Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Prvi pokušaji stvaranja nekog oblika garde u Srbiji, sežu u doba Prvog srpskog ustanka. Tada je 1808. godine nastala jedna zasebna grupa pešadinaca pod nazivom Srpska garda (Serves-Garde), koja se nalazila u obezbeđenju zgrade Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, a postojao je Srpski kozački puk od 30 pripadnika, kao lična pratnja vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, na čijem sa buljubašom Petrom Jokićem. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“.[2] Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem. Nakon rata i ujedinjenja, odnosno stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oformljen je pešadijski puk Kraljeve garde, dana 1. avgusta 1919. godine[6] i tako je garda stekla rang brigade, budući da je već imala jedan konjički puk. Gardisti su čuvali kralja Petra I u njegovoj kući na Senjaku i regenta Aleksandra u Krsmanovićevoj kući, koje su služile kao njihove privremene rezidencije do završetka rekonstrukcije Gradskih dvorova, teško oštećenih i opljačkanih tokom rata. Sa gradnjom Dvorskog kompleksa na Dedinju (Kraljevski dvor, Beli dvor, Dvorska kapela Svetog Andreja Prvozvanog) 1929. godine, u okviru kompleksa nastaju zdanje dvorske straže i zdanje dvorske žandarmerije. Takođe, Komanda garde sa nalazila vrlo blizu samog dvora, odnosno na Topčideru. Tokom 1924. godine formiran još jedan konjički puk, te je nastala konjička gardijska brigada, a iste godine nastaje i artiljerijski gardijski puk u čiji sastav ulaze jedna divizija (2 konjičke baterije) i jedan divizion (2 brdske baterije), te automobilsko odeljenje. Formirana je i pionirska četa garde 1928. godine. Selekcija za službu u Kraljevoj gardi bila je vrlo stroga, a kandidate su određivale nadležne starešine u 48 vojnih odseka na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Oni su morali biti visoki najmanje 172 centimetra. Postojala su nepisana pravila da prilikom prijema u gardijsku službu treba voditi računa o nacionalnoj, pa čak i plemenskoj zastupljenosti, te se tako u Kraljevoj gardi našlo oko 80 Albanaca, ali i Crnogorci iz svih plemena. Do Drugog svetskog rata, Kraljeva garda je narasla na nivo divizije. Značajnu ulogu u puču 27. marta 1941. godine protiv Trojnog pakta, imali su i gardijski oficiri. Najpoznatiji od njih jeste bio major Živan Knežević, koji je uhapsio predsednika Ministarskog saveta Dragišu Cvetkovića i načelnika Glavnog đeneralštaba armijskog generala Petra Kosića, te ih sproveo ga u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, gde se nalazilo sedište pučista. Major Knežević je te večeri zauzeo i centar Beograda, na prostoru na kojem su se nalazila ministarstva i Glavni đeneralštab. Gardijski potpukovnik Stojan Zdravković je sa gardijskim bataljonom opkolio Kraljevski dvor, u puču su učestvovala još dva gardijska bataljona (jedan pod komandom majora Kneževića i drugi kapetana Jonića). Ostali oficiri Kraljeve garde su tokom puča bili u sedištu Komande garde na Topčideru. Tu su se nalazili komandant Kraljeve garde, komandanti oba gardijska konjička puka i komandant gardijskog artiljerijskog puka. Očekivalo se da komandant Kraljeve garde divizijski general Mihailo Stajić može pokrenuti kontraudar protiv pučista, ali do toga nije došlo. Komandant konjičke brigade brigadni general Milutin Županjevac je, uz posredstvo ordonans oficira komandanta Kraljeve garde majora Milutina Kostića, sa jednim konjičkim pukom zauzeo Glavnu železničku stanicu i Železničku stanicu Dunav. Tokom Aprilskog ratu 1941. godine, pripadnici Kraljeve garde su se nalazili uz kralja Petra II Karađorđevića do njegovog odlaska iz zemlje. Među onima koji su sa njim 16. aprila napustili zemlju, bili su gardijski major Živan Knežević i gardijski pukovnik Stojan Zdravković. U zarobljeništvo nakon kapitulacije u Aprilskog ratu 1941. godine, odvedeni su brojni oficiri Kraljeve garde, od kojih je verovatno najpoznatiji major Nikola Kosić. Na mestu komandanata oba konjička puka Kraljeve garde, uoči Aprilskog rata nalazili su se gardijski pukovnik Anton Kokalj (Slovenac, austrougarski major iz Prvog svetskog rata) i gardijski pukovnik Kraus.[7] Kokalj se pridružio Slovenačkom domobranstvu i uz saglasnost SS oficira predvodio Organizacioni štab kvislinškog Slovenskog narodnog varnostnog zbora. Od pripadnika Kraljeve garde koji su rat proveli u partizanskom pokretu, izdvajaju se Velimir Terzić (načelnik Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske za Crnu Goru i Boku, zamenik komandanta Pete proleterske crnogorske udarne brigade, posleratni general-pukovnik JNA i načelnik Vojne akademije u Beogradu), Ivan Hrovat (potonji pripadnik Odeljenja za zaštitu naroda i Uprave državne bezbednosti) i Aleksa Radovanović. Gardijski oficiri Jugoslovenske vojske, ukoliko su izbegli zarobljeništvo, odlazili u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Najpoznatiji među njima jesu bili komandant Prvog ravnogorskog korpusa kapetan Zvonimir Vučković, komandant Smederevskog korpusa kapetan Živan Lazović, komandant Cerskog korpusa u okviru Cersko-majevičke grupe korpusa i potom Trećeg jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa major Vojislav Tufegdžić, zatim komandant Nevesinjskog korpusa poručnik Milorad Popović, kapetana I klase Vladislav Dodić... Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva armijski general Dragoljub Mihailović je 1943. godine od probranih oficira i vojnika formirao Gorsku kraljevu gardu, a za njenog komandanta je postavio potpukovnika Nikolu Kalabića. Sredinom februara 1944. godine, pokrenuta je operacija Hajka, u kojoj su bile angažovani Divizija Brandenburg, Srpski dobrovoljački korpus i Ruski zaštitni korpus, a jedan od glavnih ciljeva operacije jeste bilo uništenje Gorske garde. U to vreme, formirana je Grupa korpusa Gorske garde, sastavljena od Gorske kraljeve garde i Kosmajskog korpusa, a 27. maja 1944. godine su tri brigade Gorske garde ušle u sastav Drugog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića. Vlada narodnog spasa Milana Nedića je za vreme rata organizovala Srpsku gardu u rangu jedne pešadijske čete, koja je obavljala dužnosti počasne straže ispred zgrade Vlada. Njeni pripadnici su nosili gardijske uniforme `milanke` sa pridodatim našivkom srpskog dvoglavog orla na crvenom štitu, dok su pantalone zamenile čakšire, a cipele su došle umesto čizama. Umesto kraljevog monograma, nosili su novi amblem sa dvoglavim orlom. Oficiri su na amblemu imali venac, a podoficiri i vojnici nisu. Prestala je da postoji u oktobru 1944. godine, kao i sama Vlada narodnog spasa. Muzika kraljeve garde je osnovana 1904. godine, izdvajanjem iz Beogradskog vojnog orkestra. Najpre je to bio duvački, a kasnije i gudački orkestar. Prvi rukovodilac i dirigent Orkestar kraljeve garde je bio pukovnik Stanislav Binički. Od 1907. godine, orkestar je poneo naziv Orkestar kraljeve garde. Pod upravom Biničkog, izvodio je oratorijum „Sedam reči Hristovih“ Jozefa Hajdna u velikoj sali Kolarčeve zadužbine 1907. godine, zatim Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ 1908. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „IX Betovenove simfonije“ 1910. godine. Orkestar je nastupao u Skoplju 1906. godine, Novom Sadu 1907. godine i Odesi 1911. godine.[9] Za vreme Prvog svetskog rata, Orkestar je održao nekoliko koncerata na Krfu i u Solunu, za srpske i savezničke vojnike i ranjenike, dobrotvorne priredbe za izbeglice, porodice poginulih, za predstavnike Crvenog krsta, a zatim je 1916. godine usledila i koncertna turneja po Francuskoj. Upravu nad Orkestrom je 1920. godine od Biničkog preuzeo Dragutin Pokorni. Poznati tambur-mažor i kapelnik Orkestra kraljeve garde bio je Vojislav Roglić. Prve gardijske uniforme su ustanovljene 1859. godine i poznate su kao dušanke, a razlikovale su se konjička i pešadijska, što će uostalom i kasnije biti prisutno kod gardijskih uniformi.[5] Kako je u trenutku nastanka gardijske uniforme postojala samo konjica garde, odnosno pešadijska gardijska četa nastala tek 1901. godine, tako je najpre nastala i konjička uniforma. Konjička gardijska uniforma se uglavnom nije menjala od nastanka i uključivala je svečani mundir husarskog kroja poznat kao `atila`, čakšire, službeni mundir poznat kao `milanka`, crne lakovane čizme, kalpak, ešarpu, sablju, ledunku i bele rukavice. Dolama je uvedena 1896. godine.[5] Svečani mundir je bio zelene boje sa šest horizontalnih zlatnih gajtana koji su se završavala zlatnim rozetama. Kalpak je bio od crnog astragana sa zlatnom pletenicom koja se kačila na gornju ivicu sa leve i desne strane, te je visila na prednjoj strani, a iznad nje je stajala kokarda, dok je teme kalpaka bilo crvene boje. Kokarda je imala ovalni oblik i bila je u nacionalnim bojama (spoljni beli okvir, potom plavi sloj i unutrašnjost crvena). Gardijski oficiri su preko kokarde imali i kraljev monogram, po čemu su se razlikovali od podoficira. Kokarde su 1904. godine zamenjene samo kraljevim monogramom sa perjanicom (duža kod oficira, kraća kod podoficira), čime je naglašena gardijska služba kao služba samom vladaocu. Ešarpa je bila plave boje, a dolama plave. sa ukoso urezanim džepovima i zlatnim naramenicama. Čakšire su bile crvene boje i zlatnim gajtanom po šavovima na strani, te su bile iste za sve rodove garde. Sa formiranjem pešadijske čete Kraljeve garde 1901. godine, usvojena je svetlosiva `atila` za pešadiju. Uredbom od 2. marta 1922. godine, za podoficire i oficire Kraljeve garde su određeni pripadajući elementi: nož, sablja, opasač, kajas i temnjak. Nož i sabla su se opasivali ispod `atile` i `milanke` u slučajevima kada se ne nosi puška, a konjanici Kraljeve garde su sablju opasivali ispod šinjela i dolame.[10] Svečane pešadijske gardijske uniforme `atile` su zamenjene za `milanke`, Uredbom o odeći suvozemne vojske iz 1924. godine. Pošto je u novembru iste godine oformljen i artiljerijski gardijski puk, za njegove pripadnike je propisana `milanke` braon boje.[5] Tokom 1933. godine, doneta je Uredba o odeći Kraljeve garde, kojom je propisan izgled i način nošenja gardijske uniforme. Tada je i formalno definisana artiljerijska gardijska uniforma.[11] Umesto epoleta, oficiri Kraljeve garde su nosili četvorostruki zlatni gajtan sa zvezdicama koje su označavale čin. Viši oficiri su gajtan nosili na oba rukava, a podoficiri su činove imali na ramenima (mestu za epolete) u vidu gajtana od žute vune. Članovi kraljevskih porodica Obrenović i Karađorđević su često nosili gardijske uniforme (najčešće u činu pukovnika) na državnim svečanostima i za vreme boravka u javnosti. Gardijsku uniformu je povremeno nosili kralj Milan Obrenović i kralj Aleksandar I Obrenović, najčešće kralj Aleksandar I Karađorđević, a knez Pavle Karađorđević ju je nosio na svom venčanju 1923. godine. Oko 1860. godine, prostor oivičen ulicama Kralja Milana, Nemanjinom, Resavskom i Svetozara Markovića je preuređen u vojni kompleks. Duž Ulice kralja Milana je tada izgrađen i manjež, konjička škola za pripadnike Kneževe garde. Manjež je predstavljao prizemnu građevinu sa istaknutim pilastrima, a na južnoj strani iznad ulaza su se nalazili reljefi dve glave konja. Zdanje „Manježa” je nekoliko puta adaptirano i danas se u njemu nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište. Duž Nemanjine ulice su do 1933. godine postojale barake prvog konjičkog puka Kraljeve garde, koje su tada srušene radi proširenja ulice. Unutrašnjost nekadašnjeg vojnog kompleksa Kraljeve garde danas predstavlja park Manjež, čije je uređenje predviđeno generalnim planom opšteg uređenja grada Beograda iz 1923. godine.

Autor - osoba Živić, Dušan, 1955- = Živić, Dušan, 1955- Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2009 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 195 str. : ilustr. ; 30 cm (karton) Napomene „International Nutrition Education Project“ --> nasl. str. Autorova slika Podaci o autoru: str. [197] Bibliografija: str. [198]. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Autor - osoba Živić, Dušan Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2013 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 30 cm ISBN 978-86-912193-1-4 Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Moguć blag miris ustajalosti, inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, kompletno. Prva knjiga predstavlja svojevrsni vodič kroz ishranu. Autor nas vodi kroz šaroliki svet hrane. Saznajemo male tajne, prednosti i zamke pojedinih namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Namera je da knjiga nađe svoj put do svake porodice kao narodni lekar, narodni kuvar, bukvar kome se često vraćamo, koristan svakoj osobi koja razmišlja o svom zdravlju. U drugoj knjizi „TAJNA HRANE“, autor dr Dušan Živić, predstavlja nam nove 63 namirnice. Nastavlja da nas vodi kroz šaroliki svet hrane i otkriva male-velike tajne, prednosti i zamke namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Knjiga je, kao savremeni bukvar ishrane, pisana lakim stilom, razumljiva običnom „malom“ čoveku, koji u svakodnevnom životu, pokušava da nađe svoj put ka zdravijem životu. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 4. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je na Trgu Galerija, u zgradi broj 7, nedaleko od srednje škole „Svetozar Miletić“, koju je pohađao kad je upoznao proslavljenog novosadskog kantautora s kojim je kasnije svirao gitaru i pevao u vokalno-instrumentalnom sastavu Žetva. ako je ostvario veoma zapažen uspeh u muzičkim vodama – kako s bendom, tako i kao solista – Dušan Živić nakon završenog Medicinskog fakulteta, te specijalizacije iz higijene na katedri prof. dr Miladina Mirilova, člana izvršnog borda za ishranu Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – otvara Specijalistički centar za bolesti neadekvatne ishrane „Dr Živić” i intenzivno počinje da se bavi prevencijom kardiovaskularnih bolesti i nutricijskom edukacijom naših vrhunskih sportista. Autor je i rukovodilac programa „Pomozite svome srcu”, nastalog u okviru CINDI programa SZO, kao i autor i koordinator aktuelnog internacionalnog projekta „Tajna hrane” u okviru kojeg su izdate istoimene knjige – „Tajna hrane” 1, 2 i 3 (2009, 2013, 2017). Takođe, autor je TV serijala „Tajna hrane” (100 emisija), koji beleži rekordnu gledanost na prvom programu RTV, u okviru istoimenog projekta. Pionir savremenog sportskog nutricionizma na ovim prostorima otkrio je za portal mojnovisad.com zašto nije nastavio da se profesionalno bavi muzikom, kakvi su bili počeci mladog doktora medicine, ali i koliko je ishrana bitna u procesu treninga, šta je osnova zdrave prehrane, te koja su mu omiljena vojvođanska jela. Rođeni ste u Novom Sadu. U kom delu grada, u kojoj ulici ste odrasli? Kako pamtite detinjstvo? - Rođen sam u samom centru grada. Deda mi je bio visoki bankarski činovnik, bio je i jedan od direktora Jugobanke. To su bančini stanovi, jedna lepa zgrada sa dvorištem kao park. Većina Novosađana ne može da pogreši, zna gde se svi žene i udaju, zna gde je matičar. Nekad je to bio Trg Lenjina, sada je to Trg Galerija, broj 7, u pasažu. U principu sam odrastao u prirodi. Nekad je tu bio park, sad su izgradili garaže, betonirali. Jedna od lepih stvari – moj brat Đorđe Živić, koji je slikar, sad u tom dvorištu ima svoju galeriju. Tu sam živeo do 25 godine, pa sam se preselio u ovaj prostor (Specijalistički centar „Dr Živić”, Bulevar Cara Lazara 58 – prim.aut), koji mi je sad ordinacija, a koji je stan u vlasništvu, gde su nekad živeli moji deka i baka. Inače, porodica Živić ima veze i sa starijim delom Novog Sada – sa Salajkom. Mnogo vremena sam provodio u poznatoj ulici – nekad se zvala Kamberova, a posle ju je moj dobar drug iz mladih dana, poznati novosadski kantautor, proslavio – Jovana Cvijića, broj 16. Dedina tetka je živela na toj adresi u kući-trščari, gde sam kao mali voleo da odlazim. Bezbrižno detinjstvo – igrali smo se, brali voće, đurđevak, pravili strele. Kako smo stasavali, rasli, bilo je interesantnije biti u centru. Osnovna škola „Branko Radičević” bila je na pet minuta od moje ulice, a srednju školu „Svetozar Miletić”, koja je nekad čak bila na mestu današnje Elektrotehničke, tri-četiri broja dalje, praktično sam mogao videti sa svog prozora, sa terase. Ako je škola počinjala u sedam, u pet do sedam sam kretao. U svom poslu ste jedan od najboljih u Novom Sadu, a malobrojni znaju da je muzika vaša posebna ljubav. Spomenuli ste i Đorđa Balaševića s kojim ste sarađivali u bendu Žetva. Kada ste i kako uplovili u muzičke vode? Zašto niste nastavili da se profesionalno bavite muzikom? Kad ste odlučili da budete lekar? - S Đoletom sam se upoznao u Gimnaziji. Obojica smo pevali u horu. Njegova tadašnja devojka, Zorica, išla je sa mnom u razred. To je bio period kada su deca svirala neke instrumente. Svirali smo gitare, pisali pesme i to je bio inicijalni povod našeg upoznavanja. Đole je bio malo stariji, igrao je fudbal za reprezentaciju Gimnazije. Novi Sad nije bio tako velik, poznavali smo se. Posle smo se združili, počeli zajedno da sviramo, i sve ono što je već neka zabeležena istorija – grupa Žetva i početak karijere jednog velikog umetnika Đorđa Balaševića. Sa Žetvom smo snimili jedan vrlo uspešan singl – „U razdeljak te ljubim”. Posle i „Gospoice ala ste mi šik” i objavili smo album „Vreme Žetve” (prvi album vojvođanskog sastava objavljen 1978. godine – prim.aut), a 1989. godine snimio sam i solo album „Po svom”. - Da nije bilo tog nesrećnog rata i tog nekog, po meni, pada kvaliteta svih vrednosti pa i tih umetničkih, kada je muzika krenula u nekom drugom smeru, ekspanzija tog turbo folka, toliko mi je zgadila tu muziku da sam jednostavno pobegao iz nje. Imao sam i gde da pobegnem. Neko ostane u nekom zanatu jer nema izbora. Na sreću ili nesreću, imao sam izbor. Kao mlad, bavio sam se sportom – bio sam fudbaler omladinaca Vojvodine, igrao sam i za mladi tim, taj sport mi je išao dobro. I u muzici nije išlo tako loše, a i bio sam dobar đak. Tako da sam mogao da biram. Nekad je to dobro, nekad nije, ali u principu imate izlaz, niste osuđeni da ostanete u nečemu ako vam se to nešto ne sviđa. Možda sam izabrao ovaj posao pošto je procena bila da je to nešto na šta mogu više uticati, više je u mojoj moći. Možete biti vrlo izuzetan sportista, ali trener vas ne stavi u tim, niste njegov miljenik. Neko to psihički ne izdrži. Gomila naše talentovane dece ode u svet da igra, ali jednostavno ne izdrže, ne zato jer nemaju kvalitet, već što ne mogu da podnesu psihičko opterećenje, jer ne igraš onda kada misliš da si najbolji, ne dobiješ pravu „Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije“ - U muzici vam je slično, možete biti sjajni ali da bi to došlo do ušiju slušalaca, treba da se slože kocke. U današnje vreme to su menadžeri, pravila šoubiznisa, te puno toga nije u vašoj moći. I mnogi to ne mogu da podnesu. Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije. Nekom se posreći, popne se na kamen pa je posle lakše, ali probiti se – ne zavisi samo od dobre pesme ili od dobrog rezultata. Svi oni koji su prošli kroz to znaju o čemu govorim. Opredelio sam se za nešto racionalnije, što je bilo u mojoj moći. Bio sam dobar đak, biologija mi se sviđala te sam odlučio upisati medicinu. Jeste li se oduvek hranili zdravo? - Veza sa hranom potiče od malih nogu. Bio sam sitan i mršav, vijali su me po dvorištu da jedem. Priča o hrani je uvek bila prisutna. U principu, nisu to znali moji roditelji, imao sam apetit, ali nisam imao vremena, voleo sam da se igram, da trčim i najbolje sam večerao. Lična iskustva vam posle u praksi mnogo znače. Neki ljudi nemaju nikakve tegobe već jednostavno nemaju vremena, temperament im je takav. Da bi čovek bio normalno uhranjen treba sebi pokloniti pažnju – da doručkuje, ruča, večera, a ne da preskače obroke. Zbog obaveza, čovek sebe zapusti, a nekada svesno, zanimaju ga neke druge stvari – da trči kao dete, da se igra, da radi sve drugo, a ješće kad bude mogao, a to bude obično uveče. Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta? Koje ste poslove radili sa diplomom doktora medicine? - Otac mi je bio šef apoteke na internoj klinici, gde sam počeo da volontiram. Ne otkrivam toplu vodu, moj otac nije pripadao doktorskoj branši – tu su klanovi uvek bili vrlo ozbiljni, a ja nisam bio doktorsko, već dete apotekara, i ispostavilo se da, iako je moj otac proveo ceo radni vek tamo, a nisam bio neki loš student, ni đak, ni netalentovan, ali nije bilo mesta za mene. Posle godinu dana volontiranja, potražio sam posao u okolini Novog Sada. Bilo mi je jasno da je to zanat kao i svaki drugi, gde mora da se radi. A voleo sam i da dajem injekcije, i da se bavim pacijentom, da odgonetnem šta je, gde je, te sam se obreo u rumskom Domu zdravlja. „Šaljite ga u Hitnu pomoć – taj je izgleda spretan!“ - Prvo radno mesto bilo mi je Platičevo, 40-ak kilometara od Novog Sada, 12 kilometara od Šapca, gde svaki dan imate 120 penzionera, gde neko neuk može da se zaglavi ceo dan, piše recepte i ne diže glavu. Pre toga sam već bio odslužio vojsku u Sloveniji, u jednom mestu blizu slovenačke granice, gde je bilo puno posla za mladog lekara, ako je hteo da radi. Četiri hiljade vojnika i sva vojna lica te meštani po potrebi, jer nije bilo lokalnog lekara u tom mestu. Godinu dana kao da sam radio duplu i troduplu smenu, ali došao sam u Platičevo sa ozbiljnom praksom. Sećam se direktor Doma zdravlja u Rumi, Nikola Zeljajić, zove u 11 sati i pita „Dokle je stigao doktor?”, a osoblje kaže „Doktor je završio”. „Šta, završio 90 baka i deka? Šaljite ga u Hitnu pomoć, taj je izgleda spretan.” POSAO KAO RAZONODA: „Učio sam zanat i u rumskoj Hitnoj pomoći koja je tada bila komponovana od ljudi uglavnom iz Novog Sada i Beograda, jedna koleginica je bila iz Rume, uglavnom su to bili, kako smo se šalili, legionari sa strane. Takođe, uskakao sam u sva okolna mesta kad god je trebalo. Nakon toga, u okviru istog Doma zdravlja, radio sam u selima u Sremu – Krušedol, Krušedolski Prnjavor, Šatrinci, Neradin i svoju praksu završio u Vrdniku. Za taj period me vežu vrlo lepe uspomene, bio sam mlad, nisam morao da trčim kući jer nisam bio još oženjen, imao decu. Bilo mi je svejedno da li radim dve ili tri smene, da li ću ili neću spavati. Posao mi je bila razonoda, nije bilo opterećenje. Bilo je i dobro vreme, posao je bio solidno plaćen, priznaje nam Za razliku od mnogih ljudi koji su karijeru i život odlučili da grade u inostranstvu, vi ste ostali u Novom Sadu. Šta je to što vas je čvrsto držalo u ovom gradu? Da li ste ikad razmišljali da odete iz Srbije? - Imao sam želju, kad malo steknem prakse, da odem u Australiju. Stric mi