Solidna. Sifra adp6.3

Sadržaj udžbenika raspoređen je u četiri poglavlja. U prvom je obrađena projektantsko-konstrukciona priprema, od ideje do izrade kolekcije, odnosno, opisani su svi poslovi od nacrta prve skice modela, do izrade. U drugom poglavlju objašnjena je konstrukcija i modelovanje ženske odeće. U trećem poglavlju objašnjena je konstrukcija i modelovanje muške odeće. I na kraju, u četvrtom poglavlju prikazano je umnožavanje krojeva odeće, za odabrane modele iz drugog i trećeg poglavlja.

Samsonite zenska torba je i sportska i elegantna. Torba je skoro nova. Funkcionalna je, ima vise pregrada i svasta moze da stane u nju, sto je zenama jako bitno. Visina 28 sm Sirina 30 sm

KONSTRUKCIJA I MODELOVANJE ODEĆE 4 udžbenik za četvrti razred srednje stručne škole tekstilne struke U udžbeniku Konstrukcija i modelovanje odeće 4 obrađen je nastavni sadržaj predviđen planom i programom, a na način prilagođen uzrastu i potrebama učenika kojima je namenjen. Sadržaj udžbenika organizovan je u četiri poglavlja: u prvom je obrađena projektantsko – konstrukciona priprema, od rađanja ideje do izrade kolekcije, odnosno, opisani su svi poslovi od nacrtane prve skice modela, do izrade šablona i uklapanja krojne slike u drugom poglavlju detaljno je objašnjena konstrukcija i modelovanje ženske odeće, sa osvrtom na kompletiranje pomoćnog materijala – postave odevnih predmeta, treće poglavlje obuhvata konstrukciju, modelovanje i kompletiranje osnovnog i pomoćnog materijala za mušku odeću, a u četvrtom poglavlju prikazano je umnožavanje krojeva odeće, za odabrane modele iz drugog i trećeg poglavlja. Nadamo se da će ovaj udžbenik našim učenicima biti od pomoći u savladavanju radnih zadataka tokom školovanja i vodič na putu njihovog profesionalnog napredovanja. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-19474-9 Povez Broširan Godina izdanja 2016 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 302 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

KONSTRUKCIJA I MODELOVANJE ODEĆE 4 udžbenik za četvrti razred srednje stručne škole tekstilne struke U udžbeniku Konstrukcija i modelovanje odeće 4 obrađen je nastavni sadržaj predviđen planom i programom, a na način prilagođen uzrastu i potrebama učenika kojima je namenjen. Sadržaj udžbenika organizovan je u četiri poglavlja: u prvom je obrađena projektantsko – konstrukciona priprema, od rađanja ideje do izrade kolekcije, odnosno, opisani su svi poslovi od nacrtane prve skice modela, do izrade šablona i uklapanja krojne slike u drugom poglavlju detaljno je objašnjena konstrukcija i modelovanje ženske odeće, sa osvrtom na kompletiranje pomoćnog materijala – postave odevnih predmeta, treće poglavlje obuhvata konstrukciju, modelovanje i kompletiranje osnovnog i pomoćnog materijala za mušku odeću, a u četvrtom poglavlju prikazano je umnožavanje krojeva odeće, za odabrane modele iz drugog i trećeg poglavlja. Nadamo se da će ovaj udžbenik našim učenicima biti od pomoći u savladavanju radnih zadataka tokom školovanja i vodič na putu njihovog profesionalnog napredovanja. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-19474-9 Povez Broširan Godina izdanja 2016 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 302 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

КОНСТРУКЦИЈА И МОДЕЛОВАЊЕ ОДЕЋЕ 4 уџбеник за четврти разред средње стручне школе текстилне струке У уџбенику Конструкција и моделовање одеће 4 обрађен је наставни садржај предвиђен планом и програмом, а на начин прилагођен узрасту и потребама ученика којима је намењен. Садржај уџбеника организован је у четири поглавља: у првом је обрађена пројектантско – конструкциона припрема, од рађања идеје до израде колекције, односно, описани су сви послови од нацртане прве скице модела, до израде шаблона и уклапања кројне слике у другом поглављу детаљно је објашњена конструкција и моделовање женске одеће, са освртом на комплетирање помоћног материјала – поставе одевних предмета, треће поглавље обухвата конструкцију, моделовање и комплетирање основног и помоћног материјала за мушку одећу, а у четвртом поглављу приказано је умножавање кројева одеће, за одабране моделе из другог и трећег поглавља. Надамо се да ће овај уџбеник нашим ученицима бити од помоћи у савладавању радних задатака током школовања и водич на путу њиховог професионалног напредовања. Наслов: Конструкција и моделовање одеће 4: уџбеник за 4. разред средње стручне школе текстилне струке Издавач: Завод за уџбенике Страна: 302 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 29 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-17-19474-9

Dva pakovanje zenskih maramica iz 1973. proizvodzaca “Triglav” Kranj! Novo. Kutije malo ostecene. Sve vidljivo na fotografijama!

Prodajemo lep i veoma ocuvan zenski novcanik od prave koze proizveden povodom zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Mek na dodir, praktican sa 2 vece i 2 manje unutrasnje pregrade. Duzina je 17cm, a sirina 11cm. Raritet iz Sarajeva.

Zavodljive čarolije za moderne vještice Ovo je knjiga namijenjena mladim djevojkama, koja im uz pomoć svakodnevnih sastojaka i malo čarolije, omogućuje da postanu najčarobnije žensko biće u bližoj i široj okolici! Knjiga je puna čarolija s magičnim rezultatima - kako odabrati senzacionalnu odjeću i ostaviti trajan dojam, kako privući svoju srodnu dušu ili kako zadržati ljetnu vezu s mora.

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

KAHLA za RK MITIĆ - Četiri dezertna tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 17 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 670 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/32-31/100-kp/1032)

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vez je vrsta domaće radinosti. Na platnu vezilja koncem za veženje pomoću igle izveze određeni motiv[1] po unapred pripremljenom nacrtu i ovakav vez se naziva goblen. Pod vezom se podrazumeva način ukrašavanja tekstilne ili kožne podloge provlačenjem najčešće tekstilne ili metalne, kožne niti pomoću igle. Tako dobijeni motivi predstavljali su vrlo važan ukras na odeći i tekstilnom pokućstvu u tradicionalnoj kulturi Srbije. Poreklo Istorija veza seže čak do Antike, još su stari Asirci, Egipćani, Rimljani i Grci svoju odeću ukrašavali vezom[2] Vez je bio jako cenjen i u Vizantiji i vezivao se za više slojeve društva. To se smatralo umetnošću kojom su se profesionalno bavile vezilje i majstori u okviru crkve ili na dvorovima. U Vizantiji su vez svilom i zlatnom i srebrnom žicom dovedeni do viskog nivoa i uglavnom povezivani sa imućnijim stanovništvom i sveštenstvom.[3] Što se Srbije tiče, postoji verovanje etnologa, da su Srbi znali za vez i pre nego što su se doselili na Balkan.[2] U srednjem veku posebno se negovala veština ovog ručnog rada i crkvena odela za bogosluženje su ukrašavana vezom. I na srpskim dvorovima, vez je bio deo svakodnevnog rituala među dvorskim damama. U našem narodu vez je bio vrlo važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. On je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta u srednjem veku. Materijali koje su tada vezilje koristile isti su kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima, a to su bili: svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica. Teme za vez uzimane su iz ikonografije. Osim crkvenog veza i veza na dvorovima, u srpskom narodu rađen je i negovan narodni vez. Vez danas Danas se žene pojedinačno bave vezom i to najčešće iz hobija. Postoje i različita udruženja i organizacije koje se bave ovim zanatom u cilju predstavaljanja i očuvanja istog, kao i negovanja narodne tradicije. Iako vrlo mali broj ljudi i dalje veze i interesovanje za vez drastično opada on opstaje u novom, modernom ruhu. Interesovanje modne industrije za tradicionalne motive i vez raste, tako mnoge poznate modne kuće u svoje kreacije uključuju elemente iz narodnih nošnji .[4] U istoriji Srbije najpoznatiji vez je onaj monahinje Jefimije, Pohvala knezu Lazaru, izvezen je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, kao pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara, namenjen manastiru Ravanici, formata 67 x 49 cm. U Trsteniku se od 1971. godine održava manifestacija Jefimijini dani i u okviru nje se dodeljuje nagrada Jefimijin vez za najbolje pesničko ostvarenje između dve manifestacije.

Rumuni u Banatu: etnološka monografija / Mirjana Maluckov

Novi Sad 1985. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 318 strana + mape. Odlično stanje Nikk2138 Monografija RUMUNI U BANATU nastala je kao rezultat sistematskog rada na etnološkom istraživanju Rumuna u Banatu, koje je vršeno u okviru redovne delatnosti Etnološkog odeljenja Vojvođanskog muzeja. Sređeni su i komentarisani podaci prikupljeni terenskim radom u periodu 1954—1984. godine. 
Autor
 
Sadržaj: 
RUMUNI U BANATU 
Uvodna reč , Skraćenice 
BANAT 
Reljef, klima; Istorija, Srpska i rumunska pravoslavna crkva, sekte, Prosveta i kultura
PREGLED LITERATURE RELEVANTNE ZA PROBLEM ISPITIVANJA ETNOLOŠKIH KARAKTERISTIKA RUMUNA U BANATU 
I. Stariji period; II. Period između dva svetska rata; 
III. Radovi objavljeni posle 1944. ; Literatura iz SR Rumunije
TERENSKA ISPITIVANJA
RUMUNI U BANATU - MIGRACIONE STRUJE 
Banaćani; Erdeljci; Oltenci; Noviji nazivi pojedinih grupa; I Karta rasprostranjenja pojedinih grupa Rumuna u jugoslovenskom Banatu
II Karta migracionih kretanja Rumuna iz jugoslovenskog Banata. 
RUMUNI U VOJVODINI - SADAŠNJE STANJE 
Koegzistencija Rumuna sa pripadnicima ostalih etničkih zajednica u Banatu; Istorijat naselja u kojima žive Rumuni; Broj Rumuna u pojedinim mestima prema popisima stanovnika iz 1921, 1948. i 1971. godine
ETNOLOŠKI ASPEKTI ŽIVOTA U RUMUNSKOM SELU, POSMATRAN U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI 
Naselja; Arhitektura; Enterijer; Način građenja kuća, Nabijače, Cigla, Krov, Kućni placevi; Stambena zgrada, Soba, Osvetljenje, Paljenje vatre; Ekonomske zgrade; Zgrade izvan naselja; Običaji oko gradnje kuće
PRIVREDA 
Zemljoradnja, Poljoprivredni proizvodi, Obrada zemlje, Plugovi, Jarmovi, Konjska oprema, Oranje, Sejanje pšenice, Oruđa za obradu zemlje, Kosidba — žetva, Srp, vile, grabulje, Kosidba — seno, Kosidba — žito (žetva), Vršidba, Običaji; Vinogradarstvo; Stočarstvo, Živina, Svinje, Goveda, Konji, Plaćanje pastira, Običaji i verovanja; Ovčarstvo, Pašnjaci, Seoba na pašnjak, Čobani, Izlazak ovaca na pašu i merenje mleka, Salaši, Prerada mleka, Obeležavanje ovaca, Đubrenje; Ribolov; Pčelarstvo 
ISHRANA 
Pšenica i kukuruz u ishrani, Hleb, Pogača, Proja i kačamak, Pšenična testa, Jela od testa, Skrob, Peciva i kolači; Mleko u ishrani; Meso — konzerviranje; Pića; Običaji 
NOŠNJA 
Osnovne karakteristike narodne nošnje Rumuna u Banatu; Ženska nošnje, Nošnja Banaćana, Nošnja Krišano-Erdeljaca i Oltenaca, Povezivanje žena; Muška nošnja; Suknena i krznena odeća 
TKANJE I VEZ, PRIBOR ZA TKANJE 
Razboj; Karakteristična tkanja; Običaji 
PORODICA, BRAK, SRODNIČKI ODNOSI 
Imovinski odnosi, Domazet, Stepeni srodstva, Veštačko srodstvo, Kumstvo, Ponašanje u porodici 
OBIČAJI I VEROVANJA 
Značenje nekih brojeva, Vatra, Voda, Hleb, kolač, pogača, Jabuka, Bosiljak, Živo biće, Marama, Pojas; Svadbeni običaji, Prosidba, Svadba; Deca, običaji oko novorođenčeta, Verovanja i običaji; Pogrebni običaji, Predznaci smrti, Smrt i predskazivanje vremena, Oglašavanje smrti, Pokojnik u kući, Zapevanje za mrtvima, Sahrana, Pomeni, Kopanje grobova, spomenici, prenošenje mrtvaca, Nošnja u žalosti; Godišnji običaji, Badnji dan i Badnje veče, Božić, Ophodi u ciklusu božićnih praznika, Korinđaši, koledari, Zvezdaši, Irod, Nova godina, Ophodi sa plugom, Sorkova, Bogojavljenje; Uskrs, Poklade i uskršnji post, Uskrs u Glogonju i Ovči; Mali Uskrs; Đurđevdan; Duhovi; Ivandan; Petrovdan; Sveti Ilija; Mala Gospojina; Krstovdan; Božićne poklade; Slava, Kućna slava, Crkvena slava, Dodole 
ZABAVLJANJE
Svakodnevna dokolica i komuniciranje; Zabave — skupovi
ZAKLJUČAK 
KAZIVAČI 
LES ROUMAINS DANS LE BANAT 
Liste des photographies Etnologija etnografija istorija rumuna u vojvodini ... Skuplje knjige možete platiti na rate. Poštarina za knjige je u proseku 133-144 dinara, u slučaju da izaberete opciju plaćanje pre slanja i slanje preko pošte. Postexpress i kurirske službe su skuplje ali imaju opciju plaćanja pouzećem. Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili jednom nedeljno zavisno od lokacije prodatog predmeta.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Da li se plašim? - Maruša Krese Izdavač: Orion Art Godina izdanja: 2016 Broj strana: 197 Format: 21 cm Povez: Broširani Roman je stalno pisan u prvom licu, iako su tri ličnosti u pitanju. Rečenice su kratke. Stil je zadihan, ženski pažljivo nežan i ličan. Događaji su opisani toplo, doživljeno, sa puno osećanja. Malo smeta što doživljaji muškog junaka zvuče jednako meko i nežno kao i ženskog, ali ne zvuče nikako lažno. Prevod Dragane Bojanić Tijardović je veoma dobar.Glavni likovi, On i Ona, nisu u knjizi imenovani. On je komandant brigade, Ona bezimena partizanska, a njihova kćerka je interpretator njihovih sudbina, pa i njihov kritičar. No, pisac Pogovora u knjizi Olga Manojlović Pintar otkriva njihov identitet, koji se, doduše, naslućivao. Junaci knjige su Ljudmila Krese, komesarka brigade „Matija Gubec“, poznata u partizanima kao Maruša, Franc Krese, komandant (partizansko ime Čoban), narodni heroj i major UDB-e i njihova kćerka Maruša. Imenom se pominju i J. B. Tito, Pepca Kardelj, Marko – Aleksandar Ranković i Slavka.To je generacija koja je iznela rat na svojim plećima. To je generacija mladih, ostrašćenih idealista, boraca za ideju, koji su često bili gladni, gotovo veći deo rata proveli u lošoj odeći i obući. Morali su da budu uvek budni na jedno oko, a da budu primer svima. To je generacija koja se nije smela plašiti. Zapravo – plašila se, ali se to nije smelo videti. U ratu se malo imalo, a sve se delilo. U ratu je građeno bratstvo i jedinstvo. Svakodnevna zbivanja, borbe, izdaje, pogibije, nedoumice, porodični odnosi, sve se to prelama kroz ratnu vizuru. Rat definiše i moral boraca, njihove međusobne odnose, odnose sa onima koji nisu sa njima, sa članovima porodice koji su ostali kod kuće. Tu su i odnosi u partiji, sumnje i razočaranja, nadanja i obećanja. Srećom, knjiga nije ni jugonostalgična ni euforična zbog samostalnosti. Autorka ima meru u odnosu prema svemu…

