Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-pisana

Sa slika.

Sa slika.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala -ne znam god.

Stara Reljefna Razglednica "ZEKA" - Iz '60-ih Interesantna Reljefna Razglednica - Motiv Životinje - iz '60-ih Nije putovala

Sa slika.

hadzi radovan petkovic (gardinovci - backa) polozio venac od kosovskih bozura Kumanovska bitka (tur. Kumanova Muharebesi) vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske. Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu. Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. veka. Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova. Turska Vardarska armija kretala se ka Kumanovskoj visiji, s namerom da srpsku vojsku što više zadrži ispred Ovčeg polja, gde je nameravala da vodi odsudnu bitku. Usled pretpostavke da će glavne turske snage biti na Ovčem polju i usled odsustva izviđanja, Prva srpska armije neočekivano je ušla u bitku posle iznenadnog napada turske Vardarske armije na položaje kod Kumanova 23. oktobra.Tokom Kumanovske bitke kralj Petar I Karađorđević nalazio se u Vranju, odakle je pratio ratne operacije. On je takođe obilazio bolnice sa ranjenicima, Vrhovnu komandu, položaje trupa u blizini. Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. nizamske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije. Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz pravca Stracina, odlučio je da napadne. Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. nizamska divizija naterale 18. puk na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki paša je čekao na dolazak Štipske redifske divizije iz pozadine, izgubivši inicijativu i omogućivši rastrojenim bataljonima Dunavske divizije prvog poziva da se srede i organizuju odbranu. To je omogućilo srpskom 7. puku da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija. Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije. Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela. Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom ariljerijskom paljbom. Srpske jedinice drugog ešalona (Dunavska divizija drugog poziva iza Dunavske divizije prvog poziva, i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu, iza Moravske divizije prvog poziva) i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Drinska divizija prvog poziva, koja se nalazila na Nikuljanskim visovima, u centru armijskog položaja nije učestvovala u borbi, s obzirom da su Turci napadali armijska krila. Samo je njena artiljerija pomagala odbranu 9. puka, na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan. Iako vođena bez plana i bez uticaja komande armije, koja nikada nije imala vezu sa divizijama, odbrana je uspela da odbije napad nadmoćnijih snaga neprijatelja zahvaljujući krajnjem požrtvovanju trupa i nižih starešina, posebno Dunavske divizije prvog poziva, koja je podnela najveći teret bitke i pretrpela teške gubitke. Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja. Na turskoj strani, Zeki paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan. Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebalo da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je Štipska redifska divizija trebalo da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali je oko 10:00 pristiglo pojačanje iz Dunavske divizije drugog poziva. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Dunavske divizije drugog poziva su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila. Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopljanske redifske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da maršira ka Skoplju, jer se ova divizija popunjavala rezervistima sa teritorije Kosova. I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska divizija prvog poziva je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Timočke divizije drugog poziva iz drugog ešaona celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje. Oko 9:30, Drinska divizija prvog poziva, koja je u stvari bila u centru rasporeda Prve armije, ali je bila nešto povučena u odnosu na Dunavsku diviziju prvog poziva, počela je napad na turski centar. Oko 11:00, Bitoljska redifska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Drinska divizija prvog poziva, odnosno njen 6. pešadijski puk, zauzela Zebrnjak, ključ turskih položaja. Time je na povlačenje prinuđena 17. nizamska divizija. Skopska i Bitoljska redifska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska divizija prvog poziva ušla je u Kumanovo. Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima. Podvig koji je kao primer lukavstva običnog vojnika, ostao zabeležen u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama, pominje se poduhvat srpskog trubača Ahmeta Ademovića za koji je dobio orden Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. Njegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici. Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživela je težak poraz. Iako je Zeki paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke. Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju. I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni. Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala ju je i Moravska divizija drugog poziva, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.

