Kuhinja masiv stilska rustik ( 260cm i imam donje frontove 4 komada) 299e Može i pojedinačna prodaja . Korpusi 6 kom: 80x59, 40x59, 61x59, 27x59, 50x45,5 (aspirator), Frontovi : 40x59 - 7 komada, 30x59 2 kom, 27x59, 46x49 , 80 x 13 i 40x13 za dve fioke Donji deo standardne visine a širine 30 sa jednom fiokom 30x13 i vratima 30x59- - Stilska Komoda hrast polica se izvlači 146 x 80 x 44 80e - Stilska vitrina komoda hrast puno drvo masiv 230 x 90cm 119e Samo donji deo 180x90cm 99e. Gornji deo masiv regala Š 90 V 52 Da 48 cm Vrata 40 x 38,5 29e - Polica mesing 99e - Sto mesing mermar 80cm prečnik 299e - Sto mesing mermar 60cm prečnik 199e - Barokni sto mesing mermer 74 x 44 cm, visina stola 45 cm. 299 e - Barokni sto mesing mermer 96 x 53 cm, visina stola 55 cm. 399 e - Hrast frontovi vrata za ormar 4 kom. 40e dimenzije 2 komada 153 x 43,5 x 28 2 komada 63 x 43,5 x 28 - Fioka 30e hrast - police hrast 10e komad - Stakla za vitrinu - 1 žuta reljefna 96,5x32 20e DESNA - 2 glatka 97x32 12e/kom 2 - kaljena 84x32 15e/kom - Polica bela 150 x 90 x 26 40e - Radni sto 29e - Pvc vrata 240 x 80 sa komarnikom 149e ko nova - TA peći potpuno ispravne TA peć AEG 4 potpuno ispravna 107 x 65 x30 sa metalnim postoljem (servisirana pred sezonu) 79e TA peć MK 2,6kw potpuno ispravna 70 x 60 x 40 sa metalnim postoljem 69e ako kupujete obe 110e ( znači jedna 55e ) - Sto na rasklapanje Disny 50e stolica mala 19e

Kad sam 2012. godine iz ljubavi prema suprugu Saši počela peći kruh s domaćim kvasom, nisam ni pomislila kamo bi me mogla odvesti ta jednostavna fermentirana mješavina brašna i vode. I dogodilo se sljedeće: više od 40 milijuna pregleda na društvenim mrežama, brojne radionice diljem svijeta, međunarodni projekt The Quest for Sourdough, prvi slovenski kvas, moj Rudl, u svjetskoj knjižnici kvasa u Belgiji, četiri izdanja Kvasomanije u Sloveniji, prijevodi na strane jezike te, napokon, i ovaj dugo očekivani nastavak moje prve knjige. Ali kada vas vode predanost, strast, ljubav i želja da pomažete drugima, čini se da sve to dođe samo od sebe. Dosad sam s Rudlom proputovala dvanaestak zemalja i održala stotinjak radionica o pečenju s kvasom za više od 1300 nadahnutih polaznika. Kad vidim njihovu radost, strast i ljubav, znam da sam bliže ostvarenju Sašove i svoje zajedničke misije – potaknuti što više ljudi na pečenje s kvasom kako bismo jeli što bolji kruh! Autorka

Knjiga I- Romansirana biografija Knjiga II - Fotomonografija Sarajevo 2006. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (26 cm), 290 + 232 strane. Knjige su, bukvalno, kao nove. `Indexi - U inat godinama` je biografija grupe Indexi, koju je u septembru 2006. godine objavila izdavačka kuća Quattro Media Sarajevo. Objavljena je u dvije knjige: kao romansirana biografija Indexa i kao fotomonografija. Kroz romansiranu biografiju Indexa, autor Josip Dujmović priča o Indexima i njihovom (našem) dobu iz druge polovine 20. vijeka, kroz scene sa snimanja, tajne o nastanku pjesama, radosne i tužne slike iz života članova grupe. Sve se to od početka do kraja knjige prepliće s ljubavnom pričom koju pripovijeda mlada žena, koja je odnekud iz Dalmacije stigla u Sarajevo, u potrazi za tajnama svoje prošlosti na kojima će graditi budućnost. Njena je strast i sanjana ljubav rođena, pa onda još nadahnuta muzikom koju su Indexi stvarali četrdeset godina. Istoimena fotomonografija na oko 250 stranica sadrži više od 300 fotografija od prvih do posljednjih dana grupe Indexi, među kojima je većina prvi put dostupna javnosti. Posebni prilog fotomonografije su slike članova grupe danas, kao i pregled cjelokupne diskografije Indexa, sa ilustracijama omota svih ploča. Knjiga U inat godinama panoramskog je uvida u najznačajnije periode, obogaćena iskazima aktera i ljudi vezanih za Indexe, istovremeno je koliko pouzdano štivo toliko i sentimentalno putovanje kroz jedno neponovljivo vreme. U Dujmovićevom rukopisu između romantike i analitike ima bezbroj novih činjenica, ali i mnogo detalja koji će poslužiti kao građa za uspostavljanje sveobuhvatnije i tačnije slike ne samo o Sarajevskoj pop školi već i o fenomenu Sarajeva. U 20. vijeku ni jedan grad u kontinentalnoj Evropi, slobodan sam da kažem, nije ponudio više referentnih muzičkih stvaralaca ili nosioca preokreta u tokovima popularne muzike u okviru jezika u kojem je nastajao. Dujmovićev tekst je široko koncipiran autorski napor da se ne zaborave, pre svega, pojave i sadržaji tog sarajevskog kulturnog miljea koji je omogućio Indexe a preko njih i klimu čije su muzičke reperkusije neizbrisive na prostoru jednog, srećom, još neizumrlog sećanja. Neretko je ta prošlost pisana kao marš ka utopijskim momentima ili preturanje laika po arheološkom blagu. Josip Dujmović je, s druge strane, autor posvećene ruke, pamćenja koje voli da bude provereno i selekcije koja nije samo subjektivnog kriterijuma. Suočen sa ogromnim zadatkom da sebe ne obruka, niti umanji značaj teme koju ne samo da otvara već teži da zaokruži, on piše pouzdanošću znalca, istovremeno, ne želeći da izda sopstveno srce. Danas pripadamo brojnim državama ali, još uvek, jednoj nevelikoj u mnogome zajedničkoj kulturi koja mora sebe da preispita upravo ako želi dobro svima koji baštine deo tog nasleđa. Josipov rukopis je doprinos tom procesu koji budi zanimanje ne samo generacija koje pripadaju epohi Indexa već i radoznalaca digitalnog uzrasta, koje muči kako se po njihovim pesmama više ništa ni ne meri, još manje pamti. Za kraj, nešto sasvim lično: Indexi možda nisu bili najbolji sastav Sarajeva. Vjerovatno nisu najpopularniji ansambl. Siguran sam da nisu najtiražnija grupa koju je Grad dao. Nisu bili najveća koncertna atrakcija iz Sarajeva, niti su se ikada bavili onim što se sada zove marketing. Ali, ima li Sarajevo svoju veću i svoju voljeniju i svoju važniju grupu? Knjiga U inat godinama će pomoći da se shvati o čemu to govorim. Petar Peca Popović

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Опис Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом “рајина богомољца”, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: “Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне”. Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села. Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму: “Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете” Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима. Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић – Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали , исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове “недјеља Светог оца Василија”. Ово особито бива пред његов празник Васиљевдан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија , и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богародице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника. Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења – ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштеђене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћју Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-7. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи. Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког, а у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо, окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде. У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру. Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије. Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: “Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву- Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме, по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један, мени непознат човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: “Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија”. После ових речи ја се пре-нем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти”. Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах и удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њихова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију. Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога – на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао. Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. “Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, као и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после тридесет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију”. У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева, те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. – “Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког”. Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић. Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. – “Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да нећу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав”, заврши Божидар Челебић. Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са ообом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: – “Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина”. Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење. са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: “Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи, да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: “Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?” Затим ми рече: “Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!” Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: “Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом”. – Одлазећи из Острога Н- Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: “Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла”. 6. маја 1964. године, муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко, доведоше тешко болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву, у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала: “Нећу тамо да улазим”. То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: “Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли”. То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели. Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. – “Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да се омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: “Заразна болест”. На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце. Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла”. Домаћица из Бара Р. 3. исприча: “У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог, гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у Доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање. Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту Светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење. Сваке године, уочи Лучиндана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица. Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: “Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија”. Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: “У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920- године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити. У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком. баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сиђем у Доњи манастир и овдје ми – показа руком на цркву, – сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог.- Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четри мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој намлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сиђем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме. Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове мо-литве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако неирекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању” – заврши истиниту повјест о себи чика Петар. – А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру, кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. “Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе. Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји”. Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу. Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудртворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин! Извор: Радио Светигора

SPOMENICA proslave tridesetpedogodišnjice ČETNIČKOG POKRETA U JUŽNOJ SRBIJI 1938 Kao na slikama Extra retko Pod terminom četnici (od reči četa, četovanje) do kraja 19. veka su se podrazumevali gerilski borci svrstani u male borbene jedinice — čete. U srpskim pesmama često se za hajduke i uskoke koristi termin četnik. Od kraja 19. veka za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su nastale krajem 19. veka i koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu vezuje se naziv četnik. Paralelno s terminom četnik, do Prvog balkanskog rata figurira i izraz komita kao termin za pripadnika revolucionarnog-četničkog komiteta. Izraz „komita“ je primljen od pripadnika Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i od članova srpske četničke organizacije, dok su se grčki revolucionari-gerilci nazivali andartima.[1] U Drugom svetskom ratu naziv četnici se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca. Poreklo Glavni članak: Komiti Na Balkanu su četničku akciju prvi otpočeli Bugari. Godine 1893, i 1894. u Solunu osnovana je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) s ciljem da oružanom gerilskom rukom obezbedi Bugarskoj prisajedinjenje Makedonije i Trakije. Grčki četnici, andarti, delovali su u spornim slovensko-grčkim oblastima protiv četa bugarskih organizacija od 1902.[2] Srpski četnici ili komite su prvobitno, od 1903. svoje akcije usmeravali na zaštitu Srba u Osmanskom carstvu od terora muslimanskih bandi i četa VMROa. Na početku Balkanskih ratova postojalo je 110 bugarskih (VMRO), 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu. Komitske borbe u Makedoniji Glavni članci: Borba za Makedoniju i Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija Četnici u Makedoniji Od ukidanja Pećke patrijaršije svi pravoslavci su bili podređeni Carigradskoj patrijaršiji koja je zastupala grčke interese, negirajući postojanje drugih nacija pod svojom upravom, što u velikoj meri izaziva revolt balkanskih Slovena, u prvom redu Srba i Bugara. Godine 1872, bugarska crkva dobija samostalnost i počinje sa osnivanjem škola, crkvenih opština i biblioteka. Oni koji nisu hteli da prihvate ova nastojanja, ostajali su pod upravom carigradske patrijaršije. Srbija 1885. godine počinje sa prosvetnom i kulturnom akcijom, u isto vreme tražeći da se postavljaju srpske vladike u krajevima gde su Srbi većina. Tome su se Grci žestoko protivili. Za to vreme, Bugari, pošto su imali nacionalnu crkvu koja je osnivala škole, ostvaruju svoj uticaj, naročito u gradovima. Da bi pojačali svoj uticaj Bugari se odlučuju na oružanu akciju. Počinju da šalju čete u Makedoniju i Staru Srbiju i dižu bunu u oblasti Strume. Pripadnici ovih četa kasnije se nazivaju komitama. Jedna grupa osniva organizaciju VMRO sa ciljem da se izbori za autonomiju Makedonije. Čitavu teritoriju dele na rejone kojima su na čelo postavljali vojvode. Ljudstvo je organizovano po desetinama na taj način da nijedan komita nije znao imena ostalih devet. U početku u ovu organizaciju ulaze i mnogi Srbi čiji je cilj bio oslobođenje od Turske. Kasnije, glavni uticaj u ovoj organizaciji preuzima Vrhovni komitet sastavljen od visokih bugarskih oficira, čiji je cilj bio priključenje Makedonije Bugarskoj. Zbog toga sve više dolazi do sukoba između Srba i Bugara. Bugari sve više pritiskaju Srbe kako bi ih naveli da napuste carigradsku patrijaršiju i priključe se njihovoj crkvi često koristeći ubistva kao metod ubeđivanja. Na udaru su bili naročito sveštenici, učitelji i školski nastojnici. Od 1897. do 1903. godine takve akcije ne daju očekivani uspeh. VMRO je zato želela akciju koja će privući pažnju Evrope i ubrzati ostvarenje ciljeva. Zato na Svetog Iliju 1903. godine dižu ustanak u Kruševu (tzv. Ilindanski ustanak) gde su većinu stanovništva činili Vlasi. Zbog loše organizacije ustanak je propao, a najviše je stradalo lokalno stanovništvo, dok su se čete iz Bugarske povukle. Tada je počeo još veći teror Bugara prema Srbima što je navelo Srbe da se sami organizuju. Srpski komiti u Makedoniji Veleški vojvoda Jovan Babunski Prva srpska četa je formirana u Beogradu 29. maja 1903, imala je 8 četnika, a komandant je bio Ilija Slave, Srbin iz Makedonije. U septembru 1903. godine osnovana je u Beogradu «Srpska revolucionarna organizacija» i njen Centralni odbor. Za predsednika je izabran dr Milorad Gođevac, a za članove Vasa Jovanović, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković, Ljubomir Davidović, Golub Janić i akademik Ljubomir Stojanović.