Moda / Gillo Dorfles ; prevela Markita Franulić Autor: Dorfles, Gillo Izdavač: Zagreb : Golden marketing, 1997 Materijalni opis: 202 str. : ilustr. ; 25 cm ; tvrd povez Prevod dela: Mode & modi. Str. 201: Beleška o autoru. Predmetna odrednica: sociologija mode – priručnici; moda – sociološko gledište Sociologija kulture. Kulturni kontekst društvenog života. Odeća. Odevanje. Narodna nošnja. Moda. Kićenje. Nakit Jezik: hrvatski Knjiga Gilla Dorflesa, estetičara i likovnog kritičara, bavi se fenomenom mode i načina života. Ovde nije reč samo o ženskoj modi, istoriji kostima i/ili antropološkoj studiji odevnog predmeta. Dorfles modu promatra kao sociološki i estetski činilac povezan s filozofskim, političkim, naučnim i književnim pravcima. Knjiga je ilustrovana mnoštvom fotografija i crteža koji potkrepljuju Dorflesove teze i čine ovo delo pristupačnim za čitanje (i za gledanje) i široj čitalačkoj publici ne gubeći pri tome nimalo na aktuelnosti s obzirom na to da je prvo izdanje izašlo 1980. godine. Italijanski kritičar umetnosti, slikar i filozof Đilo (Gillo) Dorfles je bio značajna ličnost, jedan od velikih stubova italijanske kulture, nosilac najvećih kulturnih i nacionalnih odličja i priznanja. Bio je veliki poznavalac, stvaralac, promoter i učesnik velikih kulturnih manifestacija - skoro da nije bilo oblasti kojom se nije bavio, pocev od umetnosti, preko dizajna, arhitekture, do mode, kiča, estetike, filozofije... Takođe, bio je i slikar sa uspešnom karijerom, posebno u poznim godinama. Bio je dobrodržeći i aktivan do kraja života. Kao Tršćanin, poznavao je dobro posleratnu Jugoslaviju, čak je govorio i slovenački i srpsko-hrvatski jezik. Podržavao je kulturna dešavanja, umetnike i programe. Pedesetih godina sarađivao je sa Aleksom Čelebonovićem, bio je blizak i sa Miodragom Protićem i pisao je o njemu, kao i o drugim umetnicima. Često je govorio da smo talentovan narod i skloni umetnosti. Gostovao je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 6-7. juna 1973, povodom izložbe “Italy - The New Domestic Landscape” (MoMA, 1972) i učestvovao je u razgovoru italijanskih i jugoslovenskih arhitekata, dizajnera i kritičara o mogućnosti menjanja okoline, ponašanja pojedinaca i društva putem dizajna. Pored Dorflesa, učestvovali su i Vittorio Gregotti (Rim), Enzo Mari (Milano), Manfredo Tafuri (Venecija), Filiberto Menna (Rim), Germano Celant (Đenova), Stane Bernik, Matija Murko (Ljubljana), Matko Meštrović, Fedor Kritovac (Zagreb), Miloš Perović, Nenad Novakov, Slobodan Mašić, Ješa Denegri, Dunja Blažević i dr. Objavio je veliki broj knjiga, časopisa i drugih priloga, a mnoge od njih uticale su na zbivanja 60/70-ih. La moda della moda, Collana I turbamenti dell`arte n. 8, Genova, Edizioni Costa & Nolan, 1984. L`architettura moderna Milano, Garzanti, 1972 [I ed. 1954]. Nuovi riti, nuovi miti, Torino, Einaudi, 1965. Kitsch e cultura, in Aut Aut, 1,1., 1963. Il disegno industriale e la sua estetica, Bologna, Cappelli, 1963. Simbolo, comunicazione, consumo, Collana Saggi, Torino, Einaudi, 1962. Ultime tendenze nell`arte d`oggi, Collana Universale Economica n. 356, Milano, Feltrinelli, 1961. Il divenire delle arti, Collana Saggi n.243, Torino, Einaudi, 1959. Le oscillazioni del gusto e l`arte moderna, Collana Forma e vita, Milano, Lerici, 1958. MG68 (G)

Iz Pogovora: Glavni lik romana Julijana je majka, supruga, kćerka, snaha, zaposlenica Hrvatskih željeznica, šalterska radnica, u konačnici i ljubavnica, ali svakako žena koja ima svoju funkciju, koja svoju funkciju ne smije zaboraviti. Julijana mora kuhati, prati rublje, glačati ga, sparivati čarape, ustajati u zoru, prodavati putničke karte, prešućivati vlastite potrebe, šutjeti u za to predviđenim trenucima koji traju unedogled, čupati špranje iz radne odjeće svojega supruga zaposlenog u ljevaonici, podrazumijevati da je taj suprug voli (društvo muškarcima nameće da nije poželjno pokazivati osjećaje), poslije podrazumijevati i da je ljubavnik voli, depresiju skrivati kao zmija noge, kao da nije mlinski kamen koji je vuče sve dublje u nešto što bismo mogli nazvati očajem puno dubljim od trajnog nezadovoljstva. Jednostavno mora. Što se mora, nije teško, ponavljaju ljudi papagajski. Ponovno zato što moraju. I sve je bezizlazno. Osobito kad se Julijana zaljubi u čovjeka koji nije njezin suprug… Mihaela Gašpar vrstan je psiholog, oštro, pametno pero koje je britko, bez trunke pogrešne, jeftine patetike na papir izlilo utrobu ženine biti, sve kontradikcije, tabue, naslijeđena prokletstva i prešućene bitke ženskoga bića koje mitohondrijski stalno, nepromjenjivo, genetski materijal davno pokojnih žena prenose budućima. I ništa to ne može promijeniti. Čak i ako djeca tradicijski nose prezimena očeva koji ih možda uopće nisu začeli u vrućici žudnje, žena je ta koja pradavni mitohondrijski genom prenosi na one koji će graditi budućnost. Tu nekako počiva ironija poput trihinele. Ironija koju Mihaela poput tananih kora mađarice kroz čisto literarni narativ provlači u vidu znanstvenih pasusa o genetici i nasljeđivanju. Dobivamo tako paklenu ritmičnost u smjenjivanju činjenica o tome što smo i od čega smo sazdani te stvarnosti na koju smo pristali, koju su nam poput kaveza ostavili u nasljeđe, koju živimo kao laboratorijske zvjerčice pod paskom dok sami sebe zavaravamo da smo slobodni, da možemo što nas je volja. ’’Mitohondrijska Eva’’ sjajan je roman, rijedak literarni biser koji je s pravom 2013. osvojio prvu nagradu na anonimnom proznom natječaju osječkog ogranka Matice hrvatske. Preostaje nam nadati ste kako je ovo samo sjajna, besprijekorno skladana uvertira u stvaralačku simfoniju Mihaele Gašpar s kojom ćemo još dugo i ugodno putovati kroz šume literarnih likova i stanja kojima će napučiti još nenastanjene i gole predjele hrvatske književne zbilje. Jer Mihaela je doista jedinstven književni glas, jasno prepoznatljiv u onome što ponekad, nažalost, nalikuje na kakofoniju. Ona je vrstan, minuciozan psiholog, darovita književnica koja ono što je vidjela, čula i dokučila s lakoćom pretače u tekst, a rečenicama se pritom vješto, virtuozno služi kao etalonima za mjeru širine zamaha kroz kaos, tišinu, tjeskobu ili ushit. I teško ju je strpati u žanrovsku ladicu, katalogizirati. Ona je samo svoja. Premda govori o svima, o vremenu u kojem jesmo, ali i onom iz kojeg smo izašli, čija smo ostavština. Ivana Šojat