MILOVAN MILOVANOVIĆ – ČOVEK KOJI JE STVORIO BALKANSKI SAVEZ U radu se analiziraju napori prvaka Radikalne stranke Milovana Milovanovića da uspostavi Balkanski savez u kome bi Srbija i Bugarska činile glavnu osovinu. Glavni razlog za stvaranje Balkanskog saveza bila je potreba ujedinjenja srpskih i bugarskih vojnih kapaciteta radi oslobođenja srpskog i drugih balkanskih naroda i teritorija od turske vladavine. Iako vrstan diplomata, Milovan Milovanović nimalo lako nije stigao do svog cilja jer su mu na tom putu stajale mnoge prepreke, počev od bugarskih, ali i srpskih sumnji u ispravnost i svrsishodnost njegovih namera, pa sve do suprotnih interesa velikih sila, pre svega Austro-Ugarske, Turske, a zadugo i Rusije. Bio je zbog toga čak i osuđivan na smrt od srpskih ultra-nacionalističkih krugova, a podršku za svoje planove nije nalazio ni u svojoj stranci. Tek postavši premijer srpske vlade u junu 1911. Milovanović je najzad bio u stanju da realizuje svoje ciljeve uz pomoć Rusije. Povezivanjem sa Bugarskom stvoren je savez koji će biti moćan mehanizam slamanja Turske u ratnom sukobu 1912. godine, te se stoga može reći da je Milovanovićev dugogodišnji politički angažman na tom planu bio jedan od ključnih faktora uspeha Srbije u Prvom balkanskom ratu. ---------------------------------- Prvi balkanski rat je počeo 8. oktobra 1912, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Trajao je nešto manje od osam meseci, tačnije – do 30. maja 1913. godine. Taj rat vodile su Crna Gora, Srbija, Bugarska i Grčka (članice Balkanskog saveza) protiv Turske, za oslobođenje delova Balkanskog poluostrva koji su još bili pod turskom vlašću. Više od petsto godina pre početka tog sukoba, Turci su osvojili Balkan. To je bio početak veoma teškog života za hrišćansko stanovništvo, koje je moralo da plaća porez novim gospodarima, da odlazi na prinudni rad i da trpi strašan teror. Četiri veka kasnije, Balkanci su uspeli da oslobode jedan mali deo svojih teritorija i, uz dozvolu velikih sila, među kojima je bila i Turska, dobiju samostalnost. Međutim, Turci su i dalje držali pod svojom vlašću veći deo Balkana. Osmansko carstvo je početkom XX veka znatno oslabilo. Kada su Turci izašli poraženi iz rata sa Italijom, balkanske zemlje su shvatile to kao znak da je došlo vreme da se neprijatelj napokon protera sa Balkana. Kako bi bile što jače, sklopljen je savez između Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke. Sve četiri zemlje bile su kraljevine i nekoliko decenija ranije uspele su da se delimično odvoje od Osmanskog carstva, tj. da dobiju zasebnu teritoriju. Taj rat je bio prilika i da se znatno prošire granice. Na proleće 1912. godine, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka osnivaju Balkanski savez (koji se raspao kada su se njegove članice posvađale oko podele teritorija osvojenih u Prvom balkanskom ratu). Navodno stvoren da ograniči austrijsku moć na Balkanu, taj vojni savez zapravo je stvoren na podstrek Rusije kako bi se Turci konačno proterali sa Balkana. Austrougarska i Francuska, koje su se plašile jačanja Srbije i ostalih članica, bile su glavni protivnici tog saveza. Sve je bilo spremno za početak Prvog balkanskog rata, a smetao je jedino razdor koji je postojao između Bugarske i Srbije, jer su obe države želele da pripoje Makedoniju svojoj teritoriji. Prvo je Crna Gora objavila rat Turskoj, 8. oktobra 1912, i istog dana napala turske položaje kod Skadra. Ostale zemlje su, pet dana kasnije, najpre postavile ultimatum, koji Turci, naravno, nisu prihvatili. Srbija i Bugarska su objavile rat Turskoj 17. oktobra, a dan kasnije to je učinila i Grčka, čime je počeo Prvi balkanski rat. Kako Balkanci, u principu, nisu baš složan narod, slično je bilo i u tom ratu, jer