Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a poznaje i latinski i starogrčki. Darko Tanaskovic je oženjen i ima troje dece. MG134

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Magična priča o životu, ljubavi i porodici. Topla i beskrajno romantična priča u kojoj će se mnogi prepoznati. Put do ispunjenja snova ima brojne raskrsnice. Koji je pravi? Ne uspevajući da održe ritam velikog grada radeći po ceo dan sa dvoje male dece, Kejt Hatčinson i njen muž Simon, sele se u Safolk. Ostavljajući svoju karijeru, svoje prijatelje, svoju nezavisnost, Kejt pokušava da započne novi život pod krovom svoje svekrve tragajući za idealnom kućom. Posle nekoliko meseci, dok joj muž sve više vremena provodi na poslu u Londonu, Kejt počinje da se preispituje o ispravnosti svoje odluke. Jedne večeri, naleteće na kuću koja izgleda baš kao da je izašla iz njene mašte. Tu upoznaje i vlasnicu, Agnes, ženu u poznim godinama. Životna priča stare Agnes je za Kejt eho njenog sopstvenog života. I dok se prošlost i sadašnjost mešaju, ona shvata da još nije kasno da skupi snage i ispuni svoje snove. Pun iznenađenja i neočekivanih obrta, roman otkriva i priču o Londonu kakav je bio nekad, promenama koje nosi novo doba i kući iz snova koja je sudbinski spojila dve žene. ODLOMCI IZ KNJIGE London, novembar 2002. „Javi se, molim te, molim te“, šaptala je Kejt u slušalicu. Dok je slušala kako telefon zvoni, zagledana u sliku svog muža Sajmona sa Dejzi i malim Semom, koja je visila na zidu njene zelene kancelarije bez prozora. Na kraju je spustila slušalicu. Gde bi mogla biti Taša? Semu sigurno nije bilo lošije jer bi je dadilja nazvala. Kejt je potražila mobilni prevrćući po torbi i okrenula Tašin broj. Dobila je govornu poštu. Do đavola. „Taša - ja sam, Kejt. Nadam se da se snalaziš. Moram da znam kako je Sem. Možeš li me nazvati u kancelariju kad budeš imala trenutak slobodnog vremena?“ Gurnula je telefon u džep sakoa pokušavajući da ignoriše leptiriće panike. Sem je sigurno imao samo stomačni virus, ali bilo je strašno videti ga s temperaturom i malaksalog. Povratio je čak i vodu koju mu je Kejt dala. Naravno, Taša je bila više nego stručna, ali... Trebalo je da ostanem kod kuće s njim i da javim da sam bolesna, rekla je ljutito sama sebi. „Ne, nije trebalo“, rekao je iritirajući glas u njenoj glavi. Taša je savršeno sposobna da se sama izbori s tim. Šta bi se desilo da jutros nisi bila u televizijskom studiju i pobrinula se za Suzi Zi. Verovatno bi odbila da se pojavi u emisiji i digla bi se velika frka. Kejt je morala da se složi sa neprijatnim glasom razuma. Suzi, draga ali veoma zahtevna osoba, bila je kantautor čiju su necenzurisanu autobiografiju upravo objavili Kejtini poslodavci, Jansen i hiks. U poslednjih nedelju dana Kejt je provela Suzi kroz londonski svet medija s namerom da je zaštiti od posledica priznavanja afera s raznim poznatim ličnostima iz sveta muzike. Kejt je čak i sada veoma rizikovala poveravajući je londonskom predstavniku prodaje dok traje potpisivanje knjige. Prekrstila je prste iza leđa, nadajući se da će sve proteći dobro i uzela taksi da se vrati u kancelariju Jansena i Hiksa u Ulici Voren. Planirala je da se pozabavi najgorim od svih hitnih zadataka koji su bili pred njom i da se iskrade kući ranije. Kejt je pogledala na sat - već je bilo dvanaest i petnaest - a zatim na užas koji joj je bio na stolu. Bila je odsutna samo jutros i evo šta se desilo! Kule novih knjiga, nestabilne gomile papira i magazina, čak i hrpa plastičnih trolova floruscentne kose, koji promovišu fantastiku za decu. „Zašto ljudi koriste svaku priliku da prebace sve meni?“, razmišljala je, mrzovoljna, sklanjajući pramne tamne kose s lica i pritiskajući on na komjuteru. Poželela je, ne i poslednji put, da ima pomoćnika, ali nije bila na dovoljno visokom položaju za tako nešto. Telefon je zazvonio i zgrabila ga je nadajući se da je Taša. „Kejt? Adam ovde. Izvini što te gnjavim s još jednim problemom, ali...“ Kejt se razočarala. Adam Džejkobs je napisao svoj prvi roman i trebalo mu je mnogo pažnje i podrške. Obično bi mu rado pružila utehu, ali danas je samo želela da ga se reši. Dok je slušala poslednju žalopojku - knjižara u njegovom kraju ne drži njegovu novelu - držala je slušalicu između vilice i ramena i počela da sređuje nered. Naslagala je knjige pored stola, pazeći da se ne sruše, stavila trolove u kutiju i odložila papire i dopise u pregrade. „Adame, stvarno nemoj da brineš, sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje. Opa!“ Jedna gomila knjiga obrušila se na pod. „Slušaj, odmah ću poslati imejl predstavniku prodaje. Da, da, da, znam. Moram sada da idem, izvini. Zdravo.“ Bacila je slušalicu, poređala knjige jedne preko drugih i počela da skida ceduljice s monitora. Telefon je ponovo zazvonio. „Kejt, Patrik je. Gde si bila do žavola?