Pažnja! ODJEĆA UMJETNOST IDENTITET TEHNIČKI FAKULTET U BIHAĆU 2O14 ZBORNIK RADOVA B I H A Ć 2O14 R e f e r e n c e ODIJEVANJE RASKOŠ KAD KUPOVINA NIJE RAZONODA MODA POTROŠNJA ZAKON O ZABRANI NOŠENJA ZARA I FEREDŽE IZ 195O. U BOSNI i HERCEGOVINI NOVIJE ZABRANE ŽENSKIH MUSLIMANSKIH ODIJEVNIH PRAKSI U EVROPI MODA I IDEOLOGIJA `NEVJERNIK PRVE KLASE` - MODERNA VOJNA UNIFORMA TRENERKA I ZLATNI LANAC MODNI ADVERTISING IMJETNOST I MUŠKOST VEO I GRUDI KABANICA ILI LJUBAVNICA MODA, TRADICIJA I/ILI MODERNOST. SRPSKO SLIKARSTVO 1918-1941 (Simona Čupić) ............................................................... FOTOGRAFIJE U KOLORU !!!!!!! BROŠ LATINICA 199 STRANA NEKORIŠĆENO NEOTVORENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!!! s

Morate priznati, skit je uvek nekako vezan za muškarce. Ali pošto su mušku verziju uglavnom kupovale žene, odlučili smo da je podjednako važno pitati se šta je i ispod ženskog skita. Vreme je da ovaj komad odeće zablista i na ženama jer će njima svakako lepše stajati. Kod muške kecelje me apsolutno nije interesovalo šta je ispod...ali u ovom slučaju baš sam zahvalan jer mogu napisati da me baš zanima da li je ispod svakog isto? Karakteristike: - Pere se u veš mašini do 50 stepeni, - Visoki kvalitet slike (ipak je made in Italy), što bi rekli no Čajna, not PRC, - Zadovoljava sve evropske standarde, što znači da može u uniju tj.Srbiju, - Dizajnirano u Italiji te je sve što se tiče reprodukcije, kopije itd. striktno zabranjeno, - Made in Italy.

