Jedna od najpopularnijih akvarijumskih ribica. Različite nijanse svetle boje, mirna, nezahtevna. Idealna za biljni akvarijum. U akvarijumima obično vreme provodi u srednjim i gornjim slojevima vode. Boje su im znatno intezivnije i više su aktivne kada se drže u jatu od 10–12 jedinki u velikom (100 l) akvarijumu sa finom tamnijom podlogom i obiljem vodenih biljaka, uključujući i plutajuće biljke na površini vode koje igraju ulogu difuzora. Mužjak ima nešto veće i duže leđno peraje i u jatu se ističe intenzivnijom bojom. Maksimalna veličina: 4–5 cm Prirodno stanište: slivovi voda Amazona (uglavnom u Boliviji i Paragvaju – Južna Amerika) Životni vek: 5–7 godina Minimalna zapremina akvarijuma: 10 litara po paru Optimalni uslovi/parametri vode: T = 22–26°C; 8–16° DGH; pH oko 7. Neophodna dobra filtracija i redovne zamene vode svežom Hrana: sve mešavine listića i sitnija granule Prodajna veličina: 2-3 cm

Varijacija veštačkog uzgoja popularne akvarijumske ribe. Riba koja može da ukrasi zajedničke akvarijume sa većinom isto tako miroljubivih riba. Lepo izgleda pod jakom pink neonkom i daje odličan kontrast tamnozelenom bilju. Živorotke, mužjak ima podrepno peraje preobraženo u špic, a ženka u obliku trougla. Obično se drži 2–3 ženke na jednog mužjaka, kako bi mu se smanjila agresivnost zbog jakog nagona za reprodukcijom. Osetljiva na nagle promene parametara vode. U prodaji još i sledeće forme: tuxedo, plava moskovska, koral red, sanset, varijatus, plati mix… Maksimalna veličina: 5–6 cm Prirodno stanište: Centralna Amerika Životni vek: 2–3 godine Minimalna zapremina akvarijuma: 15–20 litara po paru. Optimalni uslovi/parametri vode: T = 21–26°C; 10–25º DGH; pH 7–8; nedeljna zamena 20–25% vode, ako je potrebno – salinitet do 2% Hrana: smrznuta hrana, suva, lisnata i sitnija granula Prodajna veličina: 2–3 cm

Šarena, sa puno nijansi boja (bele, crvene, crne, narandžaste, crne, plave, zlatne…), riba koje se drži u prostranim akvarijumima, fontanama, jezerima (japanski vrt). Vole meku zemlju, prisustvo drvenih panjeva i korenja, stena i plutajućih biljaka. Polno sazrevaju sa 3 godine, kada mužjak na škrgama dobija bele tačkice (poput griza). Mužjak je masivniji, ima blago iskrivljenu liniju leđa, bogatije leđno peraje i rep, a ženke su sitnije i trbušastije. Maksimalna veličina: do 1 m Prirodno stanište: Istočna Azija, Kina Životni vek: u koi bazenima – 20 godina. Veruje se da može da živi i 100 godina, a kao zabeleženi rekord se navodi 200 godina Minimalna zapremina akvarijuma: 80–1000 litara Optimalni uslovi/parametri vode: T = 2–30°C; do15° DGH; pH 6.5–7.5 Hrana: sve vrste zamrznute i suve hrane renomiranih proizvođača, hrane za ribe u ribnjacima, sveže povrće (uključujući pasulj), krompir i zeleniš Prodajna veličina: 4–8 cm

Crna neonka ili Crna neon tetra je vrsta koja svojim oblikom i rasporedom boja liči na Kraljevsku neonku, mada je srodnija drugim vrstama tetri i pripada rodu Hyphessobrycon. Kao i kraljevska neonka, svoje ime je dobila po poznatom ihtiologu i izdavaču Dr. Herbert R. Axelrod-u. Vrsta je široko rasprostranjena u gornjem slivu reke Paragvaj u južnom Brazilu. Nalazimo ih južno i severno od Pantanala, dobro poznatog po velikom broju biljaka koje su tamo prvi put otkrivene. Mali vodotokovi, bare i jezerca, poplavljene ravnice su stanište crnih neonki. Ove vode su bistre ili blago tamne, sa veoma bujnom vegetacijom. Idealni parametri vode koji odgovaraju crnim neonkama su: temperatura 20 – 28 °C, pH vrednost 5.0-7.5 i tvrdoća do 12 dH. Crna neonka se uspešno gaji već dugo vremena, kako u svetu tako i kod nas. Gajene ribe su tolerantnije na tvrđu vodu i višu pH vrednost od divljih srodnika. Za crnu neonku karakteristična je jedna svetla svetlucava linija koja se pruža sredinom tela, ispod nje se nalazi šira linija crne boje, dok je ostatak ribe srebrnkast. Peraja su transparentna. Gornji deo oka je crvene boje, sa tankom linijom žute boje ispod crvene. Maksimalna veličina do koje rastu je 4cm. Akvarijum za crne neonke ne mora biti veliki, 60 litara je dovoljno za jato od 8-10 primeraka. Obzirom da su jatne ribe po prirodi, ne preporučujemo vam da ih naseljavate pojedinačno ili u paru. Crna neonka je idealna ribica za biljni akvarijum, u ovakvom će akvarijumu pokazati svoje prirodno ponašanje, osećati se sigurno, a parametri vode u biljnom akvarijumu su identični uslovima koje crna neonka ima u prirodi. Miroljubive su i mogu se kombinovati sa drugim mirnim ribama slične veličine. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane bi trebao biti biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Polni dimorfizam nije preterano izražen, zrele ženke krupnije su od mužjaka koji su nešto manji i vitkiji. Mrest i razvoj ikre odnosno odgajanje mladih veoma je sličan kao kod drugih vrsta iz istog roda, Limun tetre ili Crnog fantoma na primer. Životni vek im je oko 5 godina.