“ O, Bože. Kako je mogla da zaboravi? Trebalo je da bude na sastanku s njim i njegovim najprodavanijim piscem krimića! Patrik, direktor izdavačke kuće, pregovarao je o novom ugovoru, a pisac je silno želeo garancije u vezi s marketingom. „Žao mi je“, proguta knedlu, „potpuno sam smetnula s uma. Nisam bila u kancelariji... znam, kasno je, verovatno. Žao mi je. Suzi je... Ne znam Patriče - da, znam da je moja krivica. Da. Žao mi je.“ Zalupio je slušalicu, a ona je zagnjurila lice u ruke dok joj je njegov ljutit glas još uvek odzvanjao u ušima. Ako ne naprave novi dogovor s piscem, siktao je, sve će pasti na nju. „Dobro, stvarno si ti kriva“, javila se njena savest glasom stroge učiteljice. Nije trebalo da radi toliko poslova odjednom. Ali imam toliko toga da obavim i nikoga da mi pomogne. Kako mogu biti na sto mesta istovremeno? Kejt se usportivila. „Mogla si bolje da se organizuješ. Da ćešće kažeš NE.“ Kejt je uzdahnula. Da, i onda će reći kako ne mogu da se nosim s tim. „Ove majke što rade kao da su bez mozga, znate.“ Čula je kako je Patrik rekao nešto slično prošle nedelje, đubre jedno. Asistentkinja mu je otišla dva meseca nakon što se vratila s porodiljskog bolovanja, jer „očigledno više nije mogla da prati ovaj tempo“. Mislio je na ostajanje u kancelariji do sedam uveče i nošenje posla kući, pretpostavila je Kejt. U ovakvim trenucima želela je da ima čarobni štap Harija Potera. Onda bi čarolijom oženila Patrika s devojkom koja ima karijeru u vrtoglavom usponu, zatim bi mu natovarila na vrat ogromnu hipoteku i trojke kojima su potrebna samo tri sata sna noću, i to u različitim terminima. To bi ga sredilo. „Ćao, Kejt. Izgleda da opet ideš“, rekla je Anabela, sekretarica njene šefice Karine, stvorivši se na vratima njene kancelarije, u oblaku parfema ana sui. „Upravo ja zvala Karina. Zaglavila se u vozu na povratku iz Lidsa, tako da ćeš morati na ručak kod Džejmsa Klajda umesto nje.“ Džejms Klajd, ostareo i težak. Poslednja osoba s kojom bi Kejt želela da ima posla danas. „Sjajno - upravo ono što mi treba“, gunđala je Kejt provlačeći ruke kroz tamnu kosu. Jednostavno nije imala snage za slavljenički ručak, koji je trebalo da se održi danas u privatnoj trpezariji firme povodom njegovog osamnaestog političkog trilera.. Sigruno iam neko drugi ko bi mogao da ide umesto nje... Anabela je odmah razumela šta joj je na umu i brzo dodala: „Ostale smo samo nas dve - a ja sam zauzeta. Neko ovde mora da se javlja na telefon.“ Nešto je puklo u Kejt. Ustala je sa stolice i nagnula se preko stola. Dve crvene mrlje proširile su joj se preko bledog keltskog tena, a zelene oči bljesnula negodujući. Sa svojih 165 centimetara, imala je malu prednost nad sitnom Anabelom u mini suknji. „Pa moraćeš za promenu da odgovoriš i na moj“, režala je. „I pobrini se da mi preneseš sve hitne poruke. Neki od nas moraju stvarno i da rade.“ Naslov: Kuća iz snova (meki povez) Izdavač: Mono & Manjana Strana: 415 (cb) Pismo: Format: 14x21 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7804-103-7

Prikaži sve...
670RSD
forward
forward
Detaljnije

Ima školsku posvetu na predlistu, mrljice od starosti, bez pisanja, podvlačenja. Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kerol, Luis, 1832-1898 = Carroll, Lewis, 1832-1898 Naslov Alisa u čarobnoj zemlji / Luis Karol ; ilustrovao Pavle Spasić ; [preveo s engleskog Luka Semenović] Jedinstveni naslov Aliceʼs adventures in Wonderland. srp Ostali naslovi Alisa u Zemlji čuda Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1951 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1951 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 176 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Spasić, Pavle Semenović, Luka ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Aliceʼs adventures in Wonderland / Lewis Carroll Pravo ime autora: Charles Lutwidge Dodgson Tiraž 15.000. Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll). Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda, a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj, prvenstveno u žanru fantastike. Alisa je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što su Čarls Latvidž Dodžson i velečasni Robinson Dakvort veslali u čamcu 4. jula 1862. (ovaj popularni datum „zlatnog poslepodneva” može biti zbunjujuću ili čak još jedna Alisinih priča, jer je taj specifični dan je bio hladan, oblačan i kišovit), uzvodno Temzom sa tri mlade kćeri Henrija Lidela (zamenika kancelara Oksfordskog univerziteta i dekana Hristove crkve), koje su se zvale: Lorina Šarlot Lidel (13 godina, rođena 1849) („Prima” u uvodnom stihu knjige); Alis Plezans Lidel (10 godina, rođena 1852) („Sekunda” u uvodnom stihu); Edit Meri Lidel (8 godina, rođena 1853) („Tercija” u uvodnom stihu). Sadržaj Devojčica Alisa je sedela na obali reke jednog letnjeg dana, dok je njena sestra čitala knjigu. Ugledala je Belog zeca, koji je stalno govorio da kasni. Začudila mu se, jer je bio obučen. Pošla je za njim u zečju rupu, koja je bila vrlo duboka i kroz nju je lagano padala. Pad je trajao jako dugo. Našla se u hodniku. Ponovo je ugledala Belog zeca koji je ušao u jedan lepi vrt, do kojega su vodila vrata. Alisa je htela ući unutra, ali nije mogla, jer je bila prevelika. Na jednom stoliću u bočici bio je napitak na kojem je pisalo, da ga popije. Kada ga je popila smanjila se, ali su vrata bila zaključana. Da bi došla do ključa, pojela je kolač s porukom `pojedi me`, ali umesto da bude još manja, povećala se. Naišao je Beli zec koji se uplašio kada je ugledao Alisu. Ona se ponovo smanjila, ali toliko da je pala u bocu vode. Na kraju je ipak ušla u vrt, tako što je plivajući u boci prošla kroz ključaonicu. U zemlji čudesa, Alisa je upoznala više različitih likova. Boravila je u kući Belog zeca, gde je popila iz boce i ponovo narasla zaglavivši se u kući. Gušter Bil, pomoćnik Belog zeca popeo se na dimnjak, da izvidi situaciju. Alisa ga je nogom šutnula u nebo. Uspela se osloboditi i krenula je dalje. Na raskršću je srela Gusenicu koja puši lulu. Dala joj je gljivu s dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, a kada pojede drugi poveća se. Nakon više smanjivanja i povećavanja, vratila se na normalnu veličinu. Nasmejana mačka uputila je Alisu kuda da ide. Pila je čaj sa Martovskim zecom i Ludim šeširdžijom. Uvredili su je pričama pa ih je napustila uz komentar, da je to najgluplja čajanka na kojoj je bila. Došla je do kraljičinog vrta. Pojavio se zec s trubom, a iza njega agresivna kraljica, miroljubivi kralj i vojnici od karata za poker. Vojnici su igrali kriket; loptica je bila jež, a palice su bili flamingosi. Neko je na dvoru ukrao kolače pa je bilo suđenje. Kraljica je htela ubiti Alisu, ali ona je pojela deo kolača koji joj je ostao od pre pa je počela rasti. Odjednom se probudila i bila je doma. Shvatila je da je to sve bio divan san. MG9 (N)

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Danilo Kiš Grobnica za Borisa Davidovića Meki povez Izdavač Bigz Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.[3] Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima. Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.[4] Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,[5] a prevedena je na više od dvadeset jezika.[6] Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Pozadina Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.[8][9] S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.[10] Sadržaj priča Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku. Nož sa drškom od ružinog drveta Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine. Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti. Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku. Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije. Krmača koja proždire svoj okot Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls Priča je posvećena Borislavu Pekiću. Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.) Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate. Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga. Mehanički lavovi Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: Hommage à André Gide), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine. A. L. Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent. Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete. Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu. Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.[11] Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost. Kijów - Sobór Mądrości Bożej 01.jpg Kijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje Édouard Herriot 01.jpg Istorijski Eduar Erio Magijsko kruženje karata Priča je posvećena Karlu Štajneru. Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi. Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu. U jednoj kartaškoj partiji odigranoj u ćeliji, Koršunidze gubi od Segidulina i time preuzima na sebe obavezu da ubije doktora Taubea. Doktor, međutim, saznaje za pretnju (verovatno od samog Segidulina) te biva već sutradan premešten u drugi, udaljeni logor, i Koršunidze ne uspeva da dopre do njega narednih osam godina. Najzad, Koršunidze slučajno saznaje da je Taube rehabilitovan i da je postao upravnik u jednoj udaljenoj bolnici, odmah potom odlazi tamo i ubija Taubea u kancelariji, sleđa. Grobnica za Borisa Davidoviča Priča je posvećena „uspomeni Leonida Šejke“. Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost revolucije, koju istorija nije dostojno upamtila. Rođen je iz veze kćerke lokalnog učitelja i Davida Abramoviča, jedinog Jevrejina u svojoj regimenti. Već u ranoj mladosti, bio je buntovan: bežao je od kuće, potom je kojekuda nadničio, a sa dvadesetak godina ulazi u petrogradsko visoko društvo gde se predstavlja kao Zemljanikov i šarmira dame. Ipak, ubrzo pada na niske grane, nakon što je par puta uhapšen zbog učešća u krijumčarenju oružja, u jednoj velikoj pljački, i u revolucionarnim bombaškim akcijama, te biva zatvoren u ludnici, iz koje uspeva da pobegne i da se prebaci u Pariz gde postaje sindikalni funkcioner. Po početku Prvog svetskog rata, sklanja se na jug Francuske gde ponovo biva uhapšen, a potom se obreva u Berlinu gde u novinama objavljuje socijalističke tekstove. Nakratko se primiruje u Švajcarskoj, a po vesti da je u Petrogradu izbila revolucija, ponovo se aktivira, na strani boljševika, te se bori u građanskom ratu gde je i lakše ranjen. U ovom periodu se i ženi, ali je brak trajao kratko. Novski službuje i kao diplomata, a po okončanju rata nastupa kao predstavnik na pregovorima sa Engleskom i stupa u kontakt sa tamošnjim sindikatima. Boris Davidovič Novski je uhapšen krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li podneo lažno priznanje na svoju štetu. Novski se, sada u svojim poznim tridesetim, iscrpljen i izmučen, ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju bogatu biografiju. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom; ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte. Treće večeri, Novski pristaje na razgovor, ali biva odmah smešten u bolnicu. Po delimičnom oporavku, suočava se sa Fedjukinom i dvojac provodi noći u rapravi oko teksta priznanja (prvobitna optužnica o špijuniranju za Engleze je odbačena); nakon dve sedmice ubeđivanja, Novski je najzad zadovoljan postignutom verzijom svog priznanja. Dva meseca kasnije, Fedjukin, neočekivano, ponovo menja optužnicu jer je u međuvremenu iznudio lažna priznanja od neke druge dvojice zatvorenika. Na to, Novski u ćeliji pokušava da se ubije, ali ga spasavaju i Fedjukin ponovo menja optužnicu u kojoj ovog puta imenuje Novskog za vođu grupe sabotera, smatrajući da mu, uzdizanjem na bitniju ulogu, čini uslugu. Najzad, na suđenju, Novski se nada smrtnoj kazni streljanjem kao časnom skončanju, ali ipak, nakon još godinu dana tamnovanja, biva izgnan u Sibir. U zimu 1937. godine, Novski je ponovo uhapšen, ali iz gulaga uspeva da ponovo pobegne. Četvrtog dana bekstva, stražari ga nalaze kod neke livnice, žure da ga uhapse, ali on umire skočivši sa skele u kotao topljene šljake. Pseudonimi Borisa Davidoviča Melamuda Mapa dokumentovanog kretanja Borisa Davidoviča pre hapšenja Psi i knjige Prizor spaljivanja Jevreja na jugu Francuske, 1320. godine Priča je posvećena Filipu Davidu i zapravo je prevod zapisa jednog sveštenika iz vremena inkvizicije na jugu Francuske. Krajem 1330. godine, monsinjor Žak Furnije, biskup od Pamjea,[12] saznaje da se Baruh David Nojman, lokalni rabin, nakon što je bio pokršten, vratio judaizmu, i hapsi ga.[13] Nojman tokom isleđivanja prepričava događaje koji su doveli do njegovog krštenja: Mesec dana ranije, u Grenadi kraj Tuluza silom su pokrštena dvojica Jevreja koji potom dolaze u Tuluz da se s Nojmanom posavetuju oko toga da li je nasilno krštenje važeće. Nojman se raspituje kod lokalnog katoličkog sveštenika i, po odobrenju ovog, dvojica ipak bivaju vraćena judaizmu. Nedelju dana nakon toga, vlasti Tuluza dovode u grad desetine uhapšenih za pokolj nad Jevrejima u jednom drugom gradu. Kako su ih provozili kroz grad, ovi počeše da dozivaju upomoć, na šta im građani pomogoše da se oslobode, te svi zajedno pohrliše u jevrejsku četvrt, željni krvi. Dolaze tako do Nojmanove kuće, upadaju u nju i uništavaju mu dragocene knjige, a njega odvode na krštenje. On najpre odugovlači, ali ipak pristaje nakon što uviđa da bivaju odmah ubijeni svi koji krštenje odbiju. Pogrom traje ceo dan, a počev od večeri, Baruh traži načina da poništi svoje nasilno krštenje i odlazi u obližnji Monžiskar po savet. Tamo ga ponovo zarobljava rulja i sutradan ga sprovode u Pamje, gde su Jevreji imali određene građanske slobode. Tokom dugotrajnog isleđivanja od strane biskupa Furnijea, dolazi do obimne rasprave o postulatima vere i Nojman najzad, pod mukama, pristaje da se odrekne judaizma. Godinu dana kasnije, Nojman je ponovo suđen jer je posumnjao u svoju novu veru, a još šest godina kasnije, biva ponovo suđen, kojom prilikom verovatno umire na mukama. U napomeni nakon priče, Kiš tvrdi da je na ovaj zapisnik naišao nakon završetka pisanja naslovne novele, i navodi mnoge sličnosti između Baruha Davida Nojmana i Borisa Davidoviča Novskog – njihova imena, istrajnost, tematiku, datume hapšenja, itd. Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968) A. A. Darmolatov je pesnik revolucije, od minornog značaja, premda doseže određene pesničke domete koji „nisu bez draži“. Sarađuje sa B. D. Novskim koji mu je neka vrsta političkog zaštitnika. Kada je Novski uhapšen, i Darmolatov strahuje za svoju sudbinu i počinje da fizički i umetnički propada, ali ipak ne biva hapšen. Na Cetinju, autor priče, tada još uvek dete, prisustvuje Darmolatovljevoj poseti lokalnom muzeju gde ovaj seda na izloženu Njegoševu stolicu. U postskriptumu priče, navodi se da je elefantijaza koja je već tada bila zahvatila Darmolatovljeve mošnice kasnije bila toliko odmakla da je fotografija istih preštampavana u udžbenicima patologije širom sveta. Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Pritvorska fotografija Osipa Mandeljštama, Darmolatovljevog prijatelja Reakcije Knjiga je bila odlično primljena i od publike i od kritičara, i u samo četiri godine od objavljivanja izašlo je sedam izdanja.[5] „Pisana briljantno i mudro, Grobnica za Borisa Davidoviča zaista je remek-delo.” – Politika[14] „Nesvakidašnji trenutak naše savremene proze.” – Borba[14] „Vanserijska proza koju će, siguran sam, čitati i vrlo širok krug ljubitelja književnosti.” – Večernje novosti[14] „Himna ljudskom dostojanstvu i istrajnosti... Knjiga što zrelošću visoko nadvisuje mnoge druge, a istodobno i postupkom i tematikom predstavlja prodor u novo.” – Slobodna Dalmacija[14] „Grobnica za Borisa Davidoviča otvara izvesne nove, ne samo tematske nego i estetske tokove u savremenom tkivu srpske književnosti.” – Polja[14] „Ovo je maestralno djelo pisca koji, sa svakim novim radom, pomjera granice svog umjetničkog domjeta.” – Pobjeda[15] Juna 1977. godine, knjiga je nagrađena Goranovom nagradom.[5] Polemika oko optužbi za plagijat Par meseci po objavljivanju, knjiga se našla u kontroverzi povodom optužbi za plagijat iz kojih se razvila jedna od najvećih i najžešćih književnih rasprava u Evropi u 20. veku.[7] Napadi i optužbe su trajali mesecima i bili su između ostalog vezani i za navodno plagiranje romana „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera. Sam Štajner nije reagovao,[16] a Kiš je 1978. godine objavio obimnu polemičku odbranu na napade, pod naslovom „Čas anatomije“. Prvi napad na autentičnost knjige objavio je novinar Dragoljub Golubović u zagrebačkom dvonedeljniku Oko u kojem je, pod naslovom „Ogrlica od tuđih bisera” optužio Kiša da je, koristeći motive iz već napisanih dela, zapravo napisao plagijat. Kiš je na ovo odgovorio u istom broju časopisa i, u eseju naslovljenom „Niska od niskih pobuda” branio svoj metod pisanja te optužio Golubovića da je svoj tekst zapravo napisao u tuđe ime i iz ideoloških pobuda. Već u narednom broju istog magazina, književnici Visković i Kulenović istakli su besmislenost Golubovićevih optužbi. Golubović je istom prilikom pokušao da pruži dokaze za svoje tvrdnje, a Kiš mu je i na to odgovorio odbacivši ih.[17] U jednom od narednih brojeva Oka, na Golubovićeve optužbe odgovorio je i Predrag Matvejević. On je u tekstu pod naslovom „U znaku ovna, u sjeni Nerona” opovrgao Golubovićeve navode te ga je optužio da je petparački novinar, takođe navevši da je ovaj napao Kiša po nečijem tuđem nalogu. Matvejević je naveo i imena Šćepanovića, Bulatovića i Dragana Jeremića, pri čemu se prisetio kako je Jeremić jednom prilikom, dok su zajedno bili u žiriju za dodelu Andrićeve nagrade, odbacio mogućnost da Kiš dobije nagradu iz, kako je tad naveo, „moralnih razloga”. Nadalje je naveo kako su u finalu izbora za Oktobarsku nagradu jednom bili Kiš i Jeremić dok je u žiriju bio Šćepanović, a nagrada je pripala Jeremiću premda mu nagrađena knjiga još nije ni bila izašla u prodaju.[18] Dragan Jeremić je u to vreme bio član ili lider mnogobrojnih udruženja, komisija i žirija za dodelu nagrada, pa je bio jedna od najmoćnijih osoba jugoslovenske književnosti. Međutim, ovo je bila prva javna optužba na njegov rad i na, uopšte, hijerarhijski sistem koji je u domaćoj književnosti bio na snazi.[19] U Književnim novinama iz decembra 1976, u tekstu „Niski udarci tuđom rukom” on se najpre zgrozio nad Matvejevićevim optužbama, a potom je ponovio Golubovićeve optužbe spram „Grobnice”. Tekst je zaključio opaskom da ljudi koji žive 400 kilometara daleko (aludirajući na Zagreb, mesto izdavanja Oka) ne treba da se bave beogradskim poslovima.[20] Rasprava između Matvejevića i Jeremića se nastavila Matvejevićevim tekstom „Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić” u kojem optužuje ovog da je loš filozof i aparatčik, te donosi kritiku njegove „zbirke mislî i maksimâ” koju ocenjuje kao osrednju. Zatim je, nakon što je Jeremić istog meseca dobio Andrićevu nagradu za drugu svoju knjigu, kritikovao i nju da je jednako loša. Ubrzo su se za način dodele ove nagrade zainteresovale i vlasti i ispostavilo se da su članovi žirija odluku doneli pod pritiskom.[21] Nakon ovoga, protiv korumpiranosti u domaćoj književnosti oglasili su se i drugi književnici, kao Nikola Milošević i Dimitrij Rupel. U odgovorima na ove napade, Jeremić je redovno ponavljao optužbe protiv Kiša i „Grobnice”.[22] Kiš se tokom većeg dela ove polemike držao po strani, a zatim je u proleće 1978. objavio obimnu raspravu pod naslovom „Čas anatomije“. U ovoj knjizi on je ukazao na nelogičnosti argumenata i licemerje onih koji su napadali integritet „Grobnice”, posebno se osvrnuvši na Jeremića i Bulatovića.[23] Ova knjiga je takođe bila odlično primljena i od publike i od kritike, i do danas je prevedena na više od 30 jezika.[5] Međutim, avgusta iste godine, Golubović je podneo krivičnu prijavu protiv Kiša zbog navodne uvrede nanesene mu u ovoj knjizi, ali je ta tužba u proleće 1979. godine odbijena.[24] Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj kojeg je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu.[25] Adaptacije U pozorištu Godine 1987, u pozorištu Dadov izvedena je istoimena predstava u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skerlića.[26] Godine 1996, knjiga je adaptirana za istoimenu pozorišnu predstavu francuskog pozorišta Efemerid.[26] Godine 2014, u istoimenoj pozorišnoj predstavi reditelja Ivice Buljana, izvedena je interpretacija po motivima iz naslovne novele, u koprodukciji nekoliko pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Srbije.[27] Po motivima knjige rađene su i predstave pozorištâ u Zenici, Prištini, Prijedoru i Mađarskoj.[28] U muzici Knjiga se spominje u naslovnoj pesmi dvostrukog albuma Azre „Filigranski pločnici“ iz 1982. godine.[29]U filmu Po motivima knjige, 2015. godine snimljen je film u realizaciji studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.[30] Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sai Baba and his message - Dr. S. Ruhela, Dr. Duane Robinson Sathya Sai Baba (Telugu సత్య సాయిబాబా), (23. studenog 1926.[4][5] - 24. travnja 2011.[6]), rođen kao Sathyanarayana Raju, bio je indijski guru, religijska figura i učitelj. Sljedbenici ga opisuju kao avatara, duhovnog učitelja i čudotvorca.[4][7][8][9] On sam je izjavio da je reinkarnacija sveca Sai Babe od Shirdija[10] te je često detaljno opisivao život potonjeg.[10][11][12] Također je u mladosti bio pjesnik, pjevač i pisac.[13][14] Sathya Sai organizacija procjenjuje da postoji 1,200 Sathya Sai Baba centara u 114 država diljem svijeta.[15] Procjene o broju sljedbenika Sai Babe kreću se od 6 milijuna, pa i do 50 i 100 millijuna. Djetinjstvo Sathyanarayana Raju rodio se u zabačenom selu Puttaparthi, država Andhra Pradesh, Indija, a roditelji su mu bili Eswaramma i Peddavenkama Raju (obiteljskim imenom `Ratnakaram`)[17]. U prepričavanja svojeg djetinjstva, Sai Baba je govorio:`Prirodno je plakati za bilo koje dijete kada se rodi. No, ovo dijete nije plakalo...na Easwarammino je krajnje iznenađenje dijete bilo nasmijano. Svatko je bio znatiželjan da vidi novorođenu nasmijanu bebu.`[18] On je dobio ime Sathyanarayana (`Sathya` je sanskrt za istinu a `Narayana` je naziv za Višnua).[19] Majka Easwaramma je obavljala obred Sathyanarayana Vratam svaki puni mjesec[18][20] Easwaramma je opisala da je Sathyanarayana začet bezgrešnim začećem. Ona je jednom prilikom rekla:`Sathya Narayana Deva mi se pojavila u snu te me upozorila da se ne bi trebala bojati ako mi se nešto dogodi kroz volju Božju. To jutro, kad sam otišla po vodu, velika lopta plave svjetlosti me pogodila i onesvjestila, tako da sam pala. Osjetila sam da ulazi u mene`.[21] Sathya Sai Baba je to potvrdio 2003.[18][22] Država Andhra Pradesh gdje se rodio Sai Baba Narayana Kasturi u svojoj biografiji o Sai Babi piše: `Dana 24. studenog 1926., Sri Aurobindo Ghosh izašao je iz meditativnog transa i izjavio[23] da „je Krišna sišao u fizičko`.[24] Na dan prije ove najava, 23. studenoga 1926, avatar Sai Baba se rodio`.[25] Mnogi smatraju da je Sri Aurobindo najavio slavnog Sathya Sai Avatara. Sathya Sai Baba se osvrnuo na tu legendu 1999. kada je izjavio: `24. studenog 1926., Aurobindo je prekinuo svoj zavjet šutnje i izjavio da se Bog utjelovio prethodnog dana. Nakon provedbe ove značajne objave, nastavio je sa svojim zavjetom šutnje.`[26] Sathyanarayana je već kao dijete bio potpuno nesklon ne-vegetarijanskoj hrani. On se ne bi ni usudio posjetiti kuće u kojima se kuhala ne-vegetarijanska hrana. Držao se podalje od mjesta gdje su ubijali svinje, ovce, goveda, kokoši ili ih mučili, gdje su bili zatočeni ili gdje su lovili ribe.`[22] Prema Sathya Sai Babi, `dijete je odraslo u plemenitom okruženju.`[18] `Dok je još imao tri-četiri godine, kad god bi se neki prosjak pojavio na vratima i molio za pomoć, Sathya je napustio igru i požurio unutra kako bi uvjerio svoje sestre, Venkamma i Parvathamma,[20] da dadnu nešto žita ili hrane.`[22] `Dijete je postao ljubimac cijelog sela Puttaparthi.` kaže Kasturi. Njegovi prijatelji su ga zvali `Guru`, a susjedi su ga zvali i „Brahmajnani“ jer je `uvijek utješio prijatelje u nevolji i nikada se nije ljutio ili bio umoran`.[27] Učitelj iz Sathyanarayna, Šri V.C. Kondappa, prisjeća se vremena dok je on bio njegov učenik i izvodio čarobne trikove, poput kada je izvadio slatkiše, igračke, cvijeće, voće, gumice i olovke iz prazne vreće, te govorio dam mu je „anđeo“ dao što god je zaželio.[28] [27] Bio je posebno talentiran za glazbu, poeziju i glumu. Čak je i pisao pjesme za seosku operu u dobi od osam godina.