Uputstvo za električne termo akumulacione peći `Elind` Valjevo Jugoslavija,u dobrom je stanju.

Kupite nešto i ovde - Vek reklame Kada od Skupštine Srbije krenete velelepno renoviranim Bulevarom kralja Aleksandra, kada prođete kraj crkve Svetog Marka, kada minete pored zdanja Pravnog i Tehničkih fakulteta, pored spomenika Vuku i studentskog doma, negde poviše zgrade opštine Zvezdara, dolazite do izloga male limarske radnje. Samostalna zanatlijska radnja je i u tom delu Bulevara već prava retkost. Izlog je kao stešnjen drugim prodavnicama, vašu pažnju odasvud mame bilbordi i reklamni slogani, svaka usputna banka na ulazu ima fotoćeliju, vrata se sama otvaraju, kao da poručuju: „Lako je! Samo kroči... uzmi kredit, troši! Samo uđi... ima vremena, vratiće neko nekada od tvojih!“ Čoveka je prosto sramota da prođe pored svih tih „gostoprimljivih“ vrata a da ne svrati. Dakle, limarska radnja je mala, omamljeni prolaznik lako može da je i previdi. Međutim, ako zastane, među ručno pravljenim modlama za kolače, među netipiziranim poštanskim sandučićima, čunkovima i laktovima za peći na drva, uočiće zalepljen natpis: „Kupite nešto i ovde.“ Ta poruka nije dizajnirana u čuvenim studijima, nisu je smislili timovi stručnjaka za marketing, ona ne podilazi niti preti, ne obećava nemoguće, a jasno je da i kupovinom nekih od limarevih proizvoda ne možemo nadoknaditi nedostatak životne sreće, pažnje i uvažavanja bližnjih, boljeg mišljenja o sebi... Kupovinom imamo samo ono što smo i pazarili – ručno pravljenu modlu za kolače, neobično poštansko sanduče... Pa opet, ta poruka se pamti, možda baš zato što je bliska tonu molbe ili vapaja. Ona se izdvaja u veku u kojem se iz prethodnog veka bez predaha nastavlja najduža, najmasovnija, najbučnija bitka na svetu – bitka za potrošača. Kupac je nešto drugo. O čemu knjiga Kupite nešto i ovde na razložan, ujedno i duhovit način govori. Prikaži više

Купац је нешто друго Када од Скупштине Србије кренете велелепно реновираним Булеваром краља Александра, када прођете крај цркве Светог Марка, када минете поред здања Правног и Техничких факултета, поред споменика Вуку и студентског дома, негде повише зграде општине Звездара, долазите до излога мале лимарске радње. Самостална занатлијска радња је и у том делу Булевара већ права реткост. Излог је као стешњен другим продавницама, вашу пажњу одасвуд маме билборди и рекламни слогани, свака успутна банка на улазу има фотоћелију, врата се сама отварају, као да поручују: „Лако је! Само крочи... узми кредит, троши! Само уђи... има времена, вратиће неко некада од твојих!“ Човека је просто срамота да прође поред свих тих „гостопримљивих“ врата а да не сврати. Дакле, лимарска радња је мала, омамљени пролазник лако може да је и превиди. Међутим, ако застане, међу ручно прављеним модлама за колаче, међу нетипизираним поштанским сандучићима, чунковима и лактовима за пећи на дрва, уочиће залепљен натпис: „Купите нешто и овде.“ Та порука није дизајнирана у чувеним студијима, нису је смислили тимови стручњака за маркетинг, она не подилази нити прети, не обећава немогуће, а јасно је да и куповином неких од лимаревих производа не можемо надокнадити недостатак животне среће, пажње и уважавања ближњих, бољег мишљења о себи... Куповином имамо само оно што смо и пазарили – ручно прављену модлу за колаче, необично поштанско сандуче... Па опет, та порука се памти, можда баш зато што је блиска тону молбе или вапаја. Она се издваја у веку у којем се из претходног века без предаха наставља најдужа, најмасовнија, најбучнија битка на свету – битка за потрошача. Купац је нешто друго. О чему књига Купите нешто и овде на разложан, уједно и духовит начин говори. Наслов: Век рекламе Издавач: Službeni glasnik Страна: 96 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 19 x 25 cm Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-519-0540-0

`COVEK ZVER` - Emil Zola - Izdavac: Mastilo - Beograd, 2021. - Str. 323 - Mek povez - Pismo: latinica - Format: 21 cm - Knjiga je nova ali je u gornjem desnom uglu kvasena, zbog cega ima nabubrenje koje je prikazano na fotografijama (vidi fotose!). - U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ - Emil Zola, pisac je koji je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu, 1901. i 1902. godine. - Preporuka!

Bože, uprosti nam: aforizmi Ako prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena… … Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlast i odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti. Petar Peca Popović Predrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži. Prof. Ratko Božović Prikaži više

Autor: Ninus NestorovićAko prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena…… Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.Petar Peca PopovićPredrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.Prof. Ratko Božović

