Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“. Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku „Vi ste Srbin?“ pitao je legendarni bard svetskog filma Džon Ford tada mladog kritičara i novinara, budućeg slavnog američkog reditelja srpskog porekla Pitera Bogdanovića, i dodao: „Srbi imaju jednu fotografiju koja je gotov film. Postoji iz Prvog svetskog rata fotografija starog kralja Petra kako se na volovskim kolima 1915. povlači preko Kosova. I kada bi se taj kadar odmrznuo i pokrenuo, pred nama bi bio pravi pravcati film o velikoj drami srpskog naroda i njegovog kralja.“ (Prema svedočenju Pitera Bogdanovića) Stari Kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao iz niza vladara dinastije Nemanjića, po onom što je u njemu bilo najbitnije: po pobožnosti i po herojstvu. Priličilo mu je da pred svojom vojskom bude viteški obučen i on i njegov konj. On u čeličnom oklopu, sa štitom i teškim mačem, a na grudima sa znamenom krstonosca. Jovan Dučić (iz Staze pored puta) U delu Čarape kralja Petra Vitezović slika veliku i dragu ličnost srpskog kralja Petra Oslobodioca: u njegovoj brizi za vojnika u Prvom svetskom ratu, na njegovom zajedničkom putu sa stradalnim narodom. „Čika Pera“ se tu vidi kao istinski narodni kralj, domaćin i prijatelj, čija saživljenost sa patnjom ratnika nije stvar literarne fikcije, već sinteze fakta i simpatije, iskustva i emocije pisca koji sluša i čuje ritam istorije svog naroda. Miroslav Egerić (reč na promociji u Bijeljini 1995)

Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“. Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku „Vi ste Srbin?“ pitao je legendarni bard svetskog filma Džon Ford tada mladog kritičara i novinara, budućeg slavnog američkog reditelja srpskog porekla Pitera Bogdanovića, i dodao: „Srbi imaju jednu fotografiju koja je gotov film. Postoji iz Prvog svetskog rata fotografija starog kralja Petra kako se na volovskim kolima 1915. povlači preko Kosova. I kada bi se taj kadar odmrznuo i pokrenuo, pred nama bi bio pravi pravcati film o velikoj drami srpskog naroda i njegovog kralja.“ (Prema svedočenju Pitera Bogdanovića) Stari Kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao iz niza vladara dinastije Nemanjića, po onom što je u njemu bilo najbitnije: po pobožnosti i po herojstvu. Priličilo mu je da pred svojom vojskom bude viteški obučen i on i njegov konj. On u čeličnom oklopu, sa štitom i teškim mačem, a na grudima sa znamenom krstonosca. Jovan Dučić (iz Staze pored puta) U delu Čarape kralja Petra Vitezović slika veliku i dragu ličnost srpskog kralja Petra Oslobodioca: u njegovoj brizi za vojnika u Prvom svetskom ratu, na njegovom zajedničkom putu sa stradalnim narodom. „Čika Pera“ se tu vidi kao istinski narodni kralj, domaćin i prijatelj, čija saživljenost sa patnjom ratnika nije stvar literarne fikcije, već sinteze fakta i simpatije, iskustva i emocije pisca koji sluša i čuje ritam istorije svog naroda. Miroslav Egerić (reč na promociji u Bijeljini 1995)

Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“. Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku „Vi ste Srbin?“ pitao je legendarni bard svetskog filma Džon Ford tada mladog kritičara i novinara, budućeg slavnog američkog reditelja srpskog porekla Pitera Bogdanovića, i dodao: „Srbi imaju jednu fotografiju koja je gotov film. Postoji iz Prvog svetskog rata fotografija starog kralja Petra kako se na volovskim kolima 1915. povlači preko Kosova. I kada bi se taj kadar odmrznuo i pokrenuo, pred nama bi bio pravi pravcati film o velikoj drami srpskog naroda i njegovog kralja.“ (Prema svedočenju Pitera Bogdanovića) Stari Kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao iz niza vladara dinastije Nemanjića, po onom što je u njemu bilo najbitnije: po pobožnosti i po herojstvu. Priličilo mu je da pred svojom vojskom bude viteški obučen i on i njegov konj. On u čeličnom oklopu, sa štitom i teškim mačem, a na grudima sa znamenom krstonosca. Jovan Dučić (iz Staze pored puta) U delu Čarape kralja Petra Vitezović slika veliku i dragu ličnost srpskog kralja Petra Oslobodioca: u njegovoj brizi za vojnika u Prvom svetskom ratu, na njegovom zajedničkom putu sa stradalnim narodom. „Čika Pera“ se tu vidi kao istinski narodni kralj, domaćin i prijatelj, čija saživljenost sa patnjom ratnika nije stvar literarne fikcije, već sinteze fakta i simpatije, iskustva i emocije pisca koji sluša i čuje ritam istorije svog naroda. Miroslav Egerić (reč na promociji u Bijeljini 1995) Dodatne informacije ISBN 978-86-17-17145-0 Povez Tvrd Godina izdanja 2010 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 174 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Kada je sredinom avgusta 1921. godine preminuo stari srpski kralj Petar I Karađorđević, i to u starim vunenim čarapama, njegovom sinu Đorđu, Nikola Pašić je izjavio saučešće rečima: „Umro je veliki kralj i veliki otac“. Priču o debelim vunenim čarapama koje je za svog sina Marinka, isplela Makrena Spasojević iz Slovca, i potom zamolila kralja Petra da mu ih preda, Milovan Vitezović je pretvorio u roman, koji je posle Dana šestog, Srpske trilologije i Vremena smrti, danas spada u red najznačajnijih srpskih dela o Prvom svetskom ratu. Ovo, dvadeseto izdanje još jednog kultnog Vitezovićevog romana pojavljuje se uoči obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Čarape kralja Petra proglašene su Zlatnim bestselerom za 1995., 1996. i 1997. godine, a doživeo je i više izdanja i na grčkom, italijanskom, rumunskom i engleskom jeziku „Vi ste Srbin?“ pitao je legendarni bard svetskog filma Džon Ford tada mladog kritičara i novinara, budućeg slavnog američkog reditelja srpskog porekla Pitera Bogdanovića, i dodao: „Srbi imaju jednu fotografiju koja je gotov film. Postoji iz Prvog svetskog rata fotografija starog kralja Petra kako se na volovskim kolima 1915. povlači preko Kosova. I kada bi se taj kadar odmrznuo i pokrenuo, pred nama bi bio pravi pravcati film o velikoj drami srpskog naroda i njegovog kralja.“ (Prema svedočenju Pitera Bogdanovića) Stari Kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao iz niza vladara dinastije Nemanjića, po onom što je u njemu bilo najbitnije: po pobožnosti i po herojstvu. Priličilo mu je da pred svojom vojskom bude viteški obučen i on i njegov konj. On u čeličnom oklopu, sa štitom i teškim mačem, a na grudima sa znamenom krstonosca. Jovan Dučić (iz Staze pored puta) U delu Čarape kralja Petra Vitezović slika veliku i dragu ličnost srpskog kralja Petra Oslobodioca: u njegovoj brizi za vojnika u Prvom svetskom ratu, na njegovom zajedničkom putu sa stradalnim narodom. „Čika Pera“ se tu vidi kao istinski narodni kralj, domaćin i prijatelj, čija saživljenost sa patnjom ratnika nije stvar literarne fikcije, već sinteze fakta i simpatije, iskustva i emocije pisca koji sluša i čuje ritam istorije svog naroda. Miroslav Egerić (reč na promociji u Bijeljini 1995) Dodatne informacije ISBN 978-86-17-17145-0 Povez Tvrd Godina izdanja 2010 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 174 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

NENAD SIMIĆ DUHOVI SRBALJA Pogovor - Dragan Jovanović Danilov Izdavač - Zlatno runo, Beograd Godina - 2020 174 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Otačastvo ISBN - 978-86-89717-34-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog Zaveštanje kneginje Milice Pripovest o pogibiji kneza Lazara i vojvode Miloša Obilića Glava srpskoga vožda Proboj hrabrosti Vunene čarape Treći ustanak Srba Ich bin draza Mihailovich Izvor vode žive Slovo o junaku Blagoju Jovoviću Od vojvode Stevana Sinđelića do majora Milana Tepića Prozor Grumen zemlje Pustinožitelj Rajska ptica Vitez vremena našeg Epilog `Knjiga Duhovi Srbalja, Nenada Simića je svojevrsna oda hrabrosti i časti srpskome rodu, pisana nadahnuto i sa puno ljubavi prema otadžbini. Može se okarakterisati kao knjiga istorijskih priča o srpskim junacima i znamenitim ličnostima, ali istovremeno, to je i poema, koje sve ove zapise objedinjuje pod ideju srpskog viteškog koda, od najstarijih dana, pa do naših dana. Izdvaja se od drugih knjiga sa sličnom tematikom, svojim stilom, ali i jakom porukom koja je važna u ovo nemilo doba. Široj čitalačkoj javnosti, Nenad Simić je poznat po svojoj knjizi Samuraji – odjeci ratničkog sna (istorija i filozofija ratničke klase).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Đura Đukanov: Đavolska snevačina / Slatkovodna neman. Ђура Ђуканов: Ђаволска сневачина / Слатководна неман. Izdavač: Partizanska knjiga. Biblioteka: Stari majstori. Mesto izdavanja: Kikinda. Godina izdanja: 2016. Povez: broš sa klapnama. Pismo: latinica. Broj strana: 215. Format: 20 x 14 cm. Predgovor: Srđan V. Tešin: `Pisanje na granici života i smrti`. Pogovor: Srđan Srdić i Vladimir Arsenić: `White trash elegije`. Indeks manje poznatih reči i izraza. Knjiga je odlično očuvana, praktično je nova. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Dva dela piščeva su u ovoj knjizi. Iz pogovora: `Umetnost Đure Đukanova je drastična provokacija. I kad je smešna, u beznadnim mentalnim ekscesima njenih raspojasanih protagonista, i kad je elegična, a globalno jeste, ona iz sebe isključuje poverenje u bilo šta osim stravične katastrofe jezika. A od takve katastrofe ne može nas sačuvati niko, pa ni Đurin Sveti Sisoja.` O knjizi: `Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!`