[19][28] Kada je imao deset godina, osnovao je Sathya Puttaparthi Pandhari Bhajan skupinu za predstavljanje pjesme ljubavi i odanosti prema Bogu.[28] Sathya Sai Baba je znao i dalje prepričavati neke od tih molitava i 50 godina kasnije.[29] Na iskren zahtjev svog djeda, Kondama Raju, Sathyam je otišao živjeti s njim na neko vrijeme, pomažući mu u kućnim dužnostima (kuhanje, čišćenje itd.). Dok je još bio u školi, Sathyam je katkad podučavao djecu i lokalne seljane kako čitati i pisati.[29][19] 1940-te i 1950-te Dana 8. ožujka 1940., Sathya je ubo `veliki crni škorpion.`[30] `On je pao u nesvijest i ostao nepomičan. Nije govorio i njegovo disanje je oslabilo.` Odmah je dobio medicinsku pomoć i sljedećeg jutra doktor je rekao da je `izvan opasnosti.`[30] U idućih nekoliko dana je bilo vidljivih promjena u Sathyovom ponašanju.[30] Nije htio prihvatiti nikakvu hranu, većinom je bio u tišini a ponekad je dugo recitirao Sanskrt stihove i filozofske mudrosti drevne Indije.` Doktori su vjerovali da je to dio histerije, ali simptomi smijeha, plača, rječitosti i tišine su se nastavili.`[30] Nakon tjedan dana, Sathya je prebačen natrag u svoj dom u Puttaparthi. `Roditelji su bili tužni`, kaže Kasturi, `i gledali njegovo ponašanje sa strahom.`[30] Odnijeli su ga mnogim svećenicima, doktorima i egzorcistima.[30] Sai Baba se jednom prilikom prisjetio tog razdoblja: `Ja sam podnosio sve to mučenje bez prigovaranja.` `Godine 1940., u dobi od četrnaest godina, on je objavio da je reinkarnacija Sai Babe iz Shirdija - sveca koji je postao poznat krajem devetnaestog i početkom dvadesetog stoljeća.` Sai je perzijska riječ koja znači `Sveti`, a Baba je Hinduski naziv od milja za oca. Od tada, mnogi su bili skeptični da je on reinkarnacija Shirdi Sai Babe. Arnold Schulman u svojoj knjizi `Baba` je napisao: `Ne postoji evidencija o broju ljudi koji su ga upoznali i otišli razočarani, ali je bilo hrpa skeptika koji su se preobratili`[31] Članovi obitelji i susjedi, međutim, nisu bili uvjereni. Oni su prišli mladom Sathyi i govorili: `Ako si Sai Baba, daj nam neki dokaz.` `Daj mi ono cvijeće Jasmin`, rekao je mladi Sathya. Nakon što su mu ga dali, on je cvijeće bacio na pod. Cvijeće se, prema izjavama prisutnih, `samo od sebe preuredilo u slova koja su oblikovala ime „Sai Baba“ u Telugu.“[18][30][31] U listopadu 1940.,[32] Sathya je pratio Sehsu i njegovu suprugu u Hampi. Zamolili su ga da im pripazi na prtljagu dok su oni u hramu Šive. `On je sjedio ondje s prtljagom, dok su mu brat i njegova supruga ušli u hram. No unutra nisu vidjeli idol Virupaksha nego Sathyu! Tada je Seshama Raju rekao: `Gle, Sathya je ovdje! Tko onda pazi na prtljagu?` On je izašao van i vidio Sathyu sa prtljagom! Kada se ponovno vratio u hram, vidio da je Sathya i ondje.` [29] Općinski predsjednik je također bio svjedok tom fenomenu. Izjavivši da nema ovozemaljskog odnosa ni sa kim, (`Ne pripadam vama; Maya (iluzija) je nestala; Moji sljedbenici me zovu, imam svoj rad.`[30]) Sathya Sai Baba `je potrčao prema kući jednog Anjaneyulua. Ispred njegove kuće bilo je mali kamen. Sathya Sai Baba je sjeo na njega.` Sathya Sai Baba se prisjeća da ga je brat tjerao da se vrati kući, ali on nije htio`[33] Tijekom ta tri dana, Sathya Sai Baba je ostao s Anjaneyuluom, jeo njegovu hranu i ostao na kamenu. Kada su ga fotografirali, na slici se pojavio ispred Swamija. Zbog toga, Anjaneyulu mu je dao naziv „Sai Baba“ koji je ostao[34]. Nakon puno nagovaranja, ipak je prihvatio vratiti se u Puttaparthi. Sai Baba (lijevo) sa sljedbenicima 1948. godine Polako su se počeli skupljati sljedbenici oko njega. Narayana Kasturi se prisjeća da je `postavljena koliba za sljedbenike koja je bila proširena kako su mjeseci prolazili. Šatori su također postavljeni, a neki sljedbenici koji su došli iz Bangalorea i Anantapura razapeli su svoje vlastite šatore.`[34] Budući da je Sai Baba inzistirao da se svi sljedbenici nahrane, velike dvorane za blagovaone su postali neophodni`. Subbamma se brinuo o hodočasnicima godinama, sve dok nije tamo izgrađen stari hram (mandir).`[34] Godine 1944. izgrađen je hram za sljedbenike Sai Babe u blizini sela.[19] Gradnja Prashanthi Nilayama, trenutnog Ashrama, je započeta 1948. Prasanthi Nilayam inauguriran je na 23. studenog, 1950., na dvadeset četvrti rođendan Sai Babe. Bilo je potrebno oko dvije godine za izgradnju. Puttaparthi je prošao kroz velike promjene. Transformiran je iz malog sela u centar za hodočašće. Otvoreno je i sveučilište s tri kampusa i dvije posebne bolnice koje se skrbe o potrebama siromaha besplatno.[35] U to vrijeme, bila su dva pokušaja da se Sai Babi oduzme život. On je govorio o tome 2003.: `Oni koji su bili protiv Subbamme zbog zakona kaste odlučili su me se riješiti otrovom. Bio sam jako volio Vadas (indijsku delikatesu) u one dane. Dakle, ti ljudi napravili Vadas i stavili otrov u nju... Posjetio sam ovu kuću, uzeo Vadas koji su bili otrovani i pojeo ih[18] bez oklijevanja. Moje tijelo je odjednom poplavilo[36] Još jedan pokušaj takve vrste dogodio se kada su neki od njih zapalili moju improviziranu kuću....Odjednom, bio je prolom oblaka koji je ugasio vatru u kući. Mirno sam spavao i bio potpuno neozlijeđen.