Korice kao na slici, unutra dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Didro, Deni Naslov Indiskretni dragulji / Deni Didro ; [prevela s francuskog Zagorka Grujić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 357 str. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Grujić, Zagorka Katanić, Marko = Katanić, Marko Zbirka Mala knjiga ; 63 Napomene Prevod dela: Les bijoux indiscrets / Denis Diderot Deni Didro / Marko Katanić: str. 345-354 Predmetne odrednice Didro, Deni, 1713-1784 -- „Indiskretni dragulji“ „Indiskretni dragulji“, u nas nepoznat roman poznatog francuskog pisca Denija Didroa duhovit je, pomalo bajkovito ispričan, no duboko filozofski intoniran roman na razmeđu fantastike i erotike, koji nedvosmisleno spada u klasike francuske prosvetiteljske književnosti i filozofije. Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 – Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo „Istoriju Grčke“ Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka „Medicinskog rečnika“ Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija „Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja“ (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu „Filozofske misli“ (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje „Skeptikovu šetnju“ (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana „Indiskretan nakit“ (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke „Bela ptica“ (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje „Prirodna religija je dovoljna“ (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao „Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide“ (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja „Pismo o slepima“ proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o „Enciklopediji“. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše „Duh zakona“, Bifon piše prve sveske „Prirodopisa“, Ruso piše „Razmatranja o naukama i umetnostima“. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika „Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke“ iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti „Enciklopedija“: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje „Enciklopedije“, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, „Enciklopedija“ nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe „Enciklopedije“, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. „Enciklopedija“ je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber – nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso – muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) – hemija, minerologija Maluen – hemija Bifon, Dobanton – prirodne nauke Tusen – pravo Dimarse, Boze – gramatika Leblon – vojne veštine Belen – pomorstvo Volter – članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje – članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761–1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađanjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije. MG113 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Fatalist Zak - Ramoov sinovac - Razgovor izmedju Dalambera i Didroa - Dalamberov san Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Biografija Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo `Istoriju Grčke` Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka `Medicinskog rečnika` Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija `Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja` (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu `Filozofske misli` (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje `Skeptikovu šetnju` (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana `Indiskretan nakit` (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke `Bela ptica` (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje `Prirodna religija je dovoljna` (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao `Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide` (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja `Pismo o slepima` proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o `Enciklopediji`. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše `Duh zakona`, Bifon piše prve sveske `Prirodopisa`, Ruso piše `Razmatranja o naukama i umetnostima`. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Naslovna strana Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika `Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke` iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti `Enciklopedija`: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje `Enciklopedije`, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, `Enciklopedija` nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe `Enciklopedije`, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. `Enciklopedija` je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija Maluen - hemija Bifon, Dobanton - prirodne nauke Tusen - pravo Dimarse, Boze - gramatika Leblon - vojne veštine Belen - pomorstvo Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje - članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.

Autor - osoba Skerlić, Klara, 1880-1963 = Skerlić, Klara, 1880-1963 Naslov Moj život sa Jovanom Skerlićem : memoari / Klara Skerlić ; preveo s francuskog Živomir Mladenović ; priredila Slavica Garonja Radovanac Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 262 str. : fotogr., faks. ; 23 cm Drugi autori - osoba Mladenović, Živomir, 1910-2011 = Mladenović, Živomir, 1910-2011 Garonja Radovanac, Slavica, 1957- = Garonja Radovanac, Slavica, 1957- Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- = Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- Vukićević, Dragana, 1967- = Vukićević, Dragana, 1967- Zbirka ǂBiblioteka ǂHorizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] (broš.) Napomene Tekst ćir. i lat. Autorkina slika Tiraž 1.000 Str. [11]-35: Predgovor / Slavica Garonja Radovanac Str.[175]-256: Iz prepiske / Slavica Garonja Radovanac Beleška o priređivaču: str. [261]-262 Na koricama: Beleške o delu / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Dragana Vukićević Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Skerlić, Jovan, 1877-1914 Skerlić, Klara, 1880-1963 Sama činjenica da će memoari Klare Skerlić, supruge Jovana Skerlića, biti konačno dostupni čitalačkoj publici, kako stručnoj tako i onoj široj, zainteresovanoj za kulturnu istoriju Srba, nedvosmisleno svedoči o značaju priređivačkog poduhvata prof. dr Slavice Garonje Radovanac. Značaj ovog rukopisa je višestruk: sa stanovišta istorije književnosti, upotpunjuju se saznanja o izuzetno značajnom istoričaru književnosti, kritičaru i društveno-političkom delatniku, naročito o njegovim poslednjim danima. Sem toga, ovi memoari svojim specifičnim „intimističkim“ uvidom u porodični život, navike, odnose, pa i sukobe, daju doprinos istoriji privatnog života kod Srba pred početak Prvog svetskog rata. U celini uzev, reč je o visokom naučnom doprinosu u nekoliko dragocenih oblasti. – Prof. dr Ljilјana Pešikan Ljuštanović Jovan Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, život Klare Sekulić se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća`, ali ipak, samo domaćica, kaže za Nova.rs Slavica Garonja, autorka memoara „Moj život sa Jovanom Skerlićem`. Čitavih osam decenija rukopisi jedne dame čamili su skriveni daleko od očiju javnosti. A daleko su od beznačajnih. Jer, reč je o memoarima dame koja je bila supruga velikana naše književnosti Jovana Skerlića. Švajcarkinja Klara se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da „pusti glas“ i, na veoma intimistički način otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Ali memoari „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ koje je potpisala Slavica Garonja (izdanje Akademske knjige) pružaju uvid i u društveno-političke okolnosti na ovom tlu pred početak Prvog svetskog rata. I dok se do sada u nas tako malo znalo o supruzi Jovana Skerlića tek se sada, zahvaljujući Slavici Garonji, srpskoj javnosti po prvi put predstavljaju intimne crte iz Klarinog života. Nepravedno je bila zapostavljena Klara, inače i sama intelektualka, kako za Nova.rs svedoči autorka knjige, spisateljica i profesorka na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Slavoca Garonja, kako zbog spleta društvenih okolnosti, tako i zbog same ličnosti njene junakinje: – Klara Skerlić je, nakon Jovanove smrti i Prvog svetskog rata, koji je provela u okupiranom Beogradu kao strankinja, sa ćerkom Ljiljanom-Lili, rano, 1926. napustila našu zemlju, i mada je povremeno dolazila u Jugoslaviju i pre i posle Drugog svetskog rata (i ovu drugu okupaciju je takođe provela kod nas), više nije bila u fokusu većeg javnog interesovanja. Međutim, i dok je živela u Srbiji, pre Prvog svetskog rata, po patrijarhalnim uzusima, bila je u potpunosti podređena dnevnom ritmu rada svoga slavnog muža, i malo je, takođe, bila prisutna u javnosti, što je beogradska čaršija pogrešno protumačila – objašnjava Garonja. Jovan, „glavoseča“ Međutim, iz memoara se, kako primećuje, jasno vidi da je bila živog i radoznalog duha za nepoznat svet u koji je udajom stupila, i koji je gledala sa simpatijama, ali da joj je ipak, na prvom mestu bio porodični život, u maniru života ondašnje više građanske klase. I ovi memoari će zato biti dragocen prilog privatnoj Skerlićevoj ličnosti, onoj „iznutra“: – Upoznajemo Skerlića kao muža. I uveliko se daje njegov mnogostruk i dragocen psihološki portret, nauštrb stereotipa o njemu u istoriji novije srpske književnosti, kao nemilosrdnog kritičara, „glavoseče“. Uostalom, njegova supruga Klara ga je najbolje poznavala. Takođe, ovo je i dragocen prilog istoriji privatnog života u Srbiji pre Prvog svetskog rata, u atmosferi uspona građanske elite i demokratije, koja se više nije ponovila. Ženama, unutar strogih i dugovekovnih patrijarhalnih normi, kako podseća naša sagovornica, nije bilo opstanka, ako se ne udaju. – Klara je kao univerzitetski obrazovana žena (Skerlić i ona su se