Comline® DOC Skimmer 9004 Preporučuje se, zavisno od sadržaja akvarijuma, za akvarijume zapremine od 60 do 250 litara morske vode Dubina potapanja skimera: približno od 225 do 245 mm Zapremina čaše skimera : 0.2 L Zapremina vazduha: približno 150 L/h Potrošnja energije: 4W, 230 V / 50 Hz Dimenzije (Dužina x Širina x Visina): 110 x 90 x 305 mm Magnetni držač za staklo debljine do 12 mm Comline ® DOC Skimmer 9004 / 9004 DC je konstruisan za upotrebu u morskoj vodi, u akvarijumima sa mekim koralima ili mešavinom više vrsta korala, zapremine do 250 litara ili u osetljivim reef sistemima sa tvrdim koralima, zapremine od 150 do 180 litara. (1) Čaša skimera sadrži i generator pene i može se lako ukloniti (2) Usisavanje površnog sloja vode da bi se uklonio fil na površini (3) Kompaktno kućište štiti unutrašnjost sistema i generator od svetla i algi (4) TUNZE ® Foamer 9004.040 / 9004.04 1 ima visok protok vazduha i malu potrošnju energije (5) Kontrola protoka i sastava vazduha da bi se podesio stepen vlažnosti pene (6) Prigušivač za izuzetno tih rad (7) Otpadna voda se uklanja bez penušanja (8) Magnetni držač za staklo debljine do 12 mm Comline ® DOC Skimmer 9004 DC je istih karakteristika kao i Comline ® DOC Skimmer 9004, osim što je dodatno opremljen elektronskim generatorom pene (Electronic Foamer 9004.041), kontrolnom tablom i napajanjem. Rad skimera se lako može modifikovati, podešavanjem snage preko kontrolne table, čime se povećava stepen fleksibilnosti u, recimo, akvarijumima koji su značajno zagađeni proteinima. Pritiskom na dugme “čišćenje čaše” pokreće se process čišćenja čaše skimera. Time se pumpa naizmenično pal ii gasi, tako da se čaša može ukloniti iz akvarijuma bez mehurića. Generator pene će se automatski aktivirati posle desetak minuta, osim ako je pumpa već pre toga aktivirana tokom ponavljanog aktiviranja u procesu čišćenja čaše. Kada je generator pene zaustavljen, ispira se sistem za ubrizgavanje vazduha. Ovakav način rada značajno produžava periode između dva potrebna servisiranja.

Comline® DOC Skimmer 9001 Preporučuje se za upotrebu u akvarijumima zapremine 20 do 140 litara morske vode Dubina potapanja skimera: približno od 135 do 155 mm Zapremina čaše skimera: 0.2 litre Zapremina vazduha: približno 100 L/h Potrošnja energije: 2.5 W, 230V/50Hz Dimenzije (dužina x širina x visina): 110 x 63 x 215 mm Sadrži magnetni držač za staklo debljine do 10 mm Comline ® DOC Skimmer 9001 / 9001 DC je konstruisan za upotrebu u akvarijumima sa mekim koralima ili mešavinom više vrsta korala, zapremine između 20 i 140 litara morske vode ili za upotrebu u osetljivim reef sistemima sa tvrdim koralima, zapremine 60 do 70 litara morske vode. (1) Čaša skimera sadrži i generator pene i može se lako ukloniti (2) Kompaktno i neravno kućište štiti unutrašnjost sistema i generator od svetla i algi (3) Sadrži magnetni držač za staklo debljine do 10 mm (4) Comline ® Foamer 9001.040 / 9001.04 1 ima visok protok vazduha i malu potrošnju energije (5) Usisavanje vode se može vršiti u sredini akvarijuma, principom pasivne difuzije ili sa površine vode uz set za površinsko uklanjanje nečistoća (6) Kontrola protoka i sastava vazduha da bi se podesio stepen vlažnosti pene (7) Prigušivač za izuzetno tih rad (8) Otpadna voda se uklanja bez penušanja (9) Dodatak sistemu za stvaranje pene (Foam insert 9001.200) – sprečava otpuštanje mehurića tokom rada skimera Comline ® DOC Skimmer 9001 DC je istih karakteristika kao i Comline ® DOC Skimmer 9001, osim što je dodatno opremljen elektronskim generatorom pene (Electronic Foamer 9001.041), kontrolnom tablom i napajanjem. Rad skimera se lako može modifikovati, podešavanjem snage preko kontrolne table, čime se povećava stepen fleksibilnosti u, recimo, akvarijumima koji su značajno zagađeni proteinima. Pritiskom na dugme “čišćenje čaše” pokreće se process čišćenja čaše skimera. Time se pumpa naizmenično pal ii gasi, tako da se čaša može ukloniti iz akvarijuma bez mehurića. Generator pene će se automatski aktivirati posle desetak minuta, osim ako je pumpa već pre toga aktivirana tokom ponavljanog aktiviranja u procesu čišćenja čaše. Kada je generator pene zaustavljen, ispira se sistem za ubrizgavanje vazduha. Ovakav način rada značajno produžava periode između dva potrebna servisiranja.