`[36] 1960-te i 1970-te 1960., Sathya Sai Baba je izjavio da će biti u ovom smrtnom ljudskom obliku još 59 godina (dakle, do 2019.)[37] 1963., Sathya Sai Baba je pretrpio moždani udar i četiri teška srčana udara. [38]29. lipnja je iznenada ostao bez svijesti. Nakon što je malo došao k sebi, odbio je sve predložene zdravstvene pomoći i tijekom sljedećih pet dana doživio četiri teška srčana udara. Na kraju tih pet dana, njegova lijeva strane ostala je paralizirana, a vid na njegovom lijevom oku i njegov govor su također teško pogođeni. Dva dana kasnije, njegova lijeva strana bila je još paralizirana i njegov govor je bio oronuo, jedva razumljiv. [38] Guru Poornima proslave su tada započele, i uz pomoć nekoliko učenika, on je praktički morao biti nošen do podija. Nakon nekoliko minuta, on zatražio je vodu. Popio je gutljaj (uz pomoć sljedbenika), a potom je poškropio s nekoliko kapi svoju paraliziranu lijevu ruku i nogu. Potom je, s obje ruke, počeo masirati lijevu nogu. `U sekundi, Swamijeva noga, oko i cijela lijeva strane tijela je postala normalna,`[38] i sljedeći sat je održao govor za Guru Poornima. Bilo je to vrijeme govora koji je donio poruku o svojoj budućoj inkarnacija kao Prema Sai Baba.[39] Te noći je jeo svoj normalni obrok, a sljedećih dana vratilo mu se zdravlje. [38] Izjavio je da je reinkarnacija Šive i Šakte.[40] Javno je 1976. ponovio tvrdnju da je druga od tri inkarnacije.[41] Babina biografiji navodi da će Prema Sai Baba biti rođen u Mysore državi.[42] Sathya Sai Baba je izjavio da su „sve tri Sai Babe stigle i da će biti uložene u ukupnosti kozmičke moći kako bi spasili dharmu (pravednost) od anti-dharme“. U intervjuu 1976. za Blitz Magazine, Sai Babu je Šri RK Karanjia (viši urednik Blitz Magazinea) upitao zašto se utjelovio. Sathya Sai Baba je odgovorio: `Zato što je to jedini način se Bog utjelovi unutar čovjeka. Dakle, u mojem sadašnjem Avataru, došao sam naoružan puninom moći bezobličnog Boga kako bi se ispravilo čovječanstvo, podiglo stanje ljudske svijesti i vratilo ljude natrag na pravi put istine, pravednosti, mira i ljubavi za božanstvo`.[9] 29. lipnja 1968, Sathya Sai Baba je napravio svoje prvo, i jedino, putovanje u inozemstvo. [38][43] Nakon što mu putovnicu pripremili šest tjedna ranije, Sathya Sai Baba je iz Mumbaija krenuo za Keniju u avionu. Jednom u Keniji, autom je nastavio put do grada Kampala, glavnog grada susjedne Ugande. Narayana Kasturi piše: `Baba nam je rekao, `ja ne trebam vidjeti sva ta mjesta. Ja sam svugdje, uvijek! Vi se možete voziti uokolo. Ja imam svoj posao, posao za koji sam došao.`[43] Za vrijeme njegova boravka, obratio se okupljenoj gomili: `Došao sam da upalim svjetiljku ljubavi u vašim srcima, da se pobrinem da sjaji iz dana u dan sa dodatnim sjajem. Ne dolazim u ime bilo koje religije.Nisam došao na misiju publicitet niti sam došao skupljati sljedbenike za sebe... Došao sam vam reći o ovoj sveobuhvatnoj vjeri, tom duhovnom načelu, tom putu ljubavi, toj vrlini ljubavi, toj dužnost ljubavi, toj obvezi ljubavi.` [44] Dana 14. srpnja 1968., Sathya Sai Baba je ušao u avion i vratio se natrag u Mumbai, Indija.[43] 1980-te i nadalje 20. kolovoza 1988., Sathya Sai Baba pokliznuo se u svojoj kupaonici. O incidentu je rekao: `U subotu ujutro sam se poskliznuo na komadić sapuna u kupaonicu i pao na leđa. Ozljede koje sam pretrpio bile su prirodna posljedica pada ...` [45] Rendgensko snimanje pokazalo je da je zadobio prijelom kuka. Šest dana kasnije dao je diskurs i osvrnuo se na tu temu. Dana 4. lipnja 2003., Sathya Sai Baba pretrpio je još jedan pad i slomio kuk i bedrenu kost. Odvezen je u bolnicu na operaciju, gdje je dobio anesteziju za vrijeme operacije, ali svejedno nije zaspao. Razgovarao je sa kirurgom tijekom cijele operacije. Nakon toga, bio je u stanju hodati nakon tri dana.[46] U 2006., dogodio se treći incident. Sathya Sai Baba prenosi da je jedan student nespretno pao sa stolice na njega te mu ponovno slomio kuk. Od tada se prevozi u pokretnoj stolici u autu.[47] Od 2005., Sathya Sai Baba koristi invalidska kolica, a njegov nedostatak zdravlje prisilio ga je da ima sve manje javnih nastupa. [48] Sathya Sai Baba sam kaže, `Ja sam izvan dosega najintenzivnijeg upita i najpedantnijeg mjerila. Samo oni koji su prepoznali moju ljubav i iskusili tu ljubav mogu tvrditi da su dobili uvid u moju stvarnost. Ne pokušavajte me znati kroz vanjski oči.“

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Prikaži sve...
693RSD
forward
forward
Detaljnije

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Prikaži sve...
650RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj