Autor: Ninus NestorovićAko prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena…… Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje besnošću i bajnom egzistencijom, od velike je koristi čitati vlasnika „zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.Petar Peca PopovićPredrasude, laži i manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nesotorvića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorović nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dostojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednost, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli” već i trska koja probada čireve ljudske truleži.Prof. Ratko Božović

Autor: Duško BogdanovićSazidana od najplemenitijeg materijala: od pamćenja na predele i prirodu, bića i događanja rodnog grada mistrijom srca, knjiga Senke sećanja je sređivanje velikog sentimentalnog arhiva na način kako zaslužuju ta novinarska i ljudska biografija, ali i Novi Sad. Duško Bogdanović je perjanica jedne od najboljih novinarskih generacija sa katedre beogradskog FPN. To nam je već dovoljno dokazao u svakom poslu (štampa, radio, TV… i tako u krug) kojeg se prihvatio, takav ostaje i kad zbraja svoje tekstove za ovu Zbirku, inače 12. u nizu kod istog izdavača.Najbolji memoarski zapisi, oni koji stoje iznad gomile i dopiru do duše čitaoca, su priče napravljene da ih doživimo kao roman. Kao delo u kome se oseća snaga i pripadnost autorovih emocija rodnom gradu i svetu kome pripada. Duško ne samo da se pet decenija potpisuje jasnim autorskim rukopisom, već uporno, svakim pismenim, podseća i na istinu: ko ne voli rodni grad i i porodicu, neće umeti nikoga da voli.Petar Peca PopovićU Senkama sećanja putujemo s Novosađaninom koji je upoznao sve ljude i društvene faze u poslednjih sedamdeset i kusur godina. I nije čudo da upravo takav čovek, koji se na stranicama ove knjige profi liše kao brižljivi suprug i nežni otac, neustrašivi borac za napredak društva, učesnik i svedok ključnih događaja urezanih u istoriji Novog Sada, ima šta da nam ispriča. Duško to čini sa stilom: ni na jednom mestu ne klizi u gnevne reakcije, a kad baš mora da osudi nekoga, to čini gospodski, zapravo – novosadski.Mario Liguori

Ако прихватимо мишљење да је афоризам „роман без сувишних речи”, онда Нинус Несторовић одавно заслужује статус нашег романописца класика! Без обзира на његов став да је „афоризам књижевно дело у којем писац има веома мало простора за доказивање”, сам Несторовић низом истинских бравура-каламбура указује колико „прави дриблинг духа у скученом пределу” нуди шансу за шире сагледавање наше средине и овог времена… … Све што Нинус ради само је кап друге боје у океану нашег пораза. Али океан би без те капи био компликованији за бродоломнике. Та кап светли! Тамо где се свака врста власти одликује бесношћу и бајном егзистенцијом, од велике је користи читати власника „заоштреног пера”. Као вид неслагања и немирења са терором тако успостављене стварности. Петар Пеца Поповић Предрасуде, лажи и манипулације и мистификације постају предмет жустре ироничне опсервације у сатиричном афоризму Нинуса Несоторвића. Ту су се нашли нови прилози за глосаријум нашег пропадања. Код афористичара сатиричног смера какав је Несторовић нема ни лагања, ни пренемагања, ни сентименталности. Он говори у своје име, али и у име оних који нису у прилици да се успротиве проклетству поништавања вредности људског достојанства. Кад брани слободу, правду и вредност, кад брани човечност, чини то јасно да јасније не може бити. Био је то његов пут до прочишћеног афоризма као неумољиве мисли наше суморне садашњости. Показало се да такав афористичар није само паскаловска трска „која мисли” већ и трска која пробада чиреве људске трулежи. Проф. Ратко Божовић Naslov: Bože, uprosti nam: aforizmi Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 206 (cb) Strana u boji: 206 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-515-1603-3

Senke sećanja Sazidana od najplemenitijeg materijala: od pamćenja na predele i prirodu, bića i događanja rodnog grada mistrijom srca, knjiga Senke sećanja je sređivanje velikog sentimentalnog arhiva na način kako zaslužuju ta novinarska i ljudska biografija, ali i Novi Sad. Duško Bogdanović je perjanica jedne od najboljih novinarskih generacija sa katedre beogradskog FPN. To nam je već dovoljno dokazao u svakom poslu (štampa, radio, TV… i tako u krug) kojeg se prihvatio, takav ostaje i kad zbraja svoje tekstove za ovu Zbirku, inače 12. u nizu kod istog izdavača. Najbolji memoarski zapisi, oni koji stoje iznad gomile i dopiru do duše čitaoca, su priče napravljene da ih doživimo kao roman. Kao delo u kome se oseća snaga i pripadnost autorovih emocija rodnom gradu i svetu kome pripada. Duško ne samo da se pet decenija potpisuje jasnim autorskim rukopisom, već uporno, svakim pismenim, podseća i na istinu: ko ne voli rodni grad i i porodicu, neće umeti nikoga da voli. Petar Peca Popović U Senkama sećanja putujemo s Novosađaninom koji je upoznao sve ljude i društvene faze u poslednjih sedamdeset i kusur godina. I nije čudo da upravo takav čovek, koji se na stranicama ove knjige profi liše kao brižljivi suprug i nežni otac, neustrašivi borac za napredak društva, učesnik i svedok ključnih događaja urezanih u istoriji Novog Sada, ima šta da nam ispriča. Duško to čini sa stilom: ni na jednom mestu ne klizi u gnevne reakcije, a kad baš mora da osudi nekoga, to čini gospodski, zapravo – novosadski. Mario Liguori Prikaži više

Iz knjige „Putevima bogoslužbenog hoda Pravoslavne Crkve kroz istoriju“, koju je Eparhija šumadijska objavila u okviru zajedničkog projekta sa Kancelarijom za saradnju sa verskim zajednicama i crkvama Vlade Srbije Najupečatljiviju karakternu crtu patrijaršijskog i uopšte arhijerejskog služenja u XVII veku predstavljalo je savršavanje takozvanih ,,[svešteno] dejstava“, odnosno bogoslužbenih posledovanja koja su očigledno izobražavala pojedine činjenice iz biblijske istorije, a koje su se crkveno oprisutnjavale tokom različitih perioda crkvene godine. To su: ,,[Svešteno]dejstvo peći“, koje se savršavalo pred Roždestvom Hristovim u Nedelju svetih otaca ili Nedelju praotaca i izobražavalo je čudesno izbavljenje trojice jevrejskih mladića iz užarene peći; ,,[Svešteno]dejstvo u Cvetnu nedelju“, očigledno izobražavajući ulazak Gospodnji u Jerusalim na magaretu; ,,[Svešteno]dejstvo Ctrašnog suda“, koje se savršavalo u Mesopusnu nedelju, a koje je izobražavalo propoved Gospoda Isusa Hrista o Strašnom sudu, koji će nastupiti Njegovim Drugim dolaskom. U knjizi oca Nikoljskog je veoma pažljivo sabran sav, do sada poznati, materijal koji se odnosi na istoriju tih sveštenodejstava, pri čemu je predočen i sam njihov tekst, jednim delom na osnovu staroštampanog, izuzetno retkog izdanja iz XVII veka, a drugim delom na osnovu rukopisa. Sa osobitom detaljnošću su istražena prva dva sveštenodejstva. Shodno njihovom poreklu, oba potiču iz Grčke, ali sa različitih mesta: prvo, to jest sveštenodejstvo peći, nastalo je u Konstantinopoljskoj Crkvi, gde je ono, na osnovu svedočenja Simeona Solunskog1, savršavano još u XIV veku, a drugo, što će reći sveštenodejstvo u Cvetnu nedelju je ustrojeno u Jerusalimskoj Crkvi2. Kada su tačno ova sveštenodejstva ušla u rusku bogoslužbenu praksu nije sasvim poznato, ali verovatno ne kasnije od prve polovine XVI veka. Prvi izveštaj o njihovom savršavanju u Rusiji odnosi se na 1548. godinu i sačuvan je u knjigama rashoda novgorodskog arhijerejskog doma. Osim Novgoroda, ta sveštenodejstva su savršavana u Moskvi i u nekim drugim gradovima, gde su postojale mitropolitanske ili arhiepiskopske katedre, ali ne i u svim i ne uvek. Povrh svega, ona su bila savršavana sa naročitom toržestvenošću i preciznošću upravo u Moskvi u XVII veku. Zbog različitih faktora koji utiču na jačinu i svetlinu ekrana, kao i zbog prilagođavanja boja tokom proizvodnje, ne možemo garantovati da će slika prikazana na našem sajtu biti u potpunosti identična predmetu u prirodnom ambijentu. Iako ćemo se truditi da naši prikazi budu što verniji, molimo vas da imate u vidu da se boje, sjaj i drugi faktori mogu razlikovati u zavisnosti od postavki vašeg ekrana i osvetljenja prostora u kojem se nalazite. Uvek smo tu da odgovorimo na vaša pitanja i pružimo dodatne informacije o proizvodu ako vam je potrebno.