Autor: Duško BogdanovićSazidana od najplemenitijeg materijala: od pamćenja na predele i prirodu, bića i događanja rodnog grada mistrijom srca, knjiga Senke sećanja je sređivanje velikog sentimentalnog arhiva na način kako zaslužuju ta novinarska i ljudska biografija, ali i Novi Sad. Duško Bogdanović je perjanica jedne od najboljih novinarskih generacija sa katedre beogradskog FPN. To nam je već dovoljno dokazao u svakom poslu (štampa, radio, TV… i tako u krug) kojeg se prihvatio, takav ostaje i kad zbraja svoje tekstove za ovu Zbirku, inače 12. u nizu kod istog izdavača.Najbolji memoarski zapisi, oni koji stoje iznad gomile i dopiru do duše čitaoca, su priče napravljene da ih doživimo kao roman. Kao delo u kome se oseća snaga i pripadnost autorovih emocija rodnom gradu i svetu kome pripada. Duško ne samo da se pet decenija potpisuje jasnim autorskim rukopisom, već uporno, svakim pismenim, podseća i na istinu: ko ne voli rodni grad i i porodicu, neće umeti nikoga da voli.Petar Peca PopovićU Senkama sećanja putujemo s Novosađaninom koji je upoznao sve ljude i društvene faze u poslednjih sedamdeset i kusur godina. I nije čudo da upravo takav čovek, koji se na stranicama ove knjige profi liše kao brižljivi suprug i nežni otac, neustrašivi borac za napredak društva, učesnik i svedok ključnih događaja urezanih u istoriji Novog Sada, ima šta da nam ispriča. Duško to čini sa stilom: ni na jednom mestu ne klizi u gnevne reakcije, a kad baš mora da osudi nekoga, to čini gospodski, zapravo – novosadski.Mario Liguori

Pizzeria Europa O knjizi Autor: Žarko Jovanovski Godina izdanja: 2020. Br. str.: 304 Povez: Mek Format: 120mm x 200mm Pismo: Latinica Trojica underground performera kreću na miniturneju. Epicentar zbivanja je Beč. No, urbano prostranstvo koje će trojac mapirati bizarnim susretima, usput ukradenim obrocima i jeftinim pivom nije upicanjena metropola iz bedekera, nego multikulti mrga s pedeset i pet groblja i bezbroj turskih imbissa. Osim toga, marginama nekoć carskog grada u naše doba jezde duhovi, aveti i utvare. Dok Karl Marx juri svom kumu Engelsu okrečiti kuhinju, a Thatcherica se bori sa štapićima u kineskoj zalogajnici, Stevo Žigon naše junake savjetuje, a Satan Panonski positno ih financira. Od Zagreba preko Beča do slovačke Trnave tri drumska pjesnika improviziraju, izlažu se užicima, a još više pogibeljima. Vrludaju između ludila i smrti, ali ostaju srčani i svoji. Na njihovoj putešestviji ima snomorica i stranputica. Ima bijelih zečeva, a bome ima i glazbe. Soundtrack: grozan rumunjski etno i sjajan jazz. U eksplozivnom grand finalu, kao nepredviđeni bonus za skitalačku družinu i za nas čitatelje – pizzeria Europa, značenjski nabijeno mjesto na kojem su se nekoć doista palile krušne peći, da bi se u međuvremenu prometnulo u metaforu otpora neoliberalnom ugnjetavanju. „Pizzeria Europa“ priča je o predanosti umjetnosti, pa i onda kad je ta predanost ravna samoubilačkom poduhvatu. Roman vratoloman i drzak, oštrouman i duhovit, a istodobno precizno ustrojen i dobro napisan, poput zločestog je dječaka s finim manirama – lako ga je voljeti. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 18082021

Knjiga je dobro očuvana. ,,Beograd 1989. Tvrd povez, 405 strana. Tomas Kenili (Thomas Keneally), romanopisac, dramski pisac i reditelj, roden je 1935. godine u Sidneju, u Australiji gde i danas živi sa suprugom Džudit i dve kćeri. Napisao je više romana koje je kritika izvanredno primila. Medu njima su Pesma Džimija Bleksmita (The Chant of Jimmy Blacksmith), Crveno kao krv (Blood Red), Sestra Rouz (Sister Rose), Trač iz šume (Gossip from the Forest), Sezona u čistilištu (A Season in Purgatory) i Saveznici (Confederates). Da bi napisao Šindlerov kovčeg (Shindler`s Arc), Kenili je čitave dve godine proveo putujući po svetu i razgovarajući sa preživelim Shindlerjuden koji danas žive u Australiji, Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama, Poljskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Da bi upotpuni sliku o Oskaru Šindleru proveo je izvesno vreme u Jerusalimu gde je proučavao potresna svedočanstva o njegovom liku i delima koja se nalaze u Odboru za čuvanje uspomene na heroje i mučenike u Jad Vašemu. Šindler je bio Nemac, industrijalac koji je tokom II svetskog rata prilazio rešavanju „jevrejskog pitanja` na drugačiji način. On je od vlastitih sredstava pri svojoj fabrici u Krakovu izgradio pomoćni koncentracioni logor u kome je našlo spas na hiljade Jevreja. U poslednjim danima Rajha, kada je u pećima Aušvica spaljivano po 60.000 duša dnevno u ludačkom naporu da se sprovede „konačno rešenje`, Oskar Šindler je svoje Jevreje poveo sa sobom u Čehoslovačku i dao im novo utočište. Jevrejima- logorašima mesto na „Šindlerovom spisku` ulivalo je, ako ništa drugo, ono bar nadu da za njih ipak postoji neka budućnost. U toku rata Šindler je potrošio ogromno bogatstvo na podmićivanje esesovaca i kupovinu crnoberzjanske hrane lekova za svoje logoraše. Izlažući sebe životnoj opasnosti, on je sa zapanjujućom spretnošću manipulisao svojim vezama sa visokim nemačkim funkcionerima a kada ni prevara ni mito nisu pomagali, nije prezao ni od toga da na kartama, kockajući se, dobije pravo da na svoj dragoceni spisak stavi još neko ime. Oskar Šindler je, pred očima najozloglašenijeg od svih na zlu zasnovanih sistema koji su ikada postojali, pokazao da uvek postoji izbor, da se pojedinac svojom duhovnom snagom može nepogrešivo opredeliti za, kako je on sam rekao, očuvanje svetosti ljudskog života. Šindlerovi izbavljenici, koji danas žive širom Sjedinjenih Američkih Država, u Izraelu, Južnoj Americi i Australiji još uvek o sebi govore kao o Shindlerjuden — Šindlerovim Jevrejima. Tomas Kenili (Thomas Keneally), pisac poznatih romana Trač iz šume (Gossip from the Forest) i Saveznici (Confederates), je na osnovu njihovih svedočanstava vrlo uspešno sastavio i ponovo oživeo ovu zapanjujuću, na istorijskim činjenicama zasnovanu priču koja u njegovoj interpretaciji dobija i sve kvalitete romana. Niko nikada nije saznao šta je to Šindlera nagnalo da preduzme sva ta lukavstva i herojske poduhvate protiv nacista, šta ga je podstaklo da svoj život gotovo neprestano stavlja na kocku da bi spasao glave ljudi koje nije čak ni poznavao. I upravo ta misterija zajedno sa svedočanstvima o njegovim hrabrim podvizima i urodenoj saosećajnosti utisnuli su na stranice istorije ime Oskara Šindlera kao čoveka velike i retke moralne vrednosti.``