je kao mlad otišao i ostao da živi tamo. Ali... Otac je uvek brinuo o svima, ali kada je otišao u penziju, kada se razboleo, uloga nekoga ko brine, sa te medicinske strane, pala je na mene. Posle sam zahvaljujući radu sa vrhunskim sportistima praktično obišao ceo svet ali sam ipak ostao da živim ovde. Počeo sam da radim kao mlad lekar u FK Vojvodina. Prvo sam igrao u pionirima, mlađim kategorijama, posle i u mladom timu. Moja familija je sportska – deda Đura je bio jedan od predratnih igrača Vojvodine sa najdužim stažem, ali i prvi posleratni direktor kluba. Njegov rođeni brat Milan je takođe bek igrao je s njim u timu. Stric je igrao u podmlatku Vojvodine, pre odlaska u Australiju. Kao što je porodica Hadži imala više generacija, tako i porodica Živić u Vojvodini ima dedu koji je bio od pionira do direktora kluba, mene koji sam bio od pionira do lekara prvog tima, posle i lekar reprezentacije. Tata je bio biciklista, kao i moj rođeni brat Đorđe. - Tih godina, dok sam radio u Rumi, sreo me naš čuveni igrač Aca Ivoš, koji je bio i funkcioner. Pitao me „Gde si?”, kažem „Radim u Rumi.” On kaže „Jedan Živić radi u Rumi. Ajde dođi pa da počneš da radiš sa petlićima pa ćemo videti za dalje.” Bila mi je izuzetna čast da počnem da radim sa najmlađim kategorijama u klubu koji je bio izuzetno vezan za našu familiju. Radio sam sa petlićima, pionirima, kasnije sa omladincima, da bih 90te postao i lekar prvog tima. Kasnije sam mnogo radio sa profesionalcima. Jedan sam od prvih koji je na ovim prostorima počeo da govori o ishrani sportista. Zahvaljujući tome sam posle radio sa pet nacionalnih selekcija. Bio sam prvi nutricionista jedne reprezentacije na ovim prostorima. Bilo je to sa našom fudbalskom reprezentacijom za svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Kasnije sam radio i sa vaterpolo, bokserskom, veslačkom reprezentacijom i mnogim poznatim pojedincima iz različitih sportova. U šali uvek kažem da nisam ni visok, ni plav, ni iz Beograda, ali sam bio najsigurnija varijanta. Kada je 2000. godine Nenad Manojlović došao na čelo vaterpolo reprezentacije Jugoslavije i počeo da pravi ozbiljan tim, pozvao me je da se kao nutricionista pridružim stručnom štabu. Bio je vizionar, širokih pogleda, shvatao je da nije samo moda imati nutricionistu već da je to potreba te me pozvao da se pridružim stručnom timu. Interesantno je da sam u istom periodu paralelno radio i sa našom Bokserskom reprezentacijom kojoj je naš proslavljeni šampion i tadašnji selektor Tadija Kačar nastajao da vrati stari sjaj. Bilo je uspeha. Poslednje medalje na velikim takmičenjima osvojili su naši bokseri u tom periodu zajedničke saradnje. PROCENA VAŽNOSTI ZDRAVE I URAVNOTEŽENE PREHRANE NAŠIH SUGRAĐANA: „Svest Novosađana raste. Nisu samo penzioneri ti koji se brinu za svoju ishranu. I mladi ljudi počinju da razmišljaju o tome. Vidim rezultate sebi sličnih koji rade na motivisanju i propagiranju zdravih stilova života. Postoje razni vidovi, manje ozbiljni, više ozbiljni. Ishrana i zdrav stil života nisu samo više moda, nisu više samo trend, već su postali i potreba, a i svest da se promenom stila života i ishrane mogu rešiti ozbiljni problemi. Bolesti su najviša stepenica toga i vrlo značajna karika da nekome mogu spasiti život“, smatra naš ovonedeljni sagovornik. Dakle, tada ste počeli da se bavite ishranom sportista. Ko se pre vas bavio time? Koliko je ishrana bitna u procesu treninga? - Prvo bih naglasio da je ishrana sportista nešto vrlo specifično i dosta drugačije od svega ostalog. Ne može se baš poistovetiti zdrav način života i zdrava ishrana sa ishranom sportista, koja ima neke svoje zahteve. Sportista je jedna sportska mašina koja traži drugo gorivo – kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata koji daju fiziču aktivnost visokog intenziteta. Kupite najbolje auto na svetu i treba mu dati najbolji benzin, isto je i sa ljudskim organizmom. To je danas vrlo ozbiljna nauka. Šta ćete pojesti, koju ćete namirnicu uzeti od prevashodne je važnosti za uspeh i postizanje sportskog rezultata. Kao i trenažni proces, jednako je važno i uzimanje, nadoknađivanje hranljivih materija, kao i odmor. Stil života sportiste je vrlo specifičan i zahtevan. O novim, savremenim trendovima u ishrani sportista, pre mene je počeo da govori jedan biohemičar Predrag Milošević. Lekarska profesija je vrlo sujetna, te on kao biohemičar nije bio preterano prihvaćen, no bilo je nekoliko nas mlađih koji su shvatili ozbiljnost pristupa novim trendovima ishrane sportista. Taj njegov pionirski pokušaj da na ove prostore donese taj pristup, urodio je plodom. Znao sam još jednog mladog kolegu, koji nije bio sa ovih prostora, a koji je nestao u ratnom vihoru, te sam ja ostao kao jedan od retkih koji je verovao da nije velika šnicla razlog i uslov da se postigne vrhunski rezultat, da vodu ne treba zabranjivati, da slatkiši nisu potrebni sportistima... „Kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata“ - Osamdesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima sportistima je zabranjivana voda. Prvi sam koji je omladincima Vojvodine `84. godine rekao „Dajte vodu na teren!”. Moram spomenuti Iliju Pantelića, čuvenog golmana koji je tada bio šef omladinskog pogona u FK Vojvodina, koji je od toga napravio jednu akademiju, instituciju. Omladinci Vojvodine su zahvaljujući njemu i ozbiljnom radu stručnog tima koji je okupio, kao što je profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Radivoje Radosav, koji je nove metode u trenažnom procesu primenjivao na mladim generacijama, a ja sam ih učio novim trendovima u ishrani sporta, pobeđivali na svim evropskim turnirima, bili prvaci Jugoslavije više puta. Od generacije `69, `70, `71. i `72. napravili smo momke od kojih je 20 evropskih fudbalera. To su i periodi kada sam bio najmanje opterećen. Kada se bavite sa profesionalcima, to su stroži standardi, a sa decom – vi ste im i prijatelj, i trčite s njima zajedno, mada se radilo maksimalno profesionalno, ali nema tenzije, što je posle neizbežno, nema tu prevelikog intimiziranja. Rad u sportu je meni veoma drag i dan-danas radim sa našim vrhunskim sportistima. Ipak, država nije više bogata kao nekada, sve pada na račun sportista pojedinaca. Da ne spominjem pojedine profesionalce s kojima sam radio iz raznih sportova – odbojkaše, košarkaše, fudbalere... Počinje mnogo rano da se radi s decom, jako je važno tu decu, ne samo terati da trče po terenu, nego ih obučiti stilu života i pravilnom načinu ishrane. Dobar deo te dece prolazi našu obuku ishrane sportista kroz mesečne tretmane. U pitanju je promena navika i potrebno je vreme da se navika promeni, a to bez mesec dana ne može da se uradi. Pre nego što ste otvorili Specijalistički centar „Dr Živić”, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite? - Važim za jednog od pionira privatne lekarske prakse u Srbiji. Još kao mali voleo sam da rizikujem. Moj odlazak u privatnu praksu bio je totalno neracionalan za većinu ljudi. Imao sam ugledan i dobar posao u tadašnjem Izvršnom veću Pokrajine i i bio na mestu lekara prvog tima u FK Vojvodina. U Veću sam bio zadužen za sve objekte vodosnadbevanja od pokrajinskog značaja. Vrlo visoka pozicija, odgovorna, zahtevna, ozbiljna. S obzirom da sam specijalista higijene, a jedan deo higijene se bavi higijenom ishrane, ovim čime se sad bavim, a postoji i komunalna higijena, higijena oblačenja, higijena igračaka, higijena životne sredine... Jedan nonsens da vam ispričam – specijalizirao sam u tadašnjem Higijenskom zavodu, odnosno Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika koji je bio pod mojim nadzorom. Bio sam u prilici da proveravam njihov rad, a bio sam istovremeno kod njih specijalizant. Dočarao sam vam koliko je to bila visoka funkcija? Ipak, borio sam se da ne ostanem činovnik te sam iskoristio priliku i kada su nastupila teža vremena, umesto otpremnine, koja se davala prilikom odlaska s posla, zahvalio sam se i tražio da me puste, da ne moram da odrađujem određen broj godina za njih. Napustio sam mesto u Izvršnom veću, napustio sam mesto lekara FK Vojvodine i otišao u privatnu praksu kao jedan od prvih lekara u Srbiji i sigurno jedan od prvih dvoje-troje u Novom Sadu koji se bavio nečim što je u to vreme bilo totalno neizvesno, zakonski nedefinisano. Početkom 92. sam seo u ordinaciju, ružno vreme, kada je plata bila pet maraka, ali mogu da vam kažem da se nikada nisam pokajao. Sve sam doživeo kao izazov koji se pokazao kao dobra odluka. Iza mene je više od 25 godina rada u privatnoj lekarskoj praksi. Jedan sam od pionira ljudi koji su se borili za postavljanje ove lekarske profesije na stepenicu koju zaslužuje. Bio sam i jedan od pionira i osnivača Lekarske komore Srbije, zajedno sa doktorom Zoranom Bulatovićem, profesorom Višeslavom Hadži-Tanovićem iz Beograda, koji vaši za oca privatne lekarske prakse u Srbiji. Jedno vreme sam bio i potpredsednik Lekarske komore. Dugo godina smo se borili da ona dobije svoj status, bude priznata. Ne bih mnogo da govorim o tome jer sam malo razočaran stanjem u Lekarskoj komori, ali kada smo mi to sve konstituisali, smatrao sam da je bolje da mlađe generacije nastave s radom. Šta vas je podstaklo da napišete knjige „Tajna hrane”? Kako se javila ideja da pokrenete serijal emisija „Tajna hrane”? Šta je ono što želite da ljudi usvoje posle čitanja/gledanja knjige/emisije „Tajna hrane”? - Dođe čovek u godine kada razmišlja o tome da iza sebe treba nešto da ostavi. Uvek sam se divio ljudima koji su napisali nešto, kao Jova Tucakov knjigu „Lečenje biljem”. Baveći se ovim, primetio sam da niko nije hronološki stavio na papir sve ovo što jedemo, niko nije napisao tako da to bude razumljivo svakom čoveku. Radeći u privatnoj praksi, zadatak mi je da čoveku pomognem. Mene nije čekala plata, znači ako nešto uradite, a uradite to kvalitetno, vi imate šansu da opstanete. Shvatio sam i da to što radite mora biti praktično i korisno. Stvorio sam ideju u okviru programa „Tajna hrane”. Da sve to ispričam, trebalo bi mi mnogo više vremena, ali u okviru tog internacionalnog programa, koji ima zadatak da na prostoru zapadnog Balkana, koji predstavlja u Evropi rak-ranu što se tiče bolesti srca i krvnih sudova, da pomogne ljudima promenom stila života, da smanji faktore rizika. Znamo tu Lalinu biografiju, milion puta sam pričao, „rodio se, tovio se, strefio ga šlog”. Da to malo skratimo – manje jedi, više se kreće, promeni malo stil života. Mi smo navikli da jedemo masnu hranu, hrana je poslednje čega će se čovek odreći. Ajde da sve što jedemo – sve namirnice, a ima ih oko 200-300 koje čovek najčešće koristi u ishrani – bude opisano na neki način, da napišemo ozbiljne stvari na prihvatljiv način da bi svakom bilo od koristi. Ne da treba da ode kod doktora da mu objasni šta tamo piše, nego da svaka naša supruga, baka, neko ko se bavi hranom, pa i mi sami da se edukujmo i znamo šta će nam u kojoj situaciji od hrane biti od koristi, a šta bi nam bilo manje korisno, kako sami sebi da pomognemo. Neka vrsta narodnog lekara sa aspekta hrane. Tako su krenule knjige „Tajna hrane” koje su pratile istoimeni TV serijal, snimljen na RTV između 2009. i 2010. godine, a koji ima ogromnu gledanost. Išli smo u pet do pet svakog dana na prvom programu RTV i bili smo gledaniji nego „Dnevnik” u pet koji je izuzetno gledan. Ponosan sam na činjenicu da sa 100 emisija vi pokrivate celu godinu. Išli smo godinu dana premijerno, pa drugu godinu reprizno. Nisam bio u prilici da dam drugim emiterima pošto je ugovor bio dosta loš. „Mi smo navikli da jedemo masnu hranu – hrana je poslednje čega će se čovek odreći“ - Zahvaljujući gospodinu Koprivici, koji je aktuelni direktor RTV, što me raduje, nadam se da ćemo saradnju nastaviti i snimiti bar još 100 emisija, a koji mi je omogućio da i drugim emiterima, malim TV stanicama po Vojvodini, nakon par godina, dozvolimo da emituju emisiju „Tajna hrane”. I dan-danas u toku su reprize na regionalnim televizijama poput Kanala 9, TV Banata, RTV Sreća u Somboru, RTV YuEco u Subotici. Pokrivena je cela Vojvodina preko malih TV stanica. Imamo zadatak da plasiramo emisiju i šire – u Bosnu, Crnu Goru, svuda gde nam govorno područje to dozvoljava. Nisam ni lažno skroman, niti se plašim da kažem da sam lokal patriota, bilo bi mi vrlo drago, iako je bilo razgovora i sa tzv. velikim televizijama, da snimimo serijal sa Prvom TV, koji su hteli da ga emitiju u okviru Jutarnjeg programa. Oni ni do dan-danas nisu pokrenuli taj Jutarnji program. Zna se da televizije prave programe koji donose, neki put i podilaze, najširoj publici. Ovu emisiju ipak treba zadržati u okvirima neke popularne medicine, nije za rijaliti šoove. Zbog toga sam odustao od nekih televizija, šala je šala, ali ovde se ipak radi o zdravlju. Volim da se našalim na kraju emisije, ali ne treba sve zapakovati u neku smešu koja se zove „Parovi”. Ko voli neka izvoli, ljudi imaju pravo da biraju, ne bih to mešao. Do sada su izašle tri knjige „Tajna hrana”, promocija treće je bila krajem aprila. U svakoj knjizi je predstavljeno 63 namirnica. Sa četiri ili pet knjiga ćemo uraditi onaj pionirski posao, odnosno biće opisano sve ono što čovek jede. Posle teksta o namirnici, koji sadrži malo istorije, malo anegdote, zelenim i crvenim srcem je izvučeno zašto je dobro i zašto ne bi bilo dobro u nekoj situaciji. Na jedan popularan način opisano šta nam i kada prija, a šta bi ponekad trebali izostaviti. Lep vodič, uputstvo i pomoć u tome kako se hrani. Kakve su povratne informacije čitatelja/gledaoca? Usvajate li kritike ili pohvale vaših pacijenata, vaše publike? - Apsolutno. Prošao sam kroz, popularno nazvan, šoubiznis, baveći se muzikom. Počeo sam da pevam i nastupam vrlo rano, kao klinac. Još pre polaska u prvi razred osnovne skole pevao sam na jednom velikom nastupu sa revijskim orkestrom RTV Vojvodine. Naučio sam da slušam i primam povratne informacije, zajedno sa stručnim timom se trudim da usvojimo sve ono što smatramo važnim. Od mladog momka koji je voleo da se šali, igra fudbal, da se bavi muzikom, ušao sam u vrlo ozbiljnu profesiju, ali sam se trudio da ne odem u krajnost. Optimizam, šarm i doza humora su zadržani u ovom što radim. Zadržao sam to i u knjigama i u emisijama. Mnogi su bili protiv toga „To treba izbaciti, nisi komedijaš”, ali ako želite da ispunite osnovni cilj, a to je približiti čoveku, napisano suvoparno nikada neće doći do njega. Ljudima je dosta i škole i držanja predavanja i tutorstva i zabrane. Morate naći način kako nekoga da vežete za nešto, kako da ga animirate. Kroz vedrinu i šalu, neki su gledali emisiju da vide šta ću se našaliti na kraju, a onda usput i čuli nešto što sam hteo da čuju. Još uvek nisam siguran da to treba izbaciti. Korigujemo se i sve što ustanovimo da treba promeniti, modifikovati, i mladim kolegama koji dođu kod mene uvek kažem „Ako mislite da ima nešto novije, drugačije, slobodno kažite”. Nauka napreduje, razvija se. CELULIT – UVEK AKTUELNA TEMA: „Celulit su nagomilani toksini, razne otpadne materije koje treba izbaciti iz organizma. Sa mnogo tečnosti organizam će izbaciti višak toksina. Trebate jesti što manje hrane koja u sebi ima razne konzervanse, što manje prerađene, začinjene, masne hrane. Ne treba nam tokom leta previše energije. Jedite više voća, više povrća, mladih mlečnih proizvoda, ribu, piletinu. I najbitnije – jedite češće po malo. Takođe, fizički budite aktivni, nemojte sve vreme visiti na Fejsbuku“, savetuje prim. dr med. Dušan Živić. Po gradu sve više primećujemo radnje zdrave i organske hrane, veganske i vegetarijanske restorane... - Ne treba se plašiti toga. Niko nije postavio pitanje šta ćemo sa invazijom pečenjara ili kafića. Stvar je izbora gde će neko da ide. Mnogo se radujem što su se stvorili uslovi da radnja ili restoran takve vrste može da preživi. Godinama u Novom Sadu ni jedan vegetarijanski restoran nije mogao da preživi. Treba se što pre okretati zdravim stilovima života, što pre kanalisati navike koje nisu preterano zdrave. Ne mislim da možemo da živimo pod staklenim zvonom, da mladi svet treba da živi kao u manastiru. Ali ako si jednom izašao i ostao do tri ujutro i malo popio, nemoj to raditi sutra. Ako je danas bio rođendan pa si pojeo tri parčeta torte, nemoj i sutra. Nemoj svakog dana pojesti 200 grama čokolade. Ako jedeš lubenicu, nemoj pojesti svih 10 kila. Mera je filozofija svega. I moda je po neki put dobra jer vas tera da radite nešto zdravo. Mada moda nije preterano povezana sa dobrim stvarima, ali ima i dobrih moda. Moda da se nose flašice i da nije više sramota u restoranu poručiti vodu, to je sjajna stvar. Mnogo bolja od majica do pupka ili poderanih pantalona. Moda vas na sve natera. Najveći zločin je bio zabranjivati ljudima da piju vodu, pogotovo sportistima. Znate kada je krenula moda da se nose flašice? Kada se voda počela flaširati i naplaćivati u restoranima. Čim je voda upakovana, u nekoj lepoj ambalaži. A nije bilo moderno kada su u kafanama uz kafu davali čašu vode iz slavine. Plaća se sve pa zašto ne bi i dobra