INDUSTRIJA ZA ODRASLE DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 372285 Isbn: 9788663416987 Autor : Milorad Vučković Izdavač : PRESING Ovaj „roman za brzo čitanje“ kako stoji u podnaslovu napisan je specifičnom vrstom humora koji lako premošćuje prostorne i vremenske granice, zadirući u savremena i aktuelna pitanja društva u kome živimo. Polazna tačka junakovih putešestvija je Singidunum, kome će se nakon izvesnog broja avantura... Detaljnije Ovaj „roman za brzo čitanje“ kako stoji u podnaslovu napisan je specifičnom vrstom humora koji lako premošćuje prostorne i vremenske granice, zadirući u savremena i aktuelna pitanja društva u kome živimo. Polazna tačka junakovih putešestvija je Singidunum, kome će se nakon izvesnog broja avantura vratiti. U postapokaliptičnom svetu rimski legionar oprašta se sa prijateljima, a zemlja je postala deponija fantazmagoričnih priviđenja. „Za mene, Singidunum je bio svetski lider po rupama sa skrivenim i propalim talentima. Kažem bio, jer ja sada nikoga i ne poznajem. Petar je postavio moralnu lestvicu iznad visokih peći u čeličanama Pensilvanije. Obasjanu užarenim žarom mogao sam videti lestvicu iz svih kastruma gde sam bio kao legionar stacioniran. Mama nije žudela za putovanjima. Mudro je u sebi pomirila želje i mogućnosti. Naputovala se u pričama svojih najbližih i možda ju je ta usmena epika, sa malo ili nimalo lirike, ispisala iz biblioteke putopisne literature. Pesnik bi rekao: svi oni koji su vodili po svetu ratove ovde su studirali. Sasvim razumljivo krug se jako suzio. Idete ka putu slojevite samoizolacije. Dvorana Velikih iluzija, Stepenište Sumraka. Glupak i Tupak bi jedino razumeli da je od svih Bader-Majnhof bombi jedino moja završila u dubokom grlu…“ Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Milorad Vučković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PRESING Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 14,8x21 Strana 202 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Pizzeria Europa O knjizi Autor: Žarko Jovanovski Godina izdanja: 2020. Br. str.: 304 Povez: Mek Format: 120mm x 200mm Pismo: Latinica Trojica underground performera kreću na miniturneju. Epicentar zbivanja je Beč. No, urbano prostranstvo koje će trojac mapirati bizarnim susretima, usput ukradenim obrocima i jeftinim pivom nije upicanjena metropola iz bedekera, nego multikulti mrga s pedeset i pet groblja i bezbroj turskih imbissa. Osim toga, marginama nekoć carskog grada u naše doba jezde duhovi, aveti i utvare. Dok Karl Marx juri svom kumu Engelsu okrečiti kuhinju, a Thatcherica se bori sa štapićima u kineskoj zalogajnici, Stevo Žigon naše junake savjetuje, a Satan Panonski positno ih financira. Od Zagreba preko Beča do slovačke Trnave tri drumska pjesnika improviziraju, izlažu se užicima, a još više pogibeljima. Vrludaju između ludila i smrti, ali ostaju srčani i svoji. Na njihovoj putešestviji ima snomorica i stranputica. Ima bijelih zečeva, a bome ima i glazbe. Soundtrack: grozan rumunjski etno i sjajan jazz. U eksplozivnom grand finalu, kao nepredviđeni bonus za skitalačku družinu i za nas čitatelje – pizzeria Europa, značenjski nabijeno mjesto na kojem su se nekoć doista palile krušne peći, da bi se u međuvremenu prometnulo u metaforu otpora neoliberalnom ugnjetavanju. „Pizzeria Europa“ priča je o predanosti umjetnosti, pa i onda kad je ta predanost ravna samoubilačkom poduhvatu. Roman vratoloman i drzak, oštrouman i duhovit, a istodobno precizno ustrojen i dobro napisan, poput zločestog je dječaka s finim manirama – lako ga je voljeti. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 18082021

Knjiga je dobro očuvana. ,,Beograd 1989. Tvrd povez, 405 strana. Tomas Kenili (Thomas Keneally), romanopisac, dramski pisac i reditelj, roden je 1935. godine u Sidneju, u Australiji gde i danas živi sa suprugom Džudit i dve kćeri. Napisao je više romana koje je kritika izvanredno primila. Medu njima su Pesma Džimija Bleksmita (The Chant of Jimmy Blacksmith), Crveno kao krv (Blood Red), Sestra Rouz (Sister Rose), Trač iz šume (Gossip from the Forest), Sezona u čistilištu (A Season in Purgatory) i Saveznici (Confederates). Da bi napisao Šindlerov kovčeg (Shindler`s Arc), Kenili je čitave dve godine proveo putujući po svetu i razgovarajući sa preživelim Shindlerjuden koji danas žive u Australiji, Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama, Poljskoj, Zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Da bi upotpuni sliku o Oskaru Šindleru proveo je izvesno vreme u Jerusalimu gde je proučavao potresna svedočanstva o njegovom liku i delima koja se nalaze u Odboru za čuvanje uspomene na heroje i mučenike u Jad Vašemu. Šindler je bio Nemac, industrijalac koji je tokom II svetskog rata prilazio rešavanju „jevrejskog pitanja` na drugačiji način. On je od vlastitih sredstava pri svojoj fabrici u Krakovu izgradio pomoćni koncentracioni logor u kome je našlo spas na hiljade Jevreja. U poslednjim danima Rajha, kada je u pećima Aušvica spaljivano po 60.000 duša dnevno u ludačkom naporu da se sprovede „konačno rešenje`, Oskar Šindler je svoje Jevreje poveo sa sobom u Čehoslovačku i dao im novo utočište. Jevrejima- logorašima mesto na „Šindlerovom spisku` ulivalo je, ako ništa drugo, ono bar nadu da za njih ipak postoji neka budućnost. U toku rata Šindler je potrošio ogromno bogatstvo na podmićivanje esesovaca i kupovinu crnoberzjanske hrane lekova za svoje logoraše. Izlažući sebe životnoj opasnosti, on je sa zapanjujućom spretnošću manipulisao svojim vezama sa visokim nemačkim funkcionerima a kada ni prevara ni mito nisu pomagali, nije prezao ni od toga da na kartama, kockajući se, dobije pravo da na svoj dragoceni spisak stavi još neko ime. Oskar Šindler je, pred očima najozloglašenijeg od svih na zlu zasnovanih sistema koji su ikada postojali, pokazao da uvek postoji izbor, da se pojedinac svojom duhovnom snagom može nepogrešivo opredeliti za, kako je on sam rekao, očuvanje svetosti ljudskog života. Šindlerovi izbavljenici, koji danas žive širom Sjedinjenih Američkih Država, u Izraelu, Južnoj Americi i Australiji još uvek o sebi govore kao o Shindlerjuden — Šindlerovim Jevrejima. Tomas Kenili (Thomas Keneally), pisac poznatih romana Trač iz šume (Gossip from the Forest) i Saveznici (Confederates), je na osnovu njihovih svedočanstava vrlo uspešno sastavio i ponovo oživeo ovu zapanjujuću, na istorijskim činjenicama zasnovanu priču koja u njegovoj interpretaciji dobija i sve kvalitete romana. Niko nikada nije saznao šta je to Šindlera nagnalo da preduzme sva ta lukavstva i herojske poduhvate protiv nacista, šta ga je podstaklo da svoj život gotovo neprestano stavlja na kocku da bi spasao glave ljudi koje nije čak ni poznavao. I upravo ta misterija zajedno sa svedočanstvima o njegovim hrabrim podvizima i urodenoj saosećajnosti utisnuli su na stranice istorije ime Oskara Šindlera kao čoveka velike i retke moralne vrednosti.``