Izdavač: Prosveta, Beograd 1951; tiraž: 3000 primeraka; Detaljnije: mek povez, strana 197+ilustracije, 20cm Maga Magazinović (1882-1968), jedna od najznačajnijih žena svoga doba, obrazovana i slobodoumna, prokrčila je put ženama u mnogim oblastima. Ona nije samo reformatorka modernog plesa. Njen rad zalazi u oblasti etnologije, psihologije, filozofije, sociologije, obrazovanja, kulture i politike. Njen doprinos srpskoj kulturi 20. veka je velik, ali kao ni drugi otvoreni umovi, nije izbegla sudbinu da ostane neshvaćena: ,,Plastični balet! Koješta molim vas! Plastikom se kod nas zanima gđa Maga Magazinović i sa uspehom… Ostavimo joj to zanimanje i te uspehe. Takva plastika nema nikakve štete, ali ni koristi…”1 Ideal obrazovanja i vaspitanja Mage Magazinović je harmonični razvitak uma, duše i tela jer ,,takovo obrazovanje i vaspitanje odgovara i prirodi i pozivu naše mlade i napredne Srpkinje.”2 To se postiže ritmičkom gimnastikom, kojom se razvija uporedo i duh i telo. Ritmika i plastika, kao grane vežbanja, dopunjavaju se i kao celina neizostavno su sredstvo za oslobađanje duha telesnim izrazom. Još su se stari Grci bavili opozicijom duh/telo svojim razlikovanjem morfe i eidos. Celoživotni napor duhovnosti razumeli su kao borbu protiv telesnosti i čulnosti. Ona je, po definiciji, nesloboda. Mi smo njome okovani i kako će Kant govoriti, kao egzistencije u prostoru i vremenu, pokoravamo se zakonu prirodne nužnosti. Kao duhovna bića , mi polažemo pravo na slobodu. Princip duhovnosti je princip slobode, sila koje vuče naviše, a telesnost je inertna materijalnost koja nas kao robove okiva i vuče naniže, u mrak i ružnoću nepostojanja.3 Taj neoplatonski sukob duha i tela postaće jedna od omiljenih tema likovnih umetnika, skulptora (u non finito radovima Mikelanđela Buonarotija4 koji nose snažnu filozofsku poruku), filozofa, savremenih teorija roda. Ovom temom u okviru svog polja igre kao umetnosti i filozofije telesne kulture bavila se i Maga Magazinović, koja je svakako jedna od najobrazovanijih i najsamosvesnijih žena Srbije toga doba. Učila je Maga ritmičku gimnastiku kod gđe Vetman u Nemačkoj i boraveći tamo posećivala je školu Isidore Dankan. Tako se zainteresovala za reforme fizičkog i estetskog vaspitanja kao i za moderne sisteme istog. O toj zainteresovanosti za igru, Maga Magazinović svedoči u svojim sećanjima: ,,Ona (Mod Alan) mi je, očigledno zadovoljna prikazom našeg igranja, rekla: ‘Pa Vi ste rođena igračica!’ Meni je to njeno priznanje bilo milije od svih ocena iz nauke i filozofije.”5 Po završetku kurseva iz ritmičke gimnastike, osnovala je sa Zorkom Prica u Beogradu školu za recitaciju, strane jezike i estetičku gimnastiku. Igra kao umetnost, koja se mora razviti iz reforme telesnog i estetskog vaspitanja ženskog podmlatka, našla je u Magi prvog pobornika na slovenskom jugu, i teorijskog i praktičnog. Ali nije Maga Magazinović samo u tome bila prva. Prva žena praktikant u Narodnoj Biblioteci; prva žena saradnica ,,Politike” na rubrici ,,Ženski svet” i na ,,Feljtonu” gde je pisala pesme u prozi; prva žena u Srbiji sa diplomom Filozofskog fakulteta. Bila je nezadovoljna položajem žena na Filozofskom fakultetu, koje u to vreme nisu mogle da polažu ispite kao i redovni slušaoci. Sa dve koleginice, Jelenom Kostić i Nadom Stoiljković, obraća se profesorima i uz njihovu podršku one podnose molbu i dobijaju pravo na indeks i pravo da polažu ispite pred istom komisijom kao i redovni studenti: ,,Zahvaljujući dekanu, profesoru Bakiću, B. Petronijeviću i N. Vuliću, uvaže nam molbu i od trećeg semestra dobile smo indeks i bile pravi studenti, makar i vanredni. To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam.”6 A koren tog njenog feminizma je, smatra Maga Magazinović, u ranom detinjstvu, u igri hajduka, koja joj je bila omiljena zabava. I u kojoj se nije mogla smiriti zato što kao devojčica nije mogla biti harambaša, dok su i najmanji dečaci to mogli. Ljubav prema plesu javlja se, takođe, u najranijem detinjstvu. Ali za umetničku igru Maga saznaje tek u Nemačkoj. Tamo boravi prvo u školi Isidore Dankan, a zatim i kod Žaka Dalkroza. U knjizi Istorija igre, Maga Magazinović piše o poreklu igre od Egipta do Vizantije, zatim prati razvoj igre u srednjem veku i renesansi da bi došla do 20. veka gde posebno govori o Isidori Dankan, Emilu Žaku Dalkrozu i Rudolfu von Labanu. U školi Isidore Dankan se igra slobodnim, spontanim, prirodnim pokretima. Svoj novi stil Dankanova u početku naziva grčkim, zbog crteža i reljefa sa grčkih vaza, koje su joj bile uzori zbog slobodnih pokreta. Ona se protivi baletskoj tehnici, koju smatra zastarelom i protivnoj anatomskoj strukturi tela. Bila je protiv baletskih patika, trikoa, baletskih suknjica kao i baletske stereotipne muzike. Sve to sputava, a žena u svojoj igri treba da izražava slobodu. Glavni zadatak igre jeste da izrazi usavršavanje lepote ljudskoga duha posredstvom telesnih pokreta. U toj novoj igri Isidore Dankan izražava se sklad, harmonija duha i tela. Ova reformatorka imala je veliki uticaj na rad Mage Magazinović. U to vreme Maga razvija i učenje profesora teorije i harmonije muzike Emila Žaka Dalkroza. Ona je prva od njegovih učenika u Beogradu 1910. godine otvorila školu po njegovom uzoru. Dalkroz je polazeći sa čisto pedagoškog stanovišta kao muzičar, došao do istih načela o fizičkom i estetičkom vaspitanju kao i gđa Dankan. Radeći sa učenicima došao je do saznanja o ulozi ritma u vaspitanju uopšte. Ustanovio je da se ritmičkom gimnastikom razvija uporedo i duh i telo. Njome se razvija čovekova sposobnost za primanje i izražavanje utisaka. A čovek može biti samo onda zreo da izrazi svoju ličnost, bilo kao umetnik, bilo praktički u životu, ako je razvio u sebi sposobnost da se izrazi. Ta sposobnost za jasne opažaje, misli i njihovo izražavanje kod genijalnih ljudi je urođena. Mi drugi, prosečni, kaže Dalkroz, moramo te sposobnosti vaspitanjem steći, moramo se potruditi da oslobodimo svoju duhovnu snagu posredstvom tela. 7 To je upravo zadatak ritmičke gimnastike. Da se potčini telo duhu i tako osposobi za potpunije izražavanje psihičkih procesa duše, da se razvije volja, urede pokreti kako bi mogli da izraze duhovne doživljaje, oslobodi duh razvitkom tela. To je cilj rada Žaka Dalkroza, Isidore Dankan i Mage Magazinović. Maga Magazinović je objedinila te uticaje, svoj teorijski i praktični rad u svoju filozofiju telesne kulture. Objavila je: Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, 1932; Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta, 1932; i Istorija igre, 1951. Fizička kultura je, tvrdi Maga Magazinović, jedino sredstvo kojim se mogu pobediti negativne posledice civilizacije, preterana iznurenost, prerana senilnost i ukočenost, paraliza Džojsovih Dablinaca. Jedino fizička kultura sadrži u sebi sva tri momenta iz bitnosti života: rad, odmor i uživanje. Jedino njome „aritmizirani čovek može da se vrati kosmičkome zakonu ritma“.8 Maga Magazinović pravi razliku između telesne kulture severnih, germanskih, naroda; englesko-američkog sporta i klasične grčke gimnastike. Gimnastika je najstariji, a ujedno i najmoderniji sistem telesne kulture. Ponikla je iz osnovnog grčkog pedagoškog principa: harmoničnog razvitka svih vaspitanikovih strana – tela i duha. Glavna odlika grčke gimnastike jeste slobodna vežba. Naglašeno je bilo individualno izvođenje vežbi a na osnovu telesno-duhovnih osobenosti vaspitanika. Time se postizao onaj stepen sklada, harmonije o kojoj su govorili Isidora Dankan i Žak Dalkroz. Maga Magazinović vidi telesnost kao izraz duhovnosti, a osnovni cilj gimnastike je jačanje celokupnog tela i estetičko usavršavanje telesnih formi, oduhovljenje telesnih pokreta. Tako cilj gimnastike postaje sklad, integritet, ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros nazvati terminom življeno telo. Telesna kultura, prema Magi Magazinović, čini lični identitet, ali i nacionalni. Ona daje primer severnih naroda, koji su trezveni, praktični, hladni. Dosledno tome oni i telo svoje ne shvataju kao hram duše, već telo uzimaju kao službenika vojno-patriotskih principa i ratničkih namera. Oni tretiraju svoje telo kao objekat, pokret se rukovodi brojem komandom, individualnost i lična sloboda u izvođenju zadatih pokreta na postoje.9 To je razlika u odnosu na gimnastiku, kao i to što kod ovakvih vežbi ne postoje bitne razlike između muških, ženskih i dečijih vežbi. Maga Magazinović govori o telesnim karakteristikama i funkcijama ženskog tela u vezi sa tipovima vežbi najpogodnijih s obzirom na telesnu konstituciju, kao i o najpogodnijoj odeći za vežbanje. Ona se zalaže za emancipaciju nagog ljudskog tela na koje se u zapadnjačkom društvu gleda sa prezrenjem. Na nago ljudsko telo ne treba gledati samo s obzirom na polnost i seksualnost. Ona ističe značaj nudističkog pokreta koji želi da nagotom postigne etičko uzdizanje masa u odnosu na telesnost. Maga Magazinović je i sociolog, teži harmoničnom razvoju pojedinca i zajednice. Pišući u knjizi Istorija igre o Labanu, ona ističe: ,,Još je jedna bitna karakteristika labanovske igre, izrazito savremena socijalnost… Najvažniji momenat u radu kretačkih korova jeste da se ljudi nauče i naviknu da prilagode svoje lične pokrete pokretima zajednice, da nauče da se obaziru na druge oko sebe, saradnike pri radu, i da se svaki na svom mestu založi za uspeh celine.”10 Pitanja identiteta, ličnog i nacionalnog, pitanja sukoba tela i duha javiće se godinama kasnije u novim teorijama telesnosti. Jedna od teoretičarki koja pokušava da odgovori na pitanje ‘gde naše telo počinje, a gde se završava?’ je Kristina Batersbi, koja vidi telo kao kutiju, zatvorenu posudu.11 Njen zaključak je da naše telesne granice ne sadrže biće, već da one jesu otelovljeno biće. Savremene teorije telesnosti nastoje da prevaziđu tu antičku dihotomiju uma i tela. Jednu od najboljih klasifikacija ovih teorija dala je Elizabet Gros.12 Prva kategorija, egalitaristički feminizam, uključuje različite figure poput Simon de Bovoar, Šulamit Fajerstoun, Meri Vulstonkraft i druge liberalne, konzervativne i humanističke feministkinje, čak i eko-feministkinje. One gledaju na telo kao na ograničenje ženskog pristupa pravima i privilegijama ili kao na jedinstven način pristupa znanju i načinima života. I u jednom i u drugom slučaju telo je biološki određeno i fundamentalno oslonjeno na kulturna i intelektualna dostignuća. Druga kategorija, društveni konstrukcionizam, uključuje većinu feminističkih teoretičarki danas: Džulijet Mičel, Juliju Kristevu, Mišel Beret, Nensi Čodorov, marksističke feministkinje, psihoanalitičke feministkinje. Ova grupa ima mnogo pozitivniji stav prema telu, ali zadržavaju i dalje biološki određen, fiksiran i neistorijski pojam tela i zadržavaju dualizam duh/telo. Duh smatraju društvenim, kulturnim, objektom, dok telo ostaje naturalističko, prekulturno. Treću grupu čine Lis Irigaraj, Helen Siksu, Gajatri Spivak, Džudit Batler i mnoge druge. One telo više ne shvataju kao ne-istorijski, biološki dat, ne-kulturni objekat. Telo smatraju političkim, društvenim i kulturnim objektom , a ne proizvodom sirove, pasivne prirode koja je civilizovana, obložena, polirana kulturom. Telo je kulturno preplitanje i proizvodnja kulture. Elizabet Gros u knjizi Promenljiva tela (Volatile Bodies) promišlja pojam telesnosti iz perspektive psihoanalize i filozofije. Ona preispituje opoziciju duh/telo i shvata telo ne kao pasivno, ne kao objekat, već kao živo, produktivno mesto razmene sa okolinom. Ona koristi model Mebijusove trake, preuzet od Lakana, kao metaforu nerazlučivosti onoga što je spolja i onoga što je unutra: Mebijusova traka ,,može da pokaže pregibanje duha u telo i tela u duh, načine na koje, putem nekakvog obrata ili inverzije, jedna strana postaje ona druga.”13 Življeno telo (lived body) jeste termin kojim Elizabet Gros podvlači iskustvo jedinstva tela i duha, predstavljeno u teorijama polne razlike. Tek se u konceptu polne razlike telo vidi kao mesto višestrukih veza, neka vrsta polja u kojima se iz više pravaca susreću i razilaze uticaji, učestvujući u neprekidnoj razmeni, prelivanju, proizvodnji značenja. Elizabet Gros navodi i razlike u čitanju onoga što je u telo upisano: ,,Dok se psihoanaliza i fenomenologija usredsređuju na telo… kako je ono iskušeno, prikazano značajnim, upleteno u sisteme označavanja, Niče, Fuko, Delez i drugi… usredsređuju se na telo kao društveni objekt, kao tekst koji treba obeležiti, kojem treba ući u trag, koji treba da bude napisan raznolikim režimima institucionalne moći.”14 Zaključujemo da iz filozofije igre i telesne vežbe Mage Magazinović proističe ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros označiti terminom „življeno telo“. Glavna odlika gimnastike je slobodna vežba. Time se postiže sklad u duhovno-telesnoj ličnoj noti, a pokreti dobijaju pečat ličnog izraza, postaju oduhovljeni. Pitanje telesnosti i pojam habitusa Pjera Burdjea ukazuju na vezu sa teorijama telesnosti koje navodi Elizabet Gros. Tvrdeći da su „rodovi polno određeni habitusi“15, Burdje nas navodi da zaključimo da feminističke teorije telesnosti imaju širok odjek u savremenoj misli, iako se retko pominju. Te teorije su utemeljile principe i popločale put sociologiji tela. Burdje smatra da se „habitus gradi prema osnovnoj razlici na muško/pravo/jako itd. i žensko/krivo/nejako itd. Habitus za potčinjavanje koje zahtijeva vladavina nije upisan u prirodu, već mora biti konstruisan pomoću dugog rada socijalizacije. A taj rad socijalizacije biološkog i naturalizacije društvenog zamjenjuje se da preokrene odnos između uzroka i posljedice. Drugim riječima, ne radi se o prirodnoj, nego o društvenoj prirodi žena koja se predstavlja kao prirodna“.16 Čini se da dihotomija duh/telo postaje zajednički predmet analize feministkinja i sociologa kulture. Ova dihotomija je oduvek u korelaciji sa drugim opozicijskim parovima. Odnos duh/telo se često povezuje sa opozicijama razum/strast, spoljašnjost/unutrašnjost, forma/materija, muško/žensko (pri čemu je muško jednako duhu, a žensko telu). Burdje daje sinoptičku shemu relevantnih suprotnosti.17 Shema se može čitati posmatrajući vertikalne suprotnosti (suvo/vlažno, iznad/ispod, desno/levo, muško/žensko); procese (iz životnog ciklusa ili agrarne godine) ili pokrete (otvoriti/zatvoriti, ući/izaći). Strukture uspravan, visok, javni, vruć, leto, vladajući vezuju se za muško, dok se povijen, kriv, privatni, hladno, zima, potčinjeno vezuju za žensko. Prema Burdjeu, društveni svet konstruiše telo kao polno određenu stvarnost. Ovaj društveni program primenjuje se na sve stvari sveta, a pre svega na samo telo, na njegovu biološku stvarnost.18 Odnos vladavine muškaraca nad ženama tako postaje ukorenjen u naše kolektivno nesvesno. Biološka razlika između polova, a naročito anatomska razlika između muškog i ženskog tela mogu tako izgledati kao prirodno opravdanje društveno konstruisane razlike između rodova i posebno seksualne podele rada, smatra Burdje. Vratimo se ovde trećoj grupi teorija o telesnosti sa kojima možemo povući paralelu. Ova grupa smatra da je telo kulturno preplitanje i proizvodnja kulture.19 Zajedničko im je uverenje da su razlike između polova temeljne i nesvodive. Ove autorke pokušavaju da napuste dihotomiju duh/telo. Slično njima, i reformatorka modernog plesa, Maga Magazinović, u svom delu „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost“ pravi razliku između gimnastičkih vežbi za žene, muškarce i decu. Ona najavljuje ovu uverenost u pojam nesvodivih razlika između polova. Očigledno je poznavanje feminističkih teorija u sociologiji tela Pjera Burdjea. Suzana Ignjatović u tekstu „Strategija osvajanja naučnog polja – odnos sociologije tela prema feminizmu“ otkriva specifičnosti pozicioniranja sociologa tela u odnosu na postojeće nauke i teorije. Ona navodi tehnike koje sociolozi primenjuju u odnosu spram feminističkih teorija: banalizacija, pripisivanje političke pristrasnosti, prisvajanje i potiskivanje, kooptiranje i solidarnost, ignorantsko potiskivanje i naturalizacija i biologizacija. Autorka navodi kako Burdje otvoreno koristi pripisivanje političke pristrasnosti kao dokaz nenaučnosti feminističkih teorija. Burdje je među autorima koji svesnoili nesvesno izbegavaju navođenje izvora, pokazuje Suzana Ignjatović. On zasniva svoju priču na stavovima koje su upravo pre njega obradile autorke feminističke teorije. Ona navodi primer rada Muška dominacija u kome Burdje ratmatra agorafobiju kao oblik pounutarnjene samokontrole kabilskih žena, koja ih sprečava da učestvuju u javnom životu. Ostaje nejasno zašto ne uzima u obzir rad Alison Džagar i Suzan Bordo „Rod – telo- znanje“.20 Autorka ističe snažan uticaj Elizabet Gros (Prostor, vreme i perverzija, Nestalna tela) i Džudit Batler (Nevolje sa rodom). Na jednom mestu Burdje pominje Džudit Batler u fusnoti kada kaže da je ona i sama odbacila voluntarističko viđenje roda za koje se činilo da ga nudi u delu Nevolje sa rodom kada je pisala da je nerazumevanje performativnosti roda upravo u tome da je rod izbor, uloga: „rodovi su duboko ukorijenjeni u stvari (strukture) i tijela, nisu nastali kao prosta posljedica verbalnog imenovanja, i ne mogu biti ukinute uspješnim magijskim činom – oni nijesu proste `uloge` koje se mogu igrati po volji (kao drag queens), jer su upisani u tijela i u svijet iz kojih dobijaju svoju snagu“.21 Zaključujemo da su feminističke teorije o telesnosti prethodile Burdjeovoj sociologiji tela, i da se njihov uticaj oseća bez obzira na ignorantski odnos prema njima. Slično teorijama feminizma, Maga Magazinović je dugo vremena bila nevidljiva, iako je donela radikalan pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. Ona deluje kao prosvetiteljski duh koji teorijom i praksom donosi u svoju sredinu savremena dostignuća svetske zajednice. Svojim spisima o telesnoj kulturi i novom plesu doprinosi razvoju jednog drugačijeg vrednosnog sistema umetničke igre. Oslobađanje umetnosti od zapadnoevropske baletske tradicije bio je deo napora da se sam život oslobodi društvenih normi. Cilj je bio nesputani razvoj pojedinca i uspostavljanje novih odnosa između društva i pojedinca. Igra je, kao i sve ostale umetnosti, nikla iz samoga života. A iz igre proističe harmonični razvitak tela, uma i duše, ravnoteža između umnoga i moralnoga života. I samo tim putem dolazi individuum do svojih čovečanskih prava, do lične slobode. Maga Magazinović je više nego reformatorka modernog plesa. Ona je simbol emancipacije, simbol čežnji za slobodom, za ličnim i profesionalnim ostvarenjem. Kada piše o igri, Maga Magazinović citira Ničea: ,,U igri samo umem da zborim o slici najuzvišenijih stvari.”22 Tako u njenim plesnim fragmentima figure izvođačica često svoj pogled upućuju na gore, što simboliše čovekovu težnju za duhovnim svetovima, za slobodom.