РАТ ЂАВОЛА Кад непријатељ душе наше, ђаво, не може да постигне свој циљ на други начин, он прибегава следећем: дражи у човеку природни нагон. Примера ради, често се помрачује ум подвижника гледајући пријатна лица. И ђаво тада чини све да би изазвао рђаве и нечисте помисли. Тако он сатанским лукавством, не напада хришћанина непосредно (отворено) зато што би и реакција била одговарајућа, него посредно. И пошто победи човека на почетку и овај се сагласи са грехом, касније га наводи на рђава и нечиста дела. Потребно је много пажње, јер може тако да падне и неко ко је доспео високо у врлини. Женска лепота, одећа, накит и уопште непажљиво и безобразно понашање њихово, јесу поводи да падне подвижник. Потребно је дакле, много обазривости. Телесне пожуде и телесна искушења су ватра са којом се не треба играти, јер ћe сигурно изгорети. Оно што je потребно у случају ове борбе, јесте необраћање пажње. Јер, што више значаја дајемо искушењима, толико нас Сатана више искушава. Без сваке сумње, они који храбро подносе искушења су "богољубци". Злопате се, исцрпљују се често од жестине телесних искушења, али не одступају због љубави Божије и спасења својих душа. Не наседају ласкањима и лажима ђаволским. Знају добро да су све ово мамци које сатанском уметношћу ставља на своју удицу "лукави" да улови душу и да је одведе у пропасти очајање. Они, дакле, који се искушавају а не одступају, нису познати само Богу него и ђаволу који има велику жељу да искушава Божије људе, као праведног Јова. Бог никада не оставља подвижника, али се за тренутак уклања, тако да се испита вера његова. И не оставља никада ђавола да га напада више него што може да поднесе. Не колико хоће ђаво, него колико хоће Бог. То је мера искушења. Зато што Бог хоће да се искушавају истинити и непоколебиви борци. Ко се бори непоколебиво против искушења, не мари низашта, одбацује све и једино што га интересује јесте да буде угодан Богу. Добар борац све радости и славу светску сматра за ђубре у сравњењу са љубављу Божијом. И колико подвижник напредује у врлини, толико се смирава и сву славу одаје Богу који му помаже и јесте узрок његове победе. У часу када нас заокупе искушења, помолимо се Богу говорећи: "Само си Ти Господе, силан, и наша борба је прво Твоја борба. У Твоје руке се предајемо. Ратуј, и побеђуј са нама". Тако се испробавају добри борци као што се проба злато у огњу, чистећи се од непотребних састојака и излази прочишћено. Без огња не можеш да га препознаш, зато што је измешано са другим некорисним материјама. Без искушења хришћанин се не може очистити од прљавштине душе која му не дозвољава да се приближи Богу. Лажни хришћани се колебају лако када се нађу у огњеној пећи искушења, и тако се удаљују од Бога. А колебају се зато јер су отворили врата душе ђаволу немаром и гордошћу. Тако их Божија благодат напушта, а Сатана се радује због своје победе. Ови хладни хришћани су лажни и губе духовне снаге чак дотле да се осећају празни. Падају, јер сматрају пад слатким и не чине никакав покушај да истрпе тешкоће борбе. Они који су душевно лењиви, не боје се само великих искушења. Они дрхте и узнемиравају се и од буке коју ствара шуштање лишћа. Постају малодушии за ситнице и не могу да издрже мало глади или неку лаку болест. Велики подвижници побеђују прохтеве тела и гладујући, вежбају себе у уздржању и подвигу. Они налазе смисла да укроћују своју природу, јер знају да се тело противи духу. Труде се да задобију врлину и храбро издрже искушења, јер знају да од њих бивају савршени, због чега се и Бог радује. Са благодарношћу подносе труд, болове и жртву за љубав Божију. Искушења и ђаволска лукавства подносе јуначки и са великом мудрошћу. Тако побеђују Сатану и напредују у врлини, због чега се радује небески Отац, који he им дати у дан Суда венац победе. Наслов: Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу Издавач: Романов Страна: 100 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-99955-96-03-3

Kad neprijatelj duše naše, đavo, ne može da postigne svoj cilj na drugi način, on pribegava sledećem: draži u čoveku prirodni nagon. Primera radi, često se pomračuje um podvižnika gledajući prijatna lica. I đavo tada čini sve da bi izazvao rđave i nečiste pomisli. Tako on satanskim lukavstvom, ne napada hrišćanina neposredno (otvoreno) zato što bi i reakcija bila odgovarajuća, nego posredno. I pošto pobedi čoveka na početku i ovaj se saglasi sa grehom, kasnije ga navodi na rđava i nečista dela. Potrebno je mnogo pažnje, jer može tako da padne i neko ko je dospeo visoko u vrlini. Ženska lepota, odeća, nakit i uopšte nepažljivo i bezobrazno ponašanje njihovo, jesu povodi da padne podvižnik. Potrebno je dakle, mnogo obazrivosti. Telesne požude i telesna iskušenja su vatra sa kojom se ne treba igrati, jer će sigurno izgoreti. Ono što je potrebno u slučaju ove borbe, jeste neobraćanje pažnje. Jer, što više značaja dajemo iskušenjima, toliko nas Satana više iskušava. Bez svake sumnje, oni koji hrabro podnose iskušenja su „bogoljubci“. Zlopate se, iscrpljuju se često od žestine telesnih iskušenja, ali ne odstupaju zbog ljubavi Božije i spasenja svojih duša. Ne nasedaju laskanjima i lažima đavolskim. Znaju dobro da su sve ovo mamci koje satanskom umetnošću stavlja na svoju udicu „lukavi“ da ulovi dušu i da je odvede u propasti očajanje. Oni, dakle, koji se iskušavaju a ne odstupaju, nisu poznati samo Bogu nego i đavolu koji ima veliku želju da iskušava Božije ljude, kao pravednog Jova. Bog nikada ne ostavlja podvižnika, ali se za trenutak uklanja, tako da se ispita vera njegova. I ne ostavlja nikada đavola da ga napada više nego što može da podnese. Ne koliko hoće đavo, nego koliko hoće Bog. To je mera iskušenja. Zato što Bog hoće da se iskušavaju istiniti i nepokolebivi borci. Ko se bori nepokolebivo protiv iskušenja, ne mari nizašta, odbacuje sve i jedino što ga interesuje jeste da bude ugodan Bogu. Dobar borac sve radosti i slavu svetsku smatra za đubre u sravnjenju sa ljubavlju Božijom. I koliko podvižnik napreduje u vrlini, toliko se smirava i svu slavu odaje Bogu koji mu pomaže i jeste uzrok njegove pobede. U času kada nas zaokupe iskušenja, pomolimo se Bogu govoreći: „Samo si Ti Gospode, silan, i naša borba je prvo Tvoja borba. U Tvoje ruke se predajemo. Ratuj, i pobeđuj sa nama“. Tako se isprobavaju dobri borci kao što se proba zlato u ognju, čisteći se od nepotrebnih sastojaka i izlazi pročišćeno. Bez ognja ne možeš da ga prepoznaš, zato što je izmešano sa drugim nekorisnim materijama. Bez iskušenja hrišćanin se ne može očistiti od prljavštine duše koja mu ne dozvoljava da se približi Bogu. Lažni hrišćani se kolebaju lako kada se nađu u ognjenoj peći iskušenja, i tako se udaljuju od Boga. A kolebaju se zato jer su otvorili vrata duše đavolu nemarom i gordošću. Tako ih Božija blagodat napušta, a Satana se raduje zbog svoje pobede. Ovi hladni hrišćani su lažni i gube duhovne snage čak dotle da se osećaju prazni. Padaju, jer smatraju pad slatkim i ne čine nikakav pokušaj da istrpe teškoće borbe. Oni koji su duševno lenjivi, ne boje se samo velikih iskušenja. Oni drhte i uznemiravaju se i od buke koju stvara šuštanje lišća. Postaju malodušii za sitnice i ne mogu da izdrže malo gladi ili neku laku bolest. Veliki podvižnici pobeđuju prohteve tela i gladujući, vežbaju sebe u uzdržanju i podvigu. Oni nalaze smisla da ukroćuju svoju prirodu, jer znaju da se telo protivi duhu. Trude se da zadobiju vrlinu i hrabro izdrže iskušenja, jer znaju da od njih bivaju savršeni, zbog čega se i Bog raduje. Sa blagodarnošću podnose trud, bolove i žrtvu za ljubav Božiju. Iskušenja i đavolska lukavstva podnose junački i sa velikom mudrošću. Tako pobeđuju Satanu i napreduju u vrlini, zbog čega se raduje nebeski Otac, koji he im dati u dan Suda venac pobede. Sadržaj: – rat đavola – bdenije – duhovni saveti – iskušenja – telo-neprijatelj duše – plod posta – ono što je korisno za dušu našu – trpljenje – ljubav božija – šta je čoveku na korist – obrađivanje duše naše – kako da sačuvamo čistim srce naše – kako se čovek spasava – kako nam koriste svetitelji – odrečenje sebe – sredstva za spasenje – zadobijanje vrline – osuđivanje drugih – čistota duše – zapovesti Božije 100 str.