Opis Proizvoda O slobodi ima malo književnosti, ali zato ima mnoštvo tekstova na tu temu. Međutim, to nisu pesnički, to su politički i verski tekstovi. Na prvom mestu Biblija. […] Karakteristično je da se jedan od najvažnijih tekstova 20. veka o slobodi, govor Martina Luthera Kinga održan 1963. godine u Vašingtonu završava prizivanjem božje blagodati. Nakon što se požalio zbog rasističkog stanja u Alabami i Džordžiji i izrekao svoj čuveni san, King proziva obećanje parafrazirajući proroka Isaiju: „Sanjam da će se jednoga dana uzdići sve doline, a sva brda i planine da će se smanjiti. Da će se brdovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I plemenitost Gospodova biće svima otkrivena i svi ljudi će je zajedno spoznati.“ Politički tekst o slobodi uklapa se u duhovnu viziju. Sloboda nije književni koncept, ona je politički i verski koncept, u tim poljima ona dobija svoju aktuelnost, ne u poetskim. I ja živim sa zahtevom da se oslobodim – ne bezuslovno da budem slobodan, već da uđem u proces vlastitog oslobađanja, da otkrijem šta me čini neslobodnim u mom životu i mom postojanju. Nesloboda se može podnositi. Živimo sa tim. Poznajemo svoja ograničenja i svesni smo egzistencijalne neslobode. Znamo da moramo umreti. Život u društvu znači da se čovek mora odreći dela svoje slobode. Potpuna sloboda znači potpunu usamljenost. […] Tačno je, mi na Zapadu živimo u slobodnim društvima, slobodnijem od većine mesta na svetu. Ali, šta tačno znači ta sloboda? Naše životne prilike se, tačnije nego uz pomoć slobode, mogu proveriti pojmom istinitosti: kolika je podudarnost između postojeće pojmljivosti i onoga što sam ja u stanju da kažem? Kolika je ta svest o našim prinudama? Koliko otvoreno možemo da govorimo o svom ograničenju? Da li mogu da kažem šta mislim? A kako ja mislim? Da li moje misli kruže oko faktičkih prinuda koje nam diktiraju politika, privreda? Da li svoj svet možemo da zamislimo i drukčijim – i da li posedujemo neophodne koncepte za te alternative? Koliko istinitosti možemo sebi da dozvolimo pri govoru, a da zbog toga ne moramo da trpimo štetu? “Sloboda i istinitost”, Lukas Bärfuss Švajcarski pisac Lukas Bärfuss je prevashodno poznat po svojim romanima i pozorišnim komadima koji se izvode na brojnim evropskim pozorišnim scenama. Bärfuss je, međutim, izuzetno plodan i kao esejista. Teme njegovih eseja su uglavnom umetnost, pisci i književnost, ali i velike teme kao što su sloboda, istina, laž, prostor i vreme, ljubav, rad, moral i politika. „Stil i moral“ („Stil und Moral“, 2015) je njegova prva zbirka eseja u nizu koji još čine „Rat i ljubav“ („Krieg und Liebe“, 2018) i „Kruna stvaranja“ („Die Krone der Schöpfung“, 2020). Lukas Bärfuss je rođen 1971. godine u Thunu, u švajcarskom kantonu Bern, gde je i odrastao. Njegovi romani, poput Koale ili Sto dana, prevedeni su na oko dvadeset jezika, a pozorišni komadi mu se igraju širom sveta. Pozorišna predstava „Seksualne neuroze naših roditelja“ se u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodila više godina. Lukas Bärfuss je član Nemačke akademije za jezik i poeziju (Deutsche Akademie für Sprache und Dichtung) i dobitnik je brojnih nagrada za svoj književni rad. Pored Maxa Frischa, Friedricha Dürrenmatta i Adolfa Muschga, jedini je švajcarski pisac koji je dobio prestižnu nagradu Georg Büchner, koja se dodeljuje piscima s nemačkog govornog područja počev od 1951. godine. Živi u Zürichu. SADRŽAJ I Kolonije Peć Ne volim reformatora Huldrycha Zwinglija. Zašto? Maske Otkrivenje II Dvanaesta replika O Tri sestre Antona Čehova Trenutak jezika O romanu Razbojnik Roberta Walsera List 488 O jednom mikrogramu Roberta Walsera Moć i sećanje O Ričardu III Williama Shakesperaea Vodenični točak O Woyzecku Georga Büchnera Brechtov patos 9 1/2 nedelja u provinciji. O Miss Sara Sampson Gottholda Ephraima Lessinga Ravnodušnost prirode Obećanje Friedricha Dürrenmatta Metamorfoze Rani roman Maxa Frischa Teški Mesto poezije O Heinrichu von Kleistu III Habeas Corpus Narod i ja Oda nastavnicima Oda učenicima Nema alternative? Posle nas amebe? IV Vreme i prostor Sloboda i istinitost Stil i moral Korišćena literatura Izvori

O slobodi ima malo književnosti, ali zato ima mnoštvo tekstova na tu temu. Međutim, to nisu pesnički, to su politički i verski tekstovi. Na prvom mestu Biblija. […] Karakteristično je da se jedan od najvažnijih tekstova 20. veka o slobodi, govor Martina Luthera Kinga održan 1963. godine u Vašingtonu završava prizivanjem božje blagodati. Nakon što se požalio zbog rasističkog stanja u Alabami i Džordžiji i izrekao svoj čuveni san, King proziva obećanje parafrazirajući proroka Isaiju: „Sanjam da će se jednoga dana uzdići sve doline, a sva brda i planine da će se smanjiti. Da će se brdovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I plemenitost Gospodova biće svima otkrivena i svi ljudi će je zajedno spoznati.“ Politički tekst o slobodi uklapa se u duhovnu viziju. Sloboda nije književni koncept, ona je politički i verski koncept, u tim poljima ona dobija svoju aktuelnost, ne u poetskim. I ja živim sa zahtevom da se oslobodim – ne bezuslovno da budem slobodan, već da uđem u proces vlastitog oslobađanja, da otkrijem šta me čini neslobodnim u mom životu i mom postojanju. Nesloboda se može podnositi. Živimo sa tim. Poznajemo svoja ograničenja i svesni smo egzistencijalne neslobode. Znamo da moramo umreti. Život u društvu znači da se čovek mora odreći dela svoje slobode. Potpuna sloboda znači potpunu usamljenost. […] Tačno je, mi na Zapadu živimo u slobodnim društvima, slobodnijem od većine mesta na svetu. Ali, šta tačno znači ta sloboda? Naše životne prilike se, tačnije nego uz pomoć slobode, mogu proveriti pojmom istinitosti: kolika je podudarnost između postojeće pojmljivosti i onoga što sam ja u stanju da kažem? Kolika je ta svest o našim prinudama? Koliko otvoreno možemo da govorimo o svom ograničenju? Da li mogu da kažem šta mislim? A kako ja mislim? Da li moje misli kruže oko faktičkih prinuda koje nam diktiraju politika, privreda? Da li svoj svet možemo da zamislimo i drukčijim – i da li posedujemo neophodne koncepte za te alternative? Koliko istinitosti možemo sebi da dozvolimo pri govoru, a da zbog toga ne moramo da trpimo štetu? „Sloboda i istinitost“, Lukas Bärfuss Švajcarski pisac Lukas Bärfuss je prevashodno poznat po svojim romanima i pozorišnim komadima koji se izvode na brojnim evropskim pozorišnim scenama. Bärfuss je, međutim, izuzetno plodan i kao esejista. Teme njegovih eseja su uglavnom umetnost, pisci i književnost, ali i velike teme kao što su sloboda, istina, laž, prostor i vreme, ljubav, rad, moral i politika. „Stil i moral“ („Stil und Moral“, 2015) je njegova prva zbirka eseja u nizu koji još čine „Rat i ljubav“ („Krieg und Liebe“, 2018) i „Kruna stvaranja“ („Die Krone der Schöpfung“, 2020). Lukas Bärfuss je rođen 1971. godine u Thunu, u švajcarskom kantonu Bern, gde je i odrastao. Njegovi romani, poput Koale ili Sto dana, prevedeni su na oko dvadeset jezika, a pozorišni komadi mu se igraju širom sveta. Pozorišna predstava „Seksualne neuroze naših roditelja“ se u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodila više godina. Lukas Bärfuss je član Nemačke akademije za jezik i poeziju (Deutsche Akademie für Sprache und Dichtung) i dobitnik je brojnih nagrada za svoj književni rad. Pored Maxa Frischa, Friedricha Dürrenmatta i Adolfa Muschga, jedini je švajcarski pisac koji je dobio prestižnu nagradu Georg Büchner, koja se dodeljuje piscima s nemačkog govornog područja počev od 1951. godine. Živi u Zürichu. SADRŽAJ I Kolonije Peć Ne volim reformatora Huldrycha Zwinglija. Zašto? Maske Otkrivenje II Dvanaesta replika O Tri sestre Antona Čehova Trenutak jezika O romanu Razbojnik Roberta Walsera List 488 O jednom mikrogramu Roberta Walsera Moć i sećanje O Ričardu III Williama Shakesperaea Vodenični točak O Woyzecku Georga Büchnera Brechtov patos 9 1/2 nedelja u provinciji. O Miss Sara Sampson Gottholda Ephraima Lessinga Ravnodušnost prirode Obećanje Friedricha Dürrenmatta Metamorfoze Rani roman Maxa Frischa Teški Mesto poezije O Heinrichu von Kleistu III Habeas Corpus Narod i ja Oda nastavnicima Oda učenicima Nema alternative? Posle nas amebe? IV Vreme i prostor Sloboda i istinitost Stil i moral Korišćena literatura Izvori Naslov: STIL I MORAL Eseji Izdavač: Karpos Strana: 182 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-6435-164-5