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

ĆIRILICA MEK povez A5 Gligorije Ernjaković- Prosveta, Beograd 368 strana A5 Autor knjiga VELIKA MAJKA, Amor i Psiha, Psihologija Ženskog... Koga zanima Jung Alhemija nesvesno Kembel Elijade Oto Rank Štros.... SADRŽAJ: Predgovor K. G. Junga - UVOD - Mitologija kao projekcija kolektivno nesvesnog — Arhetipski stadijumi razvoja svesti — Razvojnoistorijski aspekt — Stvaralački značaj svesti — Transpersonalni i personalni faktori — Razvoj svesti kao istorijski i ontogenetski proces — O metodi — Individualno-terapeutska i kulturno-terapeutska svrha istraživanja. MITOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA SVESTI A. Mit o ctvaranju 1. Uroboros: Uroboros kao kosmološki, istorijski i ontogenetski simbol pradavnine — Simbolika porekla: savršeno Okruglo, klica, ono što u sebi sadrži suprotnosti, večito mirujuće - Dva značenja Okruglog: utroba i roditelji — Materinski uroboros i fa-klica: dobra majka — Uroborski incest kao tendencija ka iskonskom jedinstvu — Sjedinjeni praroditelji — Očinski naglašen uroboros: početak nastajanja u samoraćanju — Pre-svetsko znanje u stadijumu uroborosa — Simbolika sheme tela - Hranidbeni uroboros: simbolika razmene materija u mitologiji početnog zbivanja — Autarkija u stadijumu uroborosa — Oslobađanje od uroborosa: centroverzija kao osnova raspravljanja Ja sa svetom i nesvesnim - Uroboros kao savršen simbol individuacije. 2. Velika Majka ili Ja pod dominacijom uroborosa: Istupanje Ja iz uroborosa i dva aspekta Velike Majke - Nadmoć sveta i nesvesnog: matrijarhat kao psihološka faza - Dete - Sin-ljubavnik Velike Majke, mladićka faza Ja: vegetaciona simbolika i falizam — Velika Majka kao devica i bludnica — Aspekt plodnosti strašne majke: krvoločnost, svirepost, kastracija, rastrzanje u komade — Matrijarhalni incest nasuprot uroboros-incestu. Egipat, Kanaan, Krit, Grčka kao teritorijalni domen Velike strašne Majke - Izida-Oziris — Bajka o Bati — Ašera, Anat, Astaret — Simbolika plodnosti u kritsko-mikenskom kulturnom krugu — Materinska božanstva i mitovi oherojima u Grčkoj. Faze odnosa mladića-ljubavnika prema Velikoj Majci - Vegetativna faza: predanost sudbini i matrijarhalna kastracija — Nezadovoljnici: bekstvo, odbrana, prkos, samoškopljenje, samoubistvo — Preokret u vrednovanju Velike Majke i njeno potiskivanje — Neprijateljski blizanci i lik protivnika. 3. Odvajanje praroditelja ili princip suprotnosti — Raćanje svesti odvajanjem praroditelja: mitologija o stvaranju svetlosti — Emancipacija individualnog Ja i osamostaljivanje svesti: posebnost, volja za vladanjem — Nastajanje principa suprotnosti: muško-žensko, napolju-unutra, dobro-zlo — Negativne posledice herojske aktivnosti čovekova Ja: gubitak raja, odsečenost, pra-krivica — Agresija i Ja-razvoj — Sve izraženija mu-ževnost Ja. B. Mit o heroju 1. Rođenje heroja Dvojni roditelji - Devica-majka - Dvojna struktura heroja — Muška grupa i razvoj svesti — „Gornja“ muškost, očevi i „nebo`: duhovna strana — Inicijacija i rađanje Ja-heroja — Egipatski kraljevski ritual kao ritual ponovnog rađanja. 2. Ubistvo majke Muško Ja i prevladavanje strašne majke — Ponovno rađanje u herojskom incestu — Simbolika gornje mүškosti — Neuspeh: opasnost „gornje“ kastracije: Samson, Edip i Barlahov Mrtvi dan — Orestija i kraj matrijarhata 3. Ubistvo oca Lik oca — Instanca očinskog sveta i kulturni kolektiv - „Glas` i savest — Heroj kao sin transpersonalnog i kao neprijatelj personalnog oca — Borba protiv „strašnog muškor` - Od matrijarhata ka patrijarhatu — Menjanje kraljevskog rituala — Neuspeh: patrijarhalna kastracija: uništavanje duhom. C. MIT OPREOBRAŽAJU 1. Zarobljenica i blago Dvosmernost mitoloških motiva: stupatь objekta i stүpanj subjekta — Oslobođenje zarobljenice kao cilj borbe sa zmajem — Preobražaj ženskog posredstvom preobražaja muškog: izdvajanje anime iz arhetita majke — Savladavanje prastraha od ženskog — Cticanje ljubavnice, pratilje, pomagačice — Otkriće duševnog sveta — Blago kao dragocenost do koje se teško dolazi: stvaralačka stvarnost duše — Duševna stvarnost rituala u antropocentričkom preokretu: heroj, „veliki pojedinac`, nosilac kulture — Hieros gamos kao mitološka slika sinteze svesti i nesvesnog - Dvojni aspekt rituala plodnosti — Persej kao paradigma mita oheroju. 2. Preobražaj ili Oziris Tri oblika herojeve aktivnosti: izmena spoljnog sveta, oslobađanje unutrašnjeg sveta, preobražaj ličnosti — Centroverzija i nerazorivost: mit o Ozirisu — Oziris i matrijarhalni ritual plodnosti: živi falus, bor žita, komadanje — Oziris kao trajan: mumija sa dugim udom — Gornji i Donji Oziris — Oziris kao pobedilac smrti — Simbolika ded-stuba: donja plodnost, trajnost, uzlazak donjeg — Oziris i simbolika uzlaska — Dvojna struktura Ozirisa: Oziris i Ra — Samoobnavljanje i preobražaj: Oziris-ritual egipatskog kralja: prolećni praznik, svetkovina krunisanja, sedsvetkovina — Smenjivanje matrijarhata patrijarhatom: Horus kao Ozirisov sin — Identitet otac-sin: Oziris kao duhovni kralj, Horus-kralj kao sin i naslednik — Duhovni falus i preobražaj — Horus i Oziris kao Ja i Jastvo — Mit o Ozirisu kao herojski mit opreobražaju: „savršeno biće“ - Odjeci i uticaji mita o Ozirisu. PSIHOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA LIČNOSTI A. Jedinstvo Porekla Centroverzija i obrazovanje čovekovog Ja (Mitološki stadijumi: uroboros i Velika Majka) — Ja kao kompleks — Strukturni i genetički aspekt interpretacije — Arhetipski stadijumi kao „sequence-dating`-niz. Ja-klica u prvobitnoj situaciji uroborosa - Tri fronta: Ja i svet, Ja i grupa, Ja i nesvesno — Eksterioriziranje psihe kao osnov introjekcije i projekcije — Dominacija kolektivno nesvesnog u reagovanju grupe i u mitološkoj apercepciji. Razvoj Ja iz uroborosa - Uroboros kao granično stanje svesti — Pleromatska priroda roborosa i opasnost uroborskog incesta — Bezoblična celina sveta i nesvesnog i slabost individualnog Ja. Centroverzija u organskom svetu i na stupnju uroborosa - Telesno Jastvo: identitet tela i psihe — Hranidbeni uroboros i simbolika razmene materija u psihičkom. Centroverzija, Ja i svest - Svest kao organ opažanja — Slikovno predstavljanje spoljnog i unutrašnjeg sveta — Distanciranost sistema svesti — Svest kao organ obezbeđenja centroverzije — Ja- -kompleks kao predstavnik celine — Konflikt između Ja i nesvesnog: strašna majka, protivnik i nezadovoljnici - Stvaralačko Ja kao područni organ centroverzije — Diferenciranje psihe i samostalnost svesti. Dalje faze Ja-razvoja - Narcizam i vegetativna simbolika mladićke faze: zavisnost Ja od autonomnih procesa nesvesnog — Među stupnjevi: nezavisnost Ja od suprotnopolnih figura nesvesnog — Falizam i životinjska simbolika: jačanje Ja-aktivnosti identifikovanjem Ja sa aktivnim nagonskim komponentama nesvesnog — „Gornja` muškost i herojsko Ja: nezavisnost Ja od telesnog sistema i njegovo pridruživanje duhovnom principu — Regresija i Ja-razvoj. B. ODVAJANJE SISTEMA Centroverzija i diferenciranje mitološki stadijumi: odvajanje roditelja sveta i borba sa Zmajem) - Touanje Ja-sistema u odbrani nesvesnog — Preuzimanje agresivnih tendencija nesvesnog u Ja-aktivnost — Aktivno razračunavanje Ja sa nesvesnim i nastajanje individualnosti. Cepanje arhetipova - Sadržajne i emocionalne komponente nesvesnog — Diskursivno iskustvo arhetipova posredstvom Ja kao zaštite svesti - Doživljavanje suprotnosti na arhetipovima kao čin svesti — uobličavanje nesvesnog kao rezultat sistematizovanja svesti. Razgradnja emocionalne komponente i racionalizacija - Promena dejstva simbola u preradi svešću — Mogućnost doživljavanja sveta i nesvesnog kao posledica oslobađanja emocionalnosti - Razgradnja emocionalne komponente kao razvoj od čoveka moždanog stabla ka čoveku moždane kore — Svesna reakcija individuuma naspram instinktivne reakcije vrste — Oslobađanje emocionalnosti i objektivnost. Sekundarno personalizovanje - Slabljenje transpersonalnog — Personalizovanje transpersonalnih sadržaja — Razilaženje psihe i objekt-sveta posredstvom introjekcije — Muški akcent u razvoju svesti. Preobražaj komponente zadovoljstvo-nezadovoljstvo - Kretanje libida između svesti i nesvesnog — Konflikt zadovoljstva između svesti i nesvesnog — Trpljenje i osećanje krivice kao rezultat konflikta zadovoljstva. Obrazovanje instanci ličnosti - Arhetipske faze kao Ja-faze — Obrazovanje instanci, centroverzija, jedinstvo ličnosti — Obrazovanje „senke` - Anima. Sintetička funkcija individualnog - Ja Slika sveta - Obrazovanje kulturnog kanona — Integracija ličnosti. C. SVEST U RAVNOTEŽI I KRIZI Kompenzacija za odvajanje sistema: kultura u ravnoteži - Kulturni kanon i vaspitni zahtev kolektiva — Kompenzatorna funkcija sveta simbola — Simbol kao izraz duhovne strane — Zaštićenost ličnosti u kulturnom kanonu — Stvaralački odnos između „velikog pojedinca“ i kolektiva — Borba „velikog pojedinca` protiv kulturnog kanona. Od odvajanja ka cepanju sistema - Pomasovljenje i raspad kulturnog kanona na Zapadu — Otuđivanje od nesvesnog — Patrijarhalna kastracija: savladavanje duhom — Perverzija procesa diferenciranja: rigidnost svesti, gubitak globalne funkcije, zatvorenost prema emocijama, obezvređivanje transpersonalnog, precenjivanje racionalizovanja — Posledice rastvaranja kulturnog kanona: inflacija privatne sfere, proizvoljnost u vladavini izolovanih arhetipova, atomiziranje pojedinca, reaktivno pomasovljenje. D. CENTROVERZIJA U RAZNIM ŽIVOTNIM DOBIMA Značaj uzrasnih stupnjeva Produžavanje detinjstva i ontogenetsko ponavljanje diferenciranja svesti čovečanstva - Procesi diferenciranja i prilagođavanje spoljnoj realnosti: tipološko diferenciranje, prelazak od globalne orijentacije na orijentisanje svesti, oslobađanje od emocionalnosti, sekundarno personalizovanje, patrijarhalna linija razvoja svesti — Izgradnja instanci ličnosti: persona, anima, senka — Od zaštićenosti u ne svesnom ka zaštićenosti u kulturnom kanonu: od centriranosti na instinkt ka Ja-centru — Psihički konflikt kao energetska osnova obrazovanja ličnosti — Dva puta prenošenja libida na svet: projekcija i interes svesti. Oživljavanje kolektivno nesvesnog i promena samog Ja u pubertetu - Projekcija arhetipova i odvajanje od personalnog porodičnog romana – „Ponovno rođenje`, rođenje herojskog Ja: centralni položaj Ja u kolektivu Samoosvešćivanje centroverzije u drugoj polovini života – Od mladića ka odraslom — Integracija kao obrtanje diferenciranja: deflacija sveta, integracija instanci ličtosti, oživljavanje emocionalne komponente, ukidanje sekundarnog personalizovanja - „Ujedinjujući simbol“ ao manifestacija centroverzije - Psihologija preobražaja i iskustvo Jastva. PRILOZI DODATAK 1. Grupa, „veliki pojedinac“ i razvoj individuuma Masa i grupa — Duhovni aspekt totema -- Pojavni oblici „velikog pojedinca“ - Individuum kao sledbenik „velikog pojedinca` - Duhovna naglašenost mүške grupe. DODATAK 2. Obrazovanje masovnog čoveka i fenomeni rekolektiviranja - Od grupe ka masi — Senka i čovek mase — Atomiziranje i reaktivno pomasovljenje — Regresivno rastvaranje ličnosti u masi — Iluzionistički karakter masovne opijenosti Izvori

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.

Rečnik psihologije Rečnik psihologije objavili su „Stubovi kulture u oktobru 2000, a drugo izdanje izašlo je već sledeće godine. Treće izdanje usledilo je 2004, a zatim i četvrto, 2008. godine. Još pre četvrtog izdanja javila se potreba da se knjiga dopuni novim saznanjima iz psihologije. Od tada je prošlo punih deset godina. U međuvremenu su nestali „Stubovi kulture, pa je bilo više ponuda nekoliko izdavača da preuzmu staro izdanje Rečnika. Nisam želeo da ga objavim u neizmenjenom obliku, a ni izdavači nisu ispunjavali sve moje kriterijume. Zato je ovo peto, znatno dopunjeno izdanje, zapravo prvo zaista novo izdanje Rečnika psihologije, posle osamnaest godina od izlaska prvog. Zašto novo izdanje? Psihologija kao nauka veoma se brzo razvijala poslednjih decenija i iznedrila je nekoliko novih pravaca, paradigmi, pristupa, mnoštvo novih teorija i oblasti istraživanja. Otuda se javila potreba da se ta nova saznanja ugrade u Rečnik s velikim brojem novih odrednica i preoblikovanjem i dopunom nekih starih. Šta je novo u ovom izdanju? Najpre, to su novi psihološki pravci, perspektive i discipline, oblasti, kao i saznanja u okviru starijih pravaca i disciplina, koji su poslednjih decenija u ekspanziji (evoluciona psihologija, pozitivna psihologija, etologija, neuropsihogija, biološka psihologija, sociobiologija, kognitivne nauke, socijalna psihologija, psihologija emocija, psihologija pamćenja, psihologija religije), koji donose niz novih termina i pojmova. Nagli uspon i ekspanzija evolucione psihologije u primeni na niz oblasti psihologije (psihologija ličnosti, emocija, pamćenja, razvojna, socijalna psihologija, oblast seksualnog, agresivnog, teritorijalnog ponašanja itd.) doneo je nove teorije i pojmove. Tako su nastale mnoge nove odrednice u Rečniku: neodarvinizam, evoluciona psihologija, Zahavi hendikep, sebični gen, mem, muške/ženske preferencije u izboru partnera, udvaranje, kratkoročne seksualne strategije, signali dopadanja, roditeljsko ulaganje, reproduktivni uspeh, sigurna baza, unutrašnji radni model, Danbarov broj, alfa mužjak, omega jedinka itd. U mnoge odrednice unet je evolucioni pristup: agresivnost, inter-/intraspecijska agresivnost, dominacija, afektivna vezanost, socijalni osmeh, altruizam, ljubav, materinsko ponašanje, ljubomora, usamljenost, izražavanje emocija itd. Dok sam pisao Rečnik psihologije (krajem 20. veka), nastala je pozitivna psihologija, koja je kao savremeni izdanak humanističke psihologije znatno promenila pogled na ljudsku prirodu i ličnost u psihologiji. Ona je zahvaljujući novim teorijama i istraživanjima donela mnoštvo svežih pogleda, saznanja i pojmova. Rezultat su nove odrednice: naučeni optimizam, tok, optimistički/pesimistički stil objašnjenja, pozitivne emocije, sreća, blagostanje, blaženstvo, prijatnost, uživanje, nada, vrlina, vernost, mudrost itd., i proširenje starih kao što su: emocije, empatija, altruizam, ljubav, ljudska priroda itd. Više od pola veka dominira kognitivna psihologija, koja naučnim metodima proučava subjektivne pojave, mentalne procese i mehanizme kojima ljudi obrađuju, osmišljavaju, čuvaju i koriste informacije, donose odluke i na osnovu toga se ponašaju. Kognitivistički pristup primenjuje se vrlo široko na opažanje, pažnju, učenje, rešavanje problema, ali i na emocionalno, socijalno i patološko ponašanje ljudi. Njime je inspirisan veliki broj novih odrednica: filter, kanal odluke, efekat prvenstva, efekat kraja, primovanje, fonemsko primovanje, semantičko p., afektivno p., podeljena pažnja, spontana pažnja, kontrolisana p., donji um, gornji um, deklarativno pamćenje, eksplicitno pamćenje, implicitno p., proceduralno p., epizodičko p., senzorno kodiranje, radna memorija, heuristik, heuristik dostupnosti, h. reprezentativnosti, h. usidravanja, uokviravanje, metakognicija, teorija uma, trijarhijska teorija inteligencije, kreativna inteligencija, analitička inteligencija, praktična i., Gardnerova teorija višestrukih inteligencija, lingvistička inteligencija, logičko-matematička i., prostorna i., muzička i., telesno-kinestetička i., interpersonalna i., intrapersonalna i. prirodno-naučna i., kognitivno-bihejvioralna terapija, racionalno-emocionalno bihejvioralna terapija itd. Veliko interesovanje za probleme društvenog ponašanja ljudi i brz, divergentni razvoj socijalne psihologije doneo je poslednjih decenija mnogo plodova, pa je Rečnik obogaćen novim odrednicama: teorija atribucije, dispozicijska atribucija, situaciona a., hedonistička pristrasnost, hedonistička relevantnost, uticaj manjine, grupno odlučivanje, grupna polarizacija, g. zaslepljenost, pluralističko neznanje, deindividualizacija, efekat kohorte, tehnika noga u vratima, difuzija odgovornosti, medijska pismenost, društveni kapital, kulturni kapital, kolektivistička kultura, individualistička kultura, socijalne veštine, ubilački identitet, informacijski socijalni uticaj, pretnja stereotipa, vođa orijentisan na ljude, vođa orijentisan na zadatak itd. Kao produkt razvoja neuronauka, neurologije, neurolingvistike, neuropsihijatrije, a posebno neuropsihologije, Rečnik je dopunjen novim i proširenim starim odrednicama: funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI), kompjuterizovana tomografija, pozitronska emisiona tomografija (PET), Vada test, ogledalski neuroni, serotonin, oksitocin, vazopresin, endorfin, teorija kontrolisanog ulaza, neuropatija, narkolepsija, katalepsija, Aspergerov sindrom, autizam, amigdala, reptilski mozak, talamus, hipotalamus, septum, fiziološke teorije emocije itd. Klasični, ali vitalni pravci u psihologiji kao što su Frojdova i postfrojdovska psihoanaliza, ili Jungova analitička/kompleksna i arhetipska psihologija, nastavljaju da se razvijaju i bogate svoj rečnik novim terminima i pojmovima. U okviru psihoanalize i neopsihoanalize, dodati su: projektivna identifikacija, alfa funkcija, beta funkcija, kratka psihoanaliza, dobra majka, rđava majka, dovoljno dobra majka, ogledanje, sadržavanje, sadržatelj, pravo ja, lažno ja, mentalizacija, sekundarni narcizam, maligni narcizam, narcističke povrede, indukovana krivica, separaciona krivica, krivica preživelih, otpor psihoanalizi itd. A u okviru analitičke i arhetipske psihologije: analitička psihoterapija, ispovedanje u psihoterapiji, duša, senex, puer aeternus, arhetip majke, arhetip oca, arhetip junaka, arhetip Boga, arhetipski redukcionizam, anabaza, psihopomp, katabaza, donji svet, gornji svet, htonski itd. Nasuprot očekivanjima, značaj religije se ne smanjuje, naprotiv, ona je sve uticajnija, a time sve značajnija i privlačnija oblast psihologije religije. Otuda se u ovom izdanju nalaze novi pojmovi: religioznost, religijske ideje, religiozna potreba, preobraćenje, jedanput rođeni, dvaput rođeni, sveto, homo religiosus, religijski sentiment, religiozna osećanja, religiozni arhetip, religiozno iskustvo, tabu, numinozno, hieros gamos, unio mustico, vizije, ekstrinzička-intrinzička religioznost, autoritarna-, humanistička religioznost, ispovest, zen budizam, šaman itd. Nova istraživanja i otkrića, ali i sve veće interesovanje za oblast neverbalne komunikacije, rezultirali su nizom novih odrednica: adapteri, amblemi, lice, osmeh, plač, signali dominantosti, indikatori laži, mikrofacijalni izrazi, Otelova greška, poljubac, modaliteti dodirivanja, samododirivanje, fizička privlačnost, znakovi veze, ples očima, ćutanje, eho-gestovi, ilustratori, batovi, moda, odeća kao neverbalni znak, ukrašavanje, prozodijski znakovi itd. Čovekove emocije, ranije dugo zanemarivane (mada imaju bitnu ulogu), danas se intenzivno istražuju. One su obogatile psihologiju emocija velikim brojem novih odrednica i proširivanjem starih: okidači emocija, adaptivna-komunikativna funkcija emocija, pravila pokazivanja emocija, evoluciona teorija e., dva puta nastanka e., Šahter-Singerova teorija e., Lazarusova teorija e., emocionalna inteligencija, strah kao motiv odbrane, strah od intimnosti, strah od uspeha, s. od smrti, s. od ludila, volja za smislom, egzistencijalni vakuum, noogene neuroze, sentimentalna ljubav, infantilna ljubav, šašava ljubav, romantična lj., partnerska lj., idolatrijska lj., Fromova teorija ljubavi, triangularna teorija lj., strast, intimnost, predanost, ljubav kao priča, zrela ljubav. Neke večite i izazovne teme, koje izazivaju pažnju i savremenih čitalaca, dobile su više mesta. To je slučaj sa snovima, koji se danas intenzivno izučavaju s različitih stanovišta i metodima raznovrsnih disciplina (neurofiziologije, kognitivne, evolucione, arhetipske psihologije itd.). Otuda nove odrednice: inicijalni san, jezik snova, individualni simboli, univerzalni simboli (u snu), lucidni snovi, mali snovi, veliki s., značajni s., tipični s., snovi o golotinji, s. o letenju, s. o padanju, s. o ispitu, s. o ispadanju zuba itd. Koliko ima novog? U ovom izdanju Rečnika ima oko 1.000 potpuno novih i izmenjenih starih odrednica. To znači da sadašnje izdanje ima oko 4.800 odrednica. Osim toga, u najnovijem izdanju prvi put se nalazi Spisak imena autora. Smatrao sam da je korisno da se na kraju knjige nađe popis svih navedenih autora (ukupno 538), njihovo ime i prezime (fonetski, prilagođeno našem pismu), a u zagradi iza prezimena izvorno napisano prezime. Time čitalac ima informaciju i kako se piše prezime autora, a ujedno se štedi i prostor (ne mora svaki put kada se pojavi prezime istog autora da se u zagradi dodaje kako se piše). Zašto novi izdavač? Zato što smatram da je „Agape“, mada mlad izdavač, pod uredništvom Aleksandra Gajšeka, vrlo brzo od osnivanja postao ozbiljan, temeljan, respektabilan i perspektivan izdavač kome se veruje. U Beogradu, 18. maja 2018. Žarko Trebješanin Prikaži više

5 x 5 cm Briljantin (engl. Grease) je američka romantična komedija u vidu mjuzikla, produkcijske kuće Paramaunt Pikčers u režiji Rendala Klajzera. Film je adaptacija istoimenog mjuzikla Vorena Kejsija i Džima Džejkobsa iz 1971. godine. U glavnim ulogama pojavljuju se Džon Travolta i Olivija Njutn-Džon. Trajanje filma je 110 minuta. Film je premijerno prikazan u Njujorku, 16. juna 1978. godine. „Briljantin” je postigao izuzetan uspeh, kako kod kritike, tako i finansijski i proglašen je za najprofitabilniji film godine. Kao i mnogi filmovi koji su ušli u anale svetske kinematografije i ovaj film je na početku dobio brojne negativne i pozitivne kritike. Zaradio je oko 400 miliona dolara od bioskopskih ulaznica i jedan je od filmskih mjuzikla sa najvećom zaradom. U Sjedinjenim Američkim Državama film i dalje važi za najprofitabilniji mjuzikl svih vremena. „Briljantin” je bio nominovan za Oskara za najbolju originalnu pesmu. Nastavak ovog mjuzikla, Briljantin 2, snimljen je 1982. godine i u njemu je iste uloge glumilo samo nekoliko članova prvobitne postave iz 1978. godine. Glavne uloge u ovom filmu igraju Mišel Fajfer i Maksvel Kolfild. Tokom realizacije „Briljantina” očekivanja ekipe nisu bila velika. Očekivao se da će imati dobru gledanost među tinejdžerima, ali niko nije očekivao da će postati holivudski klasik i da će za njega decenijama vladati veliko interesovanje u celom svetu i to kod publike svih uzrasta. Film je snimljen je za dva meseca u Los Anđelesu i koštao je šest miliona dolara. Režiser Rendal Klajzer je za glavne uloge izabrao u to vreme već poznate glumce. Džon Travolta je tada iza sebe već imao hit „Groznica subotnje večeri”, a Olivija Njutn Džon je bila zvezda. Oliviju Njutn Džon su za glavnu glumicu želeli i režiser i Travolta, međutim ona je prvobitno oklevala, jer je starija od Travolte pet godina i smatrala se „suviše starom” da glumi njegovu devojku. Posle prvog probnog snimanja glumica se ipak predomislila. U leto 1958. godine devojka Sendi Olson (Olivija Njutn-Džon), tokom godišnjeg odmora, upoznaje na plaži mladića iz kraja, Denija Zuka (Džon Travolta) i ubrzo nakon toga se između njih dvoje rađa ljubav. Kako se leto bliži kraju, Sendi počinje da brine o svom povratku u Australiju i o tome da nikada više neće videti Denija, ali je on uverava da je to za njih samo početak. Prvog dana njihove završne godine u srednjoj školi „Ridel” Deni, vođa briljantinske bande poznate pod imenom T-Birds (T-ptice), sastaje se sa ostalim članovima, Kenikijem (drugi glavni član bande i Denijev najbolji prijatelj), Sonijem, Dudijem i Pacijem, sa kojima prepričava događaje tokom leta. Deni priča kako je upoznao jednu devojku i mladići se zajedno šale o tom događaju. U međuvremenu, Sendi se upisuje u „Ridel”, posle iznenadnih promena u planovima njenih roditelja, ne znajući pri tome da Deni ide u istu školu. Istovremeno ni Deni ne zna da je ona tu. Sendi upoznaje Frenči, članicu devojačke grupe Ružičaste dame (engl. Pink Ladies), ženske verzije T-Ptica. Frenči upoznaje Sendi sa ostalim članicama Rozih dama, Beti Rizo, predvodnicom grupe, Janom i Marti Marašino. Rizo (Stokard Čening) zaključuje da Sendi izgleda „previše fino da bi se uklopila u njihovu grupu”. Za vreme ručka Sendi devojkama priča kako je tokom leta upoznala divnog momka u kog se zaljubila. (pesma „Letnje noći”, engl. Summer Nights). Nakon što je Rizo otkrila da je u pitanju Deni Zuko, njen bivši momak, ona na lukav način organizuje iznenađenje za Sendi, susret sa Denijem na skupu srednjoškolaca. Uprkos uzbuđenju što je vidi, Deni reaguje ravnodušno, trudeći se da zadrži reputaciju „kul momka” i Sendi odlazi sa gnušanjem. Kako bi je oraspoložila, Frenči poziva Sendi da dođe kod nje kući i pridruži se ostalim devojkama na pidžama-žurki. Grupa T-Birds upada na žurku i Rizo odlazi sa Kenikijem. Kasnije njihov ljubavni sastanak remeti Leo, vođa suparničke briljantinske bande Škorpioni, iz druge srednje škole. On uništava Kenikijev automobil, vređa prisutne i odlazi. Nakon što su T-Birds pomogli da se popravi Kenikijev automobil, Deni pita Ridelovog trenera, Kalhuna, da mu pomogne da pronađe sport kojim bi zadivio Sendi, koja je odnedavno u vezi sa jednim od fudbalera iz škole. Isprobavajući mnoge sportove, on konačno otkriva da je dobar u atletici i na taj način ponovo osvaja Sendi. Oni odlaze na sastanak u Ledenu palatu (engl. Frost Palace), lokalno mesto za izlazak. Na sastanak upadaju Ružičaste dame i T-ptice koji se postepeno ujedinjuju. Keniki i Rizo počinju da se svađaju i grupe se razdvajaju, ostavljajući Frenči samu da razmišlja o svom ispisivanju iz srednje škole, kako bi se upisala u školu za negu lepote. Nekoliko nedelja kasnije došlo je vreme za školsku igranku. Igranka Srednje škole „Ridel” izabrana je za prenos uživo na televiziji. Rizo i Keniki pokušavaju da nadmaše jedno drugo, dovodeći Lea i njegovu povremenu devojku Ča-Ča, dok Deni i Sendi odlaze zajedno. U završnom plesu , Deni i Ča-ča, koji su takođe nekada bili u vezi, nastupaju zajedno i osvajaju nacionalnu titulu, čime je Sendi povređena i odlazi sa igranke. Nakon par dana Deni izvodi Sendi u lokalni bioskop i poklanja joj svoj maturantski prsten, kao znak izvinjenja i potom izgovara nekoliko pogrešnih reči, zbog kojih ona ponovo odlazi. Deni peva pesmu o svojoj ljubavi prema Sendi. U snek-baru Rizo u poverenju govori Marti kako misli da je trudna. Ova vest se brzo pročula i stigla do Kenikija koji je potencijalni otac. On pokušava da popravi situaciju, govoreći Rizo kako ne beži od svojih grešaka. Uvređena onim što je rekao, Rizo mu kaže da je otac deteta neko drugi. Sendi joj tada nudi podršku i njih dve napokon postaju prijateljice. Keniki ugovara auto trku između njega i Lea u kojoj, prema dogovoru, pobednik osvaja gubitnikov automobil. Pre početka Paci slučajno onesvešćuje Kenikija kada ga, otvorivši vrata automobila, udari u glavu. Shvativši da u takvom stanju neće moći da se trka, Keniki moli Denija da to učini umesto njega. Sendi posmatra trku iz daljine. Deni pobeđuje u trci, ali ne može da proslavi bez Sendi. Sendi shvata da ga ipak voli i odlučuje da se promeni kako bi bila sa Denijem i traži pomoć od Frenči. Na kraju školske godine u školi se organizuje maturantski karneval. Rizo i Keniki su ponovo zajedno, pošto ona otkriva da ipak nije trudna. On je prosi i ovog puta ona pristaje. Deni dolazi odeven u džemper sa obeležjem koledža, koji je osvojio na atletskom takmičenju. Sendi se pojavljuje u uskoj crnoj odeći, ostavljajući sve bez daha. Sada kada je postigla imidž „loše devojke”, ona i Deni zajedno plešu do kraja karnevala, izjavljujući jedno drugom ljubav. Posle toga sledi završna scena: Sendi i Deni sedaju u automobil Briljantinsku munju, koja uzleće dok ostali pevaju („Odlazimo zajedno”, engl. We Go Together). Sendi i Deni se okreću da mahnu svojim prijateljima, polako se uzdižući u nebo.

