Baka Radine tradicionalne vunene čarape, kraće i duže ili po narudžbini. Sastav: 100% vuna Veličina: za odrasle osobe, univerzalna. Boje kao na fotografijama, samo čista vuna. Način plaćanja: isključivo u gotovini lično ili pouzećem. Troškove dostave kurirskom službom snosi kupac. Svi oglašeni predmeti se prodaju, ne prihvata se zamena. Roba se prodaje u skladu sa opisom u oglasu. Moguć je svaki dogovor oko eventualne reklamacije. Srećna kupovina!

Vunene čarape za nošnju ,ima samo jedno oštećenje,minimalo na jednom stopalu

Čarape kralja Petra Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku

Autor: Milovan VitezovićKada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu.

Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje! Čitaj dalje

Opis proizvoda Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!

Autor: Đura ĐukanovZa đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!

Đavolska snevačina/Slatkovodna neman Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!

Naslov: Čarape kralja Petra / King Petar`s Socks Autor: Milovan Vitezović Izdavač: Beograd: Svetlost komerc Pismo: ćirilica / latinica Br. strana: 168 ; ilustr. Format: 21 Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celocti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Uporedo tekst na srpskom i na engleskom jeziku Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu.

Naslov: Čarape kralja Petra / King Petar`s Socks Autor: Milovan Vitezović Izdavač: Beograd: Svetlost komerc Pismo: ćirilica / latinica Br. strana: 168 ; ilustr. Format: 21 Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celocti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Uporedo tekst na srpskom i na engleskom jeziku Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“ Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu.

Očeve priče Zalazi sunce za Bjelasnicu... Vekovi se sležu na zapadu, a čovek nedovršenih snova u večitoj zapitanosti - kuda? Popodne sa ocem. Miholjače. Hercegovina. Neće biti još mnogo zajedničkih dana u našim životima... Pomalo se i opraštamo. Prećutno se upijamo. Zgusnulo se opažanje. Slažem razgovor u nenaslovljeno poglavlje neke buduće knjige sećanja... Kako se svi toga kasno sete? Ostanu dužni sebi roditeljske ljubavi, jedinog davanja bez mere i računa. Dužni roditeljima nekih reči blagih, istina, objašnjenja... Pitali bismo nešto, posle - ali vreme isteklo. Ostale samo slike i ćutanje... Dali bismo nešto, oprostili, pokajali se, izrekli ljubav, ali, avaj - vreme presušilo. Ostalo samo sećanje i ono neizrečeno... „Oprosti, majko“ - kaplje na mermernu ploču. „Oprosti, oče“ - muca pogled usmeren ni u šta. „Nekako me život prevario i razvlačio, svi su nešto tražili, svi tvrdili da im pripadam više nego vama, svi da im više dugujem nego vama“. „Evo, evo obećavam da ću vas dozivati iz sitnica. Negovaću vaše navike. Uzimaću ujutru med, doručkovaću poparu. Nosiću vuneni prsluk čim zazimi, i dvoje čarapa. Evo, zaplakaću kad dođe tetka, postiću onaj vaš dan, ustajaću pre zore na Božić“.

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

Opis proizvoda Odlomak iz romana:Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku.Sigur Bage.Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač.Gde je tvoj prtljag?Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik.Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako?Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče.Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji.Ovde je baš lepo.Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora.Imaš li čamac?Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda.Okrenuo se i pošao uz stepenice.Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba.Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju.Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je.Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak.Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke.Ne. Ti jedeš posle.Gledao je pravo preda se.Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao.Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje.Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla.