Nagrada Mirko Kovač 2018. za najbolju knjigu eseja Ima li života poslije smrti, pitanje je staro koliko i čovječanstvo samo, ako se složimo da smo kao ljudska bića dovršeni upravo promišljanjem smisla svoga bića. Naravno da ima. Ima života poslije smrti, to smo se odavno složili, pa čovjeku ostaje tek birati hoće li u džennet ili u književnost, u pamćenje Sinana Gudževića. A rajska je ledina tamo ono tajno dječje igralište na kojemu su sandžački filhos zabijali svoje prve golove, njihov locus amoenus zvan Gudžalište, od kojega je Sinanovo pleme baštinilo ime, na planini Goliji, od koje je pak – pomalo se i sam bavim klasičnom filhologijom – naziv baštinila nogometna svečanost golijada. Niti je, naime, života mnogo više nego na sandžačkim i brazilskim gudžalištima, niti je njegova smisla mnogo više nego u pamćenju Sinanovu. Tamo gdje ga i ima, Sinan će taj višak tražiti i naći, taman se sakrio na najvišoj polici aleksandrijskog Museiona, ili u prašnjavom sjećanju neke od džennetskih udovica. I učinit će čitatelju da bi radije preživio u Sinanovoj priči no u vlastitoj vječnoj slavi. Kratka je ta slava, znamo mi bolje i od koga, varljiva i pokvarljiva, a svakako netočnija i nepouzdanija od Sinanove Enciklopedije živih. Ima Maksimira poslije Mirogoja, naravno da ima, mora ga biti. I poslije Maracanaça bit će Maracane, tajnoga garinčališta za dječje golijade. Ima Maksimira poslije Mirogoja, ima života poslije smrti, to smo se odavno složili, pa čovjeku ostaje još samo zapitati se i odgovoriti ima li života prije smrti, i ima li Maksimira prije Mirogoja. A postoji li grčki demon po imenu Sutra, “praznioca ovoga i punioca onoga svijeta”, mora biti i onoga po imenu Jučer, punioce ovoga svijeta. U prostoru između živi njegov zapisivač, demon zvani Sinan Gudžević, neumorni šetač po grobljima ljudi i jezika: bilježi na epitafima godine rođenja i godine smrti, pa raspisuje one crtice između, u koje stanu svi ljudski životi. Od tih crtica, eto, ispisuje Sinan knjigu odnekud nam poznatih ili odnikud nam nepoznatih imena, pored kojih svakodnevno prolazimo ne obazirući se, kao pored turskoga groblja na putu do svoga. Od tih biografija, od imena nekih davnih i divnih ljudi, ali i davnih i divnih daljina i predjela, pjesama i pjesnika, dragih prijatelja i bliskih nepoznanika, Sinan ispisuje alternativnu povijest našega zajedničkog svijeta, temeljeći mu novu religiju u kojoj, rugajući se demonu zvanom Sutra, najbolje među nama čeka život prije smrti. Ima Maksimira prije Mirogoja, naravno da ima, mora ga biti. Ima života prije smrti, taman da je kao ona crtica na skopskom grobu Georgiasa Zorbasa. — Boris Dežulović Sinan Gudžević rođen je 1953. u Grabu, na Goliji, između Novog Pazara, Sjenice i Ivanjice. Rođen i rastao na planini, odavno živi u ravnini. Skoro svi ga smatraju gorštakom, a on tri četvrtine života proveo u velikim gradovima: u Beogradu, u Rimu, u Berlinu, u Napulju, u Rio de Janeiru. Ekavac i ijekavac otkako je progovorio. Studirao elektrotehniku i filologiju u Beogradu, Pisi i Münchenu. Prevodi poeziju i prozu s latinskog, starogrčkog, njemačkog, talijanskog, ruskog i portugalskog. I piše. Maksimir i Mirogoj su nešto od toga.

Mira Alečković Srebrni vozTvrdi povezMira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1]BiografijaRođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn.Mira Alečković kao dete (1933)Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu.Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu.Period Drugog svetskog rata 1939—1945Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata.Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944).Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora.Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu.U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića.Period 1945—1970Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji.Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ.Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a]Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji.Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2]Društvene aktivnostiPosle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine.Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti.Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu.Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine.U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala.Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene.U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije.Mira Alečković bila je član SUBNOR-a.Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara.Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godineOd 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3]U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4]U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran.Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014).Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u BeograduMira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6]BibliografijaStvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd.Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle.Mira Alečković i Desanka MaksimovićPesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski.Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku.Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslihMira Alečković o svom raduPesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”.Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista).Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной).Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik.Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije.Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta...... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama...Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnostNajpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.7/10

TAJNA DEDINE FIOKE - zbirka dokumenata Glavni i odgovorni urednik - Ljubomir Ljuba Protić Predgovor - Zorica Trkulja Izdavač - Udruženje građana Revnitelj, Niš Godina - 2015 454 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Bratoljublje ISBN - 978-86-89093-18-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: Slovo vladike Artemija GORICA TRKULJA - Zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju REČ RECENZENTA Srboljub Srba Živanović - Stav preučenih jeretika preva vernom sluzi Božjem Miodrag Petrović - Hrabrovanje, pravdoljublje, istinoljublje Životije Đođević - Amerika, Vatikan i Nemačka ruše pravoslavlje Radoš Stevlić - Epopeja Božjeg čovjeka REČ LEKTORA Dragoljub Petrović - O olovnim vremenima i, uzgred, o tajnama đedove fioke SLOVO GLAVNOG UREDNIKA Ljubomir Protić - Borba za istinu PROLOG I IME PARTIJE (prva fioka) U IME LJUBAVI (druga fioka) Zoran Čvorović U IME NARODA (treća fioka) POROTA I SVEDOCI (četvrta fioka) Momir Lazić, Nataša Jovanović, Milosav Slavko Pešić, Ranko Gojković, Jeromonah Maksim, Vladimir Dimitrijević, Željko Žugić Kotoranin, Milan Mićunović, Nada Stevanović, Jasmina Bogićević, Slavko Radovanović, Zoran Čvorović, Tomislav Erić, Pavel Tihomirov, Miloš M. Stefanović, Veroljub Braničevski, Milosav Slavko Pešić, Svetomir Grujić, Miomir Lazić, Ljubo Kućubić, Zoran Zvizdić, Milenko Vučićević, Ljubomir Protić, Milan Mićunović, Đorđe Bojić, Milan Marković, Nikola Vujović, Žarko Gavrilović, Ratko Ćalović, Kosara Gavrilović, Radisav Ćajić, Ranko Gojković, Zoran Radojičić, Gvozden Ješić, Živomir Simeunović, Prvoslav jelesijević, Milija Tanović, Slavka Simeunović, Predrag Dragić Kijuk, Protosinđel Eftimije, Ivan Žekoski, Dragan Bubulj, Mirko Kovačević, Radoš Stevlić, Desanka Krstić, Biljana Đorović, Dragana Senić, Milan Mitrović, Vesna Radović, Jelena Tasić, Uglješa Mrdić, Ljuba Ranković, Olivera Sečivanović, Dragoljub Draža Petrović, Marko Andrejević, Nađa Božović, Gvozden Otašević, Vanja Bulić, Atanasije Jevtić, Milić