KRAJEM ZIME Danas u podne blistao je sneg, kapalo je sa krovova u trulim bačvama, prskala je i zvonila voda, sunce, zlatno žumance, upalo je u rodino gnezdo i zakukurikao je petao. Kao kolevke ljuljali su se na nadošloj reci privezani čamci. Ispred skeledžijine kuće njegova žena je ribala stepenice i kad se savila nasmejalo se belo meso njenih nogu iznad crnih vunenih čarapa. U prozorima male kuće čiji je dimnjak izvijao plavi dim blistali su crveni nabrekli kreveti dok su nebeske sluge pronosile sto od zelenog drveta, svež stolnjak da ga pokriju i tanjire i činije iz drevne gladi.

„Ako ste formalista, preskočite i tekst i zbirku. A ukoliko ste barem jednom bili u srči do lakata (a ko nije?), ne ispuštajte ovo štivo iz ruku. Nosite ga sa sobom u wc, na put vozom, na pauzu, u park, pod noćno svjetlo, na pijacu. Kada vam se od hladnoće zgrče nožni prsti ili uhvati bol u dnu krsta, uzmite ga umjesto rakije ili vunenih čarapa. U trenucima kada ne prepoznate odraz u ogledalu i shvatite da ste umorni od trčanja, a u stvari stojite u mjestu, okrenite stranu broj 47, jer vidjećete – niste jedini kojima nedostaju mliječni zubi.ˮ Bojana Đerić Petrović

Opis KRAJEM ZIME Danas u podne blistao je sneg, kapalo je sa krovova u trulim bačvama, prskala je i zvonila voda, sunce, zlatno žumance, upalo je u rodino gnezdo i zakukurikao je petao. Kao kolevke ljuljali su se na nadošloj reci privezani čamci. Ispred skeledžijine kuće njegova žena je ribala stepenice i kad se savila nasmejalo se belo meso njenih nogu iznad crnih vunenih čarapa. U prozorima male kuće čiji je dimnjak izvijao plavi dim blistali su crveni nabrekli kreveti dok su nebeske sluge pronosile sto od zelenog drveta, svež stolnjak da ga pokriju i tanjire i činije iz drevne gladi.

Iza vrata „Ako ste formalista, preskočite i tekst i zbirku. A ukoliko ste barem jednom bili u srči do lakata (a ko nije?), ne ispuštajte ovo štivo iz ruku. Nosite ga sa sobom u wc, na put vozom, na pauzu, u park, pod noćno svjetlo, na pijacu. Kada vam se od hladnoće zgrče nožni prsti ili uhvati bol u dnu krsta, uzmite ga umjesto rakije ili vunenih čarapa. U trenucima kada ne prepoznate odraz u ogledalu i shvatite da ste umorni od trčanja, a u stvari stojite u mjestu, okrenite stranu broj 47, jer vidjećete – niste jedini kojima nedostaju mliječni zubi.“ – Bojana Đerić Petrović

Autor: Emina Elezović„Ako ste formalista, preskočite i tekst i zbirku pesama "Iza vrata". A ukoliko ste barem jednom bili u srči do lakata (a ko nije?), ne ispuštajte ovo štivo iz ruku. Nosite ga sa sobom u wc, na put vozom, na pauzu, u park, pod noćno svjetlo, na pijacu. Kada vam se od hladnoće zgrče nožni prsti ili uhvati bol u dnu krsta, uzmite ga umjesto rakije ili vunenih čarapa. U trenucima kada ne prepoznate odraz u ogledalu i shvatite da ste umorni od trčanja, a u stvari stojite u mjestu, okrenite stranu broj 47, jer vidjećete – niste jedini kojima nedostaju mliječni zubi.“– Bojana Đerić Petrović

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Iza vrata - Emina Elezović Izdavač: Imprimatur Godina izdanja: 2020 Broj strana: 130 Format: 20 cm Povez: Broširani „Ako ste formalista, preskočite i tekst i zbirku. A ukoliko ste barem jednom bili u srči do lakata (a ko nije?), ne ispuštajte ovo štivo iz ruku. Nosite ga sa sobom u wc, na put vozom, na pauzu, u park, pod noćno svjetlo, na pijacu. Kada vam se od hladnoće zgrče nožni prsti ili uhvati bol u dnu krsta, uzmite ga umjesto rakije ili vunenih čarapa. U trenucima kada ne prepoznate odraz u ogledalu i shvatite da ste umorni od trčanja, a u stvari stojite u mjestu, okrenite stranu broj 47, jer vidjećete – niste jedini kojima nedostaju mliječni zubi.ˮ Bojana Đerić Petrović

BOŽIJE NEDONOŠČE TOMA Visokoprepodobni otac naš arhimandrit vitovnički Tadej, u svetu – Tomislav Štrbulović ili Štrbuljević, rodio se na praznik Svetog apostola Tome, 6/19. oktobra ratne 1914-te godine, u Petrovcu na Mlavi, kao prvi sin mlavskih težaka Obrada i Petrije Štrbuljević, žitelja sela Vitovnica kod Petrovca na Mlavi. Tog prazničnog dana, posle službe u bitovničkom Bogorodičinom manastiru, Obradova mati Marica i njezina dvadesettrogodišnja nevesta Petrija, već zdetna, u sedmom mesecu bremenitosti, uputile sus e na volujskim kolim na vašar u Petrovac. Žene su bile svečano obučene – u debelim, tkanim i bogato izvezenim suknjama od sukna sa resama, lanenim košuljama i libadama od čoje vezenim vunenim čarapama - dokolenkama sa podvezicama („štrufnama“) i opancima od presne goveđe ili svinjske kože, sa kosom spletenom u spletove i prepoznatljivim žutim maramama Vitovničanki sa resama na glavi. Ali, tek što na šereni vašar stigoše desi se nešto neočekivano … Čitaj dalje

БОЖИЈЕ НЕДОНОШЧЕ ТОМА Високопреподобни отац наш архимандрит витовнички Тадеј, у свету – Томислав Штрбуловић или Штрбуљевић, родио се на празник Светог апостола Томе, 6/19. октобра ратне 1914-те године, у Петровцу на Млави, као први син млавских тежака Обрада и Петрије Штрбуљевић, житеља села Витовница код Петровца на Млави. Тог празничног дана, после службе у битовничком Богородичином манастиру, Обрадова мати Марица и њезина двадесеттрогодишња невеста Петрија, већ здетна, у седмом месецу бременитости, упутиле сус е на волујским колим на вашар у Петровац. Жене су биле свечано обучене – у дебелим, тканим и богато извезеним сукњама од сукна са ресама, ланеним кошуљама и либадама од чоје везеним вуненим чарапама-доколенкама са подвезицама („штруфнама“) и опанцима од пресне говеђе или свињске коже, са косом сплетеном у сплетове и препознатљивим жутим марамама Витовничанки са ресама на глави. Али, тек што на шерени вашар стигоше деси се нешто неочекивано … Наслов: Отац Тадеј: духовник нашег времена Издавач: Светигора Страна: 480 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20x3 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-7660-200-1

Tanka vuna - za čarape 200 m - razne nijanse Tanka vuna se uglavnom koristi pri pletenju čarapa ili druge odeće. Tanke i jake niti se sastoje od 75 posto vunenih i 25 posto poliamidnih vlakana. Dužina prediva u jednom pakovanju je 200 metara, dok je težina pakovanja 50 grama. Proizvodi od vune za čarape mogu se prati na maksimalnoj temperaturi od 30 ° C. Varijante boja su napravljene šarene, što znači da će se u klasičnom glatkom pletenju na vašim čarapama kreirati šare u boji. Proizvode od ovog prediva treba hemijski čistiti. Ne preporučuje se izbeljivanje vune ili sušenje u mašini za sušenje veša. Otkrijte čar handmade odeće koju možete kreirati ne samo za sebe, već i kao originalan i ručno rađen poklon za voljenu osobu. KARAKTERISTIKE PROIZVODA tanka vuna posebno pogodna za pletenje čarapa težina: 50 g dužina niti u klupku: 200 m sastav: 75 posto vuna, 25 posto poliamid vunica je sama po sebi šarena Preporučuje se: pranje na maksimalno 30 °C, peglanje na hladno, hemijsko čišćenje ne preporučuje se: izbeljivanje, sušenje u mašini Galerija slika Tanka vuna se uglavnom koristi pri pletenju čarapa ili druge odeće. Tanke i jake niti se sastoje od 75 posto vunenih i 25 posto poliamidnih vlakana. Dužina prediva u jednom pakovanju je 200 metara, dok je težina pakovanja 50 grama. Proizvodi od vune za čarape mogu se prati na maksimalnoj temperaturi od 30 ° C. Varijante boja su napravljene šarene, što znači da će se u klasičnom glatkom pletenju na vašim čarapama kreirati šare u boji. Proizvode od ovog prediva treba hemijski čistiti. Ne preporučuje se izbeljivanje vune ili sušenje u mašini za sušenje veša. Otkrijte čar handmade odeće koju možete kreirati ne samo za sebe, već i kao originalan i ručno rađen poklon za voljenu osobu. KARAKTERISTIKE PROIZVODA tanka vuna posebno pogodna za pletenje čarapa težina: 50 g dužina niti u klupku: 200 m sastav: 75 posto vuna, 25 posto poliamid vunica je sama po sebi šarena Preporučuje se: pranje na maksimalno 30 °C, peglanje na hladno, hemijsko čišćenje ne preporučuje se: izbeljivanje, sušenje u mašini

