Južnjaci, marš! Južnjaci, marš! su 2009. dobili najznačajniju slovenačku književnu nagradu Franc Prešern. Fužine su naselje u Ljubljani, veoma slično novobeogradskim blokovima, sagrađeno u doba socijalizma za radnike sa juga SFRJ koji do danas nemaju prava manjina. U međuvremenu, ovaj kvart je postao geto u kome vladaju kriminalci, turbo-folk muzika i džiberi. „Fužine su kao olimpijsko selo, jer svi nose trenerke i govore drugim jezikom. Niko nikoga ne jebe ni pet posto.“ Glavni junak romana Marko Đorđić, sedamnaestogodišnji sin emigranata bosanskih Srba i talentovani košarkaš sa krizom identiteta, jedne večeri naprasno odlučuje da ostavi košarku da bi pokušao da bude ono što želi, a ne ono što jeste. „Možda nisam talentovan za vašu slovenščinu, ali sam možda talentovan za nešto drugo, samo, niste se trudili da otkrijete šta je to. Svaki čovek je sigurno talentovan za nešto.“ Ali čovekovo poreklo nekada je jače i od njega samog, pa Marko preživljava niz neugodnih događaja (pijanstvo, demoliranje autobusa, hapšenje, itd.), i po naređenju oca, odlazi u Bosnu, zavičaj svojih predaka, na „prevaspitavanje“... Slovenačka policija pokušala je da „disciplinuje“ pisca Gorana Vojinovića i tužila ga za klevetu zbog lošeg predstavljanja policajaca u romanu (koje, između ostalog, Vojnović pogrdno naziva panduri, žandari, kerovi, prašinari)! Posle pritiska javnosti, umetničkih organizacija i ministarke unutrašnjih poslova Slovenije, policija je povukla tužbu o krivičnom gonjenju. Prikaži više

Časopis Nova moda za Maj 1976. Godine sa krojnim listovima i uputstvom na srpskom jeziku. Sam časopis je po ivici malo bio pokvašen što se vidi i na slikama i na naslovnoj strani fali deo kartona (drugi deo je u časopisu). Ima vrlo interesantnih modela koji se i danas mogu nositi pa ako ste vični šivenju svi – sva 3 kroja i uputstvo su bez oštećenja. Pored krojeva za odrasle ima i krojeva za decu kao i recepata i kroj za lutku pa i uputstvo za izradu ovog interesantnog abažura za lampu, ali i sada vrlo aktuelni krojevi za kupaće kostime koji su isprobani i dobri i trenerki kao i mantila ili bade mantila za plažu. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili.

NEOTPAKOVAN The Dibidus ‎– Uživo Iz Kluba `Fest` Label: Mascom Records ‎– MCR CD 202 Format: CD Country: Serbia Released: 2013 Genre: Rock, Reggae, Pop Style: Tracklist 01 –The Dibidus Trenerka I Sako 3:49 02 –The Dibidus Paranoja 3:33 03 –The Dibidus U Krug 3:48 04 –The Dibidus Moje Sve 3:46 05 –The Dibidus Pokloniću Joj Nebo 4:29 06 –The Dibidus Crno Belo Šareno 5:07 07 –The Dibidus Nije Mi Ništa 2:42 08 –The Dibidus Nama Treba Ljubav 3:37 09 –The Dibidus Boli Me Kita 3:29 10 –The Dibidus Hleba I Igara 4:46 11 –The Dibidus Iz Dupeta U Glavu 4:34 12 –The Dibidus Mala Mala 3:53 13 –The Dibidus, Neno Belan Bonus Pesma: Draga Credits Producer – Oliver Jovanović (tracks: 13), Vladimir Novičić (tracks: 1-12) Notes Mixed at `Muzički Studio Novičić` except bonus song `Draga` recorded and mixed at `Studio O` Reviews

Description Pilates telo – Bruk Šiler Pilates telo: Autorka je trener svetski poznatih osoba i instruktorka sa sertifikatom Pilates metode. «Za samo deset treninga osetićete razliku, za dvadeset ćete je i videti, a nakon trideset treninga imaćete posve novo PILATES TELO !» Pilates metoda oblikovanja tela je jedinstveni skup vežbi snage i istezanja koje je još pre skoro sto godina razvio Džozef Pilates. On je osmislio vrhunsku metodu vežbanja čiji je temelj povezanost uma i tela, a koju lekari primenjuju već čitav vek. Pilates razvija tonus mišića, poboljšava držanje a telo čini lepši, a da pri tome ne morate da brinete da ćete imati prevelike mišiće, koji su najčešće neizbežna posledica drugih konvencionalnih metoda vežbanja. Bruk Šiler je vlasnica jednog od najboljih Pilates studija u Njujorku i lična trenerka supermodela i glumaca, vodi vas kroz celoviti program telesnih vežbi na prostirci. Svaka je vežba jasno ilustrovana fotografijama, crtežima i jedinstvenim vežbama vizuelizacije. Izgradite lepo telo; Razvijte dugačke i vitke mišiće; Popravite držanje, gipkost i oećaj za ravnotežu; Poboljšajte svoje emotivno stanje; Izgradite samopoštocanje i samopouzdanje; Ublažite stres i smanjite umor.

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.