Iz recenzije : ’’I gledam a i čitam s radošću kako Bora Otić odslikava i opisuje svet koji nam postaje drag a najvećma nismo poznavali junake tog sveta koji je odistinski, opipljiv i realan. Da li taj svet postoji? Postoji! Da li ti ljudi koje vidimo ili čujemo ili naziremo iz Borinih priča postoje? Postoje! Da li ti predeli, ti salaši, te lenije, te kuće nakraj sela, ta polja, te reke, ta jezera, te šume, postoje? Postoje! Da li jezik kojim se u emisijama i pričama Otićevim govori postoji još uvek drag našim očima i našim ušima? Postoji! Da li još neko ko ume tako da priče svoje tka postoji ovde ili negde drugde? Ne postoji! Samo moj dragi prijatelj Bora Otić ume tako da slika i ispisuje dobrotu u ljudima, jednostavno, nezlobivo ni malo, bez trunke ironije, samo s čistom namerom da svakoga predstavi velikim i pravim što njegovi junaci i jesu. Navodim samo jednu rečenicu iz priče „Zadušnice“ kao otpozdrav Otićevoj knjizi:“Najvećma se čuvalo poštenje i vrednoća. od malena se znalo šta je čije i ko šta radi.“ Pero Zubac Uvod Šorom, sredom pa još dvared Opet ja Šorom, sredom. E, al sad dvared. Kada sam divaiio o ovim mojim knjpgama, reko.h da bih voleo da ih budu tri. Ko one tri gracp.je. Ne moraju da budu gologuze, al nek su tri. Prva je bila „Šorom. sredom", ova je „Šorom sredom, dvared“ a nadam se i trećoj. Ona će bptp „Šorom sredom, trired". Valda već sad ziate da čstvrte u ovom iizu iema. Ima: jedared, dvared i trired. Kad bih hteo p četvrti put, to bi se kazlo: Trired p još jedared. Ko pamti prvu moju knjigu, seća je se ko prve ljubavi pl ko prve skitnje, možda. Pitanje je bilo: Što baš tuda, sredppom ulpce? Kadje kogod hteo da svi vide i čuju šta op radi, onda.je tako promovisao svoje aktivposti u gluvo doba noći. Prvo se lepo oždereu bircuzu, al’ ne preterapadase batrga, neg’ nalije tamap da bude kolko treba a da se pe stpdi i da ne marp šta će ko kastp. kad paradi šta.je naumio. E, opdak krepe iz bircuza kući, al’ s muzikom, da ga svprcp prate. Ako su ćilabesp pravi, ondak pp pe treba da pm zapovsda, samo js važno da umu da udare u tambure kol’ko treba. A treba poloče, da čuje Op i Ovp do irve fnrapge u prednjoj sobi, a da decu muzika pe probudi. Najvažip.ja pesma u toj paradp je deo laganog bećarca ...,,Aj. šorom, sredom, svima matsr redom, a.j šorom, sredom svima mater redom... a.j pi.je svima, samo dušmappma, aj ncje svpma. samo dušmapima"... Što baš tako. kad ppače, trezne glave i ne laje mlogo a i pe oždere se navek za sve povce? Vole da se pravi važan, al’ bira kad je tpšpna p kad mu ppko ništa peće! Svi ga čuju, svi vire iza fprapgeda vpde ko.jetaj, muziku o’ma pozna.ju, o’ma svaka kuća zpa či.jp je! Sve op njp’ onlete u bećarcu, al mu niko pe vratp.

U romanu Čovek zver, objavljenom 1890. godine, kroz priču o ubistvu, strasti i posesivnosti, Emil Zola nas poziva da se zapitamo – koje sile u nama možemo da kontrolišemo, a koje ne? Čovek zver, uz Žerminal, najbolje je ocenjena knjiga Emila Zole na veb-sajtu Goodreads (4,07/5). „Sada, kad se ugasio ljubomorni plamen, kada više nije osećao kako ga nepodnošljivo peče, obuzela ga je nekakva učmalost, kao da mu je krv u srcu otežala od sve one prolivene krvi, i ta nužnost ubistva nije mu se više činila tako očiglednom. Došao je bio dotle da se pitao da li je uistinu vredelo ubiti. Nije to, uostalom, bilo kajanje; jedva ako je bilo razočaranje, pomisao kako čovek često čini nečuvene stvari da bi bio srećan, a ipak ne postaje srećniji.“ Emil Zola još od 1868. planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Zola 1880. izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem.

Muzika i mozak ŠTA NAS MUZIKA MOŽE NAUČITI O MOZGU, MOZAK O MUZICI, A ŠTA OBOJE O NAMA SAMIMA? Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi - kao što je lavež pasa ili škripa kočnica - u mnogima izazivaju neprijatna osećanja? Mnogi ljubitelji muzike tvrde da ništa ne znaju o njoj, a postavljati pitanja o jednoj osnovnoj i sveprisutnoj ljudskoj veštini znači istovremeno postavljati i pitanja o evoluciji. Zašto ljudi stvaraju muziku i uživaju u njoj? Zašto se ljudi vezuju za određeni muzički ukus i zašto tokom godina raste odbojnost prema novoj muzici? Da li postoji „bezbedna" i „opasna" muzika? Da li slušanje muzike aktivira mozak? Kako moć muzike koriste majstori reklama, režiseri, vojni komadanti, majke? Petar Peca Popovic, rok kriticar i publicista u svojoj redovnoj kolumni u Blicu napisao je o ovoj knjizi: Mudrost vremena nesigurnosti, Blic, 28. februar 2012., str. 26 KNJIGA SA KOJOM ĆE BITI ODUŠEVLJENI ČAK I ONI KOJI NEMAJU SLUHA! O knjizi: Knjiga se bavi naukom o muzici iz perspektive kognitivne neuronauke - oblasti koja je na raskršću između psihologije i neurologije i donosi neka od najnovijih istraživanja koje su provodili autor i drugi istraživači o muzici, o značenju muzike i zadovoljstva koje muzika izaziva. Te studije daju uvid u neka veoma značajna pitanja - ako svi mi muziku čujemo na različit način, kako da objasnimo dela koja tolike ljude emotivno pokreću - na primer Hendlov Mesija? S druge strane, ako svi mi muziku čujemo na isti način, kako onda objasniti velike razlike u muzičkim ukusima - kako to da je za nekog Mocart ono što je nekom drugom Madona? Muzika je za autora knjige najlepša ljudska opsesija, a mozak i muzika zajedno pred-stavljaju način da se razumeju najdublje skrivene tajne ljudske prirode. Upravo zbog toga je i napisao ovu knjige, kaže autor u predgovoru. Namenjena je širokoj čitalačkoj publici, jer je Levitin nastojao da pojednostavi teme (ali ne previše) i sva istraživanja objavljena u knjizi su objavljena i u eminentnim stručnim časopisima Dok je radio kao muzički producent Levitin se često pitao zašto neki muzičari postaju velike zvezde, dok drugi jedva tinjaju, kako muzika nekome ide tako lako od ruke, a drugima ne, odakle potiče kreativnost i kakva je u svemu tome uloga percepcije, te nedokučive sposobnosti velikih muzičara i tonskih snimatelja da čuju nijanse koje većina ljudi ne čuje? Traženje odgovora na ta pitanja navelo ga je da pohađa predavanja iz neuropsihologije gde je shvatio da je psihologija nauka koja ima odgovore na neka od njegovih pitanja - o pamćenju, percepciji, kretaivnosti, i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu. Rekli su o knjizi: Uzbudljiva otkrića o tome šta i kako radi naš mozak dok slušamo, izvodimo ili stvaramo muziku. Knjiga koju će zavoleti muzičari, psiholozi i svi ostali. Prof. dr Blanka Bogunović, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd Prava knjiga za sve nas koji jednostavno volimo dobru muziku. Aleksandra Slađana Milošević Sadržaj: Uvod - Volim muziku i volim nauku - zašto onda da ih spajam? Šta je muzika? - Od