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од праисторије преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон. Децо, пред вама је 100 илустрованих прича о историји Срба и Србије. Читајући их, прошетаћете кроз више од двадесет векова историје ове лепе територије, коју данас зовемо Србија. Сазнаћете ко је све живео на овим просторима, како се некада звала наша земља, како се уздизала, постајала славна, какве је проблеме на свом путу имала. Упознаћете многе великане наше историје: владаре, светитеље, витезове, принцезе, ратнике, обичне људе који су српску историју учинили јединственом си славном. Историју су писали они који су имали храбрости да је стварају. Зато будите добра и честита деца, каква јесте и можда баш ви будте исписивали нове странице српске историје. Можда нека од следећих прича буде баш о вама, јер историја је прича која није завршена и чека некога попут вас да наставе да је стварају и исписују њене нове странице. Одрасли, ова књига намењена је и вама, да заједно са децом читате и подсетите се славних дана српске историје. Испричајте им успут онај тренутак историје Срба који је за вас посебан, који се, можда, као највреднији бисер чувао само у вашој породици и преносио са колена на колено. Књига Историја Срба за децу у 100 прича обухвата период од првих познатих народа који су живели на тлу Србије па се до стварања Југославије након Првог светског рата. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. САДРЖАЈ Предговор, 7 Одраслима, 9 Који су народи живели на просторима данашње Србије, 13 Римљани на простору Србије, 14 Долазак Словена на Балканско полуострво, 15 Каква је била вера старих Словена, 17 Како су стари Словени постали хришћани, 18 Срби примају хришћанство, 19 Први српски владари, 21 Храбри владар Часлав, 23 Рашка, 26 Стефан Немања, 27 Два крштења, 29 Како је Свети Георгије помогао Немањи, 31 Понижење уздиже до висина, 32 Немањићка лавра - манастир Студеница, 33 Стефан Немања постаје Симеон, 35 Ана Немањић, тиха господарица Рашке, 36 Принц Растко, 37 Данас принбц, сутра монах, 41 Како је Свети Сава помирио браћу, 43 Сава међу Србима, 45 Некада давно у једном краљевству, 46 Рубин међу црквама, 48 Ана Дандоло, прва српска краљица, 49 Краљеви Радослав и Владислав, 50 Краљ Урош и рудари Саси, 51 Долина јоргована, 53 Кратка владавина краља Драгутина, 54 Сјај и раскош немањићке Србије, 55 Необичан сан, 57 Стефан Дечански, татарски талац, 59 Чудесно враћање вида, 60 Душан Силни, 61 Српса царевина, 62 Душанов законик, 64 Јелена, прва српска царица, 65 Момчило и Јабучило, 66 Крај српског царства и династије Немањић, 67 Маричка битка, 71 Краљевић Марко, 73 Кнез Моравске Србије, 75 Видовдан 1389. године, 76 Вук Бранковић, 80 Српски витез кнегиња Милица, 81 Пут ружама и сузама посут, 82 Јефимија, жена која везе књиге, 83 Снага мача и пера, 85 Најлепши поклон, 87 Ђурађ Бранковић, јачи од отрова, 89 Град градила проклета Јерина, 91 Змај Огњени Вук, 93 Опсада Београда под репатом звездом, 94 Народ под турском влашћу, 97 Хајдуци и ускоци, наследници витезова, 99 Икона и гусле, 101 Пола човек - пола тајна: чудни "цар" Јован Ненад, 103 Банатски устанак, 104 Синан паша ватру пали, 105 Сентандреја, 107 Четиристо карловачких буквара, 108 Године наравоученија, 109 Доситејева заоставштина, 111 Почетак устанка, 115 Залутали хитац писара Стеве, 117 Чудно прасе, 119 Карађорђева женидба, 121 Хајдучка љубав, 122 Славни пораз, 124 Крај Првог српског устанка, 125 Песмом у смрт, 127 Ево мене, а ето и вас, рат Турцима, 128 Ау, Срба на брду Љубићу, 130 Кнегиња Љубица, 132 Како се јело у Србији у деветнаестом веку, 133 Уставобранитељска чорба, 134 Кнез Александар Карађорђевић, 135 Кнегиња Персида, 136 Вук Караџић, 137 Штулом до 30 слова азбуке, 139 Слепи гуслар, 140 Његош, виши од руског цара, 141 Корпа са јајима а на дну змија, 143 Кључеви Београда, 144 Први пут после Косовског боја, 145 Буди хуман као што је била Србија 1885. године, 148 Краљица коју су волели више од краља, 149 Александар Обреновић, спасилац Хиландара, 151 Омиљени српски краљ, 152 Невоље са суседима, 153 Одјекнуше звуци трубе, 157 Поново у рат, 158 Време нових витезова, 158 Милун(ка) Савић, 161 Цер, горда планина и зелена река Дрина, 163 Краљ у колубарском рову, 165 Вунене чарапе, 168 Последње "ђиха" верних пратилаца, 169 Јунаци из бајке на капији слободе, 170 Уједињење, 171 Краљ Александар Карађорђевић, 173 Венчање из снова, 175 Наслов: Историја Срба за децу у 100 прича Издавач: Чвор Страна у боји: 175 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 19,5 x 28,5 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-81186-14-5

Nošnje se izrađuju po merama koje nam daje naručilac, kupac. S obzirom da su uvek određeni delovi nošnji spremni, ponekad imamo nošnju kompletiranu u roku od svega nekoliko dana. Ipak, standardni rok za izradu koji dajemo je 7-12 dana. Nošnje su izradjene od kvalitetnih materijala i na tradicionalan način. Nošnja se sastoji od sedam delova: 1.) Jelek (u teget, crnoj ili bordo boji), ručno izvezen zlatnom ili srebrnom srmom 2.) Košulja, belo platno, ručni vez 3.) Tkanica - pojas tkan na ručnom razboju 4.) Kecelja od crnog pliša, izvezena ručno, pun vez 5.) Vunena suknja, plisirana, radjena na ručnom razboju 6.) Čarape ručno štrikane, ručno izvezene 7.) Opanci, sa ili bez kljuna Slanje pošiljki: Proizvode šaljemo brzom poštom, preko Daily-express-a, sa kojima imamo ugovor, tako da se plaća pouzećem, platite na ruke kuriru. Šaljemo instrumente godinama i po Srbiji i izvozimo za inostranstvo, tako da imamo dosta iskustva u slanju instrumenata. U ponudi imamo: frule, bas frule, dvojnice, kavale, gusle, torbe za gusle, kalafonijum, strune za gusle, konjice, imamo nešto tapana, itd, a u ponudi imamo i ponešto od narodnih nošnji, šajkače, ličke kape, crnogorske kape (muške i ženske), kompletne šumadijske narodne nošnje (muške i ženske), suvenire, zatim ikone u duborezu, itd.

Zbirka priča. Odlomak: Zalazi sunce za Bjelasnicu... Vekovi se sležu na zapadu, a čovek nedovršenih snova u večitoj zapitanosti - kuda? Popodne sa ocem. Miholjače. Hercegovina. Neće biti još mnogo zajedničkih dana u našim životima... Pomalo se i opraštamo. Prećutno se upijamo. Zgusnulo se opažanje. Slažem razgovor u nenaslovljeno poglavlje neke buduće knjige sećanja... Kako se svi toga kasno sete? Ostanu dužni sebi roditeljske ljubavi, jedinog davanja bez mere i računa. Dužni roditeljima nekih reči blagih, istina, objašnjenja... Pitali bismo nešto, posle - ali vreme isteklo. Ostale samo slike i ćutanje... Dali bismo nešto, oprostili, pokajali se, izrekli ljubav, ali, avaj - vreme presušilo. Ostalo samo sećanje i ono neizrečeno... „Oprosti, majko“ - kaplje na mermernu ploču. „Oprosti, oče“ - muca pogled usmeren ni u šta. „Nekako me život prevario i razvlačio, svi su nešto tražili, svi tvrdili da im pripadam više nego vama, svi da im više dugujem nego vama“. „Evo, evo obećavam da ću vas dozivati iz sitnica. Negovaću vaše navike. Uzimaću ujutru med, doručkovaću poparu. Nosiću vuneni prsluk čim zazimi, i dvoje čarapa. Evo, zaplakaću kad dođe tetka, postiću onaj vaš dan, ustajaću pre zore na Božić“.

Očeve priče Zalazi sunce za Bjelasnicu... Vekovi se sležu na zapadu, a čovek nedovršenih snova u večitoj zapitanosti - kuda? Popodne sa ocem. Miholjače. Hercegovina. Neće biti još mnogo zajedničkih dana u našim životima... Pomalo se i opraštamo. Prećutno se upijamo. Zgusnulo se opažanje. Slažem razgovor u nenaslovljeno poglavlje neke buduće knjige sećanja... Kako se svi toga kasno sete? Ostanu dužni sebi roditeljske ljubavi, jedinog davanja bez mere i računa. Dužni roditeljima nekih reči blagih, istina, objašnjenja... Pitali bismo nešto, posle - ali vreme isteklo. Ostale samo slike i ćutanje... Dali bismo nešto, oprostili, pokajali se, izrekli ljubav, ali, avaj - vreme presušilo. Ostalo samo sećanje i ono neizrečeno... „Oprosti, majko“ - kaplje na mermernu ploču. „Oprosti, oče“ - muca pogled usmeren ni u šta. „Nekako me život prevario i razvlačio, svi su nešto tražili, svi tvrdili da im pripadam više nego vama, svi da im više dugujem nego vama“. „Evo, evo obećavam da ću vas dozivati iz sitnica. Negovaću vaše navike. Uzimaću ujutru med, doručkovaću poparu. Nosiću vuneni prsluk čim zazimi, i dvoje čarapa. Evo, zaplakaću kad dođe tetka, postiću onaj vaš dan, ustajaću pre zore na Božić“.

Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Autori: Milovan Čogurić, Gordana Jevtić, Mitar Dumanović, Vlajo Čogurić Povez: broširan Broj strana: 528 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Manji obrisi tečnosti na ćoškovima pojedinih listova (bez posledica). Mestimično poneka žućkasta fleka, lepo očuvana. S A D R Ž A J: TEHNOLOGIJA PREDENJA - Predenje pamuka i hemijskih vlakana pamučnog tipa - Otvaranje i čišćenje pamuka - Kardiranje pamuka - Dubliranje i razvlačenje traka - Pripremanje predpređe - Predenje - Tehnološki proces predenja pamuka po sistemu češljanja - Predenje vune i hemijskih vlakana vunenog tipa - Predenje vune postupkom vlačenja - Izrada pređe, vune i hemijskih vlakana postupkom češljanja TEHNOLOGIJA TKANJA - Pripremni radovi za tkanje - Izrada tkanine - tkanje - Projektovanje tkanina - Prepletaji tkanina TEHNOLOGIJA PLETENJA - Vrste pletećih igala - Brave i njihovo funkcionisanje - Vrste platina, presa, vodiča i njihovo funkcionisanje - Sastav i vrsta iglenica ravnih mašina - Radna središta ravnih mašina - Karakteristike i osnovni prepletaji desno-levih pletenina - Desno-desni prepletaj - Kružni radovi i valovite pletenine u jednoj i više boja - Osobine pletenine - Proračun broja redova i nizova petlji na ravnim pletećim mašinama - Karakteristike kružno pletećih mašina - Interlok mašina - Čaraparski automati - Interlok pletenina - Levo-leva pletenina - Proizvodnja kružnih mašina za pletenje - Proizvodnja automata za izradu čarapa - Greške u radu ravnih i kružnih mašina - Osnovopletaće mašine - Uređaji za uzorkovanje kod osnovoprepletaćih mašina - Snovanje i postavljanje osnove na mašini - Prepletaji osnovoprepletaćih mašina - Kombinovani prepletaji - Odnos utroška osnove TEHNOLOGIJA OPLEMENJIVANJA TEKSTILA - Priprema materijala za bojenje ili štampanje - Bojenje tekstilnog materijala - Štampanje tekstila (K-134)