STRIP 2 07064) ROMSKIM PUTEVIMA monografija, Novi Sad 2021 , Odevanje i ukrašavanje Roma nije bilo predmet posebnih istraživanja u Srbiji, ali i u svetu, pa ova fotomonografija predstavlja pionirski poduhvat. Ona je usmerena na žensku nošnju, koju prikazuje u široj vizuelnoj perspektivi - zajedno sa kosom i nakitom, distinktivnim elementima u izgledu Romkinja u Srbiji, posebno u Vojvodini u 20. veku. U fokusu su oni delovi odeće i ukrasa koji su se svojom specifičnošću i dugotrajnošću izdvojili kao kulturno nasleđe i potvrdili status nošnje. Ova fotomonografija dokumentuje kreativno spajanje elemenata raznorodnog kulturnog porekla u ženskoj romskoj nošnji, ali ukazuje i na uticaj koji je ona izvršila na svetsku modnu scenu putem hipi pokreta 60-ih godina 20. veka, ali i u drugim prilikama kasnije. Fotografije pričaju isto toliko priča o ženskom kulturnom nasledu romske zajednice, koja je vekovima deo kulture Srbije. dr Sanja Zlatanović Etnografski institut SANU, Beograd odlično očuvano, tvrd povez, format 21,5 x 30 cm , ilustrovano, latinica, 77 strana

Opomena o puštanju menice za neplaćeni račun. Potpisana na imenu Vlada Mitić. Iako ne mogu da dobijem potvrdu autentičnosti potpisa jer nemam dgugi kojim bih mogao da ga uporedim, moguće je da je parafirao lično Vlada Mitić. Inače, dokument je sačuvan jer je, verovatno neko iz porodice primaoca opomene, u tom trenutku dečak, na poleđini dokumenta napoisao pismo baki, te je ono sačuvano među ostalim pismima... Kao na fotografijama. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”.

Detalji predmeta Stanje Polovno Lička narodna nošnja LIKA - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedn --- 29.03. 17:21 prodavac je promenio načine slanja ---

Autor: Ariel Buto Povez: meki Format: 14 x 20,5 cm Strana: 180 Pismo: latinica Roman `Kreten!` prodat je u preko 20.000 primeraka samo u Francuskoj Šta to savremene Evropljanke u stvari hoće? I kako do toga dolaze? Florans, Eliz i Karolin, tri prijateljice u najboljim godinama, nalaze se u vrtlogu modernog života. Muževi, ljubavnici, roditelji, deca, prijatelji, rođaci – svi traže dovoljno vremena, novca, ljubavi, posvećenosti... `Brak nije završetak, već ograničenje puta koji treba da sledimo,` uviđa Florans nakon bračnog brodoloma. Ali kako preživeti krah i raskinuti sa prošlošću? Dok se Eliz bori sa prvim izdajničkim borama, iskušenjima prošlih ljubavi i porodičnim obavezama, Karolin se pita šta da uradi kada nađe idealnog muškarca koji, nažalost, ima samo jednu manu. Ali, na početku i na kraju, koliko god godina imale, ostaje institucija ženskog pižama žura i smeh ispod pokrivača `kao devojčice koje misle da nikada neće odrasti, da se nikada neće udati niti napustiti prijateljice...` `Kao da Ariel Buto nosi naočare o kojima smo sanjali kada smo bili deca, znate one magične naočare koje vam omogućuju da vidite šta se nalazi ispod odeće... I ne samo to, ona i čuje naše glasove. I konačno, ona čita naše misli, zna kako zavodimo, kako se ponašamo prema ženama, ona bez sumnje odlično poznaje kretena koji se nalazi u svakom od nas.` - Gi Karlije k-5

Cin, cin, veštica je... živa i zdrava! Kooonačno su mi se pojavile moći i sada sam prava veštica spremna da poletim na metli! Ovo se dogodilo baš na vreme. Ovog leta neću biti na Menhetnu – raspust provodim u Kampu na jezeru Vud s mlađom sestrom Majri i velikom ljubavi Rafom. Međutim, cuga, časovi jedrenja i šetnje pod divnim julskim zvezdanim nebom moraće da sačekaju. Trenutno imam ozbiljnih problema: Komarci u Adirondaku su neviđeno žedni. Moja pomajka mi stalno šalje pakete za žensku intimnu negu, zbog čega me dovodi u neprijatan položaj. Slučajno sam začarala svu svoju odeći i ona je nestala (moje čaranje je malčice neukrotivo). U baraci imam klevetnicu koja je rešila da mi zagorča život. Dobro je što sam veštica.