GOEBEL, W. Germany - Posuda za šećer `Wallis` Dimenzije Visina: 9,5 cm Širina: 7 cm Prečnik dna: 7 cm Prečnik otvora: 6 cm Težina: 190 g Žig na dnu: OPM OESLAUER PORZELLAN MANUFAKTUR BAVARIA „Wallis“ © by W. Goebel W. Germany (Inicijal) V (sa crtežom pčele u sredini) „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1964. do 1972. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (116/13-36/114-kp/1201)

GOEBEL, W. Germany - Krigla za pivo `Wallis` Dimenzije Visina: 10,5 cm Dužina: 12,5 cm Širina: 10 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Zapremina: 0,4 l Težina: 340 g Žig na dnu: Goebel (Inicijal) V (iznad drugog slova e, sa crtežom pčele u sredini) OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA WEST GERMANY COUTRY Wallis „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (114/2-33/103-kp/1094)

U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mnoga jela koja su se pripremala na teritoriji Rimskog carstva iz današnje perspektive izgledala su veoma čudna za današnji ukus, Apicius, poznati kuvar prezentuje nam recepte od kuvanog noja, zatim flamingosa i puha u medu. Danas bi ta jela odbili sa gađenjem ali u ono vreme to su bili vrhunski delikatesi (puh se inače i danas jede u nekim delovima Balkanskog poluostrva). U početnom razvoju Rimske republike stanovništvo se hranilo sa kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, zatim voćem, povrćem i maslinovim uljem. Pre svakog obroka su jeli sveže voće, a začinjavali su ga medom, kimom, biberom, listovima nane, anisom... Bili su drčni i neumereni u jelu i piću ali uživanje u hrani su doveli do perfekcionizma. Kuvari su najčešće bili muškarci. Oko 200-te godine p. n. e. se otvaraju prve pekare. Čitavi kvartovi su bili namenjeni pekarskoj industriji. Iza svake pekare su se nalazili kameni žrvnji koje su okretali magarci, ali i robovi, a sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. Siromašni Rimljani se hrane pretežno kašom od speltinog, raženog, ječmenog i pšeničnog brašna, bobom, ribom, sočivom i voćem.Siromašni sloj stanovništva je retko sam pripremao obroke većinom se kupovala hrana u tadašnjim kioscima brze hrane - thermopolia. Meso je bilo dostupno samo za vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Kultivisali su su grašak, sočivo, bob, tikvice, rotkvu, krastavac, šargarepu, karfiol, špargle, artičoke, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode se uzimalo zelje, kopriva, pečurke i druge jestive biljke. Od voća su jeli isključivo sezonsko voće kao što su jabuke, kruške, šljive trešnje, breskve, orahe, bademe, grožđe, kesten, urme, smokve, limun, nar, dinje i lubenice. Od začina su najviše koristili biber koji je bio izuzetno skup, zatim kim, peršun, mirođiju, šafran, mentu, cimet, đumbir i pinjole. Od mesa je bila zastupljena ovčetina, jagnjetina, meso magaraca, svinjetina, govedina, žabe i puževi. Veoma se cenila vulva i punjena vimena mladih prasica, zatim kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice kao što su labudovi, ždralovi, nojevi, flamingosi, golubovi, drozdovi i paunovi. Poseban delikates je bio jezik i mozak pauna. Od divljači su konzumirali divlje svinje, srndaći i zečevi, a tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju i pripremali je sa mlekom i medom. Većina stanovništva je od riba jela sitnije slane ribe, a bogataši tunu, jesetru, mrenu, zubatca, jegulju, rakove, škampe, školjke i ostrige. Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku mast, goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su preuzeli pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba i pogača, pripremali su i raznovrsna peciva.....

GOEBEL, W. Germany - Plitka pravougaona činija `Wallis` Dimenzije Dužina: 35,5 cm Širina: 26,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 1410 g Žig na dnu: OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA Wallis Goebel (Inicijal) V (iznad slova e, sa crtežom pčele u sredini) W. Germany „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. Prodaje se bez držača. (116/18-36/115-kp/1206)

GOEBEL, W. Germany - Manji svećnjak `Wallis` Dimenzije Visina: 5,5 cm Prečnik: 10,5 cm Prečnik dna: 7 cm Težina: 230 g Žig na dnu: W. GOEBEL W. GERMANY „W.Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1979. do 1990. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. (116/12-36/114-kp/12000)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Guzina je bio umetnik koji imao redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka iz dana u dan je dokazivao da kod njega nije bilo profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek bio neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež. Ranko nije više među nama, ali nije otišao. Kako bi rekao veliki Stanislav Ježi Lec: „Nije umro, samo je promenio način života.“ Ranko je bio najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Govorio je da su „crtanje i pisanje dve strane iste medalje“. Ne znamo koja strana medalje mu je bila bliža srcu, ali je sigurno da je ta medalja ima zlatni sjaj. Teško je nešto napisati o Rankovim aforizmima i satiričnim komentarima, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje je stvarao ovaj izuzetni autor. Imao je božju blagodat da đavolski dobro piše.. U „Novostima“ sam uvek najpre i najradije čitao Rankovu rubriku, jer je u njoj bilo sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je bilo komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko je svojim satiričnim troparima ismevao svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas je podsećao šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a upravo to čine. Svaki dan u Rankovom kalendaru za objekte njegove satire bio je petak, trinaesti. Zbog njih nam je često vreme išlo unazad. Svaki novi kalendar, po Ranku, bio je crveno slovo, jer je to bio istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme smo merili od jednog do drugog „rankijanskog“ džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo je da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. Politički i ekonomski komentatori nam nisu bili potrebni, jer smo imali Ranka! To što smo u novinama čitali, samo od Ranka, bilo je dovoljno, jer je u njegovim lucidnim komentarima bilo sadržano sve: I politika; „Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći.“ I vlada; „Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu“. I privreda; „Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac“. I socijalna tematika; „Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere“. I crna hronika; „Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo“. I gradska problematika; „Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka“. I kultura; „Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina“. Za sve ove protekle godine nikada u „Novostima`, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Ranko je bio originalan i samosvojan autor, jer nikoga nije oponašao i podražavao, a njega je bilo nemoguće kopirati. On jedini nije morao da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu neko drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Dakle, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: „Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova.“ „Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga.“ Ranko je crtao i pisao dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, on je još za života postao vanvremeni klasik srpske satire. I još jednom Lec: „Nije lako živeti posle smrti. Ponekad treba na to utrošiti ceo život.“ Upravo zato - Ranko živi! Aleksandar ČOTRIĆ

Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

Muzika i mozak ŠTA NAS MUZIKA MOŽE NAUČITI O MOZGU, MOZAK O MUZICI, A ŠTA OBOJE O NAMA SAMIMA? Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi - kao što je lavež pasa ili škripa kočnica - u mnogima izazivaju neprijatna osećanja? Mnogi ljubitelji muzike tvrde da ništa ne znaju o njoj, a postavljati pitanja o jednoj osnovnoj i sveprisutnoj ljudskoj veštini znači istovremeno postavljati i pitanja o evoluciji. Zašto ljudi stvaraju muziku i uživaju u njoj? Zašto se ljudi vezuju za određeni muzički ukus i zašto tokom godina raste odbojnost prema novoj muzici? Da li postoji „bezbedna" i „opasna" muzika? Da li slušanje muzike aktivira mozak? Kako moć muzike koriste majstori reklama, režiseri, vojni komadanti, majke? Petar Peca Popovic, rok kriticar i publicista u svojoj redovnoj kolumni u Blicu napisao je o ovoj knjizi: Mudrost vremena nesigurnosti, Blic, 28. februar 2012., str. 26 KNJIGA SA KOJOM ĆE BITI ODUŠEVLJENI ČAK I ONI KOJI NEMAJU SLUHA! O knjizi: Knjiga se bavi naukom o muzici iz perspektive kognitivne neuronauke - oblasti koja je na raskršću između psihologije i neurologije i donosi neka od najnovijih istraživanja koje su provodili autor i drugi istraživači o muzici, o značenju muzike i zadovoljstva koje muzika izaziva. Te studije daju uvid u neka veoma značajna pitanja - ako svi mi muziku čujemo na različit način, kako da objasnimo dela koja tolike ljude emotivno pokreću - na primer Hendlov Mesija? S druge strane, ako svi mi muziku čujemo na isti način, kako onda objasniti velike razlike u muzičkim ukusima - kako to da je za nekog Mocart ono što je nekom drugom Madona? Muzika je za autora knjige najlepša ljudska opsesija, a mozak i muzika zajedno pred-stavljaju način da se razumeju najdublje skrivene tajne ljudske prirode. Upravo zbog toga je i napisao ovu knjige, kaže autor u predgovoru. Namenjena je širokoj čitalačkoj publici, jer je Levitin nastojao da pojednostavi teme (ali ne previše) i sva istraživanja objavljena u knjizi su objavljena i u eminentnim stručnim časopisima Dok je radio kao muzički producent Levitin se često pitao zašto neki muzičari postaju velike zvezde, dok drugi jedva tinjaju, kako muzika nekome ide tako lako od ruke, a drugima ne, odakle potiče kreativnost i kakva je u svemu tome uloga percepcije, te nedokučive sposobnosti velikih muzičara i tonskih snimatelja da čuju nijanse koje većina ljudi ne čuje? Traženje odgovora na ta pitanja navelo ga je da pohađa predavanja iz neuropsihologije gde je shvatio da je psihologija nauka koja ima odgovore na neka od njegovih pitanja - o pamćenju, percepciji, kretaivnosti, i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu. Rekli su o knjizi: Uzbudljiva otkrića o tome šta i kako radi naš mozak dok slušamo, izvodimo ili stvaramo muziku. Knjiga koju će zavoleti muzičari, psiholozi i svi ostali. Prof. dr Blanka Bogunović, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd Prava knjiga za sve nas koji jednostavno volimo dobru muziku. Aleksandra Slađana Milošević Sadržaj: Uvod - Volim muziku i volim nauku - zašto onda da ih spajam? Šta je muzika? - Od visine do boje tona Dobovanje uz ritam - Raspoznavanje ritma, glasnoće i harmonije Iza kulisa - Muzika i mašina zvana um Anticipacija - Šta očekujemo od Lista (i Ludakrisa) Znaš mi ime, pronađi moj broj - Kako kategorizujemo muziku Posle deserta, Krik je i dalje sedeo četiri stolice mene - Muzika, emocije i reptilski mozak Šta čini muzičara? - Stručnost pod lupom Moje omiljene stvari - Zašto volimo muziku koju volimo Muzički instinkt - Najveći hit evolucije Bibliografske beleške O autoru: Danijel Dž. Levitin (Daniel J. Levitin, 1957) je direktor Laboratorije za muzičku per-cep¬ciju, kogniciju i ekspertizu na Univerzitetu Mekgil, gde nosi titulu profesora Džejmsa Mekgila (priznanje koje se dodeljuje istraživačima najboljim u svojoj oblasti i obavezuje ih da napreduju) i Belovu titulu za psihologiju elektronske komunikacije. Pre nego što je postao neuronaučnik, radio je kao sešn muzičar, tonski inženjer i muzički producent, sarađivao je sa umetnicima kao što su Stivi Vonder i Blu ojster kalt. Objavio je brojne članke u naučnoj periodici i u muzičkim časopisima, kao što su Gremi i Bilbord. Prikaži više

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Предговор Област конкурентног и дистрибуираног програмирања се већ дужи низ година проучава у оквиру редовне наставе на Електротехничком факултету у Београду на одсеку за рачунарску технику и информатику и на одсеку за софтверско инжењерство. Проучавањем ове области прикупљен је и анализиран већи број практичних проблема синхронизације и комуникације. Ови проблеми су јединствени и омогућавају генерализацију честих проблема у пракси Сваком од проблема носи јединствено име ради лакшег праћења, али у упоређивања са постојећим решењима из ове области. Неки проблеми су тако конципирани да на шаљив начин обраде доста сложене механизме синхронизације и комуникације. Као полазна основа за формирање ове књиге послужила је књига "Конкурентно програмирање: Теоријске основе са збирком решених задатака" аутора Игора Икодиновића и Зорана Јовановића. Та књига је допуњена и проширена новим проблемима и областима, уочене грешке су исправљене, али је начин излагања и обраде задатака остао исти. Први део књиге је посвећен конкурентном програмирању помоћу дељен их променљивих. Други део књиге обухвата област дистрибуираног програмирања Трећи део је посвећен моделу програмирања коришћењем виртуелних простора. Четврти део се бави програмским нити ма, као координационом моделу који се данас најчешће примењује код писања конкурентних програма. Пери део књиге се односи на мрежно програмирање, Програмске парадигме су представљене на Један од три начина: 1) коришћењем постојећих програмских библиотека и језика за конкурентно програмирање, 2) проширивањем секвенцијалних програмских језика одговараЈућим синтаксним елементима и 3) преко формалних програмских модела. Избор начина на који су одређене парадигме представљене бази ран је пре свега на критеријумима њихове једноставности, разумљивости и општости. У случају да пракса захтева примену одговарајућих парадигми коришћењем неких других имплементација од оних одабраних за њихов приказ у књизи, у већини случајева је могуће извршити директну синтаксну транслацију. Разумевање основних концепата из књиге ће чак и у случајевима када директна синтаксна транслација није могућа тај посао знатно олакшати. Од постојећих програмских језика за конкурентно програмирање у оквиру ове књиге су коришћени: Ada за демонстрацију механизма рандевуа, Java за демонстрацију концепта програмских нити, као конкретан пример имплементације монитора, и као пример мрежног програмирања користећи размену порука и удаљене позиве метода и CONIC за демонстрацију парадигме асинхроног прослеђивања порука са индиректним именовањем процеса помоћу портова, У другим случајевима су коришћена проширења постојећих секвенцијалних програмских језика: проширени Pascal за демонстрацију концепта семафора, условних критичних региона и монитора и C-Linda за демонстрацију програмирања помоћу виртуелних простора. Од формалних програмских модела, BSP је коришћен за демонстрацију парадигме прослеђивања порука путем јавног емитовања, а CSP за демонстрацију парадигме прослеђивања порука са синхроним слањем и пријемом. Један од проблема код упознавања са облашћу конкурентног и дистрибуираног програмирања је што читалац мора значајан део своје пажње да усмери на учење синтаксе и семантике везаних за имплементације разних парадигми. Да би се тај проблем ублажио, у уводном делу сваког поглавља jе поред прегледа карактеристика одговарајуће парадигме, дат и опис и анализа коришћене синтаксе. Након уводног дела дати су и задаци. Задаци који се налазе на почетку обично су изабрани тако да демонстрирају неке од главних особина парадигме и да покажу како се помоћу ње решавају типични проблеми. Они су посебно детаљно размотрени, како са теоријског тако и са практичног аспекта, јер представљају основ за разумевање материје у оквиру поглавља. Иза њих следе задаци који су по природи нешто сложенији и чија решења обично захтевају дубљу и дуготрајнију анализу, синтетишући стечено знање на вишем нивоу и дајући адекватну представу о величини и сложености реалних проблема. Након појединих задатака и на крају поглавља се могу наћи и задаци за самосталан рад. Препоручује се њихоsо решавање као најбоља вежба за проверу усвојеног знања. Књига је писана на ћирилици, што је допринос очувању нашег језика и писма у области где су енглески језик и латиница често доминантни. Није се, међутим, могло избећи коришћење специфичних страних стручних израза и назива. У том смислу корИШћена терминологија одражава затечено стање у овој области код нас. Где је то било сврсисходно и могуће коришћени су термини нашег језика, уз навођење одговарајућих израза који се користе у страној литератури. Програми и примери су писани са именима променљивих, процедура и програмским коментарима који се ослањају на речи енглеског језика, јер је то данас већ стандардна пракса уведена због потребе за комуникацијом у широј стручној јавности Ово не би требало да има утицаја на разумљивост решења, с обзиром да су она праћена детаљним објашњењима .. Захваљујемо рецензентима - наставницима ЕТФ-а - Јелици Протић и Драгану Милићеву и колеги Милошу Глигорићу на сугестијама којима су помогли да се текст књиге поправи и допуни пре издавања. У Београду, фебруара 2008. године Садржај Увод, 1 Програмирање помоћу дељен их променљивих, 7 Семафори, 8 Проблем критичне секције, 10 Произвођач и потрошач: условна синхронизација процеса, 12 Произвођачи и потрошачи: комуникација помоћу кружног бафера, 15 Филозофи за ручком, 30 Читаоци и писци, 45 Недељиво емитовање, 53 Људождери за ручком, 60 Медвед и пчеле, 63 Одгајање птића, 65 Брига о деци, 68 Вожња тобоганом, 72 Изградња молекула воде, 74 Проблем преласка реке, 80 Студектска журка, 83 Условни критични региони, 85 Проблем критичнНе секције, 87 Произвођач и потрошвч синхронизација процеса, 89 Мост који има само једну коловозну траку, 92 Филозофи за ручком, 97 Анализа различитих варијанти решења проблема читалаца и писаца, 101 Претрага-уметање-брисање, 105 Дељени рачун, 109 Нервозни пушачи, 113 Проблем избора, 118 Монитори, 121 Улазак у авион, 124 Улазак у школу, 125 Читаоци и писци, 126 Тајмер, 132 Кружни FIFO бафер, 134 Сакупљање гајбица, 135 Прање веша, 137 Филозофи за ручком, 141 Недељива емитовање, 143 Алокација ресурса, 148 Дистрибуирано програмирање, 150 Увод у програмирање прослеђивањем порука, 152 Синхрона, асинхрона и условна комуникација, 153 Јавко емитовање, 155 Откривање топологије, 158 Филозофи за ручком, 160 Вожња тобоганом, 164 Игра живота, 166 Двоелемектни бафер, 169 Комуникација са поузданим везама, 171 Синхроно прослеђивање порука (CSP), 173 Реализација семафора, 177 Реформатирање текста (Conay-ов проблем), 178 Пријем, обрада и слање низа знакова, 179 Потпрограми: Остатак при дељењу, 181 Рекурзија: Факторијел, 182 Epaтocтeново сито, 183 Множење матрица, 185 Филозофи за ручком, 187 Бикарко стабло, 190 Скупови, 195 Израчукавање интеграла, 207 Изградња молекула воде, 209 Читаоци и писци, 211 Дељени рачун, 212 Јавно емитовање (BSP), 215 Стек, 218 Скуп, 219 Филозофи за ручком, 223 Радио такси, 225 Гониометарски систем, 227 Асинхроно прослеђивање порука (CONIC), 229 Бафер разделник, 232 Произвођачи и потрошачи: комуникација помоћу кружног бафера, 233 Промена конфигурације: звезда у прстен, 234 Бидирекциоки прстен типа FDDI, 235 Клијенти и сетвери, 237 Обрада података, 242 Филозофи за ручком, 244 Читаоци и писци, 246 Рандеву (Ada), 248 Селективна наредба, 253 Тimeout опција код селективне наредбе, 255 Реализација рандевуа помоћу примитива за слање и пријем порука, 256 Једноелементни бафер _ проблем коректног завршетка процеса, 259 Монитор, 261 Кружни FIFO бафер, 266 Произвођачи и потрошачи: комукикација помоћу кружног бафера, 268 Читаоци и писци, 271 Филозофи за ручком, 274 Нервозни пушачи, 276 Виртуелни простори, 280 Простор торки (С.Lindа), 281 Филозофи за ручком, 283 Клијенти и сервери _ обрада захтева по FIFO принципу (случај са једним cepвepoм), 284 Клијенти и сервери - обрада захтева по FIFO принципу (случај са више сервера), 286 Клијенти и сервери - селекција сервера по round robin редоследу, 288 Нервозни пушачи, 291 Читаоци и писци, 295 Проблем избора, 297 Проблем лифтова, 298 Заједнички тоалет, 301 Проблем пијаних филозофа, зоз Израчунавање интеграла, 305 Проблем тела у гравитационом пољу, 307 Програмске нити, 311 Java, 313 Семафор, 315 Произвођач и потрошач: условна синхронизација процеса, 316 Произвођач и потрошач, 320 Филозофи за ручком, 322 Мост који има само једну коловозну траку, 327 Читаоци и писци, 333 Берберин који спава, 339 Вожња тобоганом, 342 Вожње аутобусом, 345 Брига о деци, 348 Јавни тоалет, 351 Деда Мраз, 355 Мрежно програмирање, 361 Java - Net, 362 Ћаскање, 365 Клијент сервер, 368 Java - RMI, З83 Дељени рачун, 387 Игра живота, 391 Литература, 395 Наслов: Конкурентно и дистрибуирано програмирање Издавач: Akademska misao Страна: 396 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 18x25.5 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7466-318-9