Oblik uzgoja plave gourame. Jedna od najpopularnijih ukrasnih riba. Kompatibilna je sa bukvalno svim mirnim stanovnicima toplih voda akvarijuma. Privlači pažnju lepim bojama, gracioznim pokretima, interesantnim (tipično za većinu lavirinta/naziv zbog nepravilnih šara) ponašanjem (izgradnja gnezda – pene na površini vode prilikom mresta). Mužjak ima špicasto leđno peraje, a ženka zaobljeno. Najviše vremena provode u srednjim i gornjim slojevima akvarijuma. Nezahtevan, preporučljiv za početnike.Potrebno im je svetlo slabijeg intenziteta i akvarijum gusto zasađen biljem. U prodaji nekoliko varijateta: plavi, žuti, leri. Maksimalna veličina: 14 cm Prirodno stanište: Jugoistočna Azija, Tajland Životni vek: 5–7 godina Minimalna zapremina akvarijuma: od 30–40 litara po paru Optimalni uslovi/parametri vode: Akvarijum sa velikom površinom dna, T = 22–28°C; 5–20° DGH; pH 6.8; dobra filtracija i redovna promena vode, preporučljivo ubacivanje plutajućih biljaka Hrana: smrznuta i plutajuće suve lisnate mešavine ("Tetra Min Pro", "Sera Vipan”…), granule, tubifeks, larva Prodajna veličina: 3–4,5 cm

Makrakanta (Chromobotia macracanthus, raniji naziv samo Botia)sigurno je najpopularnija vrsta botija i veliki je broj akvarista kojima su ove ribe omiljene. Zbog karakteristične obojenosti i veoma interesantnog ponašanja nazivaju se i „Clown Loach“. Ovi pripadnici porodice Botiidae – čikovi, ranije su svrstavani u porodicu Cobitidae -pravi čikovi, a 2004 godine urađena je resistematizacija i raniji rod botia je podeljen na 7 novih rodova. U prirodi naseljavaju vodotokove u unutrašnjosti ostrva Borneo i Sumatra, žive u bistrim potocima, a sa pojavom monsuna koji dovode do poplava, Makrakanta prelazi i u plavne ravnice. Mrest ovih riba blisko je povezan sa kišnom sezonom. Temperatura vode u prirodi im varira od 25 do 30 °C, pH vrednost od 6 do 8, a tvrdoća vode od 5 do 12 dGH. Dugi niz godina u prodaju su stizale isključivo divlje ribe tako da im je i cena bila visoka, a populacija divljih riba ozbiljno smanjena. Obzirom da je u pitanju migratorna vrsta, mrest u akvarijumu nije moguć, pa su velike evropske i azijske odgajivačnice počele mrestiti botije uz upotrebu hormona, tako da sada redovno u ponudi imamo Makrakante po pristupačnoj ceni, a divlja populacija trpi manji pritisak. Makrakanta ima žutu boju tela kao osnovnu, sa 3 crne pruge nejednake širine. Na grudnim i trbušnim perajima javlja se crvena boja koja postaje intenzivnija kako ribe rastu. Ovo su ribe dna i pomoću 4 para brkova koje poseduju često će pretraživati dno u potrazi za hranom. Treba izbegavati oštro kamenje koje ih može povrediti, kao i uske šupljine u kojima se mogu zaglaviti. Potreban im je veći akvarijum, jer dostižu veličinu od 15-20cm, ponekad i više, a postoje podaci o ribama koje su dostigle i 50cm. Odrasle ribe mogu praviti probleme sitnijim ribama, ribama koje su spori plivači ili ribama koje imaju velika peraja. Preporučuje se akvarijum od preko 200 litara i društvo riba slične veličine i temperamenta. Azijski biotop sa šaranskim vrstama idealno je rešenje. Ponašanje makrakanti je specifično, u jatu se uspostavlja jasna hijerarhija i pojedine ribe imaju svoje omiljeno mesto za odmor. Često se mogu videti da spavaju na boku. Ponekad proizvode zvuk sličan kliktanju. Mogu se hraniti suvom hranom koju rado prihvataju, a kvalitetna smrznuta i živa hrana će samo doprineti vitalnosti ovih riba. Rado jedu i puževe, mada u prirodinisu isključivi „pužojedi“, i u ishranu im treba dodati i hranu biljnog porekla. Spadaju u ribe bez krljušti tako da su posebno osetljivi na bolest belih tačaka koju prouzrokuje parazit Ichthyophthirius multifiliis. Pored osetljivosti na bolest smetaju im i lekovi koji su u svojoj osnovi boje (malahitno zalenilo) pa se za lečenje koriste manje doze nego kod drugih riba. Bolje je koristiti Antispot koji ovim ribama ne smeta. Ove ribice mogu živeti i preko 10 godina.