Radmila Radić Knjiga predstavlja rezultat minucioznog istraživanja života i delatnosti Vojislava Janića, današnjoj javnosti ne tako poznate, ali gotovo sveprisutne ličnosti u verskom i političkom životu Srbije i Jugoslavije tokom prve polovine 20. veka. U maniru velikih istorijskih biografija, autorka je istražujući odnos pojedinca i kolektiva i analizirajući njegovu ulogu i mesto u kreiranju političkih događaja i ideoloških procesa, sagledala državu, crkvu i društvo u kojima je on delovao i koje je svojim angažmanom aktivno izgrađivao. Za savremene generacije jedna naizgled marginalna politička figura, autorki je poslužila kao „analitički prozor“ (Ian Kershaw) kroz koji je pogled na složena pitanja odnosa crkve i države postao mnogo jasniji i precizniji. Radmila Radić je pitanje formiranja tankog sloja intelektualne elite i mesto (polu)intelektualca u političkom životu Srbije istakla kao teorijski okvir svoje studije. Analizirajući delovanje ličnosti koja je spremno zauzimala političke funkcije i položaje za koje nije bila dovoljno kompetentna i odgovorna, otvorila je mnogo šire pitanje dubiozne političke kulture delova (polu)intelektualne elite koji su suštinski urušavali krhke političke institucije. Radmila Radić je pišući o životu i delatnosti sveštenika, javnog radnika i političara Vojislava Janića poštovala hronološki metod izlaganja i pred čitateljke i čitaoce iznela čitav niz ilustrativnih detalja na osnovu kojih je proizvela složene analize i zaključke. U biografiji su rekonstruisane najvažnije činjenice vezane za njegov privatni život, od rođenja u skromnoj trgovačkoj porodici u Kraljevu 6. januara 1890. do smrti u Beogradu 10. marta 1944. godine. Autorka se zadržala na pitanju njegovog školovanja, koje je započelo u Žiči, nastavljeno na beogradskoj Bogosloviji i završeno studijama teologije u nekoliko gradova u Rusiji i Austro-Ugraskoj (Petrogradu, Kijevu, Černovcima i Krakovu), pri čemu je iznela argumentovane sumnje u tačnost navedenih podataka, kao i u kvalitet samih studija. Janićeva biografija je, na taj način, posredno otvorila veliku temu koja se tiče institucije crkve kao važnog kanala za školovanje mladih ljudi u najznačajnijim centrima u Rusiji i Grčkoj, ali i u Velikoj Britaniji. U knjizi je podrobno proučeno i pitanje drugog svešteničkog braka Vojislava Janića i kroz njega ukazano na brojne debate koje su vođene o toj tematici u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (činjenica da je sahranjen kao mirjanin, a ne sveštenik posebno je rečita u tom kontekstu). Izuzetno vredni delovi knjige su posvećeni dugogodišnjem bliskom, ali i burnom odnosu Janića i Nikolaja Velimirovića i pažljivom praćenju različitih epizoda te veze (od veza sa Crnom rukom, do konkordatske krize). Pažnju čitalaca posebno privlače delovi posvećeni Janjićevom radu na ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve i obnovi Patrijaršije, zatim na zbližavanju crkava (delatnost na povezivanju sa Carigradskom patrijaršijom, sa Svetom stolicom i Anglikanskom crkvom, na zbližavanju srpske i bugarske crkve, kao i povezivanje sa Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi), te njegove aktivnosti na sprovođenju crkvenih reformi, a posebno na ujednačavanju kalendara. Najzad unutrašnjopolitički angažman svakako predstavlja posebno važan deo analize (od Pašićevog čoveka od poverenja do osnivača i lidera Radikalno-socijalne stranke). Radmila Radić je gotovo u potpunosti uspela da rekonstruiše život Vojislava Janića – sveštenika sa višedecenijskom političkom karijerom, narodnog tribuna i čestog govornika na različitim skupovima. Iako je njegova politička delatnost u formalnom smislu uvek bila usmerena na učvršćivanje odnosa države i crkve, ona je u krajnjoj konsekvenci imala jasan lukrativni cilj, a to je Janićeva težnja da stekne snažnu društvenu i političku relevantnost i ličnu materijalnu sigurnost. Upravo su to razlozi koji su inspirisali brojne karikaturiste i novinare koji su ga prikazivali kao kontroverznu političku i crkvenu figuru. Njegova prisutnost u štampi svakako je bila podstaknuta i njegovim članstvom u kulturnim udruženjima (Srpsko pevačko društvo) i upravnim odborima (Beogradska filharmonija, Radio Beograd), kao i stalnim pojavljivanjem na zborovima i mitinzima, na brojnim društvenim i kulturnim dešavanjima, zatim u kafanama, gde je svojim glasnim komentarisanjem i čestim pevanjem privlačio pažnju. Dve uloge koje je Vojislav Janić vršio – sveštenika i političara, spojile su se u jednom događaju koji je obeležio gotovo čitavu istoriju Kraljevine Jugoslavije, a u kome je on imao posebno istaknutu poziciju. Pitanje konkordata i regulisanja odnosa jugoslovenske kraljevine sa Svetom stolicom, autorka je pratila veoma pažljivo, gotovo iz dana u dan, koristeći bogatu arhivsku građu i do sada objavljenu brojnu literaturu. Prikazujući Janića najpre kao jednog od najglasnijih promotera nužnosti potpisivanja tog dokumenta, a zatim kao jednog do njegovih najoštrijih kritičara i protivnika u trenutku potpisivanja i ratifikovanja u Narodnoj skupštini, Radmila Radić je jasno istakla ključne pozicije srpske političke elite i Srpske pravoslavne crkve koja je, unutar multinacionalne i multikonfesionalne zajednice kakva je bila Jugoslavija, pokušavala da izgradi i zadrži svoj primat. Autorka je sa velikom delikatnošću, ali veoma argumentovano prikazala Janićevu umešanost u korupcionaške afere, navela direktne kritičare njegovog javnog angažmana od Arčibalda Rajsa do Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Posebno ilustrativno u tom smislu govori navod Arčibalda Rajsa koji je istakla u Predgovoru: „Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politika. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Brojne aktivnosti Vojislava Janića ostale su kontroverzne do današnjih dana. U prilog tom zaključku ide i gotovo bizaran podatak koji je privukao pažnju autorke. Pišući na osnovu beležaka Milivoja Pandurovića, Eduard Čalić je opisao posetu Janića koncentracionom logoru Saksenhauzen-Oranienburg u novembru 1944, dakle osam meseci posle njegove smrti u Beogradu. Na kraju, svakako treba istaći da je ova obimna biografija nastala na istraživanju koje je obuhvatilo rad u sedam domaćih i britanskih arhiva, da je konsultovana obimna periodika i objavljena literatura. Možemo konstatovati da je knjiga Radmile Radić o Vojislavu Janiću najbolji primer pisanja biografije kao odmerene, analitične i kritički utemeljene studije koja rasvetljava mnogo složenija pitanja i probleme nego što je to rekonstrukcija života i delovanja jedne ličnosti. Ovaj prikaz bi bio nepotpun ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da je, samo nekoliko meseci pre izdavanja biografije Vojislava Janića, Radmila Radić svom bogatom stvaralačkom opusu, koji čine najznačajnija ostvarenja domaće istoriografije posvećena političkim pitanjima odnosa crkve i države i važnim segmentima društvene istorije verovanja i njegovog institucionalizovanja u Srbiji i Jugoslaviji, dodala još jedan veoma bitan naslov. Radi se zborniku Orthodox Christian Renewal Movements in Eastern Europe, koji je uredila zajedno sa Aleksandrom Đurić Milovanović i koji se u izdanju kuće Palgrave Macmillan pojavio pred čitalačkom javnošću 2017. Veliki urednički i autorski poduhvat Radmile Radić i Aleksandre Đurić Milovanović obuhvata petnaest (zajedno sa Prologom i Uvodom) saznajno vrednih i analitički dubokih tekstova koji se bave pitanjem pravoslavnih pokreta obnove u Rusiji, Ukrajini, odnosno Sovjetskom Savezu, zatim u Srbiji i Jugoslaviji, te u Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj. Radi se o interdisciplinarnom poduhvatu koji je objedinio niz studija slučaja pisanih iz istorijske, sociološke, antropološke, teološke perspektive. Posmatrajući ih u kontekstu različitih kulturnih i nacionalnih okvira, urednice su uspele da jasno istaknu posebnosti, kao i da prepoznaju sličnosti u procesu razvoja ovih pokreta i da na taj način značajno unaprede naučna znanja o ovoj oblasti. Izlažući primere reformskih obnoviteljskih pokreta na istoku i jugoistoku Evrope koji su nastajali i razvijali se od početka 19. do sredine 20. veka, zbornik je ukazao na motive koji su podsticali i osnažili nastojanja vernika da se vrate „izvornom učenju crkve“. Uticaj države na crkvu, snažan dogmatizam i formalizam u samoj crkvi, kao i odjeci reformskih pokreta sa Zapada usmeravali su traganja za „pravom verom“ i uticali na pojavu najpre sektaških grupa, a zatim i širokih društvenih pokreta. Za razliku od obnoviteljskih pokreta koji su u istom periodu nastajali u Evropi i Americi i koji su napuštali tradicionalne religijske i crkvene forme, te kroz vernakularizaciju jezika i modernizaciju crkvenih praksi uspostavljali kontakt sa izmenjenom stvarnošću modernizovanih društava, reformski pokreti u pravoslavnom svetu su, prihvatajući i promovišući promene u crkvi, zapravo tragali za starim tradicijama i za napuštenim principima ranog hrišćanstva. U radovima je jasno ukazano na uticaj koji su ovi pokreti imali na prakse u samim pravoslavnim crkvama, na promene jezika, liturgije, muzike i čitavog verskog života. U vremenu nacionalizacije i sekularizacije istočnoevropskih društava odvijao se i proces „nacionalizacije pravoslavlja“ u kome su autokefalne crkve transformisane u „nacionalne“ institucije. Obnoviteljski pokreti su u tom procesu imali izuzetan značaj. Radovi objavljeni u ovom zborniku jasno svedoče kako su, iako neprimetni za širu javnost, bili izuzetno dinamični procesi transformacije pravoslavnih društava na prelazu vekova. Kako su urednice naglasile u Uvodu zbornika, njihov cilj prilikom sastavljanja knjige nije bio da proizvedu „teoretsku studiju o pokretima obnove u pravoslavlju, već da ukažu, na osnovu empirijskih podataka, kako se pravoslavno hrišćanstvo menjalo pod različitim uticajima kao što su druge ne-pravoslavne hrišćanske tradicije, harizmatske vođe, ženski posrednici, nove religijske prakse i rituali“. Zbornik je znatno proširio istraživački horizont i otvorio mogućnost višeslojnih komparacija. Povezao je različite studije slučaja u veoma koherentnu celinu. Autori tekstova su, pored urednica, izuzetni autoriteti u oblasti istraživanja pravoslavnog hrišćanstva: Meic Pearse (pisac Prologa), James M. White, Svetlana Inikova, Mihail Vitalijevič Škarovski, Sergej Žuk, Bojan Aleksov, Ksenija Končarević, Dragan Ašković, Dragana Radisavljević Ćiparizović, Corneliu Constantineau, Mircea Maran, Amaryllis Logotheti i Galina Gončarova. Čitaocima su ponuđene analize procesa reforme pravoslavne crkve tokom 19. i prve polovine 20. veka na prostorima današnje Rusije i Ukrajine i pojava obnoviteljskih pokreta duhoborstva i tolstojizma, štundizma, paškovizma, pojava Oastea Domnului u Rumuniji, zatim bratstva teologa Zoe u Grčkoj, kao i Saveza hrišćanskih pravoslavnih bratstava u Bugarskoj. U zborniku je posebno podrobno analiziran bogomoljački pokret među Srbima i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića. Prikazan je razvoj pokreta od nastanka do vremena socijalističke Jugoslavije, jasno predstavljen proces njegovog širenja i prihvatanja od SPC i posebno istaknut složeni odnos bogomoljaca prema nazarenima, čije je delovanje SPC rezolutno odbijala. 25 cm; 482 str.