Čini i vreće za spavanje Cin, cin, veštica je... živa i zdrava! Kooonačno su mi se pojavile moći i sada sam prava veštica spremna da poletim na metli! Ovo se dogodilo baš na vreme. Ovog leta neću biti na Menhetnu – raspust provodim u Kampu na jezeru Vud s mlađom sestrom Majri i velikom ljubavi Rafom. Međutim, cuga, časovi jedrenja i šetnje pod divnim julskim zvezdanim nebom moraće da sačekaju. Trenutno imam ozbiljnih problema: Komarci u Adirondaku su neviđeno žedni. Moja pomajka mi stalno šalje pakete za žensku intimnu negu, zbog čega me dovodi u neprijatan položaj. Slučajno sam začarala svu svoju odeći i ona je nestala (moje čaranje je malčice neukrotivo). U baraci imam klevetnicu koja je rešila da mi zagorča život. Dobro je što sam veštica.

Cin, cin, veštica je... živa i zdrava! Kooonačno su mi se pojavile moći i sada sam prava veštica spremna da poletim na metli! Ovo se dogodilo baš na vreme. Ovog leta neću biti na Menhetnu – raspust provodim u Kampu na jezeru Vud s mlađom sestrom Majri i velikom ljubavi Rafom. Međutim, cuga, časovi jedrenja i šetnje pod divnim julskim zvezdanim nebom moraće da sačekaju. Trenutno imam ozbiljnih problema: Komarci u Adirondaku su neviđeno žedni. Moja pomajka mi stalno šalje pakete za žensku intimnu negu, zbog čega me dovodi u neprijatan položaj. Slučajno sam začarala svu svoju odeći i ona je nestala (moje čaranje je malčice neukrotivo). U baraci imam klevetnicu koja je rešila da mi zagorča život. Dobro je što sam veštica.

Sadržaj: Lepa Helena ili helenski smisao za lepotu Snaga i uticaj Homerova pesništva ili na izvorima umetničke lepote Homer kao ličnost u ogledalu svojih poredaba Stihijske i druge prirodne pojave u Homera, naročito u njegovim poredbama Poredbeni venci u Homerovoj Ilijadi Homerova Ilijada i naše narodne pesme Homerova Odiseja u ogledalu naših narodnih pesama Hesoid prema Homeru Odlike Homerova sluha i vida Tri ženska lika u Odiseji Sapfa božanstvena Arhiloh Eshilova edipodija kao tetralogija Tragedija Eshilova i njena etika Put u nebo i put u Had ili tragičnost nadljudskog Eshil i Višnjić Stvarnost i privid u Sofoklovu caru Edipu Tajna smrti i groba u Sofoklovu Edipu Kolonskom Vladarska naredba i nepisani zakon u Sofoklovoj Antigoni Etika u Sofoklovu Ajantu Kob lepote u Sofoklovim Trahinjankama O Euripidovoj Alkestidi Euripidova Medeja i njen etički značaj Tragedija mladenaštva u Euripidovu Hipolitu Euripidova kritika Delfa O Aristofanovoj Lisistrati Slavuj u helenskih, latinskih i srpskih pesnika Aleksandar Makedonski u našim književnostima Odjeci helenskog romana u potonjim književnostima Registar

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese. Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu… „Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” -Justine magazine

Crveni rubin Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese. Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu… „Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” −Justine magazine

Opis proizvoda Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese.Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu…„Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” −Justine magazine

Opis Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese. Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu… „Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” −Justine magazine

Opis: Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese. Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu… „Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” − Justine magazine Iz iste oblasti Komentari Pošalji

Odlicno ocuvana,pecat biblioteke Iako ga nikad ranije nisam videla, odmah sam ga prepoznala. Njegov glas bih prepoznala svuda. Ovo je bio dečko kog sam videla na poslednjem putovanju kroz vreme. Ili da budem preciznija, onaj koji je poljubio moju dvojnicu, dok sam se u neverici skrivala iza zavese. Šesnaestogodišnja Gven živi sa proširenom - i prilično ekscentričnom - porodicom u otmenom delu Londona. Uprkos specifičnoj istoriji njenih predaka, vodi relativno normalan život. Kroz žensku liniju porodice, gen za putovanje kroz vreme teče poput tajnog konca i trebalo bi da zaobiđe Gven, tako da njoj nisu pokazivali „misterije”. Gven je slobodno mogla da provodi vreme sa najboljom drugaricom, Lesli. Dolazi, međutim, do neočekivanog iznenađenja kada iznenada i nekontrolisano počinje da se vraća u prošlost. Ona je u potpunosti nespremna za putovanje kroz vreme, a da ne govorimo o svemu što dolazi uz to: fensi odeća, starinski maniri, misteriozno tajno društvo, i Gideon, njen saputnik kroz vreme. On je arogantni sveznalica, ali i dečko koji je izgledao vrhunski u svakom vremenskom periodu… „Duhovito, romantično i uzbudljivo. Zaplet je toliko dobar, da je nemoguće prekinuti čitanje… Poslednji romantični detalj će vas učiniti znatiželjnim da nastavite sa čitanjem ove trilogije koja je pravi dragulj.” −Justine magazine

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (gorenje)

KAHLA za RK MITIĆ - Četiri dezertna tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 17 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 670 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/32-31/100-kp/1032)

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)

Putovi kulture: opća etnologija (sa 351 slikom u tekstu i na papiru za umjetnički tisak sa 6 zemljopisnih karata) / Kaj Birket-Smith Zagreb 1960. Tvrd povez, ilustrovano, 539 strana + strane sa fotografijama. Napomena: sitnija oštećenja ivica korica; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. Sadržaj: Uvodna napomena (Oleg Mandić) Predgovor pisca 1. UVOD I MATERIJALNA KULTURA 1. Cilj i pomoćna sredstva Smisao istraživanja kulture Historijski pregled Metoda Pomoć izvana 2. Kultura i njeni zakoni Primitivni i kulturni narodi Unutarnji i vanjski uvjeti kulture Razvitak kulture Širenje kulture Propadanje kulture Slika kulture 3. Počeci obrta Rad i oruđe Vatra Obrađivač kamena Kovač Drvorezbar Ženski poslovi Ženski poslovi (nastavak) Jelo i piće, sredstva za uživanje 4. Gospodarstvo Primitivna privreda Najstariji zanati Domaće životinje Ratarstvo Razmjena i trgovina Oblici gospodarstva 5. Nošnja, stan i saobraćaj Odjeća Nakit i njega tijela Stan Promet Promet (nastavak) II. DRUŠTVO I DUHOVNI ŽIVOT — KULTURNA STRUJANJA 6. Izgradnja društva Osnova Kultura i spolni život. Brak Rodbinstvo Rod, totemska grupa i sistem dviju klasa Dobni razredi i tajna društva Društveni stupanj i položaj Vlada i država 7. Društveni život Običaji. Razvoj morala Od rođenja do smrti Počeci pravnog života Rat i mir 8. Duhovni život Primitivni pogled na svijet Sile i ljudi Umjetnost Pretpostavke za znanost 9. Kulturni slojevi i strujanja Počeci u ledeno doba Na stražnjim vratima svijeta Svjetlost sa Istoka Na tragu visokih kultura Novi svijet PRILOZI Kronološke tablice Bibliografija Indeks imena i pojmova