GOEBEL, W. Germany - Krigla za pivo `Wallis` Dimenzije Visina: 10,5 cm Dužina: 12,5 cm Širina: 10 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Zapremina: 0,4 l Težina: 340 g Žig na dnu: Goebel (Inicijal) V (iznad drugog slova e, sa crtežom pčele u sredini) OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA WEST GERMANY COUTRY Wallis „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (114/2-33/103-kp/1094)

GOEBEL, W. Germany - Plitka pravougaona činija `Wallis` Dimenzije Dužina: 35,5 cm Širina: 26,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 1410 g Žig na dnu: OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA Wallis Goebel (Inicijal) V (iznad slova e, sa crtežom pčele u sredini) W. Germany „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. Prodaje se bez držača. (116/18-36/115-kp/1206)

GOEBEL, W. Germany - Manji svećnjak `Wallis` Dimenzije Visina: 5,5 cm Prečnik: 10,5 cm Prečnik dna: 7 cm Težina: 230 g Žig na dnu: W. GOEBEL W. GERMANY „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1979. do 1990. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (116/12-36/114-kp/12000)

Komplet, Mediteranski brevijar + Kruh naš Mediteranski brevijar GENIJALNA, NEPREDVIDIVA I BLISTAVA KNJIGA! Claudio Magris „Mediteranski brevijar“ je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza. „Svaka rečenica ‘Mediteranskoga brevijara’ neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.“ Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) „Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća… U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.“ Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) „Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom… Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?“ Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) „Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost… U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam… Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.“ Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.) Kruh naš Priče o kruhu, hljepčićima, kiflama, žemljama, paninima… iz pera jednog od vodećih hrvatskih intelektualaca današnjice Slijedeći svoj specifičan stil iz "Mediteranskog brevijara", Predrag Matvejević u svojoj najnovijoj knjizi, "Kruh naš", nastupa eruditski i akribično, objektivistički superiorno i subjektivistički tanahno, reklo bi se kao da znalački peče ne samo hljeb nego i brojne hljepčiće, žemlje, kifle i panine. Šest tisuća godina povijesti Matvejević ne prepričava kronološki, već prati događaje, običaje, istražuje etimološko porijeklo i etnološke fenomene, a sve kombinira s osobnim iskustvom i toplim intimističkim reminiscencijama. Knjiga "Kruh naš" nije samo put kroz vrijeme nego je i put kroz civilizacije. U nas je veoma malo sličnih knjiga, radova koji sveobuhvatno obrađuju svoju temu, a pandani mogu biti samo rijetki primjeri kao što je Nikola Visković sa svojom knjigom o stablima ili Viktor Žmegač s knjigom o njemačkoj kulturi od Bacha do Bauhausa. Na svojoj knjizi o kruhu Matvejević je radio nekoliko desetljeća. Knjige kao što je Matvejevićeva oplemenjuju nacionalnu kulturu i zauvijek ostaju kao kapitalna kulturološka djela. Matvejevićev pristup na ravnopravnu razinu postavlja potpuno raznorodne pojave jer sve što je u vezi s kruhom jednako je relevantno – i podjela kršćana oko toga hoće li u hostiju stavljati kvas i teške i bolne romske uzrečice o hljebu (u njih često istodobno i gladi). Nije li, uostalom, najčešća molitva, ponekad i vapaj – "Kruh naš svagdanji daj nam danas“ – jer riječi "glib“ (kao blato, ali i zemlja), globus (kao zemaljska kugla) i hljeb istog su porijekla. "Kruh naš" svagdanji i vječni, svjetovni i sveti, predmet je nove knjige Predraga Matvejevića. Ona je naviještena već u njegovu "Mediteranskom brevijaru", prevedenu na više od dvadeset jezika, i "Drugoj Veneciji", u kojoj je cijelo poglavlje posvećeno "mletačkom kruhu" (ta je knjiga dobila evropsku nagradu "Strega" u Rimu). Prošlost i povijest, mit i vjera, osobnost i društvenost obilježeni su kruhom, njegovom prisutnošću ili nedostatkom. Različiti pristupi suočavaju nas u ovoj knjizi s temama antropološkim ("kruh i tijelo"), teološkim ("kruh i vjera"), socijalnim ("kruh i glad"), filološkim ("sjeme i podrijetlo"), likovnim ("slika i priviđenje"). Dugotrajno autorovo istraživanje i zaokupljenost kruhom, povezano s plovidbama Mediteranom i putovanjima po svijetu, s osobnim iskustvima i opsežnom bibliografijom, tražilo je odgovarajuću formu eseja i putopisa, kakva se očitovala u nekim od prethodnih Matvejevićevih radova. Prikaži više