Mikrogeophagus ramirezi (Ramirez), sa razlogom je jedna od najomiljenijih vrsta ribica u akvarijumima domaćih akvarista koji su prihvatili drugi deo latinskog naziva kao domaći naziv za ovu ribu. U stranoj literaturi naziva se German Blue Ram (koloritni soj razvijen je u Nemačkoj), Butterfly cichlid, Dwarf butterfly cichlid ili jednostavno Ram. U prirodi žive u mirnim vodama pritoka reke Orinoko, koje protiču kroz delove Venecuele i Kolumbije. Tipična su „blackwater“ vrsta, žive u sporim toplim vodama sa malom količinom rastvorenih minerala i dosta tanina. Primerci odgajeni u akvarijumima bolje tolerišu tvrdu vodu, ali se i dalje za držanje ovih riba preporučuje meka voda tretirana tresetom, Sera Super Peat, kako bi se dobila blago kisela (pH 5.2-6.7) voda u kojoj su Ramirezi najvitalniji i imaju najlepše boje. Odgovaraju im temperature 25.5-29.5 °C. Nagle promene uslova im ne odgovarajuju, kao i povečan sadržaj azotnih jedinjenja, jer postaju osetljivi i lako se razboljevaju. U akvarijumu rastu do 6cm, dok u divljini to bude i do 10cm. Ženke su od mužjaka manje rastom i slabije obojene. Bogatstvo boja na ovim ribama može se porediti sa šarenilom koralnog grebena, jer boja pojedinih sojeva znatno varira. Polni dimorfizam kod ovih ribica jasno je izražen, pored razlike u veličini, kod mužjaka su boje izraženije, leđno peraje je izvučeno u špic, a prvih par žbica su duže od ostalih. Ženke imaju stomak ljubičaste boje, a boja postaje izraženija kad su spremne za mrest. Na crnim ocelama javljaju se bele tačke kojih nikad nema kod mužjaka. Izuzetno su teritorijalna vrsta i čarke su im svakodnevica, u ovim sukobima retko dolazi do povreda, iako oba pola učestvuju u rapravama. Mreste se često i u zajedničkom akvarijumu, a za mrest biraju ravnu površinu (kamen, panj, list), ili kopaju rupu u podlozi. Monogamni su i par ovih ribica zajednički se brine o ikri i potomstvu. Iako su požrtvovani roditelji, u prisustvu drugih riba mrest retko uspeva. Za čuvanje jednog para ovih riba dovoljan je akvarijum 40-50 litara, a u većim akvarijumima može se čuvati i grupa u kojoj ima više ženki nego mužjaka. Mogu se hraniti kvalitetnom suvom hranom kao što je Tetra Pro Colour, Tetra Rubin ili Sera GVG mix, a rado jedu i živu hranu. Ovim temperamentnim i veoma energičnim ribicama životni vek je 2-3 godine, često i manje jer se drže u neadekvatnim uslovima. Selekcijom su dobijeni varijeteti sa dugim perajima, ksantorični oblici i poslednja novina Plavi (Electric blue) Ramirez.

Mikrogeophagus ramirezi (Ramirez), sa razlogom je jedna od najomiljenijih vrsta ribica u akvarijumima domaćih akvarista koji su prihvatili drugi deo latinskog naziva kao domaći naziv za ovu ribu. U stranoj literaturi naziva se German Blue Ram (koloritni soj razvijen je u Nemačkoj), Butterfly cichlid, Dwarf butterfly cichlid ili jednostavno Ram. U prirodi žive u mirnim vodama pritoka reke Orinoko, koje protiču kroz delove Venecuele i Kolumbije. Tipična su „blackwater“ vrsta, žive u sporim toplim vodama sa malom količinom rastvorenih minerala i dosta tanina. Primerci odgajeni u akvarijumima bolje tolerišu tvrdu vodu, ali se i dalje za držanje ovih riba preporučuje meka voda tretirana tresetom, Sera Super Peat, kako bi se dobila blago kisela (pH 5.2-6.7) voda u kojoj su Ramirezi najvitalniji i imaju najlepše boje. Odgovaraju im temperature 25.5-29.5 °C. Nagle promene uslova im ne odgovarajuju, kao i povečan sadržaj azotnih jedinjenja, jer postaju osetljivi i lako se razboljevaju. U akvarijumu rastu do 6cm, dok u divljini to bude i do 10cm. Ženke su od mužjaka manje rastom i slabije obojene. Bogatstvo boja na ovim ribama može se porediti sa šarenilom koralnog grebena, jer boja pojedinih sojeva znatno varira. Polni dimorfizam kod ovih ribica jasno je izražen, pored razlike u veličini, kod mužjaka su boje izraženije, leđno peraje je izvučeno u špic, a prvih par žbica su duže od ostalih. Ženke imaju stomak ljubičaste boje, a boja postaje izraženija kad su spremne za mrest. Na crnim ocelama javljaju se bele tačke kojih nikad nema kod mužjaka. Izuzetno su teritorijalna vrsta i čarke su im svakodnevica, u ovim sukobima retko dolazi do povreda, iako oba pola učestvuju u rapravama. Mreste se često i u zajedničkom akvarijumu, a za mrest biraju ravnu površinu (kamen, panj, list), ili kopaju rupu u podlozi. Monogamni su i par ovih ribica zajednički se brine o ikri i potomstvu. Iako su požrtvovani roditelji, u prisustvu drugih riba mrest retko uspeva. Za čuvanje jednog para ovih riba dovoljan je akvarijum 40-50 litara, a u većim akvarijumima može se čuvati i grupa u kojoj ima više ženki nego mužjaka. Mogu se hraniti kvalitetnom suvom hranom kao što je Tetra Pro Colour, Tetra Rubin ili Sera GVG mix, a rado jedu i živu hranu. Ovim temperamentnim i veoma energičnim ribicama životni vek je 2-3 godine, često i manje jer se drže u neadekvatnim uslovima. Selekcijom su dobijeni varijeteti sa dugim perajima, ksantorični oblici i poslednja novina Plavi (Electric blue) Ramirez.

Nezahtevna, jednostavna riba, brzo se prilagođava uslovima novog akvarijuma. Slaže se sa većinom tropskih riba, koje su takođe miroljubive, ili bar nemaju izraženu agresivnost. Najsrećnije su u gusto zasađenim akvarijumima. Voli akvarijume sa dosta svetla, ali najviše difuzno svetlo (najbolji "filter" svetla – plutajuće biljke). Njena lepota dolazi do izražaja na tamnijoj podlozi sa jarkozelenom vegetacijom (podvodna bašta). Sa deficitom vegetarijanske hrane rado konzumira mlađ. Živorotke, mužjak ima podrepno peraje preobraženo u špic, a ženka u obliku trougla. Najviše vremena provodi u srednjim slojevima akvarijuma. Maksimalna veličina: 10 cm Prirodno stanište: Centralna Amerika Životni vek: 3–5 godina Minimalna zapremina akvarijuma: 50–70 litara po paru Optimalni uslovi/parametri vode: T = 21–28°C; 10–30° DGH; pH 7–8.5, salinitet do 8%, potrebna dobra filtracija, aeracija i redovna promena vode sa svežom (do 30% nedeljno) Hrana: smrznuta i suva hrana, uključujući i biljne sastojke. Skloni prejedanju, jednan dan u nedelji ih ne treba hraniti. Da bi se poboljšala boja, potrebno je uvođenje karotenske hrane Prodajna veličina: 2,5–4 cm

Nezahtevna, jednostavna riba, brzo se prilagođava uslovima novog akvarijuma. Slaže se sa većinom tropskih riba, koje su takođe miroljubive, ili bar nemaju izraženu agresivnost. Najsrećnije su u gusto zasađenim akvarijumima. Voli akvarijume sa dosta svetla, ali najviše difuzno svetlo (najbolji "filter" svetla – plutajuće biljke). Njena lepota dolazi do izražaja na tamnijoj podlozi sa jarkozelenom vegetacijom (podvodna bašta). Sa deficitom vegetarijanske hrane rado konzumira mlađ. Živorotka, mužjak ima podrepno peraje preobraženo u špic, a ženka u obliku trougla. Najviše vremena provodi u srednjim slojevima akvarijuma. Maksimalna veličina: 10 cm Prirodno stanište: Centralna Amerika Životni vek: 3–5 godina Minimalna zapremina akvarijuma: 50–70 litara po paru Optimalni uslovi/parametri vode: T = 21–28°C; 10–30° DGH; pH 7–8.5, salinitet do 8%, potrebna dobra filtracija, aeracija i redovna promena vode sa svežom (do 30% nedeljno) Hrana: smrznuta i suva hrana, uključujući i biljne sastojke. Skloni prejedanju, jednan dan u nedelji ih ne treba hraniti. Da bi se poboljšala boja, potrebno uvođenje karotenske hrane Prodajna veličina: 2,5–4 cm

Pande su mali muljari koji su svoje ime dobili po crnoj boji koja se pruža preko oka, leđnog peraja i ispred repa, pa podsećaju na dobro poznate medvede. Osnovna boja je tela je svetla, prljavo-bela do žuta. Potiču iz gornjeg toka Amazona u Peruu, gde ih nalazimo u bistrim i crnim vodama, a ima ih i u Ekvadoru. Već duži niz godina panda se uspešno gaji u Srbiji, ribe koje nudimo su od proverenih domaćih odgajivača. Ovi koridorasi su manji rastom od poznatijih Paleatusa i Eneusa, samim tim i bolji stanovnici malih akvarijuma. Za grupu od 5-6 ribica dovoljan je akvarijum od 40 litara. Rastu do 5cm maksimalno, uglavnom do 4cm. Pande će uživati u amazonskom biotopu ili bilo kojoj sličnoj postavci, kvalitet i granulacija peska su bitni jer im loš pesak oštećuje brkove. Upotrebom Sunken Root-a ili drugog drveta dobijaju se skrovita mesta gde će ribice provoditi dobar deo dana. Miroljubivi su i mogu se naseljavati čak i sa najsitnijim ribicama, Mikrorazborama i Brigitama, svim drugim mirnim jatnim ribama, drugim koridorasima, živorotkama i sl. Krupne i agresivne vrste nisu dobro društvo za panda koridorase. Idealna temperatura je u rasponu od 22 to 25°C, nešto niža nego kod drugih muljara, pH vrednost od 6 do 7.6, tvrdoća do 12 DH. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Mrest panda koridorasa je sličan mrestu ostalih muljara, dotok sveže, mekše i hladnije vode stimuliše ih na mrest. Ženke su krupnije i kad su polno zrele vidljivo pune ikre. Mrest traje više dana i broj ikri je mali u odnosu na ostale vrste muljara. Ikra je krupna i najbolje je odvojiti matične ribe nakon mresta jer jedu ikru. Male pande mogu se hraniti mikrocrvima ili Artemijom.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Crvena tetra je još jedna vrsta iz roda Hyphessobrycon, čiji značajan deo čine popularne akvarijumske ribice. Često se naziva i vatrena tetra (flame, eng.). Rio tetra ili jednostavno flameus. Nešto je manja od većine vrsta iz ovog roda, tako da je pogodna za male akvarijume. U prirodi crvena tetra živi u brazilskim državama Rio de Janeiro i Sao Paulo, postoje dve odvojene populacije ovih ribica, međusobno razdvojene nekoliko stotina kilometara. Njihov životni prostor se nalazi u veoma industijalizovanom području i staništa crvene tetre se konstantno smanjuju. Od 2004. nalazi se na brazilskoj listi ugroženih vrsta. Svi flameusi koji se danas nalaze u ponudi potiču iz domaće proizvodnje. Mali vodotokovi u