[3] Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafajlović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju. U to vreme, zbog sve većeg nasilja VMRO-a, Srbi u Staroj Srbiji i Makedoniji su se i samostalno organizovali. Micko Krstić u Poreču, Čiča Pavle Mladenović i Jovan Stanojković-Dovezenski u Kumanovskoj kazi osnovali su čete u svojim krajevima i prvi pružili organizovani otpor Bugarima. Četa vojvode Krste Kovačevića 1905. U Skoplju 1905. godine Srbi stvaraju udruženje Srpska odbrana koje je počelo sa organizovanjem četa na terenu, najpre sastavljenih od meštana koji su bili pod uticajem viđenijih ljudi i učitelja, a kasnije su čete formirane i u Srbiji i prebacivane preko granice. Čete su bile različite jačine, a vođa je imao titulu vojvode. Formirana su dva Gorska štaba za teritorije istočno i zapadno od Vardara. U početku je to više bila stvar privatne inicijative, jer zvanično Srbija nije podržavala ovu akciju zbog protivljenja velikih sila. Kasnije, sve jači je bio uticaj srpskih oficira, a od 1905. godine rukovođenje je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova. Do 1907. godine Srbi su stvorili dobru vojnu organizaciju[traži se izvor], čija je najveća aktivnost bila izražena na području Skopskog i Bitoljskog vilajeta. U više borbi četnici su uspeli da potisnu bugarske čete, tako da su ovi zadržali uporišta uglavnom u gradovima, jer tamo zbog prisustva turske vojske nije smelo da bude oružanih sukoba. Ipak, odigralo se i više borbi sa turskom vojskom i naoružanim grupama Albanaca, tako da su srpske čete i pored velikih žrtava[traži se izvor], uspele da stave pod kontrolu veći deo teritorije današnje Makedonije[traži se izvor]. U ovim borbama istaklo se više vojvoda. Među njima najpoznatiji su bili: Micko Krstić, Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vasilije Trbić, Jovan Dolgač, Anđelko Aleksić, Krsta Trgoviški, Ilija Jovanović — Pčinjski, Lazar Kujundžić, Savatije Milošević, Kosta Pećanac, Vanđel Dimitrijević, Todor Krstić-Algunjski, Sreten Rajković-Rudnički, Đorđe Ristić Skopljanče, Vojin Popović — Vuk, Vojislav Tankosić, Cene Marković, Rade Radivojević-Dušan Vardarski, Trenko Rujanović, Zafir Premčević, Josif Mihailović, Pavle Blažarić, Emilio Milutinović, Mihailo Josifović i Boško Virjanac. Krajem 1907. godine došlo je do razmimoilaženja u četničkom pokretu. Jedna grupa je htela da se akcijom rukovodi iz Beograda, a druga je bila za prvenstvo Skoplja. Centralni odbor je poslao kapetana Alimpija Marjanovića. Godine 1908, u Turskoj se desila Mladoturska revolucija, čije su vođe propagirale jednakost svih stanovnika bez obzira na veru. Zbog toga, pod pritiskom velikih sila, došlo je do obustave četničke akcije – do raspuštanja četa na terenu. U to vreme je došlo do krize zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Pošto se očekivao rat stvoreni su četnički odredi i raspoređeni duž Drine. Njima su komandovali Vojislav Tankosić, Vojin Popović — Vuk i Jovan Babunski. Tada je stvorena i organizacija Narodna odbrana sa ciljem da prikuplja dobrovoljce i sredstva za pomoć Srbima u Bosni i Hercegovini, ali je ubrzo pod pritiskom evropskih sila, njena aktivnost morala da bude obustavljena a Srbija je bila primorana da prihvati aneksiju. U južnoj Srbiji i Makedoniji, Bugari i Albanci su ponovo počeli da vrše nasilje nad Srbima. U to vreme ubijeni su i vojvode Micko Krstić i Gligor Sokolović. Stanje je bilo takvo da je 1911. godine ponovo počelo slanje četa i prenos oružja, da bi se ojačale lokalne čete. Pred početak Prvog balkanskog rata Gorski štab je stavljen pod komandu štaba Prve armije. Četnici na terenu su organizovani da bi izazivali pometnju u pozadini turske vojske.[traži se izvor] Na granici, čete su okupljene u odrede pod komandom vojvoda Božina Simića, Vojislava Tankosića i Vojina Popovića — Vuka. Prve borbe i zauzimanje karaula izveli su četnici. Kozjački odred vojvode Vuka je učestvovao u Kumanovskoj bici i imao je ozbiljne gubitke. Prvi je stigao u srednje Povardarje i u Azotu (oblast između Velesa i Prilepa) se spojio sa odredom Vasilija Trbića. Prekovardarski odred je učestvovao u borbama između Debra i Kičeva, u okolini Ohrida i u Bitoljskoj bici. Nakon završetka rata četnički odredi iz Srbije su raspušteni, a lokalne čete su i dalje vodile borbe sa Albancima i bugarskim četama. Četnici Vasilija Trbića su imali značajnu ulogu u gušenju pobune Albanaca 1913. godine na području Debra. Četnička zakletva „Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin! Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga: Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u krst ovaj, zaklinjem se na nož ovaj i revolver, da ću tačno i svesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa Majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta. Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!” Četnička zakletva prvi put je izgovorena u Beogradu 28. aprila 1904. godine. Komitet u zakletvi odnosi se na Srpski revolucionarni komitet koji je osnovan 1903. godine.[4] Novi krajevi posle Balkanskih ratova Koliko je Vlada Kraljevine polagala na pitanje bezbednosti u novim krajevima, može se videti i po tome što je pored vojske i policije odlučila da formira i četiri bataljona dobrovoljaca četnika za ove krajeve. Mišljenje je bilo da su ovi bataljoni neophodni, pa je odobreno Inspektoratu policije da izvrši njihovu organizaciju. Tim povodom, načelnik Štaba Vrhovne komande, đeneral Živojin Mišić je u Skoplju potpisao naredbu o obrazovanju četiri bataljona dobrovoljaca četnika sa privremenim sedištima i to – Prvi bataljon u Sv. Nikoli (Kliseli), Drugi u Prištini, Treći u Đevđeliji i Četvrti u Negotinu na Vardaru. Bilo je predviđeno da se popunjavanje ovih bataljona vrši iz redova stanovništva novih krajeva. Pored bivših četnika hrišćana iz ovih okruga, bilo je predviđeno da se u dobrovoljačke bataljone primaju prvenstveno Turci i Arnauti koji su služili u turskoj vojsci, tako što bi zadržali činove koje su imali. U ove bataljone su mogli biti primljeni čak i bivši turski oficiri, ukoliko su za tako nešto izrazili želju. Svi primljeni dobrovoljci su bili obavezni da polože zakletvu kralju Petru po obredima dotične veroispovesti, posle čega su potpadali pod zaštitu srpskih vojnih zakona i Uredbe o vojnoj disciplini.[5] Četnici u Prvom svetskom ratu Četa Stojana Vukovića. Snimio Arčibald Rajs Pred Prvi svetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su delovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva. Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gde je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu. Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Delovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspele da se održe, kao na severu u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica. Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci. Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vreme, njegov zadatak je bio da spreči prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju na jugu Srbije.[6][7][8] Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13.000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih[traži se izvor]. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora[9], tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi.[10] Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti. U vreme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici. Toplički ustanak Glavni članak: Toplički ustanak U vreme povlačenja, u jesen 1915. godine, mnogo srpskih vojnika ostalo je iza neprijateljskog fronta. Oni nisu bili obučeni da stvaraju organizaciju. Jedino su mogli da deluju primerom, kao usamljeni odmetnici. Jedan od njih, Kosta Vojinović, postaće vođa gerile. Odred koji je on formirao snažno je uticao na stanovništvo i glas o njemu brzo se prenosio. Postao je sabirno središte za mnoge ljude. Mreža otpora sve više se širila i krajem 1916. godine, zahvatila je južne krajeve austrougarskog i bugarskog okupacionog područja u Srbiji. Dolaskom izaslanika vrhovne komande Koste Pećanca krajem 1916. godine, ustanički pokret se širi. Na sastanku u Obiliću, kod Bojnika, ustaničke vođe donele su i odluku da se 11. februara 1917. godine objavi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko-austrougarske okupacije. Početkom 1917. godine, komitskim (četničkim) odredima obuhvaćen je prostor oko reka Jablanice, Toplice i Puste Reke. Sve više se priča o podizanju ustanka. U narodu se razgorela nada o pobuni, mada je gerilskim vođama bilo jasno da je neki veći uspeh nemoguće ostvariti. Tek stasali mladići prosto su se slivali u šume. Prvi veliki sukob odigrao se u blizini sela Blaževa, na Kopaoniku. Komite pod komandom Koste Vojinovića sukobljavaju se sa jednom austrougarskom patrolom iz Kruševca. Komitovanje je uzimalo sve više maha, a posebno kada je bugarska Vlada, početkom februara 1917. godine, naredila mobilizaciju srpskih mladića u bugarsku vojsku. To je izazvalo otvorenu pobunu. Pod pritiskom naroda, gerilske vođe 24. februara pokreću ustanak koji se širi na sve strane. Ustanici su oslobodili Kuršumliju, Prokuplje, Lebane, celu Pustu Reku (Bojnik sa okolinom), deo niškog, vranjskog i raškog okruga. Odmah se pokazalo da nema dovoljno oružja za opremanje iole veće ustaničke vojske. Okupator u pobunjenu Toplicu i Jablanicu šalje tri divizije, koje su ustanak surovo ugušile. Spaljivana su sela i od prekih sudova izricane smrtne presude (samo u selu Razbojni ubijeno je oko 2.000 ljudi). U martu je ustanak ugušen, Kosta Vojinović je poginuo, a Kosta Pećanac je nastavio četovanje, provalivši do Bosilegrada (tada u Bugarskoj), koga je spalio. U ovom ustanku nastradalo je oko 20.000 srpskih civila. Međuratni period Četnici na paradi u Beogradu 1920. Četnici su se pri stvaranju Kraljevine SHS države pojavili kao jedna od vodećih srpskih patriotskih grupacija.[11] Četnički veterani su 1921. godine osnovali Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine, čiji je cilj bilo širenje patriotskih ideja i pružanje pomoći udovicama i siročadi palih četnika.[11] Četnička udruženja predstavljala su se kao organizacije bez stranačkog obeležja, mada su se faktički nalazila u stranačkoj službi.[12] Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine je bilo pod uticajem Demokratske stranke, pa je rivalska Radikalna stranka počela osnivati suparničke organizacije.[11] Proradikalski, velikosrpski članovi su se otcepili su se od matičnog udruženja i 1924. osnovali »Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu« i »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić«.[13][12] Te dve organizacije su se 1925. ujedinile u »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić za Kralja i Otadžbinu«. Vođa tog udruženja sve do 1928. bio je Puniša Račić. Udruženje »Petar Mrkonjić« mučile su razmirice u vođstvu i prestalo je sa radom oko 1928, da bi 1929, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature bilo raspušteno.[13] Osim prema simpatija za Demokratsku ili Radikalnu stranku, vodeći četnici su se delili i po tome da li su simpatisali Crnu ili Belu ruku. To je podsticalo žestoku političku borbu za vlast u obe frakcije. Od 1929. do 1932. predsednik četničkog udruženja bio je Ilija Trifunović-Birčanin, a 1934. predsednik udruženja je postao Kosta Pećanac. Pećanac je težio širenju organizacije, ali se primanju novog članstva odupirali četnički veterani, jer su se novi članovi u četnička udruženja uključivali iz koristoljublja. Stoga su Trifunović-Birčanin i drugi četnički veterani osnovali suparničko Udruženje starih četnika, koje nikada nije postalo ozbiljan rival udruženju iz kojeg je poticalo.[13] Nasuprot tome, udruženje koje je vodio Pećanac širilo se na veliko: 1938. imalo je prema godišnjem izveštaju više od hiljadu odbora po celoj zemlji sa oko petsto hiljada članova, od ljudi iz srpskog malograđanstva i seljaštva. Udruženje nikada nije uključivala veći broj intelektualaca, i delomično zahvaljujući tome nikad nije bilo u stanju razviti sopstveni politički privlačan program.[13] Udruženja četnika su 1920-ih godina svoju ideologiju posuđivali od Organizacije jugoslovenskih nacionalista ili radikalske Srpske nacionalističke omladine. Zbog svoje vezanosti za režim, udruženja četnika su takođe postala poznata zbog svojih antidemokratskih, antiliberalnih i antikomunističkih stavova.[14] Udruženja četnika su u suštini su bili pomoćna, poluvojna snaga režima i njegovog prinudnog aparata (vojske, žandarmerije, policije) za razračunavanje sa političkim protivnicima velikosrpske, odnosno integralne jugoslovenske ideologije. Četnici su služili za borbu protiv probugarskih komita, protiv štrajkača i demonstranata i za rasturanje političkih zborova uoči izbora.[12] Međutim, kako je rukovodstvo organizacije bilo skoro uvek korumpirano, a deo članstva učlanjen iz koristoljublja nije ni u kom pogledu bio odan idealima i ciljevima organizacije, pa njen uticaj nije nikad bio srazmeran brojnosti članstva.[14] Četnici u Drugom svetskom ratu Teritorija pod kontrolom Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) 1942. godine (`Mihailovićevo ostrvo slobode`), prema magazinu Tajm, jul 1942. Glavni članak: Jugoslovenska vojska u otadžbini Brzim slomom Kraljevine Jugoslavije, sile Osovine komadaju područje Kraljevine Jugoslavije na manja područja s direktnom upravom dodeljenom raznim saveznicima (Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji); stvaraju se nove države poput Nezavisne Države Hrvatske i Nezavisna Država Makedonija, ili se ustoličuju kolaboracijske vlade u Sloveniji, Srbiji i Crnoj Gori. Razbijenost srpskog etničkog prostora je pružila okupatorima mogućnost za brže napredovanje i osvajanje vlasti. Najteža situacija za srpski narod je bila u onim zemljama koje su ušle u marionetsku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U tim krajevima, ustaše otvoreno pomažu okupatoru i počinju sistematski genocid na srpskim življem. Dana 11. maja 1941. godine na Ravnoj Gori nastaje Komanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem. Ljudi koji su upućivani na određen teren davali su instrukcije i organizovali narod. Četnička vojna organizacija je na početku bila zasnovana defanzivnom stavu prema okupatoru, teritorijalnoj strukturi i decentralizaciji što je izazvala slabost pokreta i nedisciplinu.