visine do boje tona Dobovanje uz ritam - Raspoznavanje ritma, glasnoće i harmonije Iza kulisa - Muzika i mašina zvana um Anticipacija - Šta očekujemo od Lista (i Ludakrisa) Znaš mi ime, pronađi moj broj - Kako kategorizujemo muziku Posle deserta, Krik je i dalje sedeo četiri stolice mene - Muzika, emocije i reptilski mozak Šta čini muzičara? - Stručnost pod lupom Moje omiljene stvari - Zašto volimo muziku koju volimo Muzički instinkt - Najveći hit evolucije Bibliografske beleške O autoru: Danijel Dž. Levitin (Daniel J. Levitin, 1957) je direktor Laboratorije za muzičku per-cep¬ciju, kogniciju i ekspertizu na Univerzitetu Mekgil, gde nosi titulu profesora Džejmsa Mekgila (priznanje koje se dodeljuje istraživačima najboljim u svojoj oblasti i obavezuje ih da napreduju) i Belovu titulu za psihologiju elektronske komunikacije. Pre nego što je postao neuronaučnik, radio je kao sešn muzičar, tonski inženjer i muzički producent, sarađivao je sa umetnicima kao što su Stivi Vonder i Blu ojster kalt. Objavio je brojne članke u naučnoj periodici i u muzičkim časopisima, kao što su Gremi i Bilbord. Prikaži više

Предговор Област конкурентног и дистрибуираног програмирања се већ дужи низ година проучава у оквиру редовне наставе на Електротехничком факултету у Београду на одсеку за рачунарску технику и информатику и на одсеку за софтверско инжењерство. Проучавањем ове области прикупљен је и анализиран већи број практичних проблема синхронизације и комуникације. Ови проблеми су јединствени и омогућавају генерализацију честих проблема у пракси Сваком од проблема носи јединствено име ради лакшег праћења, али у упоређивања са постојећим решењима из ове области. Неки проблеми су тако конципирани да на шаљив начин обраде доста сложене механизме синхронизације и комуникације. Као полазна основа за формирање ове књиге послужила је књига "Конкурентно програмирање: Теоријске основе са збирком решених задатака" аутора Игора Икодиновића и Зорана Јовановића. Та књига је допуњена и проширена новим проблемима и областима, уочене грешке су исправљене, али је начин излагања и обраде задатака остао исти. Први део књиге је посвећен конкурентном програмирању помоћу дељен их променљивих. Други део књиге обухвата област дистрибуираног програмирања Трећи део је посвећен моделу програмирања коришћењем виртуелних простора. Четврти део се бави програмским нити ма, као координационом моделу који се данас најчешће примењује код писања конкурентних програма. Пери део књиге се односи на мрежно програмирање, Програмске парадигме су представљене на Један од три начина: 1) коришћењем постојећих програмских библиотека и језика за конкурентно програмирање, 2) проширивањем секвенцијалних програмских језика одговараЈућим синтаксним елементима и 3) преко формалних програмских модела. Избор начина на који су одређене парадигме представљене бази ран је пре свега на критеријумима њихове једноставности, разумљивости и општости. У случају да пракса захтева примену одговарајућих парадигми коришћењем неких других имплементација од оних одабраних за њихов приказ у књизи, у већини случајева је могуће извршити директну синтаксну транслацију. Разумевање основних концепата из књиге ће чак и у случајевима када директна синтаксна транслација није могућа тај посао знатно олакшати. Од постојећих програмских језика за конкурентно програмирање у оквиру ове књиге су коришћени: Ada за демонстрацију механизма рандевуа, Java за демонстрацију концепта програмских нити, као конкретан пример имплементације монитора, и као пример мрежног програмирања користећи размену порука и удаљене позиве метода и CONIC за демонстрацију парадигме асинхроног прослеђивања порука са индиректним именовањем процеса помоћу портова, У другим случајевима су коришћена проширења постојећих секвенцијалних програмских језика: проширени Pascal за демонстрацију концепта семафора, условних критичних региона и монитора и C-Linda за демонстрацију програмирања помоћу виртуелних простора. Од формалних програмских модела, BSP је коришћен за демонстрацију парадигме прослеђивања порука путем јавног емитовања, а CSP за демонстрацију парадигме прослеђивања порука са синхроним слањем и пријемом. Један од проблема код упознавања са облашћу конкурентног и дистрибуираног програмирања је што читалац мора значајан део своје пажње да усмери на учење синтаксе и семантике везаних за имплементације разних парадигми. Да би се тај проблем ублажио, у уводном делу сваког поглавља jе поред прегледа карактеристика одговарајуће парадигме, дат и опис и анализа коришћене синтаксе. Након уводног дела дати су и задаци. Задаци који се налазе на почетку обично су изабрани тако да демонстрирају неке од главних особина парадигме и да покажу како се помоћу ње решавају типични проблеми. Они су посебно детаљно размотрени, како са теоријског тако и са практичног аспекта, јер представљају основ за разумевање материје у оквиру поглавља. Иза њих следе задаци који су по природи нешто сложенији и чија решења обично захтевају дубљу и дуготрајнију анализу, синтетишући стечено знање на вишем нивоу и дајући адекватну представу о величини и сложености реалних проблема. Након појединих задатака и на крају поглавља се могу наћи и задаци за самосталан рад. Препоручује се њихоsо решавање као најбоља вежба за проверу усвојеног знања. Књига је писана на ћирилици, што је допринос очувању нашег језика и писма у области где су енглески језик и латиница често доминантни. Није се, међутим, могло избећи коришћење специфичних страних стручних израза и назива. У том смислу корИШћена терминологија одражава затечено стање у овој области код нас. Где је то било сврсисходно и могуће коришћени су термини нашег језика, уз навођење одговарајућих израза који се користе у страној литератури. Програми и примери су писани са именима променљивих, процедура и програмским коментарима који се ослањају на речи енглеског језика, јер је то данас већ стандардна пракса уведена због потребе за комуникацијом у широј стручној јавности Ово не би требало да има утицаја на разумљивост решења, с обзиром да су она праћена детаљним објашњењима .. Захваљујемо рецензентима - наставницима ЕТФ-а - Јелици Протић и Драгану Милићеву и колеги Милошу Глигорићу на сугестијама којима су помогли да се текст књиге поправи и допуни пре издавања. У Београду, фебруара 2008. године Садржај Увод, 1 Програмирање помоћу дељен их променљивих, 7 Семафори, 8 Проблем критичне секције, 10 Произвођач и потрошач: условна синхронизација процеса, 12 Произвођачи и потрошачи: комуникација помоћу кружног бафера, 15 Филозофи за ручком, 30 Читаоци и писци, 45 Недељиво емитовање, 53 Људождери за ручком, 60 Медвед и пчеле, 63 Одгајање птића, 65 Брига о деци, 68 Вожња тобоганом, 72 