Николај Фомич Красносељцев СВЕШТЕНОДЕЈСТВО СТРАШНОГ СУДА У МЕСОПУСНУ НЕДЕЉУ Из књиге „Путевима богослужбеног хода Православне Цркве кроз историју“, коју је Епархија шумадијска објавила у оквиру заједничког пројекта са Канцеларијом за сарадњу са верским заједницама и црквама Владе Србије Најупечатљивију карактерну црту патријаршијског и уопште архијерејског служења у XVII веку представљало је савршавање такозваних ,,[свештено] дејстава“, односно богослужбених последовања која су очигледно изображавала поједине чињенице из библијске историје, а које су се црквено оприсутњавале током различитих периода црквене године. То су: ,,[Свештено]дејство пећи“, које се савршавало пред Рождеством Христовим у Недељу светих отаца или Недељу праотаца и изображавало је чудесно избављење тројице јеврејских младића из ужарене пећи; ,,[Свештено]дејство у Цветну недељу“, очигледно изображавајући улазак Господњи у Јерусалим на магарету; ,,[Свештено]дејство Cтрашног суда“, које се савршавало у Месопусну недељу, а које је изображавало проповед Господа Исуса Христа о Страшном суду, који ће наступити Његовим Другим доласком. У књизи оца Никољског је веома пажљиво сабран сав, до сада познати, материјал који се односи на историју тих свештенодејстава, при чему је предочен и сам њихов текст, једним делом на основу староштампаног, изузетно ретког издања из XVII века, а другим делом на основу рукописа. Са особитом детаљношћу су истражена прва два свештенодејства. Сходно њиховом пореклу, оба потичу из Грчке, али са различитих места: прво, то јест свештенодејство пећи, настало је у Константинопољској Цркви, где је оно, на основу сведочења Симеона Солунског1, савршавано још у XIV веку, а друго, што ће рећи свештенодејство у Цветну недељу је устројено у Јерусалимској Цркви2. Када су тачно ова свештенодејства ушла у руску богослужбену праксу није сасвим познато, али вероватно не касније од прве половине XVI века. Први извештај о њиховом савршавању у Русији односи се на 1548. годину и сачуван је у књигама расхода новгородског архијерејског дома. Осим Новгорода, та свештенодејства су савршавана у Москви и у неким другим градовима, где су постојале митрополитанске или архиепископске катедре, али не и у свим и не увек. Поврх свега, она су била савршавана са нарочитом торжественошћу и прецизношћу управо у Москви у XVII веку. ,,Свештенодејство пећи“ је било најмање распрострањено у односу на друге. На основу његовог штампаног чина опажа се да је оно могло бити савршавано у свим градовима где је био патријарх, или мирополит, или архиепископ, али је према историјским документима могуће закључити да је, осим у Новгороду и Москви, савршавано још само у Вологду. Уопште узевши, поменуто свештенодејство није било нарочито популарно у Русији, те стога и његов животни век у руској богослужбеној пракси, у поређењу са остала два свештенодејства, није био тако дуг. На основу мишљења оца Никољског, његово савршавање је код нас било прекинуто крајем друге половине XVII века, без познатог разлога. Последњи пут је било савршено у Вологду 1643. године. Насупрот томе, географски распрострањеније и историјски дуже је код нас практиковано ,,[свештено] дејство у Цветну недељу“. Оно је могло бити савршавано искључиво од стране патријараха, или са њиховим допуштењем и од стране других архијереја. Ово свештенодејство је у XVII веку, осим Москве, савршавано и у Новгороду, Казању, Астрахану, Тобољску, Рјазању и Ростову. Године 1678. је, за време патријарха Јоакима, нађено за сходно да се укине његово практиковање у провинцијским градовима и ради тога је издат посебан саборски акт3. Међутим, ускоро је и у престоници савршавање овог свештенодејства наишло на сметње. Последњи пут је остварено у Москви 1696. године. За претпоставити је да је ,,[свештено]дејство страшног суда“ у Месопусну недељу требало бити најраспрострањеније, пошто су га могли савршавати не само патријарси, митрополити и архиепископи, већ и епископи, и због тога што је оно имало у већој мери црквени и општеизграђујући карактер. Вероватно је у стварности и било тако. У Соловецкој библиотеци постоји препис општег архијерејског Чиновника с краја XVII века4, који излаже карактеристике архијерејског служења из месецослова и триода. У изложењу поретка службе из триода стављен је и поредак свештенодејства Страшног суда. На основу тога је очигледно да се крајем XVII века наведено свештенодејство сматрало општеархијерејском службом. Но ипак, историјска документа говоре о његовом практиковању искључиво у Москви, Новгороду, Вологду и Холмогору. Према својој структури ,,[свештено]дејство Страшног суда“ имало је много тога заједничког са чином новолетства. Као и у случају чина нове године, ово последовање се