[15] Četnici Dragoljuba Mihailovića su imali veliki doprinos u razbijanju jedinstvenog ustaničkog fronta, što je za vrhunac imalo napad na partizane unutar oslobođene teritorije, u vreme kada i Nemci vrše ofanzivu na Užičku republiku. Nakon prelaska glavnine partizanskih snaga iz Srbije i Crne Gore u Bosnu četnici su uzeli učešće u otvorenoj kolaboraciji i napadima na partizane. Deo četničkih komandanata nakon prvih sukoba sa Nemcima i NDH sklapa ugovore sa NDH i okupatorom. Cilj ovih ugovora je bio smanjivanje represalija izazvanih napadima na Nemce i jedinice NDH, pa oni uglavnom imaju i klauzule koje je trebalo to da obezbede. Osim ovog cilja razlog za saradnju je naravno bila i borba protiv ideoloških protivnika — partizana[16]. Tako su sa Italijanima sarađivali četnici pod komandom Momčila Đujića, Dobroslava Jevđevića, Ilije Trifunovića-Birčanina, Baja Stanišića, Petra Baćovića i Pavla Đurišića.[17] Sa predstavnicima NDH sporazume su potpisivali Uroš Drenović, Lazar Tešanović, Rade Radić[18] i drugi. Sa Nemcima je još od avgusta 1941. otvoreno sarađivao Kosta Pećanac, a od kraja 1943. i četnici Draže Mihailovića su počeli da sklapaju sporazume o nenapadanju sa Nemcima, da dobijaju oružje i učestvuju u zajedničkim akcijama protiv partizana (mada su sebe i dalje smatrali članovima antihitlerovske koalicije). Krajevi gde su četnici bili nadmoćni u velikoj meri uspeli da sačuvaju stanovništvo (Kninska krajina, planina Ozren). Međutim, ova politika saradnje omogućila je koncentraciju okupatorskih i kvislinških snaga na drugim područjima koje su bili pod uticajem partizana (Kozara, Grmeč), koji su pretrpeli teška stradanja od Nemaca i NDH uz četničku pasivnost i pa čak i delimičnu saradnju. Oba pokreta otpora su pokazivala izrazitu netrpeljivost jedan prema drugom, pa se posle sloma ustanka u Srbiji 1941. godine i masovnih represalija rukovodstvo četničkog pokreta odlučuje da promeni strategiju. S obzirom da je partizane smatralo produženom rukom Staljina i Kominterne koji bespotrebno izazivaju represalije bez izgleda na ozbiljniji uspeh, donosi se odluka da se deo jedinica legalizuje kao Dobrovoljačka antikomunistička milicija na područjima pod italijanskom kontrolom, dok se u Srbiji infiltriraju u Nedićeve jedinice. Na ovaj način se htelo da se postignu dva cilja, da se uz pomoć okupatora uklone partizani kao glavni takmac i da se okupirana područja pacifikuju do povoljnog trenutka kada treba okrenuti oružje na okupatora. Ovakva politika nije mogla da prevari okupacione snage pa se sve svelo na „ljubav iz koristi“. Italijani koji su bili vojno slabiji su radije pristajali na ovu saradnju, dok je sa Nemcima ova saradnja teže funkcionisala. Hitler u svom pismu Musoliniju od 16. februara 1943 navodi sledeće: Situacija na Balkanu, Duče, me veoma brine. Koliko god bilo korisno okrenuti suprotstavljene snage jedne protiv drugih, mislim da je veoma opasno sve dok su obe strane... bezuslovno složne oko jedne stvari...: svoje bezgranične mržnje prema Italiji i Nemačkoj... Osećam posebnu opasnost, Duče... u načinu na koji se razvija Mihailovićev pokret. Velika količina poverljivih i dobro obrađenih podataka koje posedujem jasno otkriva da taj pokret, koji je valjano organizovan i energično vođen sa političke tačke gledišta, samo čeka trenutak u kome će se okrenuti protiv nas... Mihailović čeka da dobije oružje i namirnice radi realizacije ovih planova praveći se da pomaže našim trupama... Razum me poziva, Duče, da i tebe upozorim na dalji razvoj takve politike...[19] Do kraja 1943. god je i pored povremene saradnje protiv partizana dolazilo do sukoba sa Nemcima što je opet izazivalo teške represalije nad simpatizerima četničkog pokreta.[20] Godine 1943. u Teheranu na konferenciji trojice odlučeno je da se Mihailović odbaci kao saveznik zbog kolaboracije sa silama Osovine, NDH i Nedićevim režimom, te istovremeno Saveznici zvanično priznaju partizane kao savezničku vojsku. Napušteni od saveznika koji su prepustili Jugoslaviju konkurentskom pokretu otpora četnici ulaze u otvorenu saradnju sa Nemcima u pokušaju da zaustave prodor partizana u Srbiju. Deo četnika Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića se zajedno sa Nemcima povukao u Sloveniju. Na kraju rata je deo četničkih jedinica koji nije iskoristio amnestiju i stupio u partizanske jedinice stradao od partizana, jedan deo od ustaša, deo je prešao u Italiju, a značajan broj onih koji su uspeli da se povuku u Austriju su Englezi vratili u Jugoslaviju gde je veliki deo ubijen za vreme i neposredno posle rata bez suđenja.[21] Raspad Jugoslavije Glavni članak: Raspad Jugoslavije Političari kao što su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su organizovali paravojne jedinice tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ i tražili da Srbi koriste silu da bi rešili nacionalističke tenzije u Jugoslaviji i da bi osigurali da teritorije koje su naseljavali Srbi u drugim jugoslovenskim republikama ostanu sa Srbijom. Tokom jugoslovenskih ratova tokom raspada Jugoslavije, mnoge srpske paravojne jedinice su nazivale sebe četnicima, a Hrvati i Muslimani (kasnije Bošnjaci) su često u svojoj propagandi koristili ovaj izraz da diskredituju bilo svaku srpsku oružanu jedinicu, bilo regularnu ili paravojnu.[traži se izvor] Srpski istoričar Milan St. Protić smatra da se pojam četnici neopravdano vezuje za JNA i ostale paravojne formacije prilikom raspada SFRJ. Po njegovim rečima, ta vojska je isključivo partizanska i komunistička i nema veze za pravim četnicima odnosno dražinovcima, kako su pripadnici sami sebe zvali.[22] Zanimljivosti Strip `Black Cat No 1“ U SAD 1943. izdane su poštanske marke s likom Draže Mihailovića, u seriji poštanskih maraka o okupiranim zemljama. Takođe u SAD za vreme Drugog svetskog rata su vodeći izdavači stripova izdavali priče o četnicima: DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): `Liberty for the Chetniks` (Captain Marvel Jr.) Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943) Black Cat No 1 (neobjavljen) 7. sept. 1945. Snimljen je i holivudski film `Chetniks! The Fighting Guerrillas` (1943) kojeg je režirao Luis King. Galerija Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Tags: Četnici četnički pokret Draža Mihajlović

Kao na slikama Retko u ponudi Udruženje četnika Novi Sad 1938 Kraljevina Jugoslavija Pod terminom četnici (od reči četa, četovanje) do kraja 19. veka su se podrazumevali gerilski borci svrstani u male borbene jedinice — čete. U srpskim pesmama često se za hajduke i uskoke koristi termin četnik. Od kraja 19. veka za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su nastale krajem 19. veka i koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu vezuje se naziv četnik. Paralelno s terminom četnik, do Prvog balkanskog rata figurira i izraz komita kao termin za pripadnika revolucionarnog-četničkog komiteta. Izraz „komita“ je primljen od pripadnika Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i od članova srpske četničke organizacije, dok su se grčki revolucionari-gerilci nazivali andartima.[1] U Drugom svetskom ratu naziv četnici se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca. Poreklo Glavni članak: Komiti Na Balkanu su četničku akciju prvi otpočeli Bugari. Godine 1893, i 1894. u Solunu osnovana je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) s ciljem da oružanom gerilskom rukom obezbedi Bugarskoj prisajedinjenje Makedonije i Trakije. Grčki četnici, andarti, delovali su u spornim slovensko-grčkim oblastima protiv četa bugarskih organizacija od 1902.