navika. To je odlično, dobro i vrlo korisno za organizam jer tečnosti nikad previše. „Znamo svi Lalinu biografiju – rodio se, tovio se, strefio ga šlog“ Koji su razlozi zbog kojih osobe posećuju vaš Specijalitički centar, odnosno ko su vam pacijenti, ko najviše traži savet/pomoć? - Pacijenti su iz najširih krugova. Prevencija kardiovaskularnih bolesti, kako je čuveni CINDI program rekao i dao doktrinu kako se boriti protiv hroničnih nezarazanih bolesti – bolesti srca i krvnih sudova kod kojih je stres dominanatna komponenta, odnosila se na poslovne ljude – menadžere. Kako je dolazilo do pada životnog standarda, do rata, svaki mali čovek je postao menadžer kako da preživi. Realno gledajući – svi su sada menadžeri jer je nivo stresa toliki zbog egzistencijalnog minimuma. Svi su pod ogromnim stresom te nam se ciljna grupa širi na kompletnu populaciju. Pored poslovnih ljudi, vrhunskih sportista, političara, naši su pacijenti i „obični ljudi”, čak i penzioneri. Nađe se i prostora i novca, iako smo privatna praksa. Imamo vrlo ozbiljno obolele pacijente koji su rešili da spas potraže u promeni načina ishrane, stila života, povećanim dozama vitamina, a ne citostatskom terapijom, lekovima koji truju organizam, zračenjem ili raznim agresivnim metodama. To su manje ružičaste stvari od priče o sportu. Ipak, kad čovek odluči, lako se sve reši. Kako se vi hranite? Kako se fizički aktivirate? - Nisam neko ko sebe uzima za primer drugima. Moj stil života je možda malo rigorozniji. Od 20 godine sam laktovegetarijanac, znači od životinjskih stvari jedem samo mleko i mlečne proizvode. Nisam bio bolestan niti verski opredeljen. Pošto sam uvek sebi postavljao neke zadatke, odlučio sam se za trening volje, želeo sam da vidim da li mogu nešto što mi se jako jede da ne jedem. U periodu kada sam se još bavio muzikom, u Africi sam upoznao neke ljude koji su bili muzičari i, na moju sreću, vegetarijanci. Bilo šta tad da su radili, kao mlad čovek bih verovatno oponašao. Njihov način ponašanja je toliko bio sugestivan da sam ga prihvatio. Nisam bio motivisan ni da skinem kile, ni da dobijem kile. Već njihov stil života – njihova smirenost, uvek sam bio malo brzoplet. Nekoliko godina kasnije, na ličnom primeru sam uvideo da taj stil života donosi neko smirenje. I godine kažu donose smirenje. Ti ljudi su imali puno godina a izgledali su izvanredno, svirali su izvanredno što me takođe fasciniralo. Dobro sam se osećao, bio sam funkcionalan, a i bili ste interesantniji u društvu zato što ne pušite, ne pijete i ne jedete meso, nego da ste sve to radili. Bio sam drugačiji od ostalih. Kao zreliji momak sam uvideo da mi to doprinosi da se osećam dobro, da baratam svojom voljom, da zahtev koji sam sebi postavio dolazi do izražaja. - Ponekad kažem pacijentima „Idete ulicom i svidi vam se neki momak ili devojka, pa ne skačete odmah na njega ili nju. Pa valjda prvo pravite plan šta i kako. Isto je i sa hranom. Ne bi trebalo pojesti odmah sve ono što vam se sviđa i što vidite“. U svemu treba imati meru. Neko obuzdavanje mora da postoji. Što god više vladamo sobom tim smo jači. To je ono što sam na ličnom primeru kasnije počeo da saznajem. Trening volje je najveća stvar i najveća korist u celoj priči. Kad možete sa nekim svojim nagonima da kalkulišete, baratate, postajete jaki. Indirektno to ima koristi na zdravlje. Još uvek igram rekreativno fudbal na DIF-u sa momcima od 25 godina i više. Nisam se ugojio, dobro trčim, bicikl poslednjih pet godina dosta ozbiljno vozim. Otac mi je bio trener i selektor reprezentacije, brat mi je bio uspešan biciklista, državni reprezentativac, ja sam drumski bicikl počeo ozbiljno da vozim pre pet godina, kada sam video da mi za fudbal treba još četvero, za tenis još jedan. Hteo sam bolje da iskoristim vreme kad sam hteo da budem aktivan. Dosta sam fizički aktivan. Vozim po drumu, biram periode kada nisu preterano opterećeni. Kao što gledate učesnike na Tour de France, ako me negde sretnete, slično ću izgledati, zamaskiran. Pazim, slušam, velika je glupost i vrlo opasno voziti bicikl sa slušalicama u ušima, jer na drumovima prvo čujete vozilo koje vam dolazi od pozadi. Imam čamac, lep gliser, odem da pecam sa bratom, decom na Dunav. Pecaroš sam od malih nogu. Pecanje, kupanje, tenis na pesku. Navikao sam da budem aktivan, nikad ne mirujem. Igranje karata je lepa stvar, ali meni je to gubljenje vremena. Pecaroš od malih nogu koji je navikao da bude aktivan Koje su po Vama najopasnije, a koje najzdravije namirnice? Nabrojte po pet. - To se stalno izmišlja, to je od deset božijih zapovesti krenulo. Izbegavajte ono što svi znaju da ne valja. Pre svega trudite se da imate meru, da jedete češće po malo. Leti više voća, povrća, tečnosti. Izbegavajte puno kafe, alkohola, gaziranih pića. Jedite sezonski. Nemojte žaliti za namirnicama o kojima se prave hvalospevi, kao što su čia semenke, ono što su Inke jele. Osnovna su tri pitanja – šta jesti, kada i koliko. Jedemo hranu koja nas okružuje, manje prskanu, organska hrana je nešto čemu treba težiti. Poštujte raspored obroka, nemojte da pregladnite. Tri obroka su obavezna i gledajte da imate užinu između. Nemojte preterivati, za tri sata možete ponovo jesti. Najznačajnije nagrade koje ste do sada osvojili? - Ljudi kojima sam pomogao, moja su najveća nagrada. OMILJENA NOVOSADSKA (ILI VOJVOĐANSKA) JELA: „Kao pravi Lala, volim gomboce sa šljivama, taške, testo sa svim i svačim i kolače s makom. Ipak, sa ovom vrstom hrane čovek mora biti vrlo oprezan, paziti na količinu, vreme uzimanja. Ako želite pojesti malo više, morate biti izuzetno fizički aktivni ili ćete se brzo ugojiti“, upozorava stanovnike Vojvodine dr Dušan Živić. MG154 (N)