Putovi kulture Kaj Birket-Smith Putovi kulture: opća etnologija (sa 351 slikom u tekstu i na papiru za umjetnički tisak sa 6 zemljopisnih karata) / Kaj Birket-Smith Zagreb 1960. Tvrd povez, ilustrovano, 539 strana + strane sa fotografijama. knjiga je veoma dobro očuvana. Sadržaj: Uvodna napomena (Oleg Mandić) Predgovor pisca 1. UVOD I MATERIJALNA KULTURA 1. Cilj i pomoćna sredstva Smisao istraživanja kulture Historijski pregled Metoda Pomoć izvana 2. Kultura i njeni zakoni Primitivni i kulturni narodi Unutarnji i vanjski uvjeti kulture Razvitak kulture Širenje kulture Propadanje kulture Slika kulture 3. Počeci obrta Rad i oruđe Vatra Obrađivač kamena Kovač Drvorezbar Ženski poslovi Ženski poslovi (nastavak) Jelo i piće, sredstva za uživanje 4. Gospodarstvo Primitivna privreda Najstariji zanati Domaće životinje Ratarstvo Razmjena i trgovina Oblici gospodarstva 5. Nošnja, stan i saobraćaj Odjeća Nakit i njega tijela Stan Promet Promet (nastavak) II. DRUŠTVO I DUHOVNI ŽIVOT — KULTURNA STRUJANJA 6. Izgradnja društva Osnova Kultura i spolni život. Brak Rodbinstvo Rod, totemska grupa i sistem dviju klasa Dobni razredi i tajna društva Društveni stupanj i položaj Vlada i država 7. Društveni život Običaji. Razvoj morala Od rođenja do smrti Počeci pravnog života Rat i mir 8. Duhovni život Primitivni pogled na svijet Sile i ljudi Umjetnost Pretpostavke za znanost 9. Kulturni slojevi i strujanja Počeci u ledeno doba Na stražnjim vratima svijeta Svjetlost sa Istoka Na tragu visokih kultura Novi svijet PRILOZI Kronološke tablice Bibliografija Indeks imena i pojmova

Opis proizvoda „Solistkinja“, debitantski roman jednog od najznačajnijih savremenih kineskih autora, pruža prodoran pogled u svet kineske opere i njenih protagonistkinja. Bi Feiju je često hvaljen kao pisac „ženske psihe“, pisac koji sa velikom posvećenošću i tačnošću ulazi u problematiku ženske pozicije u savremenom društvu. U naletu emocija, operska diva u usponu Sijao Jenćiju, zvezda opere Let na Mesec, unakažava lice svoje supranice vrelom vodom. Prezrena od strane pozorišne trupe, ona se okreće podučavanju. Dvadeset godina kasnije, bogati vlasnik fabrike cigareta nudi da sponzoriše ponovno postavljanje opere Let na Mesec, ali samo pod uslovom da se Sijao Jenćiju vrati u ulozi boginje meseca Čang E. Ona to i čini, ovog puta verujući da je zaista i postala besmrtna boginja meseca. „Smešten nasuprot drami, intrigama, ljubomori, odmazdi i iskupljenju iza kulisa pekinške opere, ovaj ‘savršeni kratki roman s dalekim odjecima filma Sve o Evi‘ predstavlja zapanjujući portret žena u svetu koji ih istovremeno duboko poštuje i surovo ograničava.” (The Times, London) „Čitalac se lako uvlači u vrlo kodirani univerzum kineske opere i doživljava mešavinu osećanja, od radoznalosti prema ovoj malo poznatoj umetnosti za nas zapadnjake, do rastućeg osećaja prezira, saosećanja i sažaljenja prema junakinji. Istinsko književno zadovoljstvo”. (Asia News) „… elegantno teatralno i emotivno rezonantno – baš kao dobra opera.“ (Kirkus Reviews)