je svaka članica, na neki način, ratovala zasebno i na posebnom frontu. Bugari i Srbi su se, jedino, udružili u Drugoj armiji i krenuli ka Stracinu, pod vođstvom Stepe Stepanovića, ali su Bugari redovno otkazivali poslušnost i uvek čekali naređenja iz svoje vojne komande. Ipak, tokom rata će se u još nekoliko navrata udruživati. Svaka članica Balkanskog saveza dejstvovala je u različitom pravcu. Srbija je imala želju da se proširi na zapad, ali joj Austrougarska to nije dozvoljavala, jer je samo nekoliko godina ranije pripojila Bosnu i Hercegovinu, pa je srpska vojska krenula na jug. Prvi put posle više od pet vekova Kosovo i Metohija je vraćeno Srbiji. Bilo je to vreme u kojem je Srbija iznedrila neke od svojih najvećih heroja: Radomira Putnika (načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske) i, tada njegovog pomoćnika, Živojina Mišića, Petra Bojovića (komandovao Prvom armijom, koja je krenula ka Skoplju), Stepu Stepanovića (komandovao Drugom armijom, koja je napredovala ka Stracinu), Božidara Jankovića (vodio Treću armiju, koja je oslobodila Kosovo i Metohiju), kao i mnoge druge. Bugari, koji su imali ubedljivo najbrojniju vojsku, dejstvovali su niz reku Tundžu južno od grada Jambola, zatim u pravcu Jedrena i preko planine Stranje. Osim što su imali veliku vojsku, Bugari su se mogli pohvaliti i dobrom opremom, a imali su čak i omanju mornaricu. Za razliku od njih, grčka vojska je bila najslabija, ali je bila i više nego bitna jer su se ostale saveznice oslonile na njenu jaku mornaricu. Budući da je osmanska vojska bila u manjini, Grci su imali da spreče eventualna pojačanja koja su Turcima mogla da stignu iz Azije. Oni su krenuli da zauzmu Janjinu i Epir, kao i da učestvuju u zauzimanju Soluna. I Crnogorci su imali malu vojsku, ali kako su važili za iskusne ratnike, znatno su doprineli u borbi. Pod vođstvom kralja Nikole, Crna Gora je napredovala ka Skadru i dejstvovala u okolini Novog Pazara. Jedan od glavnih događaja u Prvom balkanskom ratu odigrao se 23. oktobra 1912, u blizini makedonskog grada Kumanova, pri zauzimanju lokacije Ovče polje. Taj događaj ostao je upamćen kao Kumanovska bitka. Prvoj srpskoj armiji pridružila se i Treća, koja je stigla iz oslobođenog Kosova. Turci su pod komandom Zeki Paše napali 23. oktobra ujutru. Bitka je trajala do narednog dana po podne i završila se porazom osmanske vojske, koja je krenula da se povlači prema Prilepu, gde će se nekoliko dana kasnije odigrati još jedna velika bitka. Osim sukoba kod Prilepa i Kumanova, bitka kod Bitolja (od 16. do 19. novembra 1912) još je jedan značajan događaj u kojem je učestvovala srpska vojska u tom ratu. Prvi balkanski rat završen je zaključenjem mira u Londonu (takozvani Londonski ugovor o miru), 30. maja 1913, pod budnim okom velikih sila. Srbija i Crna Gora dobile su neke povlastice, ali su morale i da se odreknu nekih svojih zasluga. Tako su Srbija i Crna Gora podelile Sandžak, ali im nije dozvoljeno da zauzmu teritoriju današnje Albanije. Bugarska je dobila deo Trakije, a Grčka – Krit. Teritorija današnje Makedonije ostala je pod znakom pitanja, ali na neki način pod srpskom upravom, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo Bugara. Samo nekoliko dana kasnije, Bugarska će zbog nezadovoljstva objaviti rat Srbiji, i to će biti početak Drugog balkanskog rata. Turska je morala da se povuče iz Evrope, ispod takozvane linije Enos–Midija, gde je otprilike i danas teritorija te države. Srbija je imala mogućnost da osvoji još veću teritoriju, ali se od te zamisli odustalo (u toj odluci učestvovao je vojvoda Radomir Putnik) jer se znalo da će se mnoge druge zemlje buniti, a pogotovo Austrougarska. ----------------------- srbija, bugarska, crna gora - montenegro, grcka