тешко може назвати свештенодејством, савршавано у Москви 1627. године6, а сходно горепоменутом Чиновнику града Архангелска могуће је константовати, са друге стране, да је оно савршавано и у Холмогору током првих 20 година XVIII века. У књизи оца Никољског је прештампан московски староштампани текст свештенодејства Страшног суда из XVII века, и наново штампан рукописни новгородски из XVII века, из Устава новгородске Саборне цркве Свете Софије. Ми ћемо приложити овом приликом још две нове варијанте на основу рукописа Соловецке библиотеке. [Свештено]дејство Страшног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке из XVIII века (општи архијерејски Чиновник с краја XVII века) No 470 (Опис 407), листови 177 (са друге стране) – 178. У месопусну недељу, чин страшног суда овако бива. Када архијереј дође у саборну цркву, бива вход по поретку. Потом се облачи на [предвиђеном] месту, и обукавши се, иде у олтар...7 двојица ђакона [носе] два јеванђеља, а сам [архијереј] узима крст у десну руку, а у леву жезал, и иде не бивајући држан ни од кога, док ипођакони дубоким гласом поју: На многа лета, три пута. И дошавши на место, осењује крстом све четири стране. Тада протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог наш. И појци поју стихире, а власти [свештенство] се поклањају архијереју по чину. Потом архијереј кади свете иконе и власти [свештенство] и све који предстоје. Тада читају паримије, и током паримија протопоп, пак, и кључар, поклонивши се архијереју, освећују воду. После апостола прилази протођакон са тројицом ђакона, држећи јеванђеље. И протођакон са двојицом ђакона се поклања архијереју и одлазе. Протођакон стаје окренут на западну страну насупрот архијереју, први ђакон лицем према југу, други према северу, а трећи држи јеванђеље из којег треба да чита архијереј. Тада архијереј говори: Премудрост, усправно стојмо, протођакон и ђакони исто то; архијереј: Мир свима; појци: И духу твоме; архијереј: читање светог јеванђеља по (име); протођакон и ђакони исто; појци: Слава теби Господе, слава теби. Затим архијереј: Пазимо; протођакон такође: Пазимо; и јеванђеље бива читано са три станке. Када, пак, архијереј возгласи крај јеванђеља, тада ипођакони дубљим гласом поју: На многа лета, ставши насупрот архијереја. Тада јеванђеље [читају] протођакон и ђакони. Потом архијереј, омивши руке, погружава крст, а протођакон говори јектенију. Затим архијереј, узишавши на место, осењују крстом све четири стране, и бива отпуст са крстом. Потом благосиља крстом власт [свештенство] и кропи светом водом. Затим иде у саборну цркву, бивајући придржаван од двојице у буквалном смислу те речи. То је, заправо, било молебно појање, које се савршавало већим делом изван храма на посебно припремљеном месту и које се састојало од крсног хода до ,,одређеног“ места, појања појединих стихира предвиђених за Месопусну недељу, читања паримија, апостола и јеванђеља, јектеније Помилуј ме Боже и осењивања крстом. Понекад се свему томе, као и у чину новолетства, присаједињавало водоосвећење и с њим повезано омивање икона. Водоосвећење се вршило за време читања паримија, а омивање икона после јеванђеља. Главно место у чину је припадало читању јеванђеља, које је представљало суштински циљ целокупног чинопоследовања. Јеванђеље је читано по станкама од стране епископа и протођакона, а понекад, и поврх тога, са још двојицом ђакона на све четири стране. Историјски пут свештенодејства Страшног суда је замршенији од историјског развоја других, горепоменутих свештенодејстава. Оно је несумњиво директно повезано са грчким литијама или народним молебанима, савршаваним на трговима. Међутим, није познато, да ли су Грци заиста једну такву литију савршавали у Месопусну недељу. Када се ово свештенодејство појавило и колико се одржало у руској богослужбеној пракси такође није прецизно утврђено. Отац Никољски одређује тај период, на основу познатих докумената, почев од 1633. године па до краја XVII века5, али то није тачно. Из штампаног ,,сказанiя дѣйственныхъ чиновъ... церкве Успенiя“ у издању Древней россiйской вивлioɵикѣ, може ce запазити да је то свештенодејство ђакона, и ушавши кропи цркву светом водом на четири стране и служи литургију. [Свештено]дејство Cтрашног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке (Чиновник града Архангелска) No 1181 (Опис 789), листови 60-62, из XVIII века. У месопусну недељу, по 9. песми, благовести се великим [звоном] због [свештено]дејства. У саборној цркви се благовести непрестано од друге половине првога часа дана. Тада градски свештеници савршавају литургију и одслуживши долазе са светим иконама у саборну цркву. Дочек и звоњење [бивају] по обичају. Исто се благовести са великим звоном приликом