Изградња молекула воде, 74 Проблем преласка реке, 80 Студектска журка, 83 Условни критични региони, 85 Проблем критичнНе секције, 87 Произвођач и потрошвч синхронизација процеса, 89 Мост који има само једну коловозну траку, 92 Филозофи за ручком, 97 Анализа различитих варијанти решења проблема читалаца и писаца, 101 Претрага-уметање-брисање, 105 Дељени рачун, 109 Нервозни пушачи, 113 Проблем избора, 118 Монитори, 121 Улазак у авион, 124 Улазак у школу, 125 Читаоци и писци, 126 Тајмер, 132 Кружни FIFO бафер, 134 Сакупљање гајбица, 135 Прање веша, 137 Филозофи за ручком, 141 Недељива емитовање, 143 Алокација ресурса, 148 Дистрибуирано програмирање, 150 Увод у програмирање прослеђивањем порука, 152 Синхрона, асинхрона и условна комуникација, 153 Јавко емитовање, 155 Откривање топологије, 158 Филозофи за ручком, 160 Вожња тобоганом, 164 Игра живота, 166 Двоелемектни бафер, 169 Комуникација са поузданим везама, 171 Синхроно прослеђивање порука (CSP), 173 Реализација семафора, 177 Реформатирање текста (Conay-ов проблем), 178 Пријем, обрада и слање низа знакова, 179 Потпрограми: Остатак при дељењу, 181 Рекурзија: Факторијел, 182 Epaтocтeново сито, 183 Множење матрица, 185 Филозофи за ручком, 187 Бикарко стабло, 190 Скупови, 195 Израчукавање интеграла, 207 Изградња молекула воде, 209 Читаоци и писци, 211 Дељени рачун, 212 Јавно емитовање (BSP), 215 Стек, 218 Скуп, 219 Филозофи за ручком, 223 Радио такси, 225 Гониометарски систем, 227 Асинхроно прослеђивање порука (CONIC), 229 Бафер разделник, 232 Произвођачи и потрошачи: комуникација помоћу кружног бафера, 233 Промена конфигурације: звезда у прстен, 234 Бидирекциоки прстен типа FDDI, 235 Клијенти и сетвери, 237 Обрада података, 242 Филозофи за ручком, 244 Читаоци и писци, 246 Рандеву (Ada), 248 Селективна наредба, 253 Тimeout опција код селективне наредбе, 255 Реализација рандевуа помоћу примитива за слање и пријем порука, 256 Једноелементни бафер _ проблем коректног завршетка процеса, 259 Монитор, 261 Кружни FIFO бафер, 266 Произвођачи и потрошачи: комукикација помоћу кружног бафера, 268 Читаоци и писци, 271 Филозофи за ручком, 274 Нервозни пушачи, 276 Виртуелни простори, 280 Простор торки (С.Lindа), 281 Филозофи за ручком, 283 Клијенти и сервери _ обрада захтева по FIFO принципу (случај са једним cepвepoм), 284 Клијенти и сервери - обрада захтева по FIFO принципу (случај са више сервера), 286 Клијенти и сервери - селекција сервера по round robin редоследу, 288 Нервозни пушачи, 291 Читаоци и писци, 295 Проблем избора, 297 Проблем лифтова, 298 Заједнички тоалет, 301 Проблем пијаних филозофа, зоз Израчунавање интеграла, 305 Проблем тела у гравитационом пољу, 307 Програмске нити, 311 Java, 313 Семафор, 315 Произвођач и потрошач: условна синхронизација процеса, 316 Произвођач и потрошач, 320 Филозофи за ручком, 322 Мост који има само једну коловозну траку, 327 Читаоци и писци, 333 Берберин који спава, 339 Вожња тобоганом, 342 Вожње аутобусом, 345 Брига о деци, 348 Јавни тоалет, 351 Деда Мраз, 355 Мрежно програмирање, 361 Java - Net, 362 Ћаскање, 365 Клијент сервер, 368 Java - RMI, З83 Дељени рачун, 387 Игра живота, 391 Литература, 395 Наслов: Конкурентно и дистрибуирано програмирање Издавач: Akademska misao Страна: 396 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 18x25.5 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7466-318-9

Komplet, Mediteranski brevijar + Kruh naš Mediteranski brevijar GENIJALNA, NEPREDVIDIVA I BLISTAVA KNJIGA! Claudio Magris „Mediteranski brevijar“ je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza. „Svaka rečenica ‘Mediteranskoga brevijara’ neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.“ Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) „Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća… U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.“ Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) „Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom… Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?“ Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) „Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost… U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam… Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.“ Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.) Kruh naš Priče o kruhu, hljepčićima, kiflama, žemljama, paninima… iz pera jednog od vodećih hrvatskih intelektualaca današnjice Slijedeći svoj specifičan stil iz "Mediteranskog brevijara", Predrag Matvejević u svojoj najnovijoj knjizi, "Kruh naš", nastupa eruditski i akribično, objektivistički superiorno i subjektivistički tanahno, reklo bi se kao da znalački peče ne samo hljeb nego i brojne hljepčiće, žemlje, kifle i panine. Šest tisuća godina povijesti Matvejević ne prepričava kronološki, već prati događaje, običaje, istražuje etimološko porijeklo i etnološke fenomene, a sve kombinira s osobnim iskustvom i toplim intimističkim reminiscencijama. Knjiga "Kruh naš" nije samo put kroz vrijeme nego je i put kroz civilizacije. U nas je veoma malo sličnih knjiga, radova koji sveobuhvatno obrađuju svoju temu, a pandani mogu biti samo rijetki primjeri kao što je Nikola Visković sa svojom knjigom o stablima ili Viktor Žmegač s knjigom o njemačkoj kulturi od Bacha do Bauhausa. Na svojoj knjizi o kruhu Matvejević je radio nekoliko desetljeća. Knjige kao što je Matvejevićeva oplemenjuju nacionalnu kulturu i zauvijek ostaju kao kapitalna kulturološka djela. Matvejevićev pristup na ravnopravnu razinu postavlja potpuno raznorodne pojave jer sve što je u vezi s kruhom jednako je relevantno – i podjela kršćana oko toga hoće li u hostiju stavljati kvas i teške i bolne romske uzrečice o hljebu (u njih često istodobno i gladi). Nije li, uostalom, najčešća molitva, ponekad i vapaj – "Kruh naš svagdanji daj nam danas“ – jer riječi "glib“ (kao blato, ali i zemlja), globus (kao zemaljska kugla) i hljeb istog su porijekla. "Kruh naš" svagdanji i vječni, svjetovni i sveti, predmet je nove knjige Predraga Matvejevića. Ona je naviještena već u njegovu "Mediteranskom brevijaru", prevedenu na više od dvadeset jezika, i "Drugoj Veneciji", u kojoj je cijelo poglavlje posvećeno "mletačkom kruhu" (ta je knjiga dobila evropsku nagradu "Strega" u Rimu). Prošlost i povijest, mit i vjera, osobnost i društvenost obilježeni su kruhom, njegovom prisutnošću ili nedostatkom. Različiti pristupi suočavaju nas u ovoj knjizi s temama antropološkim ("kruh i tijelo"), teološkim ("kruh i vjera"), socijalnim ("kruh i glad"), filološkim ("sjeme i podrijetlo"), likovnim ("slika i priviđenje"). Dugotrajno autorovo istraživanje i zaokupljenost kruhom, povezano s plovidbama Mediteranom i putovanjima po svijetu, s osobnim iskustvima i opsežnom bibliografijom, tražilo je odgovarajuću formu eseja i putopisa, kakva se očitovala u nekim od prethodnih Matvejevićevih radova. Prikaži više