i upoznali na Lozanskom univerzitetu gde su oboje pohađali nastavu), želela i da doktorira na Kantu, ali, kako sama piše, Skerlić „nije hteo da čeka“ sa ženidbom. Time je svu svoju intelektualnu slobodu i duhovni kapacitet žrtvovala braku, tj. kada ju je Skerlić zaprosio, krenula je iz Švajcarske sa njim u malo poznatu Srbiju, potpuno se prilagodivši patrijarhalnim običajima u Skerlićevom domu, gde su još živeli njegov otac Miloš i dve maloletne sestre, koji je nakon smrti Jovanove majke, uveliko propadao – pojašnjava naša sagovornica. Živeti – znači raditi Jovan Skerlić, jedan od naših najuglednijih književnika i književnih kritičara, rođen je u Beogradu 1877. godine u građanskoj porodici, u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme. Otac Miloš bio je vlasnik firme i prodavnice šešira, koji je imao prodavnicu u Vasinoj ulici. Još nakon studija filozofije najpre u rodnom gradu, a potom u inostranstvu, bio je neobično marljiv. Živeo je pod motom: „Živeti – znači raditi!“ Umro je maja 1914. sa samo 37. godina. Buđenje zatomljenih intelektualnih potencijala u Klari, kako navodi naša sagovornica, iniciralo je pismo mladog doktoranda Živomira Mladenovića, koji je prvi doktorirao na tezi o Skerliću i uputio joj je pismo u Hag 1938. godine, da bi se potom prepiska „preselila“ u Nicu, gde je Klara živela, zamolivši je za nekoliko podataka iz privatnog Skerlićevog života: – Tad su bukvalno „buknula“ ova sećanja i za manje od godinu dana, kroz prepisku adresanta i adresata nastali su ovi memoari, kroz koje je Klara pronašla novi smisao života, ali i samoosvešćivanja. No, istovremeno, u tom periodu 1938/39, kada je Živomir Mladenović već preveo njene memoare sa francuskog i kada je trebalo da budu objavljeni u njoj je prevladala svojevrsna autocenzura – da li je rekla previše, napisala nešto što nije smela, da li ruši mit o Skerliću… Tako je stopirala već gotove memoare, spremne za štampu, a uskoro je počeo i Drugi svetski rat i rukopis je ostao u posedu Živomira Mladenovića, potom i njegove porodice. Život u „zlatnom kavezu“ Slavica Garonja je, zahvaljujući ljubaznosti ćerke Mladenovića, dr Jelene Raković, dobila ponudu da memoare priredi za štampu i objavi. A na pitanje kako tumači to da je posredi dama intelektualka, koja je poticala iz ugledne švajcarske porodice, a živela u senci velikog muža, „u zlatnom kavezu“ i tek se kroz ove memoare izborila za svoj glas, naša sagovornica naglašava da Klara Skerlić spada u još neosvešćene ženske glasove u književnosti, kako evropskoj, tako i u našoj: – I da nije bilo inicijative Mladenovića, ovi memoari nikada ne bi ni nastali. Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od ovog, tad uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, njen život se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća“, ali ipak, samo domaćica. Doista, u „zlatnom kavezu“, Skerlić joj, recimo doduše, suptilno nije dozvolio da radi u gimnaziji, imala je služavku i gotovo sve vreme u samoći posvećivala detetu, jer je Skerlić imao isuviše obaveza. A uveče, umesto izlaska u pozorište, ili na salonska druženja, Skerlić je pisao – i Klara priznaje da je i sama odustajala od svojih želja za zanimljivijim društvenim životom, jer Jovan sutradan nije bio ni za kakav rad ukoliko bi negde ipak, izašli. Stoga ovi memoari predstavljaju Klarin osvešćeni glas, u koje unosi, sem mnoštva anegdota iz Skerlićevog života i svoje filozofske reminiscencije, a ponekad i proročke uvide u civilizacijski sunovrat sa novim tehnologijama. – No, činjenica da nije na kraju dozvolila da se memoari objave, govore da taj proces u njoj, ipak, nije bio dovršen – smatra naša sagovornica. Sve tegobe na Skerlićevim plećima I na kraju Slavica Garonja otkriva koji su je „pronalasci“ najviše zaprepastili dok je radila na knjizi: – Zapanjilo me je, kroz Klarina veoma iskrena svedočenja, stanje u Skerlićevoj porodici, u koju je udajom stupila. Neverovatna je količina porodičnih problema koji su ne samo zadesili, nego i pratili Skerlića, tokom čitavog njegovog tegobnog životnog puta, od gimnazije i smrti majke, preko univerzitetskih studija u Lozani i Parizu, koje je sam finansirao i sirotovao, besomučno učeći pred zacrtanim ciljem, do situacije u kojoj je porodica bila kada se oženio i kada se, takoreći, egzistencija svih njenih članova svalila na njegova pleća „tad mladića od 25 godina“, kako navodi Klara. I pod tim opterećenjima, nakon porodičnog bankrota, smrti oca, potom i starije sestre Jelene, nakon jednog ljubavnog skandala, za samo 12 godina intenzivnog rada i 11 knjiga, od 25. do 37. godine, do svoje prerane smrti, uprkos svemu – uradio je toliko za srpsku kulturu – govori o čoveku, u čiju čast je ustanovljena i nagrada Jovan Skerlić naša sagovornica. U najpotresnije stranice ovih memoara spada opis Skerlićeve smrti, kojoj je Klara bila jedini i neposredan svedok: – I da ništa drugo nije napisala, ovaj deo memoara predstavlja istinsko uzbudljivo i trajno literarno štivo – zaključak je Slavice Garonje. MG107