архијерејевог доласка у саборну цркву, са дочеком и звоњењем у сва [звона]. Дошавши, [архијереј] савршава вход и одевање по поретку и, ушавши у олтар, кади свету трпезу 3 пута спреда. Кључар до архијерејевог доласка поставља на припремљеном месту, где ће се дејство савршити, икону страшног суда и велики крст, пет налоња, на која, за време облачења архијереја, свештеници износе и полажу [између осталог] и два јеванђеља. Архијереј, пак, предавши кадионицу, даје два јеванђеља двојици ђакона која иду поред њега, док архијереј сам, узевши крст, излази кроз царска врата, и узима жезал у леву руку. Претходе му протођакон и ризоносни [ђакон] са кадионицама, ђакони са рипидама, док остали јереји иду испред са светим запрестолним иконама, те тако излазе из цркве кроз западна [врата], док се звони у сва [звона] и појцу поју: На многа лета велико, а пред архијерејем иду два ипођакона са свећама у ручним чирацима. Дошавши архијереј на [уготовљено] место, осењује крстом четири стране. И примивши кључар крст на послужавник [дискос], поставља га на средишњи налоњ. И затим, поклонивши се архијереју, протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог. Звоњење престаје. Kанонарх говори: Царе небески, и после Ходите поју се стихире 6. гласа кијевског напева. За то време се архијереју поклањају са обе стране по двојица [свештенослужитеља]. Тада кади архијереј крст на налоњу и јеванђеље и свете иконе, војводу и сав свештенички чин, и сав народ. По овоме [се читају] паримије, за време којих архијереј седи. Затим протођакон говори прокимен и чита апостол месопусне недеље. Протођакон кади. [Појци] поју Алилуја као и на литургији. После кађења, ђакони се поклањају архијереју, примају јеванђеља, прилазе архијереју и узимају благослов, те одлазе на припремљено место. Протођакон, пак, [окреће се] од истока према западу, други ђакон од југа према северу, трећи ђакон од севера према југу. Први почиње да чита архијереј: Премудрост, усправно стојмо. Одмах после њега ђакони један за другим. И чита архијереј јеванђеље по Матеју, зачало 106. са пет станки, и док прве три целине понављају сви ђакони, последње две понавља после архијереја само протођакон. Након архијерејевог последњег произношења [јеванђељског текста], ипођакони поју: На многа лета демественим [древним] напевом. По читању, ђакони прилазе архијереју и пошто светитељ целива јеванђеља, полажу их на налоње. Протођакон, примивши кадионицу, говори јектенију пред иконом страшног суда: Помилуј нас Боже, За благочестивијег цара, За патријархе и архиепископе, За царицу, царевиће и царске принцезе, За војску, и опет: Да очуван буде царски [престони] град. Архијереј говори: Услиши нас Боже, и осењује крстом по поретку. Затим: Премудрост и отпуст. Тада по поретку одлазе у саборну цркву, те отпушта архијереј парохијске свештенике са светим иконама у њихове [цркве], па затим служи литургију. Потом се уреди да се [на следећи начин свештено] дејство савршава у саборној цркви. Од године 709. и после, благовест бијаше у саборној цркви од друге половине првога часа дана, па све до 2. часа. Почетком, пак, 3. часа благовешћало се великим [звоном] непрекидно до доласка архијереја. Долазак беjaше праћен поворком и звоњењем, и по поретку [бише савршени] вход и одевање, и служење литургије. А када бива хладно зимско време, онда у саборној цркви чредни [свештеник] служи рану [службу]. Архијереј долази у апостолску цркву и служи литургију. Парохијски свештеници на литургију долазе са светим иконама, и приликом дочека, звони се по поретку. После Достојно благовести се великим [звоном], и након заамвоне молитве иде се ради [свештено]дејства у саборну цркву по горенаписаном поретку, с тим што архијереј носи крст на глави. По окончању [свештено]дејства, опет одлазе у апостолску цркву, те поју Нека је [благословено] име, и после псалма, поучава архијереј народ о страшном суду. Потом отпуст литургије. [Напослетку] испраћају архијереја са поворком, светим иконама и звоњењем. Године 715. [свештено]дејство су савршавали у саборној [цркви] после отпуста литургије. Године 720. [свештено]дејство је савршавано по отпусту литургије. [Kрсни] ход [je започeт] из саборне цркве кроз северна врата ка апостолској цркви и [био настављен] кроз западна врата [aпостолске цркве], [са поновним уласком] у саборну [цркву], по узору на чин јутрења на [празник] светлог Христовог Васкрсења. Управо на овај начин је по литургији у недељу Другог Христовог доласка [Месопусну недељу] одслужен чин [Страшног суда]. Са руског и црквенословенског превео Милош Пуача Наслов: Путевима богослужбеног хода Православне цркве кроз историју Издавач: Каленић Страна: 143 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-84183-91-2