Mediteranski brevijar "Genijalna, nepredvidiva i blistava knjiga!" Claudio Magris „Mediteranski brevijar“ je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza. „Svaka rečenica ‘Mediteranskoga brevijara’ neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.“ Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) „Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća… U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.“ Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) „Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom… Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?“ Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) „Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost… U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam… Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.“ Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.) Kruh naš Priče o kruhu, hljepčićima, kiflama, žemljama, paninima… iz pera jednog od vodećih hrvatskih intelektualaca današnjice Slijedeći svoj specifičan stil iz "Mediteranskog brevijara", Predrag Matvejević u svojoj najnovijoj knjizi, "Kruh naš", nastupa eruditski i akribično, objektivistički superiorno i subjektivistički tanahno, reklo bi se kao da znalački peče ne samo hljeb nego i brojne hljepčiće, žemlje, kifle i panine. Šest tisuća godina povijesti Matvejević ne prepričava kronološki, već prati događaje, običaje, istražuje etimološko porijeklo i etnološke fenomene, a sve kombinira s osobnim iskustvom i toplim intimističkim reminiscencijama. Knjiga "Kruh naš" nije samo put kroz vrijeme nego je i put kroz civilizacije. U nas je veoma malo sličnih knjiga, radova koji sveobuhvatno obrađuju svoju temu, a pandani mogu biti samo rijetki primjeri kao što je Nikola Visković sa svojom knjigom o stablima ili Viktor Žmegač s knjigom o njemačkoj kulturi od Bacha do Bauhausa. Na svojoj knjizi o kruhu Matvejević je radio nekoliko desetljeća. Knjige kao što je Matvejevićeva oplemenjuju nacionalnu kulturu i zauvijek ostaju kao kapitalna kulturološka djela. Matvejevićev pristup na ravnopravnu razinu postavlja potpuno raznorodne pojave jer sve što je u vezi s kruhom jednako je relevantno – i podjela kršćana oko toga hoće li u hostiju stavljati kvas i teške i bolne romske uzrečice o hljebu (u njih često istodobno i gladi). Nije li, uostalom, najčešća molitva, ponekad i vapaj – "Kruh naš svagdanji daj nam danas“ – jer riječi "glib“ (kao blato, ali i zemlja), globus (kao zemaljska kugla) i hljeb istog su porijekla. "Kruh naš" svagdanji i vječni, svjetovni i sveti, predmet je nove knjige Predraga Matvejevića. Ona je naviještena već u njegovu "Mediteranskom brevijaru", prevedenu na više od dvadeset jezika, i "Drugoj Veneciji", u kojoj je cijelo poglavlje posvećeno "mletačkom kruhu" (ta je knjiga dobila evropsku nagradu "Strega" u Rimu). Prošlost i povijest, mit i vjera, osobnost i društvenost obilježeni su kruhom, njegovom prisutnošću ili nedostatkom. Različiti pristupi suočavaju nas u ovoj knjizi s temama antropološkim ("kruh i tijelo"), teološkim ("kruh i vjera"), socijalnim ("kruh i glad"), filološkim ("sjeme i podrijetlo"), likovnim ("slika i priviđenje"). Dugotrajno autorovo istraživanje i zaokupljenost kruhom, povezano s plovidbama Mediteranom i putovanjima po svijetu, s osobnim iskustvima i opsežnom bibliografijom, tražilo je odgovarajuću formu eseja i putopisa, kakva se očitovala u nekim od prethodnih Matvejevićevih radova. Naslov: Komplet: Mediteranski brevijar + Kruh naš Izdavač: Feel green books I VBZ Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 15,5x23,5 cm ISBN: 978-953-201-728-1

Николај Фомич Красносељцев СВЕШТЕНОДЕЈСТВО СТРАШНОГ СУДА У МЕСОПУСНУ НЕДЕЉУ Из књиге „Путевима богослужбеног хода Православне Цркве кроз историју“, коју је Епархија шумадијска објавила у оквиру заједничког пројекта са Канцеларијом за сарадњу са верским заједницама и црквама Владе Србије Најупечатљивију карактерну црту патријаршијског и уопште архијерејског служења у XVII веку представљало је савршавање такозваних ,,[свештено] дејстава“, односно богослужбених последовања која су очигледно изображавала поједине чињенице из библијске историје, а које су се црквено оприсутњавале током различитих периода црквене године. То су: ,,[Свештено]дејство пећи“, које се савршавало пред Рождеством Христовим у Недељу светих отаца или Недељу праотаца и изображавало је чудесно избављење тројице јеврејских младића из ужарене пећи; ,,[Свештено]дејство у Цветну недељу“, очигледно изображавајући улазак Господњи у Јерусалим на магарету; ,,[Свештено]дејство Cтрашног суда“, које се савршавало у Месопусну недељу, а које је изображавало проповед Господа Исуса Христа о Страшном суду, који ће наступити Његовим Другим доласком. У књизи оца Никољског је веома пажљиво сабран сав, до сада познати, материјал који се односи на историју тих свештенодејстава, при чему је предочен и сам њихов текст, једним делом на основу староштампаног, изузетно ретког издања из XVII века, а другим делом на основу рукописа. Са особитом детаљношћу су истражена прва два свештенодејства. Сходно њиховом пореклу, оба потичу из Грчке, али са различитих места: прво, то јест свештенодејство пећи, настало је у Константинопољској Цркви, где је оно, на основу сведочења Симеона Солунског1, савршавано још у XIV веку, а друго, што ће рећи свештенодејство у Цветну недељу је устројено у Јерусалимској Цркви2. Када су тачно ова свештенодејства ушла у руску богослужбену праксу није сасвим познато, али вероватно не касније од прве половине XVI века. Први извештај о њиховом савршавању у Русији односи се на 1548. годину и сачуван је у књигама расхода новгородског архијерејског дома. Осим Новгорода, та свештенодејства су савршавана у Москви и у неким другим градовима, где су постојале митрополитанске или архиепископске катедре, али не и у свим и не увек. Поврх свега, она су била савршавана са нарочитом торжественошћу и прецизношћу управо у Москви у XVII веку. ,,Свештенодејство пећи“ је било најмање распрострањено у односу на друге. На основу његовог штампаног чина опажа се да је оно могло бити савршавано у свим градовима где је био патријарх, или мирополит, или архиепископ, али је према историјским документима могуће закључити да је, осим у Новгороду и Москви, савршавано још само у Вологду. Уопште узевши, поменуто свештенодејство није било нарочито популарно у Русији, те стога и његов животни век у руској богослужбеној пракси, у поређењу са остала два свештенодејства, није био тако дуг. На основу мишљења оца Никољског, његово савршавање је код нас било прекинуто крајем друге половине XVII века, без познатог разлога. Последњи пут је било савршено у Вологду 1643. године. Насупрот томе, географски распрострањеније и историјски дуже је код нас практиковано ,,[свештено] дејство у Цветну недељу“. Оно је могло бити савршавано искључиво од стране патријараха, или са њиховим допуштењем и од стране других архијереја. Ово свештенодејство је у XVII веку, осим Москве, савршавано и у Новгороду, Казању, Астрахану, Тобољску, Рјазању и Ростову. Године 1678. је, за време патријарха Јоакима, нађено за сходно да се укине његово практиковање у провинцијским градовима и ради тога је издат посебан саборски акт3. Међутим, ускоро је и у престоници савршавање овог свештенодејства наишло на сметње. Последњи пут је остварено у Москви 1696. године. За претпоставити је да је ,,[свештено]дејство страшног суда“ у Месопусну недељу требало бити најраспрострањеније, пошто су га могли савршавати не само патријарси, митрополити и архиепископи, већ и епископи, и због тога што је оно имало у већој мери црквени и општеизграђујући карактер. Вероватно је у стварности и било тако. У Соловецкој библиотеци постоји препис општег архијерејског Чиновника с краја XVII века4, који излаже карактеристике архијерејског служења из месецослова и триода. У изложењу поретка службе из триода стављен је и поредак свештенодејства Страшног суда. На основу тога је очигледно да се крајем XVII века наведено свештенодејство сматрало општеархијерејском службом. Но ипак, историјска документа говоре о његовом практиковању искључиво у Москви, Новгороду, Вологду и Холмогору. Према својој структури ,,[свештено]дејство Страшног суда“ имало је много тога заједничког са чином новолетства. Као и у случају чина нове године, ово последовање се тешко може назвати свештенодејством, савршавано у Москви 1627. године6, а сходно горепоменутом Чиновнику града Архангелска могуће је константовати, са друге стране, да је оно савршавано и у Холмогору током првих 20 година XVIII века. У књизи оца Никољског је прештампан московски староштампани текст свештенодејства Страшног суда из XVII века, и наново штампан рукописни новгородски из XVII века, из Устава новгородске Саборне цркве Свете Софије. Ми ћемо приложити овом приликом још две нове варијанте на основу рукописа Соловецке библиотеке. [Свештено]дејство Страшног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке из XVIII века (општи архијерејски Чиновник с краја XVII века) No 470 (Опис 407), листови 177 (са друге стране) – 178. У месопусну недељу, чин страшног суда овако бива. Када архијереј дође у саборну цркву, бива вход по поретку. Потом се облачи на [предвиђеном] месту, и обукавши се, иде у олтар...7 двојица ђакона [носе] два јеванђеља, а сам [архијереј] узима крст у десну руку, а у леву жезал, и иде не бивајући држан ни од кога, док ипођакони дубоким гласом поју: На многа лета, три пута. И дошавши на место, осењује крстом све четири стране. Тада протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог наш. И појци поју стихире, а власти [свештенство] се поклањају архијереју по чину. Потом архијереј кади свете иконе и власти [свештенство] и све који предстоје. Тада читају паримије, и током паримија протопоп, пак, и кључар, поклонивши се архијереју, освећују воду. После апостола прилази протођакон са тројицом ђакона, држећи јеванђеље. И протођакон са двојицом ђакона се поклања архијереју и одлазе. Протођакон стаје окренут на западну страну насупрот архијереју, први ђакон лицем према југу, други према северу, а трећи држи јеванђеље из којег треба да чита архијереј. Тада архијереј говори: Премудрост, усправно стојмо, протођакон и ђакони исто то; архијереј: Мир свима; појци: И духу твоме; архијереј: читање светог јеванђеља по (име); протођакон и ђакони исто; појци: Слава теби Господе, слава теби. Затим архијереј: Пазимо; протођакон такође: Пазимо; и јеванђеље бива читано са три станке. Када, пак, архијереј возгласи крај јеванђеља, тада ипођакони дубљим гласом поју: На многа лета, ставши насупрот архијереја. Тада јеванђеље [читају] протођакон и ђакони. Потом архијереј, омивши руке, погружава крст, а протођакон говори јектенију. Затим архијереј, узишавши на место, осењују крстом све четири стране, и бива отпуст са крстом. Потом благосиља крстом власт [свештенство] и кропи светом водом. Затим иде у саборну цркву, бивајући придржаван од двојице у буквалном смислу те речи. То је, заправо, било молебно појање, које се савршавало већим делом изван храма на посебно припремљеном месту и које се састојало од крсног хода до ,,одређеног“ места, појања појединих стихира предвиђених за Месопусну недељу, читања паримија, апостола и јеванђеља, јектеније Помилуј ме Боже и осењивања крстом. Понекад се свему томе, као и у чину новолетства, присаједињавало водоосвећење и с њим повезано омивање икона. Водоосвећење се вршило за време читања паримија, а омивање икона после јеванђеља. Главно место у чину је припадало читању јеванђеља, које је представљало суштински циљ целокупног чинопоследовања. Јеванђеље је читано по станкама од стране епископа и протођакона, а понекад, и поврх тога, са још двојицом ђакона на све четири стране. Историјски пут свештенодејства Страшног суда је замршенији од историјског развоја других, горепоменутих свештенодејстава. Оно је несумњиво директно повезано са грчким литијама или народним молебанима, савршаваним на трговима. Међутим, није познато, да ли су Грци заиста једну такву литију савршавали у Месопусну недељу. Када се ово свештенодејство појавило и колико се одржало у руској богослужбеној пракси такође није прецизно утврђено. Отац Никољски одређује тај период, на основу познатих докумената, почев од 1633. године па до краја XVII века5, али то није тачно. Из штампаног ,,сказанiя дѣйственныхъ чиновъ... церкве Успенiя“ у издању Древней россiйской вивлioɵикѣ, може ce запазити да је то свештенодејство ђакона, и ушавши кропи цркву светом водом на четири стране и служи литургију. [Свештено]дејство Cтрашног суда На основу рукописа Соловецке библиотеке (Чиновник града Архангелска) No 1181 (Опис 789), листови 60-62, из XVIII века. У месопусну недељу, по 9. песми, благовести се великим [звоном] због [свештено]дејства. У саборној цркви се благовести непрестано од друге половине првога часа дана. Тада градски свештеници савршавају литургију и одслуживши долазе са светим иконама у саборну цркву. Дочек и звоњење [бивају] по обичају. Исто се благовести са великим звоном приликом архијерејевог доласка у саборну цркву, са дочеком и звоњењем у сва [звона]. Дошавши, [архијереј] савршава вход и одевање по поретку и, ушавши у олтар, кади свету трпезу 3 пута спреда. Кључар до архијерејевог доласка поставља на припремљеном