[2] Srpski četnici ili komite su prvobitno, od 1903. svoje akcije usmeravali na zaštitu Srba u Osmanskom carstvu od terora muslimanskih bandi i četa VMROa. Na početku Balkanskih ratova postojalo je 110 bugarskih (VMRO), 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu. Komitske borbe u Makedoniji Glavni članci: Borba za Makedoniju i Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija Četnici u Makedoniji Od ukidanja Pećke patrijaršije svi pravoslavci su bili podređeni Carigradskoj patrijaršiji koja je zastupala grčke interese, negirajući postojanje drugih nacija pod svojom upravom, što u velikoj meri izaziva revolt balkanskih Slovena, u prvom redu Srba i Bugara. Godine 1872, bugarska crkva dobija samostalnost i počinje sa osnivanjem škola, crkvenih opština i biblioteka. Oni koji nisu hteli da prihvate ova nastojanja, ostajali su pod upravom carigradske patrijaršije. Srbija 1885. godine počinje sa prosvetnom i kulturnom akcijom, u isto vreme tražeći da se postavljaju srpske vladike u krajevima gde su Srbi većina. Tome su se Grci žestoko protivili. Za to vreme, Bugari, pošto su imali nacionalnu crkvu koja je osnivala škole, ostvaruju svoj uticaj, naročito u gradovima. Da bi pojačali svoj uticaj Bugari se odlučuju na oružanu akciju. Počinju da šalju čete u Makedoniju i Staru Srbiju i dižu bunu u oblasti Strume. Pripadnici ovih četa kasnije se nazivaju komitama. Jedna grupa osniva organizaciju VMRO sa ciljem da se izbori za autonomiju Makedonije. Čitavu teritoriju dele na rejone kojima su na čelo postavljali vojvode. Ljudstvo je organizovano po desetinama na taj način da nijedan komita nije znao imena ostalih devet. U početku u ovu organizaciju ulaze i mnogi Srbi čiji je cilj bio oslobođenje od Turske. Kasnije, glavni uticaj u ovoj organizaciji preuzima Vrhovni komitet sastavljen od visokih bugarskih oficira, čiji je cilj bio priključenje Makedonije Bugarskoj. Zbog toga sve više dolazi do sukoba između Srba i Bugara. Bugari sve više pritiskaju Srbe kako bi ih naveli da napuste carigradsku patrijaršiju i priključe se njihovoj crkvi često koristeći ubistva kao metod ubeđivanja. Na udaru su bili naročito sveštenici, učitelji i školski nastojnici. Od 1897. do 1903. godine takve akcije ne daju očekivani uspeh. VMRO je zato želela akciju koja će privući pažnju Evrope i ubrzati ostvarenje ciljeva. Zato na Svetog Iliju 1903. godine dižu ustanak u Kruševu (tzv. Ilindanski ustanak) gde su većinu stanovništva činili Vlasi. Zbog loše organizacije ustanak je propao, a najviše je stradalo lokalno stanovništvo, dok su se čete iz Bugarske povukle. Tada je počeo još veći teror Bugara prema Srbima što je navelo Srbe da se sami organizuju. Srpski komiti u Makedoniji Veleški vojvoda Jovan Babunski Prva srpska četa je formirana u Beogradu 29. maja 1903, imala je 8 četnika, a komandant je bio Ilija Slave, Srbin iz Makedonije. U septembru 1903. godine osnovana je u Beogradu «Srpska revolucionarna organizacija» i njen Centralni odbor. Za predsednika je izabran dr Milorad Gođevac, a za članove Vasa Jovanović, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković, Ljubomir Davidović, Golub Janić i akademik Ljubomir Stojanović.[3] Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafajlović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju. U to vreme, zbog sve većeg nasilja VMRO-a, Srbi u Staroj Srbiji i Makedoniji su se i samostalno organizovali. Micko Krstić u Poreču, Čiča Pavle Mladenović i Jovan Stanojković-Dovezenski u Kumanovskoj kazi osnovali su čete u svojim krajevima i prvi pružili organizovani otpor Bugarima. Četa vojvode Krste Kovačevića 1905. U Skoplju 1905. godine Srbi stvaraju udruženje Srpska odbrana koje je počelo sa organizovanjem četa na terenu, najpre sastavljenih od meštana koji su bili pod uticajem viđenijih ljudi i učitelja, a kasnije su čete formirane i u Srbiji i prebacivane preko granice. Čete su bile različite jačine, a vođa je imao titulu vojvode. Formirana su dva Gorska štaba za teritorije istočno i zapadno od Vardara. U početku je to više bila stvar privatne inicijative, jer zvanično Srbija nije podržavala ovu akciju zbog protivljenja velikih sila. Kasnije, sve jači je bio uticaj srpskih oficira, a od 1905. godine rukovođenje je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova. Do 1907. godine Srbi su stvorili dobru vojnu organizaciju[traži se izvor], čija je najveća aktivnost bila izražena na području Skopskog i Bitoljskog vilajeta. U više borbi četnici su uspeli da potisnu bugarske čete, tako da su ovi zadržali uporišta uglavnom u gradovima, jer tamo zbog prisustva turske vojske nije smelo da bude oružanih sukoba. Ipak, odigralo se i više borbi sa turskom vojskom i naoružanim grupama Albanaca, tako da su srpske čete i pored velikih žrtava[traži se izvor], uspele da stave pod kontrolu veći deo teritorije današnje Makedonije[traži se izvor]. U ovim borbama istaklo se više vojvoda. Među njima najpoznatiji su bili: Micko Krstić, Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vasilije Trbić, Jovan Dolgač, Anđelko Aleksić, Krsta Trgoviški, Ilija Jovanović — Pčinjski, Lazar Kujundžić, Savatije Milošević, Kosta Pećanac, Vanđel Dimitrijević, Todor Krstić-Algunjski, Sreten Rajković-Rudnički, Đorđe Ristić Skopljanče, Vojin Popović — Vuk, Vojislav Tankosić, Cene Marković, Rade Radivojević-Dušan Vardarski, Trenko Rujanović, Zafir Premčević, Josif Mihailović, Pavle Blažarić, Emilio Milutinović, Mihailo Josifović i Boško Virjanac. Krajem 1907. godine došlo je do razmimoilaženja u četničkom pokretu. Jedna grupa je htela da se akcijom rukovodi iz Beograda, a druga je bila za prvenstvo Skoplja. Centralni odbor je poslao kapetana Alimpija Marjanovića. Godine 1908, u Turskoj se desila Mladoturska revolucija, čije su vođe propagirale jednakost svih stanovnika bez obzira na veru. Zbog toga, pod pritiskom velikih sila, došlo je do obustave četničke akcije – do raspuštanja četa na terenu. U to vreme je došlo do krize zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Pošto se očekivao rat stvoreni su četnički odredi i raspoređeni duž Drine. Njima su komandovali Vojislav Tankosić, Vojin Popović — Vuk i Jovan Babunski. Tada je stvorena i organizacija Narodna odbrana sa ciljem da prikuplja dobrovoljce i sredstva za pomoć Srbima u Bosni i Hercegovini, ali je ubrzo pod pritiskom evropskih sila, njena aktivnost morala da bude obustavljena a Srbija je bila primorana da prihvati aneksiju. U južnoj Srbiji i Makedoniji, Bugari i Albanci su ponovo počeli da vrše nasilje nad Srbima. U to vreme ubijeni su i vojvode Micko Krstić i Gligor Sokolović. Stanje je bilo takvo da je 1911. godine ponovo počelo slanje četa i prenos oružja, da bi se ojačale lokalne čete. Pred početak Prvog balkanskog rata Gorski štab je stavljen pod komandu štaba Prve armije. Četnici na terenu su organizovani da bi izazivali pometnju u pozadini turske vojske.[traži se izvor] Na granici, čete su okupljene u odrede pod komandom vojvoda Božina Simića, Vojislava Tankosića i Vojina Popovića — Vuka. Prve borbe i zauzimanje karaula izveli su četnici. Kozjački odred vojvode Vuka je učestvovao u Kumanovskoj bici i imao je ozbiljne gubitke. Prvi je stigao u srednje Povardarje i u Azotu (oblast između Velesa i Prilepa) se spojio sa odredom Vasilija Trbića. Prekovardarski odred je učestvovao u borbama između Debra i Kičeva, u okolini Ohrida i u Bitoljskoj bici. Nakon završetka rata četnički odredi iz Srbije su raspušteni, a lokalne čete su i dalje vodile borbe sa Albancima i bugarskim četama. Četnici Vasilija Trbića su imali značajnu ulogu u gušenju pobune Albanaca 1913. godine na području Debra. Četnička zakletva „Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin! Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga: Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u krst ovaj, zaklinjem se na nož ovaj i revolver, da ću tačno i svesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa Majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta. Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!” Četnička zakletva prvi put je izgovorena u Beogradu 28. aprila 1904. godine. Komitet u zakletvi odnosi se na Srpski revolucionarni komitet koji je osnovan 1903. godine.