priobalnom regionu su stanište crvene tetre, ove vode su plitke, sporog toka, sa veoma bujnom vegetacijom. Idealni uslovi, slični onima koje flameus ima u prirodi su: temperatura 22 – 28 °C, pH od 5.8 do 7.8 i tvrdoća od 5-25 dH, gajene ribe mogu se prilagoditi i značajnim odstupanjima od ovih vrednosti. Maksimalna veličina koju dostižu je između 2,5 i 4cm. Po crvenoj boji koja se nalazi na zadnjem delu tela ova tetra je i dobila ime. Glava i prednja polovina tela su srebrnkaste, dve vertikalne crne pruge se nalaze iza škržnih poklopaca, slično onima kod Crne tetre. Sva peraja, sem grudnih su crvene boje. Boja mužjaka intenzivnija je nego kod ženki, njihovo analno peraje ima crni rub. Polno zrele ženke će biti krupnije u telu, sa jasno izraženim stomakom. Postoji i odgajivačka forma narandžaste boje, bez vertikalnih pruga. Dva su načina uređenja akvarijuma kod kojih će crvena tetra izgledati naročito atraktivno. U biljnom akvarijumu njihova crvena boja pravi veoma lep kontrast sa zelenom bojom biljaka, a jato tetri većinu vremena provodi u slobodnoj sredini akvarijuma. Poput ostalih vrsta tetri, i crvena se lepo uklapa u biotop akvarijum, namešten sa dosta panjeva, lišća na dnu i tamnijom vodom koja se može dobiti filtracijom preko treseta. Akvarijum od 50-ak litara dovoljan je za jato od 8-10 primeraka. Crvena tetra je miroljubiva i tolerantna vrsta koja se dobro uklapa sa velikim brojem vrsta, izuzetak su krupne i agresivne ribe. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane. Obzirom da su flameusi male ribe, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane bi trebao biti biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Mrest im nije komplikovan, kada su ribice polno zrele često će se mrestiti i u zajedničkom akvarijumu. Zamena vode, porast temperature i jutarnja sunčeva svetlost ih mogu podstaći na mrest. U velikom i dobro ubiljenom akvarijumu moguće je othraniti nekoliko ribica po mrestu. Ako želite veći broj mlađi, preporučujemo vam kontrolisani pristup i poseban akvarijum za mrest. Na dno takvog akvarijuma treba postaviti mrežicu kroz koju će ikra propadati, a iznad nje žbun sitnolisnog bilja u kome će se odvijati sam mrest. Crvene tetre se mogu mrestiti u parovima ili jatu. Jedna ženka će položiti između 200 i 300 ikri. Razvoj ikre i ishrana mlađi je potpuno isti kao kod drugih vrsta ovog roda. Životni vek im je 3-5 godina.

Sterbai koridoras je jedna od najpopularnijih vrsta koridorasa. Ove ribice razlikuju se od drugih koridorasa prisustvom narandžaste boje na perajima što je prava retkost kod riba koje naseljavaju dno akvarijuma. Osnovna boja tela je tamna, smeđe-zelena sa mnoštvom svetlih tačaka po telu. Postoji i albino sterbai. Poreklom su iz Brazila i Bolivije, tipski primerci su uhvaćeni u reci Rio Guapore. Većina sterbaija u prodaji odgajene su ribe i mnogo su tolerantniji na promenjive uslove od divljih srodnika. Rastu do 6.5 cm i idealne su ribe za zajednički akvarijum. Treba ih naseljavati sa drugim mirnim ribama kao što su različite vrste tetri, barbusa, živorotki i drugi koridorasi. Pošto podnose i višu temperaturu, a odgovara im mekša i kiselija voda, često se kombinuju sa diskusima ili patuljastim ciklidima. Temperatura od 24 to 28°C idealna je za čuvanje sterbai koridorasa, pH vrednosti od 6-7.7 i tvrdoća vode do 15 dH. Prilično su društvene ribe i najbolje je naseliti veću grupu ribica, bar 5-6 primeraka u akvarijum veći od 50 litara. Pesak ne sme biti oštar jer im može povrediti brkove koji služe za pronalaženje hrane. Na skrovitim i zasenjenim mestima će ove ribice odmarati često u toku dana. Sunken Root i drugo korenje će doprineti prirodnom ambijentu. Sterbai se može naseliti i u biljni akvarijum iako su biljke u njihovom prirodnom staništu retke. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Kao i kod ostalih muljara, mužjaci su manji i vitkiji od ženki, mada je ta razlika mnogo manja nego kod Paleatusa. Polno su zreli nakon 1-2 godine i mrest je isti kao i kod drugih koridorasa. Nagla promena temperature vode i tvrdoće je okidač za mrest. Mužjaci će progoniti ženke po akvarijumu i pokušavati da se postave u karakterističan T položaj u kome dolazi do oslobađanja mleča i ikre. Ikre se nalaze u korpici od trbušnih peraja i lepljive su. Ženka će izabrati mesto sa dobrim protokom vode i zalepiti ikru. Ceo proces se ponavlja dok se ne položi nekoliko stotina ikri. Neke ženke će polagati svu ikru u istom danu dok će kod drugih mrest trajati nekoliko dana. Za uspešan mrest bitna je mekša i kiselija voda, ikra i mlađ su osetljiviji nego kod drugih vrsta muljara, pa se često dešava da od velikog broja ikri potomstvo bude malobrojno. U Akvarijum artu možete kupiti mlade i zdrave sterbai koridorase iz domaćeg odgoja.