Komplet, Mediteranski brevijar + Kruh naš Mediteranski brevijar GENIJALNA, NEPREDVIDIVA I BLISTAVA KNJIGA! Claudio Magris „Mediteranski brevijar“ je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza. „Svaka rečenica ‘Mediteranskoga brevijara’ neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.“ Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) „Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća… U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.“ Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) „Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom… Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?“ Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) „Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost… U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam… Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.“ Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.) Kruh naš Priče o kruhu, hljepčićima, kiflama, žemljama, paninima… iz pera jednog od vodećih hrvatskih intelektualaca današnjice Slijedeći svoj specifičan stil iz "Mediteranskog brevijara", Predrag Matvejević u svojoj najnovijoj knjizi, "Kruh naš", nastupa eruditski i akribično, objektivistički superiorno i subjektivistički tanahno, reklo bi se kao da znalački peče ne samo hljeb nego i brojne hljepčiće, žemlje, kifle i panine. Šest tisuća godina povijesti Matvejević ne prepričava kronološki, već prati događaje, običaje, istražuje etimološko porijeklo i etnološke fenomene, a sve kombinira s osobnim iskustvom i toplim intimističkim reminiscencijama. Knjiga "Kruh naš" nije samo put kroz vrijeme nego je i put kroz civilizacije. U nas je veoma malo sličnih knjiga, radova koji sveobuhvatno obrađuju svoju temu, a pandani mogu biti samo rijetki primjeri kao što je Nikola Visković sa svojom knjigom o stablima ili Viktor Žmegač s knjigom o njemačkoj kulturi od Bacha do Bauhausa. Na svojoj knjizi o kruhu Matvejević je radio nekoliko desetljeća. Knjige kao što je Matvejevićeva oplemenjuju nacionalnu kulturu i zauvijek ostaju kao kapitalna kulturološka djela. Matvejevićev pristup na ravnopravnu razinu postavlja potpuno raznorodne pojave jer sve što je u vezi s kruhom jednako je relevantno – i podjela kršćana oko toga hoće li u hostiju stavljati kvas i teške i bolne romske uzrečice o hljebu (u njih često istodobno i gladi). Nije li, uostalom, najčešća molitva, ponekad i vapaj – "Kruh naš svagdanji daj nam danas“ – jer riječi "glib“ (kao blato, ali i zemlja), globus (kao zemaljska kugla) i hljeb istog su porijekla. "Kruh naš" svagdanji i vječni, svjetovni i sveti, predmet je nove knjige Predraga Matvejevića. Ona je naviještena već u njegovu "Mediteranskom brevijaru", prevedenu na više od dvadeset jezika, i "Drugoj Veneciji", u kojoj je cijelo poglavlje posvećeno "mletačkom kruhu" (ta je knjiga dobila evropsku nagradu "Strega" u Rimu). Prošlost i povijest, mit i vjera, osobnost i društvenost obilježeni su kruhom, njegovom prisutnošću ili nedostatkom. Različiti pristupi suočavaju nas u ovoj knjizi s temama antropološkim ("kruh i tijelo"), teološkim ("kruh i vjera"), socijalnim ("kruh i glad"), filološkim ("sjeme i podrijetlo"), likovnim ("slika i priviđenje"). Dugotrajno autorovo istraživanje i zaokupljenost kruhom, povezano s plovidbama Mediteranom i putovanjima po svijetu, s osobnim iskustvima i opsežnom bibliografijom, tražilo je odgovarajuću formu eseja i putopisa, kakva se očitovala u nekim od prethodnih Matvejevićevih radova. Prikaži više