месту, где ће се дејство савршити, икону страшног суда и велики крст, пет налоња, на која, за време облачења архијереја, свештеници износе и полажу [између осталог] и два јеванђеља. Архијереј, пак, предавши кадионицу, даје два јеванђеља двојици ђакона која иду поред њега, док архијереј сам, узевши крст, излази кроз царска врата, и узима жезал у леву руку. Претходе му протођакон и ризоносни [ђакон] са кадионицама, ђакони са рипидама, док остали јереји иду испред са светим запрестолним иконама, те тако излазе из цркве кроз западна [врата], док се звони у сва [звона] и појцу поју: На многа лета велико, а пред архијерејем иду два ипођакона са свећама у ручним чирацима. Дошавши архијереј на [уготовљено] место, осењује крстом четири стране. И примивши кључар крст на послужавник [дискос], поставља га на средишњи налоњ. И затим, поклонивши се архијереју, протођакон започиње: Благослови владико. Архијереј: Благословен Бог. Звоњење престаје. Kанонарх говори: Царе небески, и после Ходите поју се стихире 6. гласа кијевског напева. За то време се архијереју поклањају са обе стране по двојица [свештенослужитеља]. Тада кади архијереј крст на налоњу и јеванђеље и свете иконе, војводу и сав свештенички чин, и сав народ. По овоме [се читају] паримије, за време којих архијереј седи. Затим протођакон говори прокимен и чита апостол месопусне недеље. Протођакон кади. [Појци] поју Алилуја као и на литургији. После кађења, ђакони се поклањају архијереју, примају јеванђеља, прилазе архијереју и узимају благослов, те одлазе на припремљено место. Протођакон, пак, [окреће се] од истока према западу, други ђакон од југа према северу, трећи ђакон од севера према југу. Први почиње да чита архијереј: Премудрост, усправно стојмо. Одмах после њега ђакони један за другим. И чита архијереј јеванђеље по Матеју, зачало 106. са пет станки, и док прве три целине понављају сви ђакони, последње две понавља после архијереја само протођакон. Након архијерејевог последњег произношења [јеванђељског текста], ипођакони поју: На многа лета демественим [древним] напевом. По читању, ђакони прилазе архијереју и пошто светитељ целива јеванђеља, полажу их на налоње. Протођакон, примивши кадионицу, говори јектенију пред иконом страшног суда: Помилуј нас Боже, За благочестивијег цара, За патријархе и архиепископе, За царицу, царевиће и царске принцезе, За војску, и опет: Да очуван буде царски [престони] град. Архијереј говори: Услиши нас Боже, и осењује крстом по поретку. Затим: Премудрост и отпуст. Тада по поретку одлазе у саборну цркву, те отпушта архијереј парохијске свештенике са светим иконама у њихове [цркве], па затим служи литургију. Потом се уреди да се [на следећи начин свештено] дејство савршава у саборној цркви. Од године 709. и после, благовест бијаше у саборној цркви од друге половине првога часа дана, па све до 2. часа. Почетком, пак, 3. часа благовешћало се великим [звоном] непрекидно до доласка архијереја. Долазак беjaше праћен поворком и звоњењем, и по поретку [бише савршени] вход и одевање, и служење литургије. А када бива хладно зимско време, онда у саборној цркви чредни [свештеник] служи рану [службу]. Архијереј долази у апостолску цркву и служи литургију. Парохијски свештеници на литургију долазе са светим иконама, и приликом дочека, звони се по поретку. После Достојно благовести се великим [звоном], и након заамвоне молитве иде се ради [свештено]дејства у саборну цркву по горенаписаном поретку, с тим што архијереј носи крст на глави. По окончању [свештено]дејства, опет одлазе у апостолску цркву, те поју Нека је [благословено] име, и после псалма, поучава архијереј народ о страшном суду. Потом отпуст литургије. [Напослетку] испраћају архијереја са поворком, светим иконама и звоњењем. Године 715. [свештено]дејство су савршавали у саборној [цркви] после отпуста литургије. Године 720. [свештено]дејство је савршавано по отпусту литургије. [Kрсни] ход [je започeт] из саборне цркве кроз северна врата ка апостолској цркви и [био настављен] кроз западна врата [aпостолске цркве], [са поновним уласком] у саборну [цркву], по узору на чин јутрења на [празник] светлог Христовог Васкрсења. Управо на овај начин је по литургији у недељу Другог Христовог доласка [Месопусну недељу] одслужен чин [Страшног суда]. Са руског и црквенословенског превео Милош Пуача Наслов: Путевима богослужбеног хода Православне цркве кроз историју Издавач: Каленић Страна: 143 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-84183-91-2

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić

Reč prevodioca: Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760-ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, Benjamin Franklin (1706-1790), državnik, diplomat i znanstvenik, svakako je jedan od najslavnijih i najpoznatijih Amerikanaca 18. stoljeća. Slojevita je osoba koju mnogi veličaju kao svojevrsnog gurua napretka, dok ga drugi optužuju da je svojom »protestantskom etikom« utro put nekim manje privlačnim aspektima modernog kapitalizma. Političke su mu zasluge nesporne: glavni je izaslanik 13 američkih kolonija u pregovorima s engleskim dvorom oko samouprave (1760 -ih), suautor Deklaracije o neovisnosti, s Francuskom je dogovorio financijsku i vojnu pomoć američkom ratu za oslobođenje, glavni je pregovarač u engleskom povlačenju i jedan od tvoraca američkog Ustava, koji je i danas, nakon više od dvjesta godina, temeljni američki zakonski akt. Osim političkog, možda mu je još važnije široko društveno djelovanje. Bio je osnivač i dugogodišnji šef američke poštanske službe, a osobito su ga zanimali razni oblici ciljanog djelovanja ljudske zajednice, pa je smislio, inicirao i organizirao funkcioniranje nekih važnih institucija: vatrogasne službe, posudbene knjižnice, osiguravajućeg društva, pučkog sveučilišta i javne bolnice. Premda su ga neki »elitni« znanstvenici držali znanstvenim amaterom bez formalnog obrazovanja, i znanstveno-izumiteljska mu je karijera impresivna: osim već notornog gromobrana (to mu je danas gotovo zaštitni znak – »brend«), konstruirao je i prvi »šparet« (tzv. Franklinovu ekonomičnu peć), bifokalne naočale, bavio se elektricitetom (utvrdio + i – naboje, objasnio činjenicu uzemljenja), teorijom svjetlosti, smislio brojne inovacije u navigaciji i plovidbi... Bio je član tada najuglednijih svjetskih znanstvenih društava i akademija i jedan od prominentnijih slobodnih zidara svoga vremena. Pa ipak, najdraži način na koji bi samoga sebe mogao predstaviti bio je: »Benjamin Franklin, tiskar.