Dragović, Amfilohije Radović, Jovan Radosavljević DODATAK POGOVOR "Unuci Miloja Stevanovića objavili u knjizi „ Tajna dedine fioke” dokumenta i svedočenja o isključenju njihovog dede iz Saveza komunista, a zatim i Srpske pravoslavne crkve. U razmaku od 27 godina, Miloje Stevanović (1949) iz dragačevskih Goračića isključen je i iz Saveza komunista Srbije i iz Srpske pravoslavne crkve, i jedini je Srbin sa takvim životopisom. Zapise iz štampe, dokumente i svedočenja o oba događaja sabrala su njegova unučad, šestoro od dve kćeri, i to u jednoj knjizi, pa po tome ni njoj nema ravne. Stari i novi gresi grešnog Miloja, koji od 2010. živi i radi u Beogradu, ostali su sačuvani u njegovoj čačanskoj kući gde je dugo boravio, u tri fioke na čijim rubovima su ispisane ove poruke: „ Život bejaše borba. Slava Bogu za sve” ; „ Ko hoće časno, ne može lasno” ; „ Čija sila onoga i pravda” . „ Tajna dedine fioke“ podseća da je rani greh ovog pravdoljubivog čoveka bio govor na konferenciji Saveza socijalističke omladine Srbije („ Sava centar” , novembar 1983) koja je bila posvećena temi „ Zašto ćutimo” . Stevanović je sa govornice besedio o dojakošnjoj pobuni na Kosmetu: „ Mi, drugovi, znamo da je izbila kontrarevolucija u delu naše zemlje i nikom u Srbiji ni u Federaciji ne otpade ni dlaka s glave. Odgovorni rekoše, i ja poverovah, da nisu znali šta se na Kosmetu događa. Zbunih se i pitah na partijskoj kadrovskoj komisiji u kraljevačkom regionu, da li mene moja partija obmanjuje? Lažu li ljudi, novine, ili laže Stane Dolanc? ” Koliko do sledećeg proleća, bio je izbačen iz partije, i uskoro se vratio „ korenima prađedovskim“ , postao posvećeni vernik i priložnik. Ali, i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nekako mu se izmakla ponjava. Otuda je proteran 2011. godine odlukom crkvenih sudova SPC, jer je juna 2010. „ primio na svoje imanje u selu Loznica kod Čačka odbegle monahe iz Eparhije raško-prizrenske“ i što je posle njihovog raščinjenja „ i dalje nastavio da pruža gostoprimstvo“ . Namesnik trnavski iz Čačka tražio je od Miloja da otkaže bivak kaluđerima crnorečkim, ali je njihov domaćin ovako odgovorio na taj zahtev: „ Ne mogu, najprvo, jer sam dao reč, a potomcima sam u svojoj knjizi ’Kazivanja’ostavio upozorenje: ’I pazi dobro šta obećaš. Ili zavetuješ. Ono i da ispuniš. Jer, vo se veže za rogove, a čo’ek za reč’” . Na to dr Zoran Čvorović u svom osvrtu u drugom poglavlju kaže da je „ Stevanović istinski ispovednik i bogotražitelj” , te „ jedini mirjanin koji je ekskomuniciran iz SPC u njenoj istoriji” . Stručnjak za crkveno-pravnu povest zaključuje: „ Jedno je sigurno, pravoslavni Srbi ne smeju da podlegnu iskušenju da imaju drugi izbor od ’borbe neprestane’za Srpsku pravoslavnu crkvu i slobodnu Srpsku državu. Sve drugo je lažna crkva i lažna država, gde bi da nas žedne prevedu srpski ’prijatelji’”   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Detalji predmeta Stanje Polovno Soneti sa sela Slobodan Zubanović(autor) Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd Knjiga Soneti sa sela Slobodana Zubanovića glas je pune lirske zrelosti i sabranosti, u kojem pesnik vrhuni svoj lični ton ali se i saglašava sa poetičkim precima i savremenicima. Kada se liričar koga će svaki tumač prvo počastiti oznakom urbanog pesnika pojavi sa knjigom soneta, pa još „sa sela“, onda to znači, što pevaše Crnjanski, „jedan stepen više“. Velikog lirskog melanholika često se dosećamo čitajući Zubanovićeve stišane i na svaki način odmerene stihove, u kojima je negdašnja sveprisutna ironija uveliko ustupila mesto elegičnim notama. Zapravo, obe su lirske intona cije u ovoj pažljivo komponovanoj zbirci prisutne u sadejstvu, što produbljuje ukupan autorski učinak. Dodir sa elementarnim, prisni pejzaž i ritam, kao protivteža gradskom, čini pozorje za suštije iskustvene uvide i intimna sumiranja. Prikaži manje Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaća poezija Ostali naslovi iz oblasti: Poezija 2009; ćirilica; 20 cm; 90 str.; 978-86-17-16467-4; 748 din Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Biografija Intervju Prikaz Slobodan Zubanović Slobodan-Zubanovic Slobodan Zubanović je rođen 16. marta 1947. u Beogradu. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista „Književne novine" (1982-2001). Bio je glavni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije „Poezija" (1996-2002) i glavni urednik „Književnog magazina", mesečnika Srpskog književnog društva (od 2001. do 2010. godine), čiji je jedan od osnivača 2000. godine. Primljen je u Udruženje književnika Srbije 1976, član je Srpskog književnog društva od 2001. godine, i Srpskog PEN centra. Dobitnik je „Zmajeve nagrade" (2009), nagrade „Desanka Maksimović" za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade", za sve-ukupno pesničko delo (2005), kao i nagrada za poeziju „Vasko Popa" (1998), „Milan Rakić" (1986), „Isidora Sekulić" (1983), „Nolitove nagrade" (1995), i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevoćene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik, a o njegovoj poeziji izdato je nekoliko zbornika. 19.02.10 Polja Pisma Horaciju Soneti sa sela, Slobodan Zubanović Pretprošlogodišnjem izboru iz Zubanovićevog pesništva, objavljenom pod naslovom Kad budem imao 64 godine, treba odmah pridodati i celokupnu knjigu Soneti sa sela. Bez obzira na kritičarske izbore i nagrade koje su mu dodeljene do sada, može se sa punom odgovornošću reći da Zubanovićeva nova knjiga predstavlja njegov najveći poetski do-met. Nekakav opšti kritičarski uvid o Zubanovićevom pesništvu mogao bi da se svede na primedbu o ironično-melanholičnom čitanju i promišljanju svakodnevice. Ma koliko ovakav komentar zvučao prividno besmisleno-ograničavajuće, u njega ipak može da stane osnovno usmerenje ove poezije. Nije reč samo o pojedinim knjigama, već je reč o najvećem broju pojedinačnih pesama ovog pesnika, sa mestimičnim, srazmerno retkim iskliznućima u istoriju, ponekad opštu ili nacionalnu, ali mnogo češće intimnu, onu zasnovanu na biogra?ji. Nedavno izrečena primedba Gojka Božovića o „hermetičnoj intimizaciji pesničkog jezika“, kao opštoj odlici naše savremene poezije, mogla bi se, sa dobrim razlozima pripisati i poeziji Slobodana Zubanovića. Međutim, ovde treba biti nešto precizniji. Božovićeva ocena, i pored nesumnjivog opštijeg značaja, utemeljena je prevashodno na čitanju i tu-ma čenju nove i najnovije poezije. Ona zapravo nema negativan vrednosni predznak, to je konstatacija koja zahteva da se prema njoj svako pojedinačno odredi po sopstvenom sudu i ukusu. Nešto drugo u vezi sa ovim je, međutim, još interesantnije. U trenutku kada se Zubanovićeva generacija pojavljuje na srpskoj pesničkoj sceni ovakvo tematsko usmerenje imalo je sasvim drugačiju speci?