Mediteranski brevijar "Genijalna, nepredvidiva i blistava knjiga!" Claudio Magris „Mediteranski brevijar“ je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza. „Svaka rečenica ‘Mediteranskoga brevijara’ neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.“ Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) „Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća… U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.“ Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) „Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom… Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?“ Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) „Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost… U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam… Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.“ Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.) Kruh naš Priče o kruhu, hljepčićima, kiflama, žemljama, paninima… iz pera jednog od vodećih hrvatskih intelektualaca današnjice Slijedeći svoj specifičan stil iz "Mediteranskog brevijara", Predrag Matvejević u svojoj najnovijoj knjizi, "Kruh naš", nastupa eruditski i akribično, objektivistički superiorno i subjektivistički tanahno, reklo bi se kao da znalački peče ne samo hljeb nego i brojne hljepčiće, žemlje, kifle i panine. Šest tisuća godina povijesti Matvejević ne prepričava kronološki, već prati događaje, običaje, istražuje etimološko porijeklo i etnološke fenomene, a sve kombinira s osobnim iskustvom i toplim intimističkim reminiscencijama. Knjiga "Kruh naš" nije samo put kroz vrijeme nego je i put kroz civilizacije. U nas je veoma malo sličnih knjiga, radova koji sveobuhvatno obrađuju svoju temu, a pandani mogu biti samo rijetki primjeri kao što je Nikola Visković sa svojom knjigom o stablima ili Viktor Žmegač s knjigom o njemačkoj kulturi od Bacha do Bauhausa. Na svojoj knjizi o kruhu Matvejević je radio nekoliko desetljeća. Knjige kao što je Matvejevićeva oplemenjuju nacionalnu kulturu i zauvijek ostaju kao kapitalna kulturološka djela. Matvejevićev pristup na ravnopravnu razinu postavlja potpuno raznorodne pojave jer sve što je u vezi s kruhom jednako je relevantno – i podjela kršćana oko toga hoće li u hostiju stavljati kvas i teške i bolne romske uzrečice o hljebu (u njih često istodobno i gladi). Nije li, uostalom, najčešća molitva, ponekad i vapaj – "Kruh naš svagdanji daj nam danas“ – jer riječi "glib“ (kao blato, ali i zemlja), globus (kao zemaljska kugla) i hljeb istog su porijekla. "Kruh naš" svagdanji i vječni, svjetovni i sveti, predmet je nove knjige Predraga Matvejevića. Ona je naviještena već u njegovu "Mediteranskom brevijaru", prevedenu na više od dvadeset jezika, i "Drugoj Veneciji", u kojoj je cijelo poglavlje posvećeno "mletačkom kruhu" (ta je knjiga dobila evropsku nagradu "Strega" u Rimu). Prošlost i povijest, mit i vjera, osobnost i društvenost obilježeni su kruhom, njegovom prisutnošću ili nedostatkom. Različiti pristupi suočavaju nas u ovoj knjizi s temama antropološkim ("kruh i tijelo"), teološkim ("kruh i vjera"), socijalnim ("kruh i glad"), filološkim ("sjeme i podrijetlo"), likovnim ("slika i priviđenje"). Dugotrajno autorovo istraživanje i zaokupljenost kruhom, povezano s plovidbama Mediteranom i putovanjima po svijetu, s osobnim iskustvima i opsežnom bibliografijom, tražilo je odgovarajuću formu eseja i putopisa, kakva se očitovala u nekim od prethodnih Matvejevićevih radova. Naslov: Komplet: Mediteranski brevijar + Kruh naš Izdavač: Feel green books I VBZ Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 15,5x23,5 cm ISBN: 978-953-201-728-1

Николај Фомич Красносељцев СВЕШТЕНОДЕЈСТВО СТРАШНОГ СУДА У МЕСОПУСНУ НЕДЕЉУ Из књиге „Путевима богослужбеног хода Православне Цркве кроз историју“, коју је Епархија шумадијска објавила у оквиру заједничког пројекта са Канцеларијом за сарадњу са верским заједницама и црквама Владе Србије Најупечатљивију карактерну црту патријаршијског и уопште архијерејског служења у XVII веку представљало је савршавање такозваних ,,[свештено] дејстава“, односно богослужбених последовања која су очигледно изображавала поједине чињенице из библијске историје, а које су се црквено оприсутњавале током различитих периода црквене године. То су: ,,[Свештено]дејство пећи“, које се савршавало пред Рождеством Христовим у Недељу светих отаца или Недељу праотаца и изображавало је чудесно избављење тројице јеврејских младића из ужарене пећи; ,,[Свештено]дејство у Цветну недељу“, очигледно изображавајући улазак Господњи у Јерусалим на магарету; ,,[Свештено]дејство Cтрашног суда“, које се савршавало у Месопусну недељу, а које је изображавало проповед Господа Исуса Христа о Страшном суду, који ће наступити Његовим Другим доласком. У књизи оца Никољског је веома пажљиво сабран сав, до сада познати, материјал који се односи на историју тих свештенодејстава, при чему је предочен и сам њихов текст, једним делом на основу староштампаног, изузетно ретког издања из XVII века, а другим делом на основу рукописа. Са особитом детаљношћу су истражена прва два свештенодејства. Сходно њиховом пореклу, оба потичу из Грчке, али са различитих места: прво, то јест свештенодејство пећи, настало је у Константинопољској Цркви, где је оно, на основу сведочења Симеона Солунског1, савршавано још у XIV веку, а друго, што ће рећи свештенодејство у Цветну недељу је устројено у Јерусалимској Цркви2. Када су тачно ова свештенодејства ушла у руску богослужбену праксу није сасвим познато, али вероватно не касније од прве половине XVI века. Први извештај о њиховом савршавању у Русији односи се на 1548. годину и сачуван је у књигама расхода новгородског архијерејског дома. Осим Новгорода, та свештенодејства су савршавана у Москви и у неким другим градовима, где су постојале митрополитанске или архиепископске катедре, али не и у свим и не увек. Поврх свега, она су била савршавана са нарочитом торжественошћу и прецизношћу управо у Москви у XVII веку. ,,Свештенодејство пећи“ је било најмање распрострањено у односу на друге. На основу његовог штампаног чина опажа се да је оно могло бити савршавано у свим градовима где је био патријарх, или мирополит, или архиепископ, али је према историјским документима могуће закључити да је, осим у Новгороду и Москви, савршавано још само у Вологду. Уопште узевши, поменуто свештенодејство није било нарочито популарно у Русији, те стога и његов животни век у руској богослужбеној пракси, у поређењу са остала два свештенодејства, није био тако дуг. На основу мишљења оца Никољског, његово савршавање је код нас било прекинуто крајем друге половине XVII века, без познатог разлога. Последњи пут је било савршено у Вологду 1643. године. Насупрот томе, географски распрострањеније и историјски дуже је код нас практиковано ,,[свештено] дејство у Цветну недељу“. Оно је могло бити савршавано искључиво од стране патријараха, или са њиховим допуштењем и од стране других архијереја. Ово свештенодејство је у XVII веку, осим Москве, савршавано и у Новгороду, Казању, Астрахану, Тобољску, Рјазању и Ростову. Године 1678. је, за време патријарха Јоакима, нађено за сходно да се укине његово практиковање у провинцијским градовима и ради тога је издат посебан саборски акт3. Међутим, ускоро је и у престоници савршавање овог свештенодејства наишло на сметње. Последњи пут је остварено у Москви 1696. године. За претпоставити је да је ,,[свештено]дејство страшног суда“ у Месопусну недељу требало бити најраспрострањеније, пошто су га могли савршавати не само патријарси, митрополити и архиепископи, већ и епископи, и због тога што је оно имало у већој мери црквени и општеизграђујући карактер. Вероватно је у стварности и било тако. У Соловецкој библиотеци постоји препис општег архијерејског Чиновника с краја XVII века4, који излаже карактеристике архијерејског служења из месецослова и триода. У изложењу поретка службе из триода стављен је и поредак свештенодејства Страшног суда. На основу тога је очигледно да се крајем XVII века наведено свештенодејство сматрало општеархијерејском службом. Но ипак, историјска документа говоре о његовом практиковању искључиво у Москви, Новгороду, Вологду и Холмогору. Према својој структури ,,[свештено]дејство Страшног суда“ имало је много тога заједничког са чином новолетства. Као и у случају чина нове године, ово последовање се тешко може назвати свештенодејством, савршавано у Москви 1627. године6, а сходно горепоменутом Чиновнику града Архангелска могуће је константовати, са друге стране, да је оно савршавано и у Холмогору током првих 20 година XVIII века. У књизи оца Никољског је прештампан московски староштампани текст свештенодејства Страшног суда из XVII века, и наново штампан рукописни новгородски из XVII века, из Устава новгородске Саборне цркве Свете Софије. Ми ћемо приложити овом приликом још две нове варијанте на основу рукописа Соловецке библиотеке. [Свештено]дејство Страшног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке из XVIII века (општи архијерејски Чиновник с краја XVII века) No 470 (Опис 407), листови 177 (са друге стране) – 178. У месопусну недељу, чин страшног суда овако бива. Када архијереј дође у саборну цркву, бива вход по поретку. Потом се облачи на [предвиђеном] месту, и обукавши се, иде у олтар...7 двојица ђакона [носе] два јеванђеља, а сам [архијереј] узима крст у десну руку, а у леву жезал, и иде не бивајући држан ни од кога, док ипођакони дубоким гласом поју: На многа лета, три пута. И дошавши на место, осењује крстом све четири стране. Тада протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог наш. И појци поју стихире, а власти [свештенство] се поклањају архијереју по чину. Потом архијереј кади свете иконе и власти [свештенство] и све који предстоје. Тада читају паримије, и током паримија протопоп, пак, и кључар, поклонивши се архијереју, освећују воду. После апостола прилази протођакон са тројицом ђакона, држећи јеванђеље. И протођакон са двојицом ђакона се поклања архијереју и одлазе. Протођакон стаје окренут на западну страну насупрот архијереју, први ђакон лицем према југу, други према северу, а трећи држи јеванђеље из којег треба да чита архијереј. Тада архијереј говори: Премудрост, усправно стојмо, протођакон и ђакони исто то; архијереј: Мир свима; појци: И духу твоме; архијереј: читање светог јеванђеља по (име); протођакон и ђакони исто; појци: Слава теби Господе, слава теби. Затим архијереј: Пазимо; протођакон такође: Пазимо; и јеванђеље бива читано са три станке. Када, пак, архијереј возгласи крај јеванђеља, тада ипођакони дубљим гласом поју: На многа лета, ставши насупрот архијереја. Тада јеванђеље [читају] протођакон и ђакони. Потом архијереј, омивши руке, погружава крст, а протођакон говори јектенију. Затим архијереј, узишавши на место, осењују крстом све четири стране, и бива отпуст са крстом. Потом благосиља крстом власт [свештенство] и кропи светом водом. Затим иде у саборну цркву, бивајући придржаван од двојице у буквалном смислу те речи. То је, заправо, било молебно појање, које се савршавало већим делом изван храма на посебно припремљеном месту и које се састојало од крсног хода до ,,одређеног“ места, појања појединих стихира предвиђених за Месопусну недељу, читања паримија, апостола и јеванђеља, јектеније Помилуј ме Боже и осењивања крстом. Понекад се свему томе, као и у чину новолетства, присаједињавало водоосвећење и с њим повезано омивање икона. Водоосвећење се вршило за време читања паримија, а омивање икона после јеванђеља. Главно место у чину је припадало читању јеванђеља, које је представљало суштински циљ целокупног чинопоследовања. Јеванђеље је читано по станкама од стране епископа и протођакона, а понекад, и поврх тога, са још двојицом ђакона на све четири стране. Историјски пут свештенодејства Страшног суда је замршенији од историјског развоја других, горепоменутих свештенодејстава. Оно је несумњиво директно повезано са грчким литијама или народним молебанима, савршаваним на трговима. Међутим, није познато, да ли су Грци заиста једну такву литију савршавали у Месопусну недељу. Када се ово свештенодејство појавило и колико се одржало у руској богослужбеној пракси такође није прецизно утврђено. Отац Никољски одређује тај период, на основу познатих докумената, почев од 1633. године па до краја XVII века5, али то није тачно. Из штампаног ,,сказанiя дѣйственныхъ чиновъ... церкве Успенiя“ у издању Древней россiйской вивлioɵикѣ, може ce запазити да је то свештенодејство ђакона, и ушавши кропи цркву светом водом на четири стране и служи литургију. [Свештено]дејство Cтрашног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке (Чиновник града Архангелска) No 1181 (Опис 789), листови 60-62, из XVIII века. У месопусну недељу, по 9. песми, благовести се великим [звоном] због [свештено]дејства. У саборној цркви се благовести непрестано од друге половине првога часа дана. Тада градски свештеници савршавају литургију и одслуживши долазе са светим иконама у саборну цркву. Дочек и звоњење [бивају] по обичају. Исто се благовести са великим звоном приликом архијерејевог доласка у саборну цркву, са дочеком и звоњењем у сва [звона]. Дошавши, [архијереј] савршава вход и одевање по поретку и, ушавши у олтар, кади свету трпезу 3 пута спреда. Кључар до архијерејевог доласка поставља на припремљеном месту, где ће се дејство савршити, икону страшног суда и велики крст, пет налоња, на која, за време облачења архијереја, свештеници износе и полажу [између осталог] и два јеванђеља. Архијереј, пак, предавши кадионицу, даје два јеванђеља двојици ђакона која иду поред њега, док архијереј сам, узевши крст, излази кроз царска врата, и узима жезал у леву руку. Претходе му протођакон и ризоносни [ђакон] са кадионицама, ђакони са рипидама, док остали јереји иду испред са светим запрестолним иконама, те тако излазе из цркве кроз западна [врата], док се звони у сва [звона] и појцу поју: На многа лета велико, а пред архијерејем иду два ипођакона са свећама у ручним чирацима. Дошавши архијереј на [уготовљено] место, осењује крстом четири стране. И примивши кључар крст на послужавник [дискос], поставља га на средишњи налоњ. И затим, поклонивши се архијереју, протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог. Звоњење престаје. Kанонарх говори: Царе небески, и после Ходите поју се стихире 6. гласа кијевског напева. За то време се архијереју поклањају са обе стране по двојица [свештенослужитеља]. Тада кади архијереј крст на налоњу и јеванђеље и свете иконе, војводу и сав свештенички чин, и сав народ. По овоме [се читају] паримије, за време којих архијереј седи. Затим протођакон говори прокимен и чита апостол месопусне недеље. Протођакон кади. [Појци] поју Алилуја као и на литургији. После кађења, ђакони се поклањају архијереју, примају јеванђеља, прилазе архијереју и узимају благослов, те одлазе на припремљено место. Протођакон, пак, [окреће се] од истока према западу, други ђакон од југа према северу, трећи ђакон од севера према југу. Први почиње да чита архијереј: Премудрост, усправно стојмо. Одмах после њега ђакони један за другим. И чита архијереј јеванђеље по Матеју, зачало 106. са пет станки, и док прве три целине понављају сви ђакони, последње две понавља после архијереја само протођакон. Након архијерејевог последњег произношења [јеванђељског текста], ипођакони поју: На многа лета демественим [древним] напевом. По читању, ђакони прилазе архијереју и пошто светитељ целива јеванђеља, полажу их на налоње. Протођакон, примивши кадионицу, говори јектенију пред иконом страшног суда: Помилуј нас Боже, За благочестивијег цара, За патријархе и архиепископе, За царицу, царевиће и царске принцезе, За војску, и опет: Да очуван буде царски [престони] град. Архијереј говори: Услиши нас Боже, и осењује крстом по поретку. Затим: Премудрост и отпуст. Тада по поретку одлазе у саборну цркву, те отпушта архијереј парохијске свештенике са светим иконама у њихове [цркве], па затим служи литургију. Потом се уреди да се [на следећи начин свештено] дејство савршава у саборној цркви. Од године 709. и после, благовест бијаше у саборној цркви од друге половине првога часа дана, па све до 2. часа. Почетком, пак, 3. часа благовешћало се великим [звоном] непрекидно до доласка архијереја. Долазак беjaше праћен поворком и звоњењем, и по поретку [бише савршени] вход и одевање, и служење литургије. А када бива хладно зимско време, онда у саборној цркви чредни [свештеник] служи рану [службу]. Архијереј долази у апостолску цркву и служи литургију. Парохијски свештеници на литургију долазе са светим иконама, и приликом дочека, звони се по поретку. После Достојно благовести се великим [звоном], и након заамвоне молитве иде се ради [свештено]дејства у саборну цркву по горенаписаном поретку, с тим што архијереј носи крст на глави. По окончању [свештено]дејства, опет одлазе у апостолску цркву, те поју Нека је [благословено] име, и после псалма, поучава архијереј народ о страшном суду. Потом отпуст литургије. [Напослетку] испраћају архијереја са поворком, светим иконама и звоњењем. Године 715. [свештено]дејство су савршавали у саборној [цркви] после отпуста литургије. Године 720. [свештено]дејство је савршавано по отпусту литургије. [Kрсни] ход [je започeт] из саборне цркве кроз северна врата ка апостолској цркви и [био настављен] кроз западна врата [aпостолске цркве], [са поновним уласком] у саборну [цркву], по узору на чин јутрења на [празник] светлог Христовог Васкрсења. Управо на овај начин је по литургији у недељу Другог Христовог доласка [Месопусну недељу] одслужен чин [Страшног суда]. Са руског и црквенословенског превео Милош Пуача Наслов: Путевима богослужбеног хода Православне цркве кроз историју Издавач: Каленић Страна: 143 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-84183-91-2