« Bio je izvrstan slagar i tiskar, od rane mladosti poznat i uvažavan po osobitom tiskarskom umijeću, ali i kao vlasnik brojnih tiskara diljem Amerike, na Jamajci i Antigvi, a u poznoj dobi i u Francuskoj. Bio je i nakladnik: vlasnik i urednik utjecajnih novina The Pennsylvania Gazette (1729--65), autor i izdavač popularnog i visokotiražnog godišnjaka Poor Richard’s Almanack (1732-57), a objavio je i brojne knjige američkih, engleskih, francuskih i njemačkih autora. U njegovu autorskom, bogatom spisateljskom opusu ističu se brojni manji ili veći radovi, knjižice i brošure s političkim, gospodarskim (novčarskim), društvenim i religijskim temama, a bio je osobito poznat (pod jakim utjecajem Swifta) po političko-satiričkim travestijama i »patkama« o aktualnim zbivanjima. Balzac je napisao da je »Franklin izumio gromobran, političku ’patku’ (le canard) i republiku«. S književnim je pretenzijama napisao Autobiografiju (1771-88), po mnogima jedno od najboljih djela te vrste. Godinama je radio na djelu Umijeće kreposti (Art of Virtue); nije ga dovršio, a rukopis nije objavljen. »Prigodna ili periodična publikacija s prilozima različitih sadržaja« – almanah (ili, ponekad, godišnjak) javlja se u 13. st. kao svojevrsni kalendarski i astronomski priručnik koji se s vremenom (nakon 16. i 17. st.) pretvara u omiljeno pučko štivo, osobito u Engleskoj i Njemačkoj. Kasnije, tek početkom 19. st., almanasi će se pojaviti i u Hrvatskoj (najpoznatiji i najdugovječniji je »Danica«), kao godišnjaci, kalendari i zbornici poučnih, uglavnom gospodarsko-ratarskih članaka, životopisa, poslovica i zagonetaka, uz pokoji književni prilog. Često su znali biti jedino svjetovno štivo koje bi se u obitelji čitalo tijekom godine, pa su sastavljači almanaha morali biti i prosvjetitelji i moralizatori i zabavljači. A ukoliko su još bili i promućurni kao Franklin, mogli su na tome i dobro zaraditi. Ovako se on sâm u svojoj Autobiografiji nakratko osvrće na Almanah: »Godine 1732. objavio sam svoj almanah, pod imenom Richard Saunders; nastavio sam ga izdavati idućih dvadeset i pet godina pod popularnim nazivom Poor Richard’s Almanack. Trudio sam se da bude i zabavan i koristan, pa sam u skladu s takvom nakanom na njemu i prilično zarađivao, prodavajući godišnje gotovo deset tisuća primjeraka. Uočivši da ga mnogi čitaju i da gotovo ni jedna zajednica u provinciji nije bila bez njega, upotrijebio sam ga kao prikladno sredstvo širenja naputaka među običnim ljudima koji gotovo da i nisu kupovali drugih knjiga; stoga sam sve male praznine između pojedinih dana u kalendaru punio poslovičnim rečenicama, uglavnom onima koje su ucjepljivale radišnost i umjerenost kao putove do stjecanja imetka i očuvanja vrlina; čovjeku u nevolji mnogo je teže biti uvijek pošten, kao što će – da se izrazim jednom od tih poslovica – prazna vreća teško stajati uspravno. Te sam poslovice, koje sadrže mudrost mnogih vjekova i naroda, prikupio i od njih oblikovao povezano izdanje pridodano Almanahu iz 1757., kao obraćanje staroga mudraca narodu koji se okupio na dražbi. Svi ti rasuti naputci, skupljeni sada u žiži, mogli su izazvati veću pozornost. To je štivo masovno prihvaćeno i pretiskano u svim novinama cijeloga kontinenta. Naveliko je doštampavano u Britaniji i držano po kućama; na francuskome su objavljena dva prijevoda, ponajviše ga je kupovalo svećenstvo i plemstvo, da bi ga besplatno dijelilo siromašnim župljanima i zakupcima. Što se tiče Pennsylvanije, budući da se taj uradak zalagao protiv nepotrebnog trošenja na strane drangulije, neki drže da je donekle utjecao na porast količine novca, što se dalo zamijetiti u nekoliko godina nakon njegova objavljivanja.« Današnjem čitatelju će se brojne izreke iz Almanaha učiniti poznatima i prepoznatljivima, jer su već dugi niz godina općeprihvaćene kao »narodne mudrosti« u zapadnom mudroslovnom i moralističkom kanonu. Postale su već gotovo opće dobro, poput bezvremenskih narodnih poslovica. Jednostavno, one su tu kao nešto što postoji samo po sebi. Isto tako, ljudi se iznenade saznavši da je trebalo »izumljivati« vatrogasce ili »šparet«, jer drže da je i to nastalo samo od sebe, kao posljedica općeg zdravog razuma. Ali nije: i to je usustavio, organizirao i potom promicao pronicavi praktičar Ben Franklin, sa završenom pučkom školom. I premda iz promišljanja ubogog Richarda izbija svakidašnja pamet i pučka oštroumnost, ali često i uskogrudna, filistarska lukavost, u Franklinovim političkim i društvenim spisima (i djelovanju) nema ni traga toj uskoj sitnosti koju sugeriraju Richardovi životni recepti. Nije bio zagovaratelj ni samo svoje države (Pennsylvanije), ni nešto šire regije, nego je (mnogo prije rata za nezavisnost) želio američku uniju u cjelini. Zamijetio je važnost demografije i zahtijevao da se regulira davanje zemlje. Dva je desetljeća proveo u Londonu i Parizu u delikatnim diplomatskim misijama, nastojeći Francusku vezati uz Ameriku kako bi se ova lakše otrgla teškog engleskog kolonijalnog stiska. U Europi (osobito u Parizu), obožavali su ga kao utjelovljenje prosvjetiteljstva, a krznena kapa koju je često znao nositi davala mu je aureolu »plemenitog divljaka«. Što se tiče mudrih naputaka iz Almanaha, njih nije samo »sabrao« na jednom mjestu, već je po njima i živio. Bio je od »dobrog materijala« (i roditelji su umrli u poznoj dobi), živio je umjereno (više u piću nego u jelu), bio oduševljeni plivač, »vjernik« hladnog, svježeg zraka (predano je propovijedao »evanđelje provjetravanja«). Šarmantni kozer, lagano sarkastičan, često se koristio anegdotama kao argumentom. Imao je dvoje nezakonite djece (prije braka), zatim brak s marljivom i štedljivom, ali prilično dosadnom Deborah Reed, nepismenom i odlučno nezainteresiranom za znanost i književnost. Premda često optuživan da u svojim umotvorinama i osobito pjesmicama iznosi neskrivene mizogine stavove, Franklin se vrlo rado prepuštao ženskom društvu, pa je u svojem 16 -godišnjem udovačkom stanju održavao veze s nekoliko žena, a posljednje mu je godine – na zgražanje puritanaca – uljepšala mlada Mme Brillon, koja ga je »učila i ispravljala« francuski i prevela na katoličanstvo. Potjecao je iz tvrde protestantske (puritanske) obitelji. Nakon 20. godine prestao je odlaziti u crkvu i živio kao umjereni vjernik s geslom 13. vrline: »Ugledaj se na Isusa i Sokrata.« I u svakodnevici se držao tih svojih 13 vrlina (vidi ih na str. 106-107), pa je uza se uvijek imao notes (zvao ga je art of virtue), u koji je, poput nekog trgovca, upisivao tjedno, mjesečno i godišnje pridržavanje i brojčano ispunjavanje pojedinih vrlina. Uvjeren da je Bog izvor mudrosti, držao je da mu se u postizanju vrlina valja uporno obraćati, pa je smislio i vlastitu, svakodnevnu molitvu: »O moćna Dobroto! Darežljivi Oče! Milosrdni Savjetniče! Potakni u meni mudrost koja će mi otkriti najistinskije dobitke. Učvrsti mi odlučnost da obavim ono što ta mudrost zahtijeva. Prihvati moje najiskrenije usluge i svim Tvojim drugim plodovima, kao tek malu zahvalu kojom sam kadar uzvratiti Tvoje neprekidne milosti koje mi pružaš.« Bez sumnje, Benjamin Franklin bio je sklon pretjeranoj introspekciji, a njegovo se veliko zanimanje za podučavanje drugih iskazuje upravo i u maksimama ubogog Richarda. Često isuviše utilitarne, bile su itekako uspješne u kreiranju tradicionalističke američke, a potom i zapadnjačke »moralije«.

Опис Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом “рајина богомољца”, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: “Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне”. Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села. Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму: “Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете” Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима. Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић – Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали , исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове “недјеља Светог оца Василија”. Ово особито бива пред његов празник Васиљевдан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија , и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богародице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника. Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења – ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштеђене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћју Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-7. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи. Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког, а у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо, окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде. У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру. Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије. Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: “Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву- Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме, по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један, мени непознат човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: “Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија”. После ових речи ја се пре-нем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти”. Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах и удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њихова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију. Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога – на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао. Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. “Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, као и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после тридесет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију”. У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева, те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. – “Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког”. Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић. Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. – “Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да нећу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав”, заврши Божидар Челебић. Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са ообом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: – “Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина”. Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење. са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: “Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи, да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: “Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?” Затим ми рече: “Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!” Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: “Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом”. – Одлазећи из Острога Н- Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: “Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла”. 6. маја 1964. године, муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко, доведоше тешко болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву, у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала: “Нећу тамо да улазим”. То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: “Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли”. То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели. Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. – “Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да се омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: “Заразна болест”. На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце. Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла”. Домаћица из Бара Р. 3. исприча: “У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог, гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у Доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање. Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту Светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење. Сваке године, уочи Лучиндана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица. Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: “Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија”. Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: “У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920- године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити. У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком. баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сиђем у Доњи манастир и овдје ми – показа руком на цркву, – сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог.- Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четри мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој намлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сиђем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме. Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове мо-литве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако неирекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању” – заврши истиниту повјест о себи чика Петар. – А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру, кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. “Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе. Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји”. Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу. Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудртворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин! Извор: Радио Светигора

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.