Odlično stanje RETKO Uvod u deklaraciju o duznostima prema ljudskom bicu I. Potrebe duše (Red, Sloboda, Poslušnost, Odgovornost, Jednakost, Hijerarhija, Čast, Kazna, Sloboda mišljenja, Sigurnost, Privatna svojina) II. Iskorenjivanje III. Ukorenjivanje... Simon Vej (franc. Simone Weil; 3. februar 1909 — 24. avgust 1943) bila je francuska filozofkinja, hrišćanski mistik i politička aktivistkinja.[1] Umrla je tokom Drugog svetskog rata od posledica neuhranjenosti i tuberkuloze nakon što je odbila da uzima hranu iz saosećanja prema Evropljanima pogođenim ratom. U sredu 2. januara 1935. u fabrici u Francuskoj je pozlilo jednoj 25-ogodišnjoj radnici. Slaba i neuhranjena, uz jaku migrenu i upalu uha nije imala snage za zatvori peć koja je proizvodila „nepodnošljivu vrelinu“. Plamen iz peći joj je „oblizivao šake i ruke“. Kolega radnik je pritrčao da joj pomogne. Nastavila je posao u bolovima i sa strašnom glavoboljom, pojačanom „užasnim udarcima malja nedaleko od mene“. Za razliku od ostalih radnika plaćenih po učinku Simon Vej nije morala da radi u fabrici. Kao univerzitetska nastavnica bila je dobro plaćena, a ovaj posao je prihvatila da bi iskusila stvarnost fabričkog rada. Smatrala je da većina marksističkih tekstova o proletarijatu ne obuhvata svakodnevni život ljudi na prvoj liniji rada: „Veći je revolucionar zidar ili kovač od revolucionara na rečima“. Ko želi da pomogne proleterima da zadobiju klasnu svest i postanu revolucionarna klasa po sebi, mora da iskusi njihov život i iz prve ruke shvati njihove potrebe. Ovakvi argumenti, uz nepopustljivi antifašizam i etos po ugledu na Isusovu žrtvu, čine Simon Vej teško probavljivom za svakog levičara. Njeno nasleđe je veliki izazov za marksističku i socijalističku filozofiju. „Uzela sam godinu dana odsustva da bih došla u dodir sa stvarnim životom“, pisala je jednoj od svojih učenica u prestižnoj ženskoj školi Le Puy gde je predavala pre nego što se zaposlila u fabrici. Do 1935. je već bila formirana intelektualka. Završila je slavnu École normale supérieure kao najbolja iz filozofije (bolja od Simon de Bovoar). Bila je impresivna i kao pojava. Odbijala je da nosi ženstvenu odeću i pušila jednu cigaretu za drugom. Od ranog detinjstva se bavila politikom. Sa svega 6 godina, 1915, odbila je da jede šećer u znak solidarnosti sa francuskim trupama na Zapadnom frontu. U desetoj godini se izjasnila kao boljševik. Kao tinejdžerka se uključila u radnički pokret. Kasnije je pomagala u organizovanju marševa i štrajkova u znak podrške nezaposlenim radnicima i umalo ostala bez nastavničkog posla. Neustrašivo se suočavala sa stvarnošću, često zamagljenom ideološkom perspektivom koju su favorizovali vodeći revolucionari tog doba. U jednom od svojih najranijih dugih eseja, „Situacija u Nemačkoj“ iz 1932, kritikovala je tekst Trockog „Šta dalje?“ u kome ovaj ruski revolucionar tvrdi da su „unutrašnje snage nemačkog proletarijata neiscrpne“ i predviđa da će „one same očistiti put pred sobom“. Na svom putovanju po Nemačkoj Vej nije videla radničku klasu, a kamoli revolucionarnu. Videla je iscrpljene ljude prema kojima se postupa kao prema „zarđalom oruđu“. Po njenoj proceni, sama nekoherentnost nacizma ojačala je njegove šanse za pobedu, jer je to bio „odraz suštinske nepovezanosti nemačke nacije u tom istorijskom trenutku“. Zamerala je Trockom preveliku sklonost ka idealizmu koji je u osnovi samog marksizma. Izložila je ovu analizu u eseju „Razmišljanja o uzrocima slobode i društvenog ugnjetavanja“, koji je napisala neposredno pre rada u fabrici. Tekst započinje dvosmislenim komplimentom Marksovoj analizi kapitalizma, gde kaže da je njegov „prvorazredni prikaz mehanizma kapitalističke eksploatacije toliko dobar da je teško zamisliti kako bi mogao prestati da funkcioniše“. Kako Vej objašnjava, taj problem je rezultat Marksove teze da će proizvodne snage kapitalizma nastaviti da rastu pre nego što propadnu. Po njenom mišljenju, Marksova vera u progres prikriva nenaučni i mitološki element koji se može naći u „čitavoj socijalističkoj literaturi. Tome svedoči sam Marksov rečnik koji sadrži kvazi-mistične izraze kao što je ‘istorijska misija proletarijata’“. Po njoj, to podriva Marksov kredibilitet kada se bavi materijalnim uslovima života radnika koje je postavio u središte svoje filozofije. Prema pesnikinji i spisateljici Fioni Sampson, jedan od najdoslednijih i najdirljivijih aspekata dela Simon Vej je spajanje teorije sa akcijom. Ne može se pisati o uslovima rada fabričkih radnika, a kamoli o njihovim nadama, snovima i težnjama, a da se ne zna kakav je osećaj biti fabrički radnik. „Materijalistički metod, instrument koji nam je ostavio Marks, nije zaista oproban. Nijedan marksista ga nikada nije koristio, počevši od samog Marksa. To je njegova najbolja ideja, a potpuno je zanemarena. Zato ne iznenađuje to što su društveni pokreti inspirisani njegovim učenjem propali.“ I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“. Za Vej kao kartezijansku dualistkinju duhovna patnja je još važnija od telesne. U iskustvu industrijskog rada ona otkriva ogromnu lišenost: „Od iscrpljenosti zaboravljam zašto sam u fabrici i teško odolevam najjačem iskušenju fabričkog života: prestati misliti“. Ona otkriva da loši materijalni uslovi života industrijskih radnika ne vode do revolucije već do očaja. „Pobuna je nemoguća osim trenutnih bljeskova, ali protiv čega? Sami ste sa svojim radom, možete se pobuniti samo protiv njega“. U takvoj situaciji misliti znači patiti: „Mi smo kao konji koje povređuje povlačenje uzde pa zato idemo pognute glave. Svako buđenje misli boli.“ Ugnjetavanje „ne izaziva revolt već potčinjavanje“. Kada je sâmo sopstvo ugroženo „nestaje svaki osećaj samopoštovanja“. Nama koji i danas verujemo da svako potčinjavanje u sebi nužno sadrži seme revolta, ovo nije prijatno saznanje. I savremenici su oštro osuđivali pesimizam Simon Vej. Njena filozofija nije u skladu sa njenom proklamovanom solidarnošću sa ljudima koji žele revoluciju. Ali ona nikada nije prestala da žudi za emancipacijom od ugnjetavanja. Posle 1935. njena misao oscilira između dva pola. Pokušala je da zamisli transformaciju društvenih vrednosti tako temeljnu da u potpunosti prevazilazi eksploataciju. Istovremeno je tragala za intenzivnom duhovnom transformacijom koja će je uskoro dovesti do vere u boga. Početkom 1935. je ušla u autobus i zabeležila u svoj dnevnik: „Čudna reakcija. Kako to da ja robinja mogu da uđem u autobus i vozim se sa svojih 12 sapatnika? Kakva izvanredna usluga. Kada bi mi neko brutalno naredio da siđem, jer tako udobni oblici prevoza nisu za mene i rekao mi da idem peške, mislim da bi mi to zvučalo sasvim prirodno. U ropstvu sam izgubila osećaj da imam bilo kakva prava.“ Mada će je ideja o ropstvu kasnije dovesti do Isusa, Vej se ovde zadržava na ideji sile. Smatrala je da Marks greši kada veruje da eksploatacija proizlazi iz kapitalizma, koji je zapravo samo aktuelni oblik ugnjetavanja. Mada ne uzima u obzir klasike poput „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ Fridriha Engelsa, Vej ovde artikuliše svoju kritiku sile: „Ljudska istorija je istorija ropstva koja i tlačitelje i potlačene pretvara u instrumente dominacije koju su sami proizveli i živo čovečanstvo svodi na pokretnu neživu imovinu.“ Biti neživ, sveden na stvar, za nju je najveća nesreća koja može da nas zadesi. Istražiće ovu temu u svom možda najboljem eseju „Ilijada ili poema o sili“. Napisan 1940. esej počinje rečima: „Pravi junak, prava tema, središte Homerove Ilijade je sila. Sila kojom se ljudi služe, sila koja ih pokorava, sila pod kojom se ljudsko telo grči. Ljudska duša se u Ilijadi neprestano ukazuje preobražena u odnosima sa silom: privučena, zaslepljena silom kojom je uverena da raspolaže, povijena pod prinudom one zbog koje trpi. Od bilo koga ko joj je potčinjen sila čini mrtvu stvar. Kada se sprovodi do krajnje granice, čoveka u najbukvalnijem smislu svodi na stvar, jer ga pretvara u leš. Neko postoji, a trenutak kasnije ga više nema.“ Esej se bavi trenutkom u Ilijadi kada Ahilej prihvata potčinjavanje Hektorovog oca, kralja Prijama. Prijam prilazi ubici svog sina, pada na kolena i „plače ponižen pred Ahilejevim nogama“. Ahilej odguruje Prijama kao neživi predmet: „Živ je, ima dušu, a ipak je stvar“. Ali i pobednik Ahilej je igračka u rukama sile koja je jednako nemilosrdna i prema silniku i njegovoj žrtvi. Prema Vej, Marks je u počiniocu video samo zlo, a u žrtvi samo dobro; Vej vidi mašinu eksploatacije u kojoj su svi žrtve. Tamo gde vlada sila nema nikoga. Iako je pokušala da izbegne pesimizam, čak je i njena kasnija religiozna misao mizantropska. Za nju je Isus ultimativni rob čije potčinjavanje je smatrala uzornim, i lično i kolektivno. To isključuje revoluciju, ili je bar tretira kao samo još jedan gest u istoj matrici ugnjetavanja. Umesto toga, tvrdi Vej, neophodno je pronaći druge načine postojanja koji ne bi replicirali odnose moći zbačenog sistema. Pre svake revolucije treba pre svega „definisati objektivne uslove koji bi omogućili društvenu organizaciju apsolutno oslobođenu ugnjetavanja; zatim potražiti kojim sredstvima i u kojoj meri se stvarno dati uslovi mogu transformisati tako da se približe ovom idealu; saznati koji je oblik društvene organizacije najmanje represivan; i na kraju definisati moć delovanja i odgovornosti pojedinaca kao takvih“. Za Vej to znači osmisliti društveni sistem u kome bi radnik bio apsolutno angažovan svojim radom, čineći ga dobrovoljnim i izrazom vlastite ljudskosti. Ovde njeno rešenje odiše dozom idealizma koji zamera drugima. Na primer, u svom najopsežnijem istraživanju postkapitalističkog oblika rada, Potreba za korenima, Vej anticipira posleratnu egzistencijalističku filozofiju Martina Hajdegera koja se fokusirala na otuđenje sopstva od osećaja prebivanja. Po njenom mišljenju, to je bilo i političko pitanje. Radnici su istrgnuti iz osećaja sopstvenog dejstva: „Ljudsko biće je zasnovano na stvarnom, aktivnom i prirodnom učešću u životu zajednice“. Ovaj osećaj ukorenjenosti u zajednicu je suprotan stradanju. Takođe sugeriše zaokruženiju definiciju radnika od one koju Vej zapaža u savremenoj socijalističkoj misli: „Prava sloboda nije definisana odnosom između želje i njenog zadovoljenja, već odnosom između misli i akcije; apsolutno slobodan čovek bi bio onaj čiji svaki postupak proizlazi iz prethodnog suda o cilju koji je sebi postavio i redosledu sredstava pogodnih za postizanje ovog cilja“. Vej je Potrebu za korenima napisala početkom 1943. u Londonu. Odatle je pokušavala da se vrati u Francusku i pridruži Pokretu otpora. Već je bila u Španiji 1936. i borila se u građanskom ratu. U Londonu je smislila plan da prebacuje medicinske sestre u Francusku padobranima. De Gol je i nju i njen plan odbacio kao ludačke. Nikada se nije vratila u Francusku, čak ni padobranom. Njeno narušeno zdravlje počelo je ozbiljno da popušta. Primljena je u sanatorijum u Kentu u teškom stanju. Umrla je 24. avgusta 1943. u 34. godini. Neki veruju da se izgladnjivala u znak solidarnosti sa drugovima na frontu. Mrtvozornik je zaključio da je u pitanju oblik samoubistva, pa joj je uskraćena hrišćanska sahrana. Susret sa tekstovima Simon Vej nikada nije lak. Francuski filozof Alber Kami opisao ju je kao sekularnu sveticu, koju je „ludilo za istinom“ vodilo do krajnosti, donoseći joj velike uvide i veliku patnju. Bila je pesimista sa verom u budućnost sveta zasnovanog na solidarnosti i strasti za slobodom: „Šta sam stekla iz svog iskustva? Osećaj da nemam nikakvo pravo, bilo kakvo, bilo koje vrste. Sposobnost da se bude moralno samodovoljan, da se intenzivno uživa u svakom trenutku slobode ili drugarstva, kao da će trajati zauvek. Direktan kontakt sa životom.“ vejl