[4] Novi krajevi posle Balkanskih ratova Koliko je Vlada Kraljevine polagala na pitanje bezbednosti u novim krajevima, može se videti i po tome što je pored vojske i policije odlučila da formira i četiri bataljona dobrovoljaca četnika za ove krajeve. Mišljenje je bilo da su ovi bataljoni neophodni, pa je odobreno Inspektoratu policije da izvrši njihovu organizaciju. Tim povodom, načelnik Štaba Vrhovne komande, đeneral Živojin Mišić je u Skoplju potpisao naredbu o obrazovanju četiri bataljona dobrovoljaca četnika sa privremenim sedištima i to – Prvi bataljon u Sv. Nikoli (Kliseli), Drugi u Prištini, Treći u Đevđeliji i Četvrti u Negotinu na Vardaru. Bilo je predviđeno da se popunjavanje ovih bataljona vrši iz redova stanovništva novih krajeva. Pored bivših četnika hrišćana iz ovih okruga, bilo je predviđeno da se u dobrovoljačke bataljone primaju prvenstveno Turci i Arnauti koji su služili u turskoj vojsci, tako što bi zadržali činove koje su imali. U ove bataljone su mogli biti primljeni čak i bivši turski oficiri, ukoliko su za tako nešto izrazili želju. Svi primljeni dobrovoljci su bili obavezni da polože zakletvu kralju Petru po obredima dotične veroispovesti, posle čega su potpadali pod zaštitu srpskih vojnih zakona i Uredbe o vojnoj disciplini.[5] Četnici u Prvom svetskom ratu Četa Stojana Vukovića. Snimio Arčibald Rajs Pred Prvi svetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su delovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva. Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gde je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu. Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Delovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspele da se održe, kao na severu u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica. Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci. Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vreme, njegov zadatak je bio da spreči prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju na jugu Srbije.[6][7][8] Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13.000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih[traži se izvor]. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora[9], tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi.[10] Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti. U vreme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici. Toplički ustanak Glavni članak: Toplički ustanak U vreme povlačenja, u jesen 1915. godine, mnogo srpskih vojnika ostalo je iza neprijateljskog fronta. Oni nisu bili obučeni da stvaraju organizaciju. Jedino su mogli da deluju primerom, kao usamljeni odmetnici. Jedan od njih, Kosta Vojinović, postaće vođa gerile. Odred koji je on formirao snažno je uticao na stanovništvo i glas o njemu brzo se prenosio. Postao je sabirno središte za mnoge ljude. Mreža otpora sve više se širila i krajem 1916. godine, zahvatila je južne krajeve austrougarskog i bugarskog okupacionog područja u Srbiji. Dolaskom izaslanika vrhovne komande Koste Pećanca krajem 1916. godine, ustanički pokret se širi. Na sastanku u Obiliću, kod Bojnika, ustaničke vođe donele su i odluku da se 11. februara 1917. godine objavi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko-austrougarske okupacije. Početkom 1917. godine, komitskim (četničkim) odredima obuhvaćen je prostor oko reka Jablanice, Toplice i Puste Reke. Sve više se priča o podizanju ustanka. U narodu se razgorela nada o pobuni, mada je gerilskim vođama bilo jasno da je neki veći uspeh nemoguće ostvariti. Tek stasali mladići prosto su se slivali u šume. Prvi veliki sukob odigrao se u blizini sela Blaževa, na Kopaoniku. Komite pod komandom Koste Vojinovića sukobljavaju se sa jednom austrougarskom patrolom iz Kruševca. Komitovanje je uzimalo sve više maha, a posebno kada je bugarska Vlada, početkom februara 1917. godine, naredila mobilizaciju srpskih mladića u bugarsku vojsku. To je izazvalo otvorenu pobunu. Pod pritiskom naroda, gerilske vođe 24. februara pokreću ustanak koji se širi na sve strane. Ustanici su oslobodili Kuršumliju, Prokuplje, Lebane, celu Pustu Reku (Bojnik sa okolinom), deo niškog, vranjskog i raškog okruga. Odmah se pokazalo da nema dovoljno oružja za opremanje iole veće ustaničke vojske. Okupator u pobunjenu Toplicu i Jablanicu šalje tri divizije, koje su ustanak surovo ugušile. Spaljivana su sela i od prekih sudova izricane smrtne presude (samo u selu Razbojni ubijeno je oko 2.000 ljudi). U martu je ustanak ugušen, Kosta Vojinović je poginuo, a Kosta Pećanac je nastavio četovanje, provalivši do Bosilegrada (tada u Bugarskoj), koga je spalio. U ovom ustanku nastradalo je oko 20.000 srpskih civila. Međuratni period Četnici na paradi u Beogradu 1920. Četnici su se pri stvaranju Kraljevine SHS države pojavili kao jedna od vodećih srpskih patriotskih grupacija.[11] Četnički veterani su 1921. godine osnovali Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine, čiji je cilj bilo širenje patriotskih ideja i pružanje pomoći udovicama i siročadi palih četnika.[11] Četnička udruženja predstavljala su se kao organizacije bez stranačkog obeležja, mada su se faktički nalazila u stranačkoj službi.[12] Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine je bilo pod uticajem Demokratske stranke, pa je rivalska Radikalna stranka počela osnivati suparničke organizacije.[11] Proradikalski, velikosrpski članovi su se otcepili su se od matičnog udruženja i 1924. osnovali »Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu« i »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić«.[13][12] Te dve organizacije su se 1925. ujedinile u »Udruženje srpskih četnika Petar Mrkonjić za Kralja i Otadžbinu«. Vođa tog udruženja sve do 1928. bio je Puniša Račić. Udruženje »Petar Mrkonjić« mučile su razmirice u vođstvu i prestalo je sa radom oko 1928, da bi 1929, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature bilo raspušteno.[13] Osim prema simpatija za Demokratsku ili Radikalnu stranku, vodeći četnici su se delili i po tome da li su simpatisali Crnu ili Belu ruku. To je podsticalo žestoku političku borbu za vlast u obe frakcije. Od 1929. do 1932. predsednik četničkog udruženja bio je Ilija Trifunović-Birčanin, a 1934. predsednik udruženja je postao Kosta Pećanac. Pećanac je težio širenju organizacije, ali se primanju novog članstva odupirali četnički veterani, jer su se novi članovi u četnička udruženja uključivali iz koristoljublja. Stoga su Trifunović-Birčanin i drugi četnički veterani osnovali suparničko Udruženje starih četnika, koje nikada nije postalo ozbiljan rival udruženju iz kojeg je poticalo.[13] Nasuprot tome, udruženje koje je vodio Pećanac širilo se na veliko: 1938. imalo je prema godišnjem izveštaju više od hiljadu odbora po celoj zemlji sa oko petsto hiljada članova, od ljudi iz srpskog malograđanstva i seljaštva. Udruženje nikada nije uključivala veći broj intelektualaca, i delomično zahvaljujući tome nikad nije bilo u stanju razviti sopstveni politički privlačan program.[13] Udruženja četnika su 1920-ih godina svoju ideologiju posuđivali od Organizacije jugoslovenskih nacionalista ili radikalske Srpske nacionalističke omladine. Zbog svoje vezanosti za režim, udruženja četnika su takođe postala poznata zbog svojih antidemokratskih, antiliberalnih i antikomunističkih stavova.[14] Udruženja četnika su u suštini su bili pomoćna, poluvojna snaga režima i njegovog prinudnog aparata (vojske, žandarmerije, policije) za razračunavanje sa političkim protivnicima velikosrpske, odnosno integralne jugoslovenske ideologije. Četnici su služili za borbu protiv probugarskih komita, protiv štrajkača i demonstranata i za rasturanje političkih zborova uoči izbora.[12] Međutim, kako je rukovodstvo organizacije bilo skoro uvek korumpirano, a deo članstva učlanjen iz koristoljublja nije ni u kom pogledu bio odan idealima i ciljevima organizacije, pa njen uticaj nije nikad bio srazmeran brojnosti članstva.[14] Četnici u Drugom svetskom ratu Teritorija pod kontrolom Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) 1942. godine (`Mihailovićevo ostrvo slobode`), prema magazinu Tajm, jul 1942. Glavni članak: Jugoslovenska vojska u otadžbini Brzim slomom Kraljevine Jugoslavije, sile Osovine komadaju područje Kraljevine Jugoslavije na manja područja s direktnom upravom dodeljenom raznim saveznicima (Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji); stvaraju se nove države poput Nezavisne Države Hrvatske i Nezavisna Država Makedonija, ili se ustoličuju kolaboracijske vlade u Sloveniji, Srbiji i Crnoj Gori. Razbijenost srpskog etničkog prostora je pružila okupatorima mogućnost za brže napredovanje i osvajanje vlasti. Najteža situacija za srpski narod je bila u onim zemljama koje su ušle u marionetsku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U tim krajevima, ustaše otvoreno pomažu okupatoru i počinju sistematski genocid na srpskim življem. Dana 11. maja 1941. godine na Ravnoj Gori nastaje Komanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem. Ljudi koji su upućivani na određen teren davali su instrukcije i organizovali narod. Četnička vojna organizacija je na početku bila zasnovana defanzivnom stavu prema okupatoru, teritorijalnoj strukturi i decentralizaciji što je izazvala slabost pokreta i nedisciplinu.[15] Četnici Dragoljuba Mihailovića su imali veliki doprinos u razbijanju jedinstvenog ustaničkog fronta, što je za vrhunac imalo napad na partizane unutar oslobođene teritorije, u vreme kada i Nemci vrše ofanzivu na Užičku republiku. Nakon prelaska glavnine partizanskih snaga iz Srbije i Crne Gore u Bosnu četnici su uzeli učešće u otvorenoj kolaboraciji i napadima na partizane. Deo četničkih komandanata nakon prvih sukoba sa Nemcima i NDH sklapa ugovore sa NDH i okupatorom. Cilj ovih ugovora je bio smanjivanje represalija izazvanih napadima na Nemce i jedinice NDH, pa oni uglavnom imaju i klauzule koje je trebalo to da obezbede. Osim ovog cilja razlog za saradnju je naravno bila i borba protiv ideoloških protivnika — partizana[16]. Tako su sa Italijanima sarađivali četnici pod komandom Momčila Đujića, Dobroslava Jevđevića, Ilije Trifunovića-Birčanina, Baja Stanišića, Petra Baćovića i Pavla Đurišića.[17] Sa predstavnicima NDH sporazume su potpisivali Uroš Drenović, Lazar Tešanović, Rade Radić[18] i drugi. Sa Nemcima je još od avgusta 1941. otvoreno sarađivao Kosta Pećanac, a od kraja 1943. i četnici Draže Mihailovića su počeli da sklapaju sporazume o nenapadanju sa Nemcima, da dobijaju oružje i učestvuju u zajedničkim akcijama protiv partizana (mada su sebe i dalje smatrali članovima antihitlerovske koalicije). Krajevi gde su četnici bili nadmoćni u velikoj meri uspeli da sačuvaju stanovništvo (Kninska krajina, planina Ozren). Međutim, ova politika saradnje omogućila je koncentraciju okupatorskih i kvislinških snaga na drugim područjima koje su bili pod uticajem partizana (Kozara, Grmeč), koji su pretrpeli teška stradanja od Nemaca i NDH uz četničku pasivnost i pa čak i delimičnu saradnju. Oba pokreta otpora su pokazivala izrazitu netrpeljivost jedan prema drugom, pa se posle sloma ustanka u Srbiji 1941. godine i masovnih represalija rukovodstvo četničkog pokreta odlučuje da promeni strategiju. S obzirom da je partizane smatralo produženom rukom Staljina i Kominterne koji bespotrebno izazivaju represalije bez izgleda na ozbiljniji uspeh, donosi se odluka da se deo jedinica legalizuje kao Dobrovoljačka antikomunistička milicija na područjima pod italijanskom kontrolom, dok se u Srbiji infiltriraju u Nedićeve jedinice. Na ovaj način se htelo da se postignu dva cilja, da se uz pomoć okupatora uklone partizani kao glavni takmac i da se okupirana područja pacifikuju do povoljnog trenutka kada treba okrenuti oružje na okupatora. Ovakva politika nije mogla da prevari okupacione snage pa se sve svelo na „ljubav iz koristi“. Italijani koji su bili vojno slabiji su radije pristajali na ovu saradnju, dok je sa Nemcima ova saradnja teže funkcionisala. Hitler u svom pismu Musoliniju od 16. februara 1943 navodi sledeće: Situacija na Balkanu, Duče, me veoma brine. Koliko god bilo korisno okrenuti suprotstavljene snage jedne protiv drugih, mislim da je veoma opasno sve dok su obe strane... bezuslovno složne oko jedne stvari...: svoje bezgranične mržnje prema Italiji i Nemačkoj... Osećam posebnu opasnost, Duče... u načinu na koji se razvija Mihailovićev pokret. Velika količina poverljivih i dobro obrađenih podataka koje posedujem jasno otkriva da taj pokret, koji je valjano organizovan i energično vođen sa političke tačke gledišta, samo čeka trenutak u kome će se okrenuti protiv nas... Mihailović čeka da dobije oružje i namirnice radi realizacije ovih planova praveći se da pomaže našim trupama... Razum me poziva, Duče, da i tebe upozorim na dalji razvoj takve politike...[19] Do kraja 1943. god je i pored povremene saradnje protiv partizana dolazilo do sukoba sa Nemcima što je opet izazivalo teške represalije nad simpatizerima četničkog pokreta.[20] Godine 1943. u Teheranu na konferenciji trojice odlučeno je da se Mihailović odbaci kao saveznik zbog kolaboracije sa silama Osovine, NDH i Nedićevim režimom, te istovremeno Saveznici zvanično priznaju partizane kao savezničku vojsku. Napušteni od saveznika koji su prepustili Jugoslaviju konkurentskom pokretu otpora četnici ulaze u otvorenu saradnju sa Nemcima u pokušaju da zaustave prodor partizana u Srbiju. Deo četnika Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića se zajedno sa Nemcima povukao u Sloveniju. Na kraju rata je deo četničkih jedinica koji nije iskoristio amnestiju i stupio u partizanske jedinice stradao od partizana, jedan deo od ustaša, deo je prešao u Italiju, a značajan broj onih koji su uspeli da se povuku u Austriju su Englezi vratili u Jugoslaviju gde je veliki deo ubijen za vreme i neposredno posle rata bez suđenja.[21] Raspad Jugoslavije Glavni članak: Raspad Jugoslavije Političari kao što su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su organizovali paravojne jedinice tokom ratova na teritoriji bivše SFRJ i tražili da Srbi koriste silu da bi rešili nacionalističke tenzije u Jugoslaviji i da bi osigurali da teritorije koje su naseljavali Srbi u drugim jugoslovenskim republikama ostanu sa Srbijom. Tokom jugoslovenskih ratova tokom raspada Jugoslavije, mnoge srpske paravojne jedinice su nazivale sebe četnicima, a Hrvati i Muslimani (kasnije Bošnjaci) su često u svojoj propagandi koristili ovaj izraz da diskredituju bilo svaku srpsku oružanu jedinicu, bilo regularnu ili paravojnu.[traži se izvor] Srpski istoričar Milan St. Protić smatra da se pojam četnici neopravdano vezuje za JNA i ostale paravojne formacije prilikom raspada SFRJ. Po njegovim rečima, ta vojska je isključivo partizanska i komunistička i nema veze za pravim četnicima odnosno dražinovcima, kako su pripadnici sami sebe zvali.[22] Zanimljivosti Strip `Black Cat No 1“ U SAD 1943. izdane su poštanske marke s likom Draže Mihailovića, u seriji poštanskih maraka o okupiranim zemljama. Takođe u SAD za vreme Drugog svetskog rata su vodeći izdavači stripova izdavali priče o četnicima: DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): `Liberty for the Chetniks` (Captain Marvel Jr.) Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943) Black Cat No 1 (neobjavljen) 7. sept. 1945. Snimljen je i holivudski film `Chetniks! The Fighting Guerrillas` (1943) kojeg je režirao Luis King. Galerija Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Milan A. Jovanović Guloveza iz Ravnog dela. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Stajko I. Nikolić, Rosa I. Nikolić i Velimir Cvetković, 22. februar 1944. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu. Nikola Taković, bivši žandarm. 20. januar 1948. godine. Fotografija pripada fondu četnika Narodnog muzeja u Leskovcu.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...