Nošnje se izrađuju po merama koje nam daje naručilac, kupac.   S obzirom da su uvek određeni delovi nošnji spremni, ponekad imamo nošnju kompletiranu u roku od svega nekoliko dana.  Ipak, standardni rok za izradu koji dajemo je 7-14 dana. Nošnje su izradjene od kvalitetnih materijala i na tradicionalan način. Ovakva KOMPLETNA ženska šumadijska nošnja, SASTOJI SE OD 7 DELOVA, uključujući opanke, a to su: 1. ) Jelek (u teget, crnoj ili bordo boji), ručno izvezen zlatnom ili srebrnom srmom. Što se tiče boje jeleka i srme, najčešće imamo spremne crne jeleke za zlatnom srmom. 2. ) Košulja, belo platno, ručni vez 3. ) Tkanica - pojas tkan na ručnom razboju 4. ) Kecelja od crnog pliša, izvezena ručno, pun vez 5. ) Vunena suknja, plisirana, radjena na ručnom razboju 6. ) Čarape ručno štrikane, ručno izvezene 7. ) Opanci, sa ili bez kljunaKOJE SU NAM MERE POTREBNE, da nam dostavite, kako bi smo mogli da Vam napravimo ovakvu narodnu nošnju: - visina- težina- obim grudi- obim struka- obim kukova- širina ramena- dužina rukava- dužina nogu (uzmete pantalone i izmerite kompletnu spoljnu dužinu pantalona, od kaiša do stopala)- broj cipela- stavite stopalo na papir i ustanite i izvršite pritisak svojom težinom. Idealno je da Vam neko drugi pomogne i pod tim pritiskom stopala, opcrta olovkom otisak stopala na papiru. Olovku treba držati uvek pod uglom od 90 stepeni, prilikom iscrtavanja. Nakon toga izmerite dužinu i širinu stopala u cm. - prilikom poručivanja, reći ćete da li želite opanke sa ili bez kljuna-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Mi smo proizvodnja etno-muzičkih instrumenata, etno-poklona i suvenira iz Novog Sada.  U svom proizvodnom programu imamo razne proizvode: frule, bas frule, dvojnice, kavale, gusle, torbe za gusle, kalafonijum, strune za gusle, konjice, imamo nešto tapana, itd, a u ponudi imamo i ponešto od narodnih nošnji, šajkače, ličke kape, crnogorske kape (muške i ženske), zatim suvenire i etnopoklone.   KOMPLETNU NAŠU PONUDU pogledajte na: ETNOPOKLONI. COMBITNO:  ODLIČNO PAKUJEMO proizvode da se ne oštete prilikom transporta. Šaljemo godinama i po Srbiji i izvozimo u Australiju, SAD, itd. Naravno po Srbiji svakodnevno nešto od proizvoda isto šaljemo.  Takođe Vas pozivamo da pregledate malo naš YouTube kanal, koji je jedan od najgledanijih što se tiče etno-muzičkih instrumenata sa ovih prostora.  YouTube kanal se zove:   FRULA - GUSLE Dragan JovanovicNaše internet adrese su:  frula. infogusle. infoetnopokloni. comINSTA:   @  frula. info NAŠE REFERENCE:    Moje gusle ima i Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Gospodin Čepurin, zatim direktor privredne komore Ruske Federacije za Zapadni Balkan, Gospodin Hripunov,  kao i mnogi visoko rangirani pripadnici Policije, Žandarmerije i Vojske Srbije. Jedne moje gusle nalaze se i na Hilandaru, u keliji Svetog Stefana. Od svetski poznatih osoba, Novak Đoković ima gusle iz naše proizvodnje.   Zvanično poslujemo, tako da uz kupljene proizvode iz naše prodavnice dobijate račun.  S poštovanjem,  Dragan Jovanovićvlasnik proizvodnje etno-muzičkih instrumenata, etno poklona, narodnih nošnji i suveniraNovi Sad064 / 146 46 36021 / 651 83 01gusle. info SLANJE POŠILJKI:  Proizvode šaljemo brzom poštom, najčešće preko Daily-express-a, sa kojima imamo ugovor, tako da se plaća pouzećem, odnosno platite na ruke kuriru koji Vam donese pošiljku, a onda Daily-expres uplati nama na račun naše firme.      Mi smo zvanično preduzeće, dobijate račun, pošiljka je adekvatno upakovana kako se ne bi nešto oštetilo.  Šaljemo instrumente godinama i po Srbiji i izvozimo instrumene za inostranstvo, tako da imamo dosta iskustva u slanju instrumenata, a i pakovanja smo posebno izrađivali, kako bi sve što šaljemo kupcima stiglo neoštećeno.  Kada predamo kurirskoj službi pošiljku za Vas, u 80% slučajeva već sutra dobijate paket (jer mi označimo poštansku uslugu "danas za sutra"),   međutim, retko, ali ipak ponekad prođe dva-tri-četiri dana, sve u zavisnosti od puno faktora, a najčešće jer su brze pošte u Srbiji opterećene sa dosta posla. Ipak, kao što smo naveli, u 80% slučajeva već za 24 časa pošiljka stiže na Vašu adresu. Želimo Vam prijatnu kupovinu u našoj prodavnici. Za sva pitanja, nedoumice i informacije, pozovite odmah: 064 / 146 46 36 - Dragan Jovanović

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

Opis proizvoda Odlomak iz romana:Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku.Sigur Bage.Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač.Gde je tvoj prtljag?Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik.Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako?Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče.Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji.Ovde je baš lepo.Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora.Imaš li čamac?Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda.Okrenuo se i pošao uz stepenice.Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba.Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju.Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je.Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak.Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke.Ne. Ti jedeš posle.Gledao je pravo preda se.Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao.Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje.Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla.

Ptičji sud Odlomak iz romana: Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku. Sigur Bage. Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač. Gde je tvoj prtljag? Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik. Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako? Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče. Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji. Ovde je baš lepo. Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora. Imaš li čamac? Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda. Okrenuo se i pošao uz stepenice. Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba. Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju. Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je. Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak. Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke. Ne. Ti jedeš posle. Gledao je pravo preda se. Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao. Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje. Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla. Prikaži više