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić

U dobrom stanju Berd, Ričard Ivlin Sam / Richard Evelyn Byrd ; [preveo Stjepan Krešić] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1952 Zagreb : Mladost, 1952 Fizički opis 177 str., [1] list s autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Biblioteka putopisa revod dela: Alone Str. 175-[178]: O piscu ove knjige / prevodilac. Predmetne odrednice Berd, Ričard Ivlin, 1888-1957 -- 1928-1947 Antartik -- Putopisi O PISCU OVE KNJIGE Richard Evelyn Byrd rodio se 25. listopađa 1888. u Winchesteru. Njegov je rod igrao za tri stoljeća znatnu ulogu u političkom životu Virginije. Brat admirala Byrda, Harry Flood Byrd, američki je senator iz Virginije, a prije toga bio je državni guverner. Richardu Byrdu bilo je petnaest godina, kad su braća Orville i Wilbur Wright, 17. prosinca 1903., prvi put uzletjeli avionom u Kittyhawku; dvadeset i jedna, kada je L. Bleriot, 25. srpnja 1909., preletio Kanal La Manche; bio je prešao dvadeset petu, kada je prvi put letio avionom, a primakao se tridesetoj, prije nego što se osposobio za avijatičara. U dobi od dvanaest godina putovao je sam oko svijeta. Od škola pohađao je Vojničku akademiju u Shenandoah Valley, bio je najmlađi učenik u Vojničkom institutu u Virginiji, od 1907. do 1908. učio je na Virginijskom sveučilištu, a godine 1912. diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji u Annapolisu. God. 1913.—14. služio je kao pomorski zastavnik. a 1917. dodijeljen je pomorskozračnom uporištu u Pensacoli, da se izobrazi za avijatičara. Pošto je god. 1918. osposobljen, promaknut je u poručnika f-regate i povjereno mu je zapovjeđništvo sjeveroameričkih pomorskozračnih uporišta u Kanadi, gdje je ostao sve do primirja nakon prvog svjetskog rata, zadobivši uz ostala odličja i odlikovanje Srebrne zvijezde. On je izvršio navigacione pripreme za prvi uspješni prekidni let preko Atlantika za američku momaricu god. 1919. Godine 1922. bilo mu je naređeno da pomaže let velikog zrakoplova ZR-2 preko Atlantika. Zrakoplov je eksplodirao u Engleskoj nad rijekom Humber, te su od četrdeset i šest ljuđi posade poginula četrdeset i dva. God. 1925. zapovijedao je zrakoplovnom jeđinicom pri MacMillanovoj polamoj ekspediciji, prvi na svijetu leteći po krajnjim arktičkim širinama. Devetoga svibnja 1926., u 0.50 sati, Byrd je, s poručnikom Floydom Bennettom kao pomoćnim pilotom, krenuo iz Kraljevskog Zaljeva na Spitzbergima, prvi put u povijesti svijeta, u 9.02 sati, preletio avionom Sjeverni pol i u 16.20 sati vratio se u svoje uporište. Tada je razgovarao s norvsškim polarnim istraživačem Amundsenom o letu na Južni pol. Po porratku s arktičke polarne ekspedicije odlikovao je Byrda predsjednik Coolidge i tada je promaknut u čin kapetana korvete. Taj svoj let opisao je u knjizi Put neba (Skyward, 1928.). Više tjedana nakon Lindbergha, 25. lipnja 1927., krenuo je Byrd s trojicom drugova avionom preko Atlantika, noseći prvu službenu zračnu poštu u neprekinutom letu. Posred kiše i oluje stigli su do Pariza, ali se nisu zbog guste magle mogli spustiti na zrakoplovnom pristanu Le Bourget, kako su bili namjerili. Vratili su se prema obali oceana, da ne bi ugrozili tuđe živote, i prisilno su se spustili u tamnom uzburkanom moru blizu svjetionika Ver-sur-Mer. Cijeli je taj let trajao 42 sata i 6 minuta, i za to su vrijeme prešli razmak od 4200 milja. Kad se vratio u New York nakon toga pothvata, koji se umalo nije završio tragično, gotovo se isključivo posvetio istraživanjima Antarktika, bijelog nenastanjenog kontinenta na dnu kugle zemaljske. Istraživanje toga kopna može se podijeliti u četiri veća razdoblja: prvo je razdoblje tunolovaca i kitolovaca (Palmera, Pendletona, Powella i drugih) dvadesetih godina prošlog stoljeća. Oni su malo što v’-še dokazali, nego samo da postoji polarni kontinent. Drugo je razdoblje dobro opremljenih vladinih ekspedicija (Wilkis, Ross, D’Urville) četrdesetih godma prošloga stoljeća. Ti su istraživači u grubim obrisima odredili obalnu crtu, koja je unesena na geografske karte. Treće je razdoblje i slavno i tragično nastojanje, da se prodre do Južnoga pola (Scott, Shackleton i Amundsen) početkom dvadesetog stoljeća. I napokon, četvrto, najuspješnije razdoblje točnijeg i detaljnijeg istraživanja avionima. U ovome potonjem, uz manje poznate istraživače: R. H. Cruzena, Sir Huberta Wilkinsa, Lincolna Ellswortha i Finna Ronnea, najviše je zasluga stekao admiral Byrd. On je dosada vodio tamo četiri velike ekspedicije i pridonio više znanju o tome kontinentu nego svi njegovi prethodnici zajedno. Skupivši dvije trećine predviđene svote od 750 tisuća dolara krenuo je Byrd u ruinu godine 1928. na prvu antarktičku ekspediciju, sa dva broda, City of New York i Eleanor Eolling, pet aviona, devedeset i pet eskimskih pasa i s velikim zalihama hrane, radio-opreme i odjeće. Ekspedicija je stigla u staro Amundsenovo uporište, Zaljev kitova, nešto po Božiću godine 1928. i udarila taborište na ledenom kopnu, što ga je Bvrd prozvao Mala Amerika. Byrd je 28. studenoea 1929., s trojicom članova posade: pilotom Berntom Balchenom, radiotelegrafistom Haroldom H. Juneom i snimateljem kapetanom Ashleyjem McKinleyiem, preletio prvi put u povijesti svijeta Južni pol. Na toj prvoj antarktičkoj Byrdovoj ekspediciji uneseno je u geografsku kartu više od četiri stotine tisuća četvornih milja bijeloga kontinenta, uključivši; Edsel Ford i Rockefellerova brda istočno od Rossova mora. Posebnom odlukom Kongresa Byrd je zbog tih svojih pothvata promaknut u čin rezervnog kontraadmirala i posebno odlikovan od predsjednika Hoovera. Rad te ekspedicije opisao je u knjizi Mala Amerika (Little America, 1930.). Godine 1933. poveo je Byrd drugu privatno financiranu i organiziranu ekspediciju, za