čnu težinu. Kada se danas pome-nu imena Novice Tadića, Duška Novakovića, Raše Livade ili samog Zubanovića, ona se sva podrazumevaju, a njihova poezija ubraja se u klasičnu, među najznačajnije u posleratnom srpskom pesništvu. Pri ovakvim podrazumevajućim kvali?kacijama gubi se iz vida činjeni-ca da nijedna poezija, niti njen značaj ne padaju s neba, kao nešto poklonjeno, već se svaki pojedinačni status stiče i zaslužuje, putevima koji nisu jednostavni i zacrtani, još manje svakom otvoreni. Tako su pesnički modeli, koje sredinom sedamdesetih godina navedena četvorica pesnika uvode u srpsku poeziju, sa svojom uronjenošću u svakodnevicu, intimnim mitologijama i autoreferencijalnošću, urbanim predznakom, otvarali bitno nove poetske prostore. Strogo kontrolisana uljuđenost sedamdesetih godina, koja se često navodi kao nekakav civilizacijski vrhunac ovih prostora, u književnosti, pored raznih pojedinačnih uspeha, donosi rivajval ruralnih i plemensko-istorijskih tema i svetonazora, ako se od njih ikad i odlazilo, pa tako ovi napori i otpori, mada ne tako beskompromisni kao novosadska neoavangarda toga doba, dobijaju na značaju budući da ostaju unutar onoga što bi se moglo nazvati klasični pesnički model. Nasuprot većini pesnika, koja otvara srce ili dušu, Zubanović je srpskoj poeziji otvorio – Kupatilo – i pokazao nove intimne prostore i mitologije. Istovremeno, preko ove naglašenije (pseudo)intimizacije poetskog prostora, subverzivno se tretirala i socijalistička stvarnost uoči donošenja Ustava 1974. godine. U trima knjigama iz osamdesetih godina, koje su u kratkom naletu usledile nakon duge pauze, Zubanović se malo više otvorio prema dru-štveno-istorijskoj stvarnosti, beležeći male i neznatnije prizore sa gradskih ulica, neprimetne metamorfoze i deformacije urbanog prostora i njegovih stanovnika, jednako kao i one sopstvene. Na osnovu ovih nekoliko knjiga mogao se utvrditi Zubanovićev pesnički postupak. Osnovno tematsko jezgro pesme formira se oko određenog prizora iz svakodnevice, gotovo neobavezno, kao kod dobrih novinara, ili oko neke emotivne nedoumice, egzistencijalnog uvida, društvene nepravilnosti. Potom ne sledi produbljivanje osnovnog motiva i njegovo uzdizanje na ravan simbolički-univerzalnog iskaza, naprotiv, oko njega se nižu grupe drugih, okolnih, bliskih motiva, sa sentencama opštijeg zamaha, koje samo dodatno distanciraju motive jedne od drugih. Pesma se tako raslojava, rastače u blage, talasave celine. To se može videti i na formalnom nivou. Mada većinom napisane u vezanom stihu i, u stvari, u strogoj pesničkoj formi, Zubanovićeve pesme retko čuvaju taj utisak čvrstoće. Brojna opko-račenja, ne preterano često podudaranje sintaksičkog i stihovnog niza, odsustvo rima na pojedinim mestima, sve to stvara utisak rasplinutog govora i sveta, koji izmiče i subjektu ove poezije i onima koji je čitaju. Najveći semantički naboj ima kraj pesme, gde se iskustvo sabira u univerzalni iskaz, ali taj iskaz, kao mali prelom, neretko provučen kroz ironijsku prizmu, na izvestan način deluje subverzivno u odnosu na telo pesme. Druga mogućnost završnice nije ništa manje subverzivna. Ukoliko je osnovni ton pesme ironičan, završni uvid je po pravilu izrazito melanholičan. Kao primer se može uzeti pesma „Pijenje vode“ iz knjige Domaći duh. Pored naslova i teme, koji deluju sasvim nepesnički nasuprot, recimo, tada aktuelnim Simovićevim pesmama iz ciklusa/zbirke Um za morem, subjekt Zubanovi-ćeve pesme svedoči o nesvakidašnjim naporima koje preduzima u intimnom, prividno mirnom prostoru: „Svet – menjam – dabome/ Promene se ne događaju mirno:// U kuhinji – (kao – iz daljina – voz),/ Prepun lonac zasviro je himnu“. I potom, neočekivani, pa ipak ne dramatični preokret: od poigravanja sa svetsko-istorijskim zadatostima, koje su uvek sudbinske i zahtevaju da im se pojedinac maksimalno posveti, dolazi se do potpuno subjektivnog, sudbinskog ogledala: „Ne – nije nikom do sna – stalo./ Na noge stajem. Da bih –// U čaši jutarnjoj – u staklu, sreo/ Svoj dan, i mrak, u sebi“. Ova pesma je ne samo reprezentativna, nego i jedna od najuspelijih u celokupnom Zubanovićevom opusu. Kada se na ovu Zubanovićevu poeziju pogleda sa distance od par decenija, činjenica je da jedan deo tih pesama nema više ironično-subverzivnu oštricu koju su imale u trenutku pojavljivanja. One bi mogle da budu ponovo interesantne i čitane iz perspektive (naj)no-vije poezije, koja tematsku i svaku drugu decentriranost iznova uvodi kao svoj gradivni princip. U dve zbirke iz devedesetih godina, primetna je veća motivska usredsređenost i, u skladu s tim, promišljanje namesto posmatranja. Kao potvrda ovog preokreta, mada ne-očekivano, može se uzeti ciklus „Likovi pesnika“ iz knjige Strategija lirike. Subjekt se ovde javlja iz glasa i duha svojih prijatelja-pesnika; na samoj ivici parodije, ove pesme se uobli-čavaju oko tog duha, ostajući u njemu, a ne uspostavljaju, što je za savremenu poeziju ka-rakterističnije, klasični intertekstualni odnos. U Sonetima sa sela, Zubanovićev izraz postaje još svedeniji i precizniji. Situacija koja uokviruje ovu pesničku knjigu (nasuprot zbirkama pesama, koje je Zubanović do sada pi-sao), jeste horacijevska ili puškinovska (potonjeg pesnika subjekt i zaziva u uvodnoj pesmi), da kle, situacija koja podrazumeva povratak iz civilizacije grada na selo. Sanjarije i uspomene usamljenog šetača već se u toj pesmi, „Tri dana na selu“, navode kao osnovna tema: „Bio sam na ti sa uspomenama./ Čeprkao po njima, prebiro./ Ništa ne nađoh naročito/ novo, što dotad nisam diro.// Šetao sam po navici, dugo./ Ko nekada, dečak kad sam bio,/ bežeći ši nama, prugom,/ od seoskog groblja daleko“. Ova pesma, kao i završna, sastavljena je od četiri katrena, dok čitava knjiga dosledno sprovodi sonetnu formu. Svaki od tri ciklusa, „Dođosmo nekada“, „Reč mi je izmakla“ i „Popadale žute kruške“, sastavljen je od četiri manje celine/podciklusa od po 4+4+3+3 pesama. Tako se sonetna forma poštuje i unutar samih ciklusa, ali i na nivou knjige, pošto sama knjiga ima 1

За исцељења пред цудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске везани су многи цудесни догадјаји, бројна сведоцанства и изворни записи, како из некадасњег тако и садасњег времена. У манастире као духовна средишта, као места где се свакодневно узносе молитве Богу и где се преко молитава одржава присна веза са Богом, људи од давнина долазе по помоћ коју им сам Бог по неизмерној милости Својој а ради усрдних молитава верних служитеља својих дарује. Ову вечну истину потврђују речи Светог Јеванђеља: “Све што узиштете у молитви, ако узверујете добићете” (Мт. 21, 22), и апостола Јакова: “Много може снажна молитва праведнога” (Јак. 5, 16), и реци светог Јована Златоуста: “Не постоји ништа јаче од молитве”. Само уз јаку веру оног који исте и ватрену жељу за исцељењем може се догодити “чудо”. Ипак, “чуда” нису механичка, на њих не делује ничија воља осим воље Божје, не може их створити ниједан човек по некаквој својој моћи, своме хтењу и својој вољи. “Чуда” су искључиво производ неизмерне милости и промисла Божјег, као и непоколебљиве вере и наде потребитога те усрдне и ватрене молитве служитеља Божјег који посредује у њиховом остварењу. Реч “чудо” има многа значења, у овом случају означава остварење онога што тражимо молитвом од Бога. Понекад наша тражења уз све наше жеље и уз сву нашу веру не бивају услишена. “Путеви Божји су неиспитани” (Рим. 11, 33), каже свети апостол Павле, што значи да Бог најбоље зна што нама треба и што нам је на корист за спасење душе. Не треба молитвом тражити оно што се само од себе остварује по речи Христовој: “Не брините се, дакле, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци исту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божје, и правду његову, и ово ће вам се све додати” (Мт. 6, 31-33). САДРЖАЈ: Митрополит Јован: О чудесним исцељењима Увод: Историја чудотворне иконе Богородице Лепавинске ЧУДА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ЛЕПАВИНСКЕ Владика Николај: Слово о чуду СВЕДОЧАНСТВО 1 Икона Пресвете Богородице се заједно са кандилом шетала лево-десно по зиду, а затим и у виду крста, у стану једног хришћанина у Бјеловару, пред сам рат 1991. СВЕДОЧАНСТВО 2 Молитве пред чудотворном иконом помогле су девојци која је била у тешком стању да оздрави, посто је покушала самоубиство попивши велику количину отрова СВЕДОЧАНСТВО 3 "Са иконе су ме гледале живе људске очи!"- исповест жене која је исцељена од рака СВЕДОЧАНСТВО 4 "Бако Милева, хоћес ли да будеш здрава?..." - тешко болесна старица је оздравила након молитве пред чудотворном иконом СВЕДОЧАНСТВО 5 "Све је почело некако наивно и безазлено..." - исповест једног младића о тешком страдању од нечистих сила, и великој помоћи Пресвете Богородице и молитава оца Гаврила и монаха СВЕДОЧАНСТВО 6 "...