Agasizi je patuljasti ciklid iz roda Apistogramma, i pored poznatijeg Kakatuidesa najčešća je vrsta iz ovog roda u akvaristici. Vrsta je veoma rasprostranjena i nalazimo je na više lokaliteta u Južnoj Americi. Odvojene populacije znatno se razlikuju po svojoj obojenosti tako da nije lako dati jedinstven opis za sve agasizije koje srećemo. Pored divljih formi postoji i nekoliko selekcijom dobijenih oblika. Karakteristika svih agasizija je repno peraje kopljastog oblika i središnja crna linija koja se pruža i kroz repno peraje. Razlika između polova je velika, ženke agasizija su mnogo manje, neugledno obojene, prljavo žute boje koja u vreme mresta postaje izrazito žuta (karakteristično za većinu ženki apistograma). U prirodi se ove ribe nalaze u sporim vodama, malim pritokama Amazona koje se prostiru kroz veći deo Brazila i Perua. Vode u kojima žive ove ribice mogu biti bistre, tamne (blackwater), pa čak i bele (whitewater). Kada se divlje ribe drže u akvarijumu, posebnu pažnju treba obratiti na poreklo, odnosno lokalitet, i prilagoditi parametre vode, jer ovakve ribice nisu prilagodljive kao one gajene više generacija u akvarijumu. U prirodi se ove ribe sreću u vodama sa temperaturom 22 – 29 °C, pH vrednošću od 5-7, i tvdoćom do 12 dH. Gajenim agasizijima odgovara meka i kisela voda, filtrirana preko treseta, blago obojena i bogata huminskim kiselinama. Dodavanjem panjeva i lišća na dno akvarijuma samo doprinosimo prirodnom ambijentu i tada možemo videti ove prelepe ribice u svoj njihovoj raskoši i ispoljavanju temperamenta po kom su patuljasti ciklidi poznati. Veoma su osetljivi na prisustvo azotnih jedinjenja u vodi i kada filtracija nije adekvatna veoma brzo kopne i podložni su bolestima. Isto se dešava i kada se prenesu u tvrdu i alkalnu vodu. Redovne zamene vode su obavezne kod agasizija jer im smeta i povišen nivo nitrata. Kada se zadovolje ovi osnovni uslovi, čuvanje agasizija nije ništa teže od brige o drugim ribicama, sve dok su uslovi zadovoljavajući oni su veoma otporne ribe. Jedan par ribica se može smestiti u akvarijum od 40-ak litara, dok je za više riba potreban akvarijum od bar 100l, uređen tako da postoje odvojene celine koje će mužjaci proglasiti za teritoriju i braniti je od drugih mužjaka. Kombinovanje sa drugim vrstama patuljastih ciklida preporučuje se samo u velikim akvarijumima, a dobro društvo će im biti sitne jatne ribe kao što su neonke, razne vrste drugih tetri, muljari i algari. Mrest se odvija u šupljinama, prevrnutoj saksiji ili kokosu. Ženka će položiti ljubičaste ikre o kojima će preuzeti brigu. Boja ženke postaje izrazito žuta, veoma je posvećen roditelj i može biti jako agresivna, čak i prema mužjaku koga je najbolje skloniti. Nakon 7 dana ona će izvesti malo jato ribica u potragu za hranom. Kao prva hrana može im se ponuditi Artemija. Da bi sačuvali raskošne boje i vitalnost treba ih hraniti raznovrsno, koristiti kvalitetnu suvu hranu uz dodatak artemije i kod odraslih riba. Ove predivne ribice nedovoljno često se sreću kod domaćih akvarista iako su pogodne za male akvarijume, često ih bije glas da su nežne i osetljive, a to nije istina već se radi o držanju u neadekvatnim uslovima.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Kuli kuli je svakako jedna od najspecifičnijih ribica u akvaristici. Mišljenja akvarista o kulijima su podeljena, mnogim akvaristima su omiljene ribice, dok su nekima odbojni. Poreklom su iz kontinentalne Malezije i sa ostrva Borneo i Sumatra. Rod Pangio obuhvata veći broj veoma sličnih vrsta, čija je sistematika dosta komplikovana. Ukoliko naletite na primerke koji ne pripadaju vrsti Pangio semicincta nećete pogrešiti ukoliko ih tretirate kao obične kulije. Ranija imena vrste su Acanthophthalmus semicinctus i Acanthophthalmus kuhlii sumatranus. Kod naših akvarista se odomaćio naziv Kuli-kuli. U prirodi naseljavaju plitke vode, šumske potoke, močvare i slepe rukavce. Neke od ovih voda pripadaju tresetnim močvarama, tamnim vodama sa velikom količinom tanina, malim sadržajem mineralnih materija i prilično niskom pH vrednošću. Dno je meko, muljevito ili peskovito, sa dosta lišća na dnu. Velike grupe kulija se mogu naći među nakupljenim lišćem na dnu. Okolna vegetacija je prilično bujna i mala količina svetlosti dopire do dna. Sve vrste roda Pangio imaju izuzetno izduženo telo, mala peraja, sitne oči i mala usta. Zmijolik oblik tela čini ih savršeno prilagođenim za život na muljevitom dnu, koje ovi svaštojedi pretražuju u potrazi za bilo čim što je jestivo. Aktivniji su noću, na vid se oslanjaju manje nego na druga čula. Preko očiju imaju zaštitnu opnu. Pangio semicincta ima 10-15 vertikalnih tamnih pruga na telu, ostatak tela je svetao, od bele boje do različitih nijansi žute boje ili losos-roze. Stomak je svetliji od ostatka tela. Druga vrsta koju redovno imamao u ponudi je Pangio oblonga (Crni kuli), njegov način života i zahtevi u akvarijumu su potpuno isti kao i kod Kuli-kulija, pa ovu vrstu nećemo posebno opisivati. Pored toga što u prirodi žive u mekoj i kiseloj vodi, kuliji se veoma lako prilagođavaju drugačijim parametrima vode kakvi se nalaze kod većine domaćih akvarista. Temperatura u rasponu 21 – 26 °C, tvrdoća do 12 dH i pH do 7,5 idealni su za kulije. Ono što je bitnije za dug i srećan život kulija je podloga u akvariumu, pesak mora biti sitnije granulacije kako se ne bi povređivali na oštro kamenje. Po svojoj prirodi su prilično plahovite ribe koje će veći deo dana provoditi u zaklonu i biti aktivnije noću. Ukoliko želite da se kuliji osećaju sigurnije i budu aktivniji danju, treba ih kombinovati sa mirnim i sitnijim ribama, a svetlo treba biti prigušeno. Ishrana Kuli kulija nije komplikovana, oni će pojesti svaku hranu koju im ponudite. U prirodi su mikropredatori koji se hrane larvama insekata i račićima, takođe jedu detrit i biljnu materiju u fazi raspadanja. Većina komercijalnih suvih hrana sasvim je odgovarajuća za ishranu kulija. Polni dimorfizam nije izražen kod mladih riba, kod odraslih se ženka može razlikovati po stomaku punom zelenkaste ikre koja se nazire kroz trbušni zid. Polnu zrelost dostižu na veličini od 7cm, a maksimalno rastu do 10cm. Postoje podaci o mrestu u akvarijumu, spominje se čak i polaganje ikre na korenje površinskog bilja. Konkretni uslovi i način mresta su nam još uvek nepoznati. U prirodi se kuliji mreste sezonski. Sa vrstom Kuli-kuli imamo samo pozitivna iskustva, ove ribice su mnogo otpornije nego što bi se reklo posmatrajući njihovu pojavu, žive dugo, čak i do 14 godina. Miroljubive su i ne prave probleme. Jedino se treba naoružati strpljenjem kada ih hvatate, veoma su spretni u izbegavanju mrežice.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Rodostomus je jedna od najomiljenijih vrsta malih haracina, miroljubiva jatna vrsta koja krasi mnoge akvarijume. Pod imenom rodostomus često se prodaju 3 veoma slične vrste: Hemigrammus rhodostomus, Hemigrammus bleheri i Petitella georgiae. Razlike među vrstama su minimalne, kako u izgledu tako i u načinu života, odnosno uslovima koji im odgovaraju. Ukoliko se crvena boja na glavi ovih riba širi iza škržnih poklopaca, u pitnju je H.bleheri, po zastupljenosti crne boje na perajima takođe je moguće odrediti pripadnost vrsti. Kod mladih riba je prilično teško pouzdano odrediti vrstu, naročito kod primeraka koji su neobojeni. Sve tri vrste odlikuju se crvenom bojom glave, srebrno belim telom i crnim prugama na repnom peraju. Telo im je oblika torpeda i dostižu dužinu od 5cm. Na našem tržištu, najčešće vrste su H. bleheri i H. rhodostomus – pravi rodostomus, u stranoj literaturi „rummy nose tetra“. Rodostomus potiče iz sliva reke Orinoko, i donjeg sliva Amazona. Žive u tamnim vodama – rečicama i njihovim pritokama. Tamna boja vode potiče od tanina koji nastaju raspadanjem organske materije, istovremeno snižavajući pH vrednost. U ovakvim vodama ima malo biljaka. Idealni uslovi za rodostomuse su: temperatura 24-27°C, pH vrednost 5.5-7.0 i tvrdoća od 2-12 dH. Ribe koje su više generacija gajene u akvarijumu prilagodljivije su na tvrđu i alkalniju, a meka i kisela voda im je potrebna samo u vreme mresta. Filtracija mora biti dobra, jer inače nezahtevne ribe, rodostomusi su prilično osetljivi na trovanje amonijakom i nitritima. Rodostomusi su jatne ribe, treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka u akvarijumu. Za ovako malo jato dovoljan vam je akvarijum od 50-ak litara, u većem akvarijumu sa brojnijim jatom njihova jatna priroda će doći do izražaja. Prizor velikog jata rodostomusa koji plivaju u jednom pravcu ostavlja bez daha. Uređenje akvarijuma za rodostomuse nije od presudnog značaja, možete ih čuvati u akvarijumu koji je namešten kao južnoamerički biotop, sa mekom i kiselom vodom filtriranom preko treseta koji omekšava