koju je teško sakupio potrebna sređstva usred ekonomske depresije, koja je tada vladala u Americi. Na toj je ekspediciji otkrio tisuće četvornih milja dotada nepoznata prostora, goleme gorske lance i t. d., sa cijelim štabom stručnjaka obrađujući 22 znanstvene grane. Ta otkrića opisuje Byrd u knjizi Otkriće (Discovery, 1935.). U vrijeme te ekspedicije umalo Byrd da nije platio životom. Stjecajem prilika proveo je sam samcat mrklu polarnu noć u kolibici ispođ snijega, 123 milje južno od Male Amerike, na samotnoj straži »Istaknutog uporišta«, motreći vremenske prilike (pritisak zraka, temperaturu, smjer i brzinu vjetrova, oblačnost i t. d.) i prikupljajući podatke o polarnome svijetlu (.jačinu, oblik, smjer i visinu Zomiače), da bi se svi ti podaci mogli kasnije isporediti s onima, što su ih bilježili u Maloj AmericL Te se dužnosti prihvatio sam, jer nije htio da bilo kojega od svojih Ijuđi izvrgne opasnosti najmračnijeg mraka, najstuđenije studeni i najsamotnije osame polarne noći na nepristupnoj bijeloj pustinji Rossove ledene barijere. Uslijed trovanja ugljičnim monoksidom, koji su propuštali radio-generator i pećna cijev na benzinski pogon, lebdio je preko tri mjeseca o tankoj niti između života i smrti. Obrvan bolešću, izmršavio, onemogao, pri studeni, koja je dosegla minus 83 stupnja Fahren-` hedta, u mrkloj tami polarne noći, mučio se i trpio, odlučivši radije i umrijeti nego u to vrijeme moliti pomoć, i tako dovesti u pogibelj živote onih, koji bi ga pokušali spasiti u vrijeme antarktičke tame. Vukao se na nogama i rukama do radija, da može svojima javiti, kako mu je dobro. I kad je sav iscrpen od bolesti i umora padao kraj generatora na ručni pogon, javljao je u Malu Ameriku OK. Ta njegova herojska borba` protiv smrti završena je sretnim dolaskom trojice drugova u njegovo uporište. Sve te svoje patnje, raspinjanja, sumnje, unutrašnje raskole i vjerovanja iznio je književno i umjetnički u knjizi Sam (Alone, 1938.), koja je samo u Amerioi doživjela 15 izdanja, a evo sada izlazi prvi put i u hrvatskome prijevodu. Po povratku s te ekspedicije, u mjesecu svibnju godine 1935., admirala Byrda dočekao je osobno predsjednik Roosevelt na washingtonskom pristanu. To je bio prvi slučaj, da je koji američki predsjednik izišao, da službeno pozdravi jednu ličnost izvan Bijele Kuće. Američki je Kongres u toj prilici izrekao Byrdu divljenje cijele zemlje na njegovim zamjernim postignućima. Godine 1939.—40. vodio je Byrd treću ekspediciju na Antarktik, koju je financirala američka vlada. Jedno je uporište bilo u Maloj Americi, a drugo 1200 milja istočno odatle. Obavljene su opsežne izmjere tla zračnim i obalnim snimanjem. Na povratku s te ekspedicije odlikovao je Byrđa predsjeđnik Roosevelt za njegov veliki doprinos mnogim znanstvenim granama. Admiral Byrd aktivno je sudjelovao u Drugom svjetskom ratu, i na evropskom i na pacifičkom bojištu. Kako je većina njegova rada bila tajne i povjerljive prirode, cijelih pet godina nije se o njemu ništa pisalo u novinama. Taj njegov posao najbolje je okarakterizirao admiral Nimitz, u povodu četvrtog Byrdova ratnog odlikovanja, ovim riječima: »Sudeći po mnogim upitima o admiralu Byrdu vidim, da je golemo zanimanje u ovoj zemlji, šta je bilo s njime, otkako je nestao s novinskih stupaca prije šest godina, nakon posljednje ekspedicije, koja je završena god. 1940. Sada je slobodno o njemunešto reći. On je iščeznuo s vidika god. 1941., prvo, jer je njegov posao većinom `vrlo povjerljive prirode, i drugo, jer je želio i upomo zahtijevao, da se potpuno podredi skupnome radu, kako to čini svaki čestit pomorski časnik. Sretan sam, što mogu izjaviti, da je Dick Byrd obavio veličajan posao u ovome ratu, kako su od njega i očekivali njegovi sugrađani. Ovo je četvrto njegovo ratno ođličje. Cetiri je puta bio preko mora u vezi s avijacijom i drugim. Za sve ove ratne godine nije se mfznuo na Južnome polu, nego je požrtvovno služio svojoj zemlji.« Nakon drugoga svjetskog rata (u godinama 1946. i 1947.) admiralu Byrđu povjerena je četvrta antarktička ekspedicija, koja je i po grandioznosti i po rezultatima zasjenila sve ostale. Na njoj je otkrito više područja nego i na jednoj u povijesti svijeta. Sudjelovalo je u njoj trinaest velikih brodova, oko četiri tisuće časnika i momčadi s najmoder- nijoijj tehničkom opremom i spravama, što su usavršene u Mornarici za vrijeme rata. Operacioni zapovjednik bio je kontraadmiral R. H. Cruzen, koji je pratio Byrda na trećoj ekspediciji kao zapovjednik ledolomca. Za vrijeme te ekspedicije admiral Byrd preletio je drugi put preko Južnoga pola. Još. i sada, uza sav golemi odgovorni posao, sanja, kako će poći »s one strane pola«, prema Weđdellovu moru. On misli, da su još neviđena prostranstva polarne ravni nastavak istražene jednolične, valovite ravnine, premda ne isključuje mogućnost, da na neistraženom `prostorju ima velikih gorskih lanaca i bezlednih dolina, što ih zagr. java neka vrsta podzemne peći, gdje se može naći barem nekog života. To je barem san jeđnoga od najvećih sanjara svoga naraštaja, koji je večinu svojih snova i ostvario, i poslije ostvarenja ostao živ. Taj najveći živeći istraživač i jedan od najvećih istraživača svih vremena uopće, primio je za svoj znanstveni rad počasni akademski stupanj od 17 kolidža i sveučilišta, te preko 75 kolajna za doprinos napretku čovječanstva. Odlikovan je najvećim odličjem američke nacije: Kongresnom medaljomr časti. Od 25 pohvala, što ih je primio.od američke mornarice, deset je za hrabrost, uključujtići dvije za izvanredno junaštvo. Neki Byrdovi pothvati, u koje odista ide i ovaj, što ste ga čitali u ovoj knjizi, najsvjetliji su primjeri ljudskog pregalaštva i izdržljivosti. -Prevodilac

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.