За себе сам сматрала да сам образована жена, али се показало да сам у духовне ствари била потпуно неупућена.... После свега, са искуством које сам стекла, свима могу са уверењем да кажем: живите искључиво хришћанским животом и идите у цркву!" - једно искуство са врачарама СВЕДОЧАНСТВО 7 Сведочанство једне мајке о томе како су њену породицу исцелитељне молитве оца Гаврила и видљива милост Мајке Божје учврстиле у вери и нади у Бога СВЕДОЧАНСТВО 8 "Има нешто што наука не може да објасни. У манастиру су ми се отвориле очи за неке ствари..." - сведочење једног интелектуалца и признатог струцњака, којега су психицки и здравствени проблеми привели Богу, вери и цркви СВЕДОЧАНСТВО 9 "Своју сам кћеркицу научила, свако јутро јој донесем икону да је пољуби, и откад то радим, ја видим да је она мени све лепша и лепша..." - сведочанство једне жене о болестима и страдањима њене породице, и о заштити коју је добила од Бога и Пресвете Богородице у манастиру Лепавини СВЕДОЧАНСТВО 10 "Пред иконом, док се отац Гаврило молио за нас, ја сам видела нешто као бели венац (као код пушаца круг од дима) како одлази од моје кћери..." - исповест жене о "чудним дешавањима" у њеном дому која су престала након посете манастиру СВЕДОЧАНСТВО 11 Исцељење девојчице од безразлозног страха СВЕДОЧАНСТВО 12 Исцељење шестомесечне бебе која је лезала двадесет дана у инкубатору, без праве дијагнозе. СВЕДОЧАНСТВО 13 Благослов Пресвете Богородице вратио је нарушено здравље и мир медју укућане СВЕДОЧАНСТВО 14 Исповест једне жене о томе како су јој се после сваке посете манастиру дешавали чудни догађаји, које она тумачи на позитиван начин као знак помоћи и благослова Божјег СВЕДОЧАНСТВО 15 Сведочанство господина М. и госпође Ј. о томе како су молитве пред чудотворном иконом повратиле мир у њихов дом, и спасле њиховог сина кога су лекари безуспешно лечили СВЕДОЧАНСТВО 16 "Девојчица је врло болесна, има високу температуру, гуши се, не може да гута, а лекари не могу да повежу симптоме ни са једном познатом болешћу, јер су налази у реду..." СВЕДОЧАНСТВО 17 " Мајка мршави од порођаја, а њен синчић од осам и по месеци има проблеме од рођења - не спава добро, буде му лоше, поплави и гуши се. Након посете манастиру обоје су исцељени" СВЕДОЧАНСТВО 18 Након што је обишла лекаре и увидела да јој они не могу помоћи, госпођа М. је одлучила да посети манастир, "да и то проба". Имала је страшне болове у пределу рамена, главе и врата. Након молитве које је прочитао отац Гаврило, већ на путу кући осетила је олакшање. СВЕДОЧАНСТВО 19 Сведочење једног младића о томе како вера ближњих и молитва свештеника лечи и на даљину СВЕДОЧАНСТВО 20 Искрена исповест, уз молитву оца Гаврила пред чудотворном иконом, донела је утеху и мир СВЕДОЧАНСТВО 21 "Једног тренутка, негде половином молитве, из мамине главе (тј. косе) почела је да излази нека маглица у облику дима..." - сведочанство Зорана Проданова о исцелењу његове мајке Љубице СВЕДОЧАНСТВО 22 Исповест госпође Марине Цуњ о томе како је по молитви оца Гаврила пред чудотворном иконом Пресвете Богородице чудесно исцељена њена кћерка СВЕДОЧАНСТВО 23 Сведочанство о томе како се дугогодишње телесно и духовно мучење и исцрпљивање мајке и њене кћерке оконцчало с помоћу Божјом у манастиру Лепавини СВЕДОЧАНСТВО 24 Исповест Данијеле из Бјеловара - тешке болести и многи проблеми у породици постепено су нестајали по дејством светих молитава у манастиру СВЕДОЧАНСТВО 25 "Схватила сам да само пост, молитва и вера могу победити све зло на овоме свету." - прича Мирјане Вугриновић која је кроз многе проблеме прешла пут од невереовања ка веровању у Бога СВЕДОЧАНСТВО 26 "Приметила сам да се несто почело дешавати, да се мој живот мења, да ми сваки одлазак у манастир открива нешто ново... За све ове лепе дане, за сву ову срећу у шивоту ја могу да се захвалим Богу, Пресветој Богородици и молитвама оца Гаврила. Постала сам верник." СВЕДОЧАНСТВО 27 "Како смо одлучили да идемо на молитве и литургије, тако се тама око нас почела разилазити..." - исповест господина Л. С. из Бјеловара СВЕДОЧАНСТВО 28 Сведочанство госпође Марије Л. о томе како је њен супруг исцељен од тешке телесне болести, захваљујући молитви оца Гаврила пред чудотворном иконом Мајке Божје СВЕДОЧАНСТВО 29 "Уверена сам да благодатна сила чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске окриљује мој живот у свим сегментима, руководи њиме и води ме ка тихом пристаништу..." - сведочанство сестре Марије и брата Јове Растовића СВЕДОЧАНСТВО 30 "Верујемо у моћ и доброту Пресвете Богородице Лепавинске и Њена чуда која чини верницима и свима људима који траже Њену помоћ..." - исповест Д.С. о злу које људима наносе нечисти души преко својих слугу - врачара и гатара СВЕДОЧАНСТВО 31 "У ушима су ми забрујале Христове реци: "Жено, иди кући, вера твоја поможе ти". У души ми се родила вера, а у срцу зачела нада да ће мој супруг оздравити..." - сведочанство госпође Еве Вукашиновић СВЕДОЧАНСТВО 32 Сведочанство мајке о проблемима који су снашли њу и њену децу - студенте, и о помоћи коју је добила од Господа и Пресвете Мајке након учешћа на св. Литургији и молитава за здравље СВЕДОЧАНСТВО 33 "Младја кћер је у року од 20 дана скоро изгубила вид, старија кћерка је била пуна мржње према свима, мој син од 5 година скоро ниста није говорио, нити сама нисам била добро..." - исповест мајке Наде СВЕДОЧАНСТВО 34 "У манастир Лепавину сам први пут дошла на свој 18. родјендан... отац Гаврило ме је мирно саслушао и рекао: "Ако будеш чврсто веровала и испунила оно сто ћу ти рећи, све це нестати."..." - В.С. СВЕДОЧАНСТВО 35 "Осећам да ми је све кренуло на боље захваљујући чудотворној моћи иконе Мајке Божје Лепавинске и молитвама о. Гаврила..." - исповест госпође Анке Брајковић СВЕДОЧАНСТВО 36 "Осетила сам промену у себи. Кроз мене је прострујала велика нада, у срцу ми се родила вера у оздрављење. Посли смо у манстирску цркву..." - сведочење М. Б. СВЕДОЧАНСТВО 37 Исповест госпође М. Б. о томе да треба испунити оно што се Богу и Мајци Божијој обећа. СВЕДОЧАНСТВО 38 "Познато је да кад први пут идете у неку цркву, манастир или на поклоњење светињи, ако зажелите жељу - она вам се остварује. На мом поклоњењу ја сам пожелела да останем у другом стању, с близанцима..." - исповест сестре Славице СВЕДОЧАНСТВО 39 Молитвом Пресветој Богородици побеђена мрена и присуство нечистих сила СВЕДОЧАНСТВО 40 "И, почиње исцељење... Та сила не може да се објасни, само онај ко је доживео ту моћ исцељења зна о чему пишем. За време читања Светог Јеванђеља ја не знам ни ко сам, ни ста сам, ни где сам..." - исповест Сњежане Стањевић из Цириха СВЕДОЧАНСТВО 41 "Скептици се ругају, а верници се диве..." - сведочанство Американца Хенри Хамилтона о исцељењу од рака његове мајке Милдред Грејс СВЕДОЧАНСТВО 42 "Негде око три сата после поноћи уснула сам једног младог монаха који ми каже да он иде у манастир Лепавину: "Помажемо ти ми, али и сама мораш да се потрудиш"!..." - исповест Р. М. из Београда СВЕДОЧАНСТВО 43 "Најпре сам га питала како се зове. "Ненад", рекао је. "Ненаде, одакле си?". "Са Косова", одговорио ми је. Моје последње питање било је: "Да ли си православне вере?" Обрадовала сам се када сам чула да јесте и рекла: "Добро, сад могу са тобом да поразговарам о нечему"..." - исповест Снежане Стањевић из Цириха СВЕДОЧАНСТВО 44 "Милош је тада прогледао. Очи су му биле бистре и веселе. Таквог га нисмо одавно видели. Пружао је рукице и играо се прстићима. Муж и ја смо се погледали без речи. Прекрстили смо се од изненађења. Помислила сам на манастир..." исповест С.В. из Фирта (Немачка) Наслов: Чуда Пресвете Богородице Лепавинске, друго допуњено издање Издавач: Манастир Лепавина Страна: 256 (cb) Писмо: ћирилица Формат: 12x17 cm Година издања: 2009 ИСБН:

Последње две године биле су значајније за нашу лексичку семантику него било који период пре тога. Наиме, за то време објављене су чак три књиге из те области. То су Полисемија и организација лексичког система Даринке Гортан-Премк, Основи лексикологије и сродних дисциплина Данка Шипке и Реч. Смисао. Сазнање Стане Ристић и Милане Радић-Дугоњић. Свака од ових књига представља посебан, различит приступ лексичком материјалу и страној литератури из области лексикологије и семантике, па су зато, свака за себе и све заједно утемељиле лексикологију на нашем простору. Прва је, пре две године, у издању Библиотеке Јужнословенског филолога Института за српски језик, објављена књига проф. Даринке Гортан-Премк Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Наслов ове књиге могао би се преуредити и као Организација лексичког система српског језика кроз полисемију или Полисемија као организатор лексичког система. Тиме би у већој мери дошла до изражаја чињеница да предмет ове књиге превазилази проблем полисемије. У њој се из угла вишезначности лексемâ анализирају и многа друга семантичка питања која се односе на организацију лексичког система. Такође, у књизи се предлажу нова или описују постојећа лексикографска решења у вези с неким теоријским проблемима, а то даје још једно тежиште овом делу. Основни теоријско-методолошки приступ анализи грађе у раду јесте компоненцијална анализа . Књига се састоји из шест поглавља: О речима (9–38), Полисемија (38–126), Полисемија и деривација (126–140), Полисемија и синонимија (140–146), Полисемија и антонимија (146–150), Полисемија и хомонимија (150–157). Поред тога, књига садржи закључак на српском језику, закључак на енглеском, библиографију, индекс цитираних аутора, регистар појмова и регистар примера. У првом поглављу се након одређења несамосталних семантичких елемената (а то су обличка основа, творбена основа, творбени формант, лексичка морфема и обличка морфема) прелази на појам лексеме (као најмање самосталне лексичке јединице способне да учествује у формирању синтаксичких јединица), а затим на типове и врсте речи. Даринка Гортан-Премк предлаже три основна критеријума за класификацију речи у нашем језику: семантички, функционални и морфолошки. Према семантичкој класификацији, речи се деле према способности номинације, способности означавања и способности обављања функције реченичног члана. По ауторки, све речи имају способност номинације. То је њихова основна функција. Речима се номинују појмови или односи међу њима. Немају све речи способност означавања, чак ни сви чланови једне врсте речи. Тако, на пример, већином именица се означава какав појам осим, рецимо, властитим. Такође, способност означавања немају ни релациони придеви, затим глаголи непотпуног значења итд. Функционално, речи се деле на самосталне и несамосталне, а морфолошки се деле на врсте. У поглављу Полисемија Д. Гортан-Премк објашњава појмове неопходне за разумевање остваривања процеса полисемије, а то су семантичка реализација, семантички садржај и семантичка позиција, а затим наводи и објашњава семантичке трансформације којима се остварује полисемија. То су платисемија, метонимија, синегдоха и метафора. Један од важнијих закључака ове књиге јесте да нису све лексеме подједнако способне за развијање полисемантичких структура. Најспособније за то су просте, основне речи. Ове речи су једнореферентне. У њиховом семантичком садржају је много сема. Последица тога је развијена полисемантичка структура и велики број деривата који у творбеној основи имају просту реч. Због свега тога, ове су речи основа лексичког система и извориште свих лексичких механизама. У поглављу Полисемија и деривација аутор пореди основне речи и деривате, говори о семантичком односу творбене основе према деривату, о структури и семантици деривата и о регуларности семантичког варирања. Д. Гортан-Премк сматра да се истим семантичким законитостима формира полисемантичка структура лексема и деривациони систем. Због тога је деривација нераскидиво повезана са полисемијом, а самим тим и творба речи са лексикологијом. Творба речи је, према томе, део лексикологије, а не, како се традиционално мисли, део морфологије. Просте речи у дериват могу унети цео свој семантички садржај (певати – певач), део свог семантичког садржаја (зуб – зубар) или само једну од сема (купус – купусара, стара, искрзана књига, према семи искрзан, растрзан из основног семантичког садржаја лексеме купус). Деривати су по правилу двореферентне речи, један им је референт вредност творбене основе, а други вредност творбеног форманта. Они имају у свом семантичком садржају мали, ограничен број сема, па самим тим имају и веома скромну полисемантичку структуру и развијају мали број деривата. У поглављу Полисемија и синонимија ауторка одређује синонимију као механизам асоцијативног повезивања лексема са истом архисемом и бар једном истом семом нижег ранга. Важан закључак у вези са синонимијом: просте, основне речи по правилу не ступају у односе идентичне, апсолутне синонимије. Праве синониме у примарним значењима не могу имати, нпр. лексеме глава, нога, нос итд. Оне могу имати само релативне синониме (лице – њушка, кашика – жлица итд.). Само деривати добијени метафором могу имати праве синониме у примарним значењима (муњевит – змијаст). Полисемија, деривација и антонимија су основни лексички механизми, док је синонимија, по Д. Гортан-Премк, секундарни семантички механизам. О антонимији и њеном односу према полисемији говори се у поглављу Полисемија и антонимија. Антонимија се одређује као механизам асоцијативног повезивања лексема чији семантички садржаји имају исту архисему каквог појма особине, исту једну сему какве одређене особине и у овом односу десемантизоване или готово десемантизоване све друге семе. Односу полисемије и хомонимије посвећено је последње поглавље књиге. Хомонимија се одређује као несистемска појава, постојање и могућност постојања двају или више диверзних семантичких садржаја у формално, по спољашњем изгледу, истом облику. У књизи се наводе и бројне лексикографке напомене. То су предлози и решења намењена у првом реду за побољшање Речника САНУ и прилагођавања његове израде савременим лексикографским токовима. Издвојићемо само неке од тих напомена. Описни део дефиниције основног значења речи (примарне семантичке реализације) обавезно мора да садржи оне семе које су релевантне за развој полисемантичке структуре. Тако се, на пример, лексема зуб у РСАНУ дефинише као свака од плочастих или клинастих кошчица превучених глеђу у вилицама човека и већине других кичмењака које служе за кидање и ситњење хране. У дефиницији се не наводи сема белине, иако је то за свакодневни живот изузетно важна особина зуба. Д. Гортан-Премк изостављање ове семе сматра коректним лексикографским поступком због тога што ова сема није продуктивна у развоју полисемантичке структуре лексеме зуб. Овде је на делу неподударање језичке логике и логике свакодневног живота. За развој полисемантичке структуре лексеме зуб важне су семе које се односе на његову оштрину и положај у вилицама међу другим зубима. Дешава се да се неко од секундарних значења развија захваљујући продуктивности семâ колективне експресије. Такве семе, ма како оне изгледале неважним јер су имплицитне, конотативне, заслужују, по Д. Гортан-Премк, навођење у дефиницији примарног значења. На страни 66, ауторка модификује постојећу дефиницију основног значења лексеме гуска, па је овако уобличује: 1. и зоол. а. домаћа припитомљена птица пловуша издуженог врата Ансер доместицус карактеристичног гласа, која се гаји ради перја, меса и јаја; женка те птице (за коју се верује да је глупа). Неопходност семе колективне експресије за коју се верује да је глупа очигледна је ако се узме у обзир секундарна семантичка реализација дефинисана у РСАНУ као глупа, ограничена женска особа, глупача. Дакле, лексикограф мора да има у виду да организација дефиниције основног значења треба да буде утемељена на језичким принципима – у дефиницији морају бити они елементи који дају даље резултате. Пажљив читалац је, вероватно, запазио да ова мало модификована дефиниција лексеме гуска има квалификатор "и зоол." Реч је о још једном предлогу лексикографима. Д. Гортан-Премк (стр. 66) је запазила збрку и пометњу у навођењу терминолошких квалификатора уз именице које означавају биљке и животиње и које истовремено припадају општем лексичком фонду и терминима. Уз основна значења лексема говече, коза, коњ, крава стоји квалификатор зоол., а уз лексему кокош не стоји. Да би се решила ова неуједначеност, Д. Гортан-Премк предлаже квалификатор "и зоол." или "и бот.". Ова квалификација би, с обзиром на то да изостанак квалификације значи припадност општем лексичком фонду, значила да реч припада и општем и посебном лексичком фонду. У вези са обрадом термина, поред ове, већ наведене могућности, ауторка издваја још два случаја (стр.123–125). Први је када треба дефинисати термин који функционише само у свом затвореном терминолошком систему. Овакви случајеви не изазивају недоумицу лексикографа. Он наводи квалификатор његове употребне вредности (нпр. за реч ампер испред дефиниције јединица за мерење јачине струје, дат је квалификатор "физ."). Други је случај када су нека значења лексеме терминолошка, а нека се односе на општи лексички фонд. Тако, нпр. лексема круг има богату полисемантичку структуру. Два значења круга су математичка (дакле, терминолошка), а остала нису. Лексикограф би боље учинио да терминолошко значење није дао под тачком 1. По ауторкином мишљењу, тачка 1 би требало да буде резервисана за оно значење лексеме круг чији семантички садржај омогућава развој преосталог дела полисемантичке структуре (нпр. затворена крива линија чији су сви делови једнако или приближно једнако удаљени од средишта, па затим, простор који затвара таква линија, па предмет, појава таквог облика итд.). Терминолошка значења је требало навести тек када се наведу она значења из којих проистичу све остале, па и терминолошке реализације. У РСАНУ примећује се и неуједначеност у обради фигуративних значења. Није увек сасвим једноставно утврдити колико су нека значења добијена метафором, метонимијом и синегдохом устаљена. Ако нису сасвим устаљена, ако им је циљ живописно изражавање, онда то нису нова значења, то је фигуративна употреба лексема и уз оваква значења сасвим је оправдан квалификатор "фиг". На пример, у РСАНУ основно значење лексеме глава потврђено је и са неколико примера фигуративне употребе: Пуни класови, попут мудраца, замишљено обарају тешке главе. Међутим, устаљене фигуре представљају нове семантичке реализације. Оне су настале истим механизмима, али превазилазе потребе стила и залазе у домен често необележене лексике. Кажемо, често необележене зато што су секундарне семантичке реализације настале метонимијом и синегдохом обавезно немаркиране (како наводи Д. Гортан-Премк, стр. 109–116), а значења добијена метафором могу бити маркирана или немаркирана. Маркирана су обично она која су настала активирањем сема колективне експресије (као у већ навођеном примеру гуска – глупа женска особа). Овакву маркираност треба, по Д. Гортан-Премк, и у речнику раздвојити од фигуративне маркираности чија последица није ново значење. Она предлаже да уз стилске метафоре остане квалификатор "фиг.", а да уз лексичке маркиране метафоре треба бележити ознаку "експр". У делу књиге посвећеном метафори (стр. 85–109) Д. Гортан-Премк детаљно наводи и бројним примерима поткрепљује различитим семама индуковане метафоре. Тако, она пише о метафоричним асоцијацијама по облику, затим по боји, по месту, положају, о асоцијацијама заснованим на трансформацијама типа конкретно – апстрактно и апстрактно – конкретно, затим о метафорама заснованим на семама колективне експресије и, на крају, о метафоричним асоцијацијама типа простор – време. У вези са метафорама индукованим семама места, наводе се примери на овај начин насталих значења лексеме глава. Испоставило се да су на овај начин настала значења обележена бројевима 7, 12 и 13 у РСАНУ. Д. Гортан-Премк на стр. 104. скреће пажњу лексикографима на то да би било добро да се, уколико је могуће и кад је могуће, у једном блоку или у једном низу дају значења развијена истим типом варирања. Дакле, секундарне семантичке реализације треба да буду распоређене у блоковима повезаним истим начином добијања значења која чине тај блок. У књизи се дају и бројна друга лексикографска решења (нпр. на стр.78 о начину решавања метонимијских секундарних семантичких реализација, али о томе другом приликом). Завршићемо навођење лексикографских напомена из ове књиге једном констатацијом коју је Д. Гортан-Премк на више места истакла: "Лексикографска решења претходе нашим теоријским знањима, те узрок лексикографским несналажењима треба пре тражити у спорости наших теоријских сазнања него у лексикографској невичности." И још нешто. Даринка Гортан-Премк није ову књигу написала са позиција хладне и надобудне теоријске дистанце у односу на практичан лексикографски рад – ова књига је плод дуготрајног лексикографског искуства и у потпуности је ослоњена на 15 томова Речника САНУ. То доказују и примери. Регистар примера на крају књиге потврђује да је ауторка навела 867 примера, по 4 или више у просеку на свакој страни, а сви су они или скоро сви преузети из Речника САНУ. Ова чињеница је показатељ огромног богатства језичког материјала који су лексикографи Института за српски језик сабрали у Речник САНУ, као и умећа и научне проницљивости Даринке Гортан-Премк да тај материјал теоријски разложи, а затим га синтетизује у вредна научна сазнања. Рајна Драгићевић (Београд) Наслов: Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику Издавач: Завод за уџбенике Страна: 188 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2004 ИСБН: 86-17-11569-6

Miroslav Krleža U agonijiTvrdi povezSavremenik Srpske književne zadrugeBeograd 1931Drama “U agoniji” možda najpoznatijeg domaćeg dramatičara modernizma Miroslava Krleže objavljena je u “Hrvatskoj reviji” 1928. godine. Nakon toga je objavljena zasebno u Beogradu 1931. i u svesku “Glembajevi” u Zagrebu 1932. godine.Sve do trideset godina kasnije (1962.) ova se drama sastojala od samo dva čina, a izdanje “Glembajevi. Drame” (Zagreb, 1962.) sadržavalo je i novu verziju završetka drugog čina i treći čin. Zanimljivo je dodati kako je riječ o najizvođenijem i kritički najbolje ocijenjenoj Krležinoj drami. Novija izdanja sva sadrže tri čina, jasno razgraničena ondje gdje je Krleža dodao treći čin.Drama “U agoniji”. drama je i prema žanrovskom i prema književnorodnom opredjeljenju. U njenoj je srži nesretna ljudska sudbina koju nemilosrdno melju društvene konvencije, političke promjene i raznorazne intimne nesreće.Bračni par Lenbachovih čini dvoje duboko nesretnih, razočaranih i poniženih ljudi, koji u čitavom svom visokorodnom ponosu ne uspijevaju jedno u drugome pronaći utjehu i potporu, već ih njihove brige samo čine još većim neprijateljima.Nekad pripadnici visokog plemstva, odgojeni su u nekom drugom, imućnijem i mirnijem vremenu, i pali su, rasipništvom i nasilništvom baruna Lenbacha, u nemilost.Dokazujući da nesreća i neimaština iz ljudi izvlače ono najgore, barun Lenbach postao je još veći nasilnik, pijanica, hazarder i varalica. Vezana okovima braka i bez drugih opcija, barunica Laura danonoćno radi kao krojačica u svom salonu “Mercure Galant”, namještenje koje doživljava kao poniženje da ona, barunica i generalska kći, za kojekakve skorojeviće po čitave dane kroji, šije, mjeri i dodvorava se, sve ne bi li preživjela.Za to vrijeme njen muž, koji je odsjedio tri godine u zatvoru u Lepoglavi zbog veleizdaje, uporno karta, pije i banči, posve ignorirajući njihove prilike i vremena. Sav novac koji ona zaradi on joj uzima i propije, ponekad ju i potkrada, a kad se ona usprotivi i pokuša tome stati na kraj, on prijeti da će ubiti nju ili sebe. Ovakav odnos traje godinama, i takvo stanje stvari zatiče čitatelj.Što se stilskih sredstava tiče, premda je riječ o drami, didaskalije nisu lišene poetskih motiva i prozaičnih opisa, i upravo iz njih čitatelj dobiva uvid s jedne strane u neposredno, građansko okruženje likova i scenografiju njihova svakodnevnog života, a s druge strane u duh i običaje vremena.Tipično za Krležu i ovdje se u dijalozima može susresti mnogo germanizama, neprilagođenih njemačkih riječi pa i čitavih rečenica na njemačkom, a značajno manje riječi i izraza iz drugih velikih europskih jezika – francuskog i engleskog. Osim što svjedoče o onovremenim političkim prilikama i svezama, ovi izrazi imaju i funkciju karakterizacije likova, oni potvrđuju kako je riječ o učenim ljudima, pripadnicima visokog staleža, može se reći čak i pripadnicima nekog drugog, prošlog vremena.Osobito je zanimljivo kako se likovi sve više služe njemačkim riječima pa i čitavim rečenicama što su više uzrujani, što više govor u žaru borbe. Moglo bi se ovdje zaključiti kako je riječ o njihovom prvom jeziku, jeziku djetinjstva, jeziku kojem se utiču kada su suviše napeti da bi marili za konvencije i pristojnost.Kratak sadržaj1. činIz didaskalija doznajemo u kakvom se emocionalno napetom, a opet njima prilično svojstvenom, stanju nalazi bračni par Lenbach. Scena se otvara svađom supružnika, barun Lenbach je pijan i gotovo neurotičan. Nalaze se u krojačkom salonu “Mercure Galant” barunice Laure, osoblje je u blizini, već naviklo na bračne svađe.Salon je malograđanski raskošan, granično neukusno natrpan s jedne strane istinski luksuznim predmetima poput lepeza od kornjačevine, a s druge strane nepotpisanim kopijama poznatih slikara. Daje se naslutiti kako ovdje doista obitavaju visokorodni pojedinci, ali ponešto izmješteni iz svog vremena, koje su snašle nepovoljnije prilike.U salonu se skuplja i otmjena i skorojevićka elita, to je i trgovina ženskih šešira, živo je, ali pomalo i neiskreno: nije to autentični, raskošni salon, to je namješteni paravan koji služi kao mamac za klijente i kao kulisa nesretnog života. Uopće, može se reći da su mnogi elementi odnosa Lenbachovih predstavljena ovakvom scenografijom.Svađa kojom se otvara drama svađa je oko novca. Barun Lenbach uobičajeno je pijan, ljuti se na barunicu Lauru kako je mogla na ulicu izbaciti nekakvog uglednog von Lorencza. Barunica se ne da zavaravati i prokazuje Lenbacha za sve njegove laži: on je tog von Lorencza poslao k njoj s lažiranom vizit kartom, ne bi li izmamio dvije tisuće dinara što ih je dužan nekom Židovu.Ne prolazi puno vremena prije no što čitatelj doznaje da se zadužio kako bi mogao nastaviti kockati. On je toliko navikao živjeti u uspomenama na raskošnije doba, toliko nema nikakvog pojma o stvarnom stanju stvari i objektivnim životnim troškovima, da ne razumije kako Laura govori da nema da mu da, osobito kad on ionako za dva mjeseca počinje raditi kao trener u polo klubu, i trebalo bi da imaju novaca. Laura je bijesna jer je prisiljena za tih istih dvije tisuće dinara raditi kao marva tjedan dana dok on banči.Barun se ljuti i priznaje da je svjestan da je neradnik, posipa se pepelom ali tvrdi da ne može protiv sebe, da on nema ništa poslovno u sebi „kao kakav Židov“, i da, u principu, on nije kriv što je takav. Laura se ne da smesti njegovim pijanim riječima i optužuje ga da je njemu svaki rad ispod časti, i ponavlja mu kako mu je dva dana ranije dala sve što je bilo u blagajni, i kako sada novaca nema. U ovoj se svađi njihov odnos ogoljuje kao odnos lišen svake simpatije, pusta prisilna simbioza u kojoj ona po čitave dane radi a on rasipa novac. Njegove se pijane riječi kreću od gotovo djetinje naivnosti do uzvišenih ideala pa sve do čiste patetike koja se u tren oka pretvara u agresiju.Optužuje Lauru da izigrava žrtvu i da mu onemogućuje da ispoštuje svoju danu riječ, do koje jako drži. On je svjestan da o njemu svi i misle i govore da je neradnik, pijanica i hazarder, ali nije ga briga, samo mu je do njegove riječi stalo. Priznaje da je on bio poslao von Lorencza da na prevaru izvuče novac i žao mu je, ali njemu taj novac doista treba. Laura je ljuta i odrešita – novaca nema, i ona više njegovim obećanjima ništa ne vjeruje. Barun teatralno pušta svoj džepni sat da se razbije, oplakuje svoju ljutu sudbinu – on, nekad visokougledni plemić, spao je “na plehnatu uru”, odnosno na prosjački štap, i još duguje novce. Gotovo djetinje se pita kako se to moglo dogoditi, potpuno je nesuvisao u svom pijanstvu.Laura ga preklinje da prestane i umiri se jer osoblje krojačkog salona sve čuje, mada su već i navikli, Lauru to ponižava. Ulazi gluhonijemi prosjak i na trenutak prekida njihovu svađu, barun mu daje 10 dinara. Barun na trenutak mijenja ploču, misli da ima rješenje koje će sve popraviti, ali Laura je na samom početku umorna od njegovih ideja.Ponovno se sažalijeva kako ga je Križovec uvrijedio da je obični oficir, a Laura brani Križovca. Ljut je što je ležao u zatvoru, ljut je što ga nitko ne poštuje, ljut je što mu ona predbacuje da treba raditi. Laura ga podsjeća da je već predlagala da ponište brak, čemu se on još uvijek ozbiljno protivi jer – Lenbachovi to jednostavno tako ne rade. Ne bi li nekako završila taj mučni razgovor Laura mu nudi sve što ima: 200 dinara, on odgovara da mu to ne znači ništa, da mu je potreban čitav iznos inače će se ubiti. Laura je na izmaku snaga, optužuje ga da ju sustavno terorizira i izjavljuje kako joj je svejedno hoće li se on ustrijeliti.On trabunja i dalje kako nije stvar u novcima već u principima – u datoj riječi. Ona mu baca 200 dinara na stol i odlazi, još uvijek sigurna kako bi njegovo samoubojstvo bilo najbolje za njih oboje. Ulazi ljubazni i učtivi Križovec, shvaća da je ugazio u bračnu svađu pa se utiče manirima i ljubaznostima. Samo je navratio i ćaska, od neugode govori i previše, ali sve vrlo učtivo i pomalo snobovski.U tom se razgovoru jasno ocrtavaju i staleške i političke razlike između njega i Lenbacha. Kritizira pravosudni sustav zbog banalnosti i korupcije, razgovaraju o svakodnevnim stvarima. Lenbach odlazi poslom, i odmah odnosi između Križovca i Laure postaju intimniji. Oni su bliski prijatelji i ljubavnici. Razgovaraju o svađi između Lenbachovih, Križovec nastupa racionalno, u skladu sa svojim zvanjem (on je advokat), pokazuje izvjesnu blagost prema Lenbachu i razumijevanje za njegove mane.Laura je razočarana što je samo navratio u prolazu i što ne može ostati, frustrirana je Lenbachovim ponašanjem i svojim položajem: ona je u tom braku u pat-poziciji. Laura iskreno govori o svojim osjećajima, bez uvijanja, i priznaje kako često misli kako bi joj život bio bolji kad Lenbacha više ne bi bilo.Govori kako ona više ne može i ne želi nastaviti tako, a Križovec ju umiruje. Nju iznenađuje njegov hladan i racionalan, “advokatski” pristup stvarima, i misli kako on nije u stanju pojmiti koliko je ona prenapeta i umorna i od posla i od braka s “psihopatom i alkoholičarem”. Križovec nudi da plati Lenbachov dug, ali Laura ne dopušta, dosta joj je da ju barun ucjenjuje.Ulazi Madeleine Petrovna, a Križovec koristi taj prekid razgovora da ode, kasni. Žene su bliske i nježne, Madeleine govori Lauri koliko ju svi cijene, Laura ju, zajedno s nekim drugim poznanicama plemkinjama, poziva u goste k sebi kasnije navečer. Madeleine odlazi, a nedugo zatim vraća se još pijaniji Lenbach, vrijeđa Madeleine i optužuje ih da su imaju lezbijsku aferu, posve je nesuvisao.Brzo okreće ploču i umiljava se Lauri u posljednjem, očajničkom pokušaju da namakne novce, ona ga odbija, on uzima onih 200 dinara. Zvoni sedam sati – rok za vraćanje duga. Ona mu obijesno govori kako je pozvala k sebi u devet goste jer je računala da će se on ubiti prije, pa da će biti slobodna. On se, isprovociran, iz inata ubije hicem iz revolvera.2. činU raskošnoj, jednako kao i krojački salon dvojako uređenoj sobi razgovaraju Križovec i Laura. Skoro je jedan sat u noći. Križovec, djelomično sebi u bradu, djelomično odsutnoj Lauri, govori o smrti i s blagonaklonošću prepričava svoje uspomene na pokojnog baruna.Govori gotovo bez prestanka, sve velike riječi, a Laura ga prekida i moli da prestane, nema snage slušati njegove hladne deklamacije. Ona je razdražena, nemirna, optužuje ga da se govori prazne, advokatske riječi koje ne znače ništa, njena napetost raste sa svakom izgovorenom riječi.Osjeća se zanemareno, kao da Lenbach uporno okoliša, optužuje ga da je egoističan, da ne mari za nju. Svaki njen afekt i emociju on kontrira racionalizacijama i umirivanjem, što nju samo još više razdražuje. Ona je bijesna što njega nije bilo dok je nju policija neugodno ispitivala odakle joj krv na rukama (prislonila je ruke na mrtvog muža), on je za to vrijeme navodno bio na večeri s klijentima, a zapravo je bio s drugom ženom, što se ubrzo otkriva.Svađaju se, on joj govori kako nije trebala policiji reći da joj je drago što se barun ubio jer to baca sumnju na nju. Nju nije briga, njoj je stalo samo do istine, da padnu sve maske. Uporno se ne mogu usuglasiti, što Križovec više govori Laura je napetija. Napokon ga isprovocira da prizna kako je bio s Izabelom Georgijevnom dok ga je ona tražila i trebala i dok su ju optuživali za ubojstvo. Svađa eskalira, pretresaju svoju vezu – ona je htjela s njim dijete, htjela je da budu obitelj, ali Lenbach nije dao da se razvedu.Što je on više pokušava umiriti ona govori grublje riječi, pokušava ga otjerati od sebe i prijeti da će prodati salon i otputovati bez traga. On se ne da otjerati i govori sluškinji Mariji neka ga ne čeka da ga isprati. Dok se joj je to išao reći, Laura uzima Lenbachov revolver i ubija se. Križovec viče Mariji neka zove liječnika, i tako završava drugi čin, i jedna verzija drame.Varijanta svršetka 2. čina i 3. činKrižovec se ne da otjerati, Laura se ljuti jer u vlastitom domu nema mira, ona je već sasvim na rubu živaca, premorena i pod dojmom od čitavog dana, mijenja raspoloženja od pokajničkog prema agresivnom u tren oka, on joj uporno govori neka se smiri, što nju još više provocira. Furiozno ona podiže telefonsku slušalicu i zove policiju, da bi naudila Križovcu izjavljuje kako je ubila Lenbacha.Zaprepašten i posve svjestan pravnih implikacija, Križovec istog trena poziva nazad u policiju i u pokušaju da izgladi stvar govori kako je barunica neurotična, kako joj treba liječnik, kako nije mislila to što je rekla. Na njegovu nesreću, policija ipak mora nekoga poslati na očevid.3. činSviće zora, Križovec i policijski pristav razgovaraju, Laura odsutno leži na kauču, boli ju glava.Križovec, i sam već na izmaku snaga, dovija se svoj svojoj pravničkoj pameti i vještini da stvar rasplete, istovremeno svjesno koristeći velike i učene riječi koje će na pristava ostaviti dojam da je ovaj u pravu. Očajan što pristav ne popušta, on sve više i više detalja iz života Lenbachovih, svog odnosa s njima i osobito s barunicom, iznosi na vidjelo. Nestaje njegovog razumijevanja za Lenbacha i naziva ga najobičnijom propalicom i protuhom za kojeg je bolje da mu nema mjesta u pristojnom društvu. Priznaje da je htio da se razvedu i da on oženi barunicu.Napada svim sredstvima: apelira s jedne strane na razum pristava, s druge na suosjećanje, s treće mu laska. Uporno se vrte oko jedne te iste stvari: gdje je istina? Je li baruničino priznanje na telefonu priznanje krivnje ili izraz neuroze? Svaki sa svoje strane iščitava ono što mu odgovara. Križovec neumorno brani barunicu, čak i kad se povede tema da je prije no što je došao bio kod Izabele Georgijevne, i čak i kad mu policijski pristav otkrije da je ona prevarantica.Polako se sve raspliće, a barunica uporno šuti. Ustane da prošeta po sobi i zamišljeno gleda u portret majke. Križovec, nesmeten, ustraje na tome da je barunica na telefon lagala samo zato da njega povrijedi i izazove skandal, ali da sada neće to nikada priznati jer je suviše ponosan i plemenit karakter. Laura je premorena i obuzima ju histeričan smijeh, ruga se Križovcu, ali ipak govori policijskom pristavu da je nazvala policiju zbog histeričnog ispada, da izazove skandal. Križovec, zabrinut da ona i dalje ne shvaća ozbiljnost situacije, podsjeća ju da ju pristav može svaki čas uhapsiti.Križovec se očajničkim potezom laskanja i podmićivanja rješava policijskog pristava – obećaje mu namještenje za šefa službe ako postane ministar. Laura ponovno klone, njoj više ni do čega nije stalo i posve joj je svejedno što će se dalje dogoditi. Bunca o uspomenama iz mladosti koje se miješaju sa stvarnošću. Iz sentimentalnog se u trenu preokreće u furiozno, Križovec, i sam premoren, ju napada da je opaka, tvrdoglava i glupa, ona mu uzvraća da nije njemu stalo do nje već da se samo skandala boji, da ne naruši svoj ugled i status. Govori mu da bi ga mogla ustrijeliti kao psa, posve je razočarana njime. Nekako ipak dolazi sebi i smiruje se. On mora otići jer ga očekuju na ročištu, ali obećava doći čim uzmogne, da zajedno dalje rješavaju stvar.Marija barunici servira čaj, ali ona je i dalje nemirna. Telefonira k Križovcu i saznaje da je otputovao, nije na ročištu. Ljubomorna, telefonira kontesi Izabeli i doznaje da je Križovec tamo, a i njena navodna prijateljica Madeleine. Poklapa slušalicu, istog trena telefon zvoni nazad. Bijesna, razbija telefon. Marija dojuri, ali ju barunica umiruje da je sve u redu.Posve izgubivši svaki osjećaj za stvarnost, šalje ju da otvori vrata barunu Lenbachu, da on zvoni. Zbunjena, Marija odlazi, a Laura se, napuštena od svih i ponižena, ubija.Vrsta djela: dramaLikovi: Barun Lenbach, Barunica Laura Lenbachova, Dr. Ivan pl. Križovec – pravnik, advokat barunov i intimni prijatelj baruničin, Grofica Madeleine Petrovna – manikirka, ruska emigrantkinja, Gluhonijemi prosjak, Marija – sluškinjaVrijeme radnje: poslijepodne, noć i sljedeće jutro jednog rujna 1922.Mjesto radnje: krojački salon barunice Lenbach i stan LenbachovihAnaliza likovaBarun Lenbach – nekad konjanički potpukovnik u austrougarskom režimu, s uspostavljanjem nove države posve se odaje kartama i pijančevanju. Bio u zatvoru zbog veleizdaje. Za bogatog skorojevića radi kao prekupac konja, što smatra ispod svoje časti. Njegove su navike i očekivanja od društva gospodske, iako su mu djela običnog protuhe, agresivca i niškoristi,Dr. Ivan pl. Križovec – potpuna suprotnost Lenbachu: on se u novom političkom uređenju sasvim dobro snašao, marljivo gradi karijeru advokata i u izboru je za ministra. Učen, blagoglagoljiv i vješt diplomat, pokazuje prijezir prema svemu provincijskom, ali i prema suvremenoj umjetnosti.Laura Lenbachova – generalska kći iz ugledne i imućne obitelji, u brak s Lenbachom ušla je puna nade i očekivanja, ali već kroz par mjeseci pokazalo se da je barun divljak i pijanica. Njena tankoćutna i senzibilna narav teško podnosi društveno i financijsko poniženje, mukotrpni rad, izoliranost i teroriziranje njenog muža. Sustavno maltretiranje na kraju eskalira u samoubojstvo.Bilješka o autoruMiroslav Krleža je cijenjeni esejist, dramatičar, pripovjedač, kritičar i pjesnik. Rođen je 7. srpnja 1893. godine u Zagrebu, a nakon što je u rodnom gradu završio pučku školu i četiri razreda gimnazije, otišao je put Pečuha kako bi upisao kadetsku školu za domobrane.Završio je kao jedan od najboljih zbog čega je dobio carsku stipendiju i otišao u Budimpeštu na vojnu akademiju Ludoviceum. Tamo se zadržao dvije školske godine, a nakon toga je 1913. godine napustio akademiju i otišao u Skopje kako bi se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac. Ali umjesto da se pridruži vojsci uhićen je pod sumnjom da djeluje kao austrijski špijun. Poslan je u Beograd na ispitivanje.Nakon prelaska granice kod Zemuna, hvataju ga austrijske vlasti i nakon saslušanja puštaju, pa je sredinom 1913. godine opet došao u Zagreb. Shvativši kako je sve ono što je ostalo iza njega bilo samo plod njegovog mladenačkog zanosa, odlučio je posvetiti se književnom stvaralaštvu.Godine 1919. oženio se Leposavom Kangrga, a u razdoblju između dva svjetska rata živio je kao pravi književnik i pritom objavio razna književna djela i pokrenuo časopise. Od 1914. godine do 1981. godine Krleža je napisao razna djela i iza sebe ostavio veliku umjetničku vrijednost. Od 1950. godine nalazio se na čelu Jugoslavenskog leksikografskog zavoda. Umro je 29. prosinca 1981. godine u Zagrebu.Najznačajnija djela su: “Tri simfonije”, “Balade Petrice Kerempuha”, “Gospoda Glembajevi”, “Povratak Filipa Latinovicza”, “Na rubu pameti”, “Hrvatski bog Mars”…3/2