i boji vodu. Patuljasti ciklidi i druge vrste kojima odgovaraju ovi uslovi mogu se naseliti u takav akvarijum. Rodostomusi se odlično uklapaju i u biljni ili klasičan zajednički akvarijum, sve dok postoji dovoljno prostora za plivanje, a druge vrste nisu krupne i agresivne. Kraljevske neonke i tazbore su vrste koje se često kombinuju, i daju jako lep kontrast boje u odnosu na rodostomuse. Izuzetno su miroljubivi i treba izbegavati krupne i agresivne ribe, jer u takvim postavkama rodostomusi teško mogu izboriti za hranu i životni prostor. Par krupnijih, ali miroljubivih riba, kao što je Biserna guramija mogu biti interesantan dodatak akvarijumu. Pružaju kontrast po veličini, a jato rodostomusa će se po navici sklanjati od krupnije ribe i ostajati kompaktno. Svaštojedi su i lako se navikavaju na suvu hranu. Raznovrsna i kvalitetna ishrana je bitna za ispoljavanje boje. Lisnate hrane treba usitniti jer imaju sitna usta. Sera san, Procolour, Tetra Rubin i druge hrane su dobar izbor za ishranu rodostomusa. Polne razlike nisu izražene, nema razlike u boji i veličini tela, tek kada su ribe polno zrele kod ženki se može primetiti stomak ispunjen ikrom. Za uspešan mrest i razvoj ikre potrebni su uslovi koji su slični onima koje rodostomusi imaju u prirodi. U mekoj (1-5dH) i kiseloj (5.5-6.5pH) vodi, uz podizanje temperature rodostomusi će se mrestiti. Sam mrest i razvoj ikre veoma je sličan mrestu drugih tetri. Ikra je fotosenzitivna kao kod Kraljevske neonke, a i ostale faze razvoja su slične. Sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom, a zatim i artemijom. Jato rodostomusa može biti jako lep dodatak mnogim akvarijumima, jrt svojim neprekidnim plivanjem u kompaktnoj grupi čine da akvarijum izgleda veći nego što stvarno jeste. Kada im se pruži i minimum uslova rodostomusi će živeti 5-6 godina.

Frenatus je još jedna vrsta koja svoju popularnost duguje izuzetno lepom izgledu i neobaveštenosti akvarista. Kao i druge vrste iz roda Epalzeorhynchos, Bikolor i Lisica (Kalopterus), odrasli frenatusi ponekad postaju agresivni i teritorijalni. Ova agresivnost je kod frenatusa nešto manje izražena i oni su pogodniji za zajednički akvarijum od bikolora. Još uvek je potrebno obratiti pažnju na izbor ostalih riba. Dugo godina je naziv roda bio Labeo, tek pre nekoliko godina je promenjen u Epalzeorhynchos. Poreklom je iz Tajlanda, Laosa i Kamdodže, naseljava bistre vodotokove sa peskovitim dnom i krupnim kamenjem na dnu, sa ovog kamenja frenatus skida alge i mikroorganizme kojima se hrani. Ovi vodotokovi se razlivaju i plave ravnice što je veoma bitno za životni ciklus frenatusa. Vrsta nije ugrožena poput Bikolora, ali se i njihova staništa smanjuju i brojnost im opada. Osnovna razlika u odnosu na bikolora je prisustvo crvene boje na svim perajima. Boja tela je tamna, crna ili plava, a intenzitet boje zavisi od uslova u kojima se čuvaju. Jače su obojeni kada je kvalitet vode zadovoljavajući. Mužjaci su obojeniji od ženki koje su krupnije u telu kada su polno zrele. Veoma je lep i albino varijetet koji nema pigmenta na telu. Frenatus raste do 15 cm i živi do 6 godina. Idealna temperatura je u rasponu 20 – 26 °C, pH vrednost od 6.0-8.0, i tvrdoća od 2-12 dH. Bitno je da akvarijum ima što manje organske prljavštine i azotnih jedinjenja jer frenatus potiče iz izuzetno čistih voda. Samo uređenje akvarijuma nije presudno, oblo kamenje i prisustvo potopljenog drveta doprinosi prirodnom ambijentu. Dobar protok i kvalitetna filtracija bitni su za frenatuse, jer su osetljivi na nizak nivo rastvorenog kiseonika i povećano prisustvo azotnih jedinjenja. U prirodi frenatusi žive u grupama i nisu agresivni prema svojoj vrsti, ali se u akvarijumu ponašaju drugačije i najjača jedinka često eliminiše sve ostale. Dosta su agresivni i prema drugim vrstama sličnog oblika tela, kao što su Sijamci ili Gare, nasrtajima će možda biti izloženi i Koridorasi i patuljasti ciklidi. U odnosu na bikolore frenatus je manje agresivna vrsta, bolje se prilagođava životu u zajedničkom akvarijumu, ali još uvek treba biti oprezan kod izbora riba za akvarijum sa frenatusom. Izuzetno dobro se slažu sa različitim botijama, između frenatusa i Makrakanti nema netrpeljivosti. Nisu preterano efikasni algari, i ishranu im treba dopuniti svežim povrćem, Spirulinom i sličnim tabletiranim hranama. Izuzetno dobro skaču i akvarijum treba biti pokriven.