Plava neonka jedna je od omiljenih vrsta akvarijumskih ribica. Ova mala jatna ribica može se naseliti i u male akvarijume, nije zahtevna i pogodna je i za početnike u akvaristici. Potiče iz Južne Amerike, jugoistočnih delova Kolumbije, istočnih delova Perua i zapadnih delova Brazila. Široko je rasprostranjena i nalazimo je u malim vodotokovima sa tamnom ili bistrom vodom, dok je u glavnom toku reke nema. Karakteristična obojenost zbog koje je ova ribica omiljena među akvaristima posledica je života u tamnim vodama sa visokim sadržajem huminskih kiselina. Voda je siromašna mineralnim marterijama, skoro bez karbonata i kisela, a dno je često prekriveno granama i lišćem. Radi se o veoma prilagodljivoj vrsti koja će normalno razvijati i živeti u tvrđoj i alkalnijoj vodi, preporučuju se sledeće vrednosti: temperatura 21 – 28 °C, pH od 4.0 do 8.0, i tvrdoća do 220ppm. Plave neonke do izražaja dolaze tek u većem jatu, više od 10 ribica. Pogodne su za zajednički i biljni akvarijum i odgovara im društvo drugih mirnih riba. Prigušeno svetlo i tamna podloga ističu im boje, čine da se ribe osećaju sigurno i prirodno ponašaju. Plava linija po kojoj su poznate proteže se od oka do masnog peraja, a njena boja zavisi od kvaliteta svetla i ugla pod kojim se ribice posmatraju. Plave neonke ne svetle već reflektuju boju. Stomak im je beo, dok se crvena pruga proteže od sredine tela ka repu. Peraja nisu obojena. Vremenom su odgajeni i varijeteti koji se bojom razlikuju, ali nemaju popularnost divlje forme. Manje i vitkije ribice su mužjaci, a krupnije su ženke. U prirodi rastu do 3cm, a u akvarijumu do 4. Mogu se hraniti većinom komercijalnih suvih hrana kao što su Sera San, Vipan, Tetra Rubin i druge hrane. Mrest plavih neonki odvija se u mekoj i kiseloj vodi, slično kao i kod drugih tetri. Ikra i mlade ribice su fotosenzitivne i akvarijum treba zaštititi od svetla. U početku se hrane najsitnijom hranom, infuzorijom, a uskoro prihvataju i Artemiju. Iako veoma otporne na uslove sredine i na različite patogene, plava neonka može oboleti od neonske bolesti koju izaziva sporozoa. Bolest se karakteriše prisustvom mlečno-belog zamućenja u dubini mišića ribe. Tretman nije moguć i sve obolele primerke treba eliminisati. Pored neonki, mogu oboleti i Zebrice i Rodostomusi, druge vrste ne oboljevaju. Kao i druge ribice i plave neonke treba kupovati na proverenim mestima. U Akvarijum Artu možete kupiti mlade,zdrave i lepo obojene plave neonke iz domaćeg odgoja po pristupačnim cenama.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Zebrica je već dugo jedna od omiljenih akvarijumskih ribica. Nezahtevne su i tolerantne na promene uslova sredine, tako da su idealan izbor za akvarijum početnika. Ove tropske slatkovodne ribice iz porodice Cyprinidae (šarani) vode poreklo iz potoka i pirinčanih polja Indije. Reč je o vrlo živahnim akvarijumskim ribicama, svetlo-sivog tela, a prepoznatljive su po četiri horizontalne pruge tamnije sive ili sivoplave boje koje se protežu do repa (bledo-mlečne boje). Odlika cele porodice su specifični brčići koji se daju primetiti i kod zebrice. Ženke su krupnije i kada su polno zrele imaju uočljivo veći stomak, dok su mužjaci manji, vitkiji u telu i intenzivnije obojeni. Rastu do 5cm. Životni vek zebrica je do 5 godina. Potiču iz jugoistočnog regiona Himalaja i mogu se naći u potocima i pirinčanim poljima Indije, Pakistana, Bangladeša, Nepala i Burme. Temperatura i kvalitet vode značajno variraju tokom godine, tako da su zebrice među najprilagodljivijim vrstama akvarijumskih ribica. Idealna im je temperatura od 18 – 25 °C, pH vrednosti od 6-8, i tvrdoća od 5-25 dH. Veoma su aktivne ribe. Jato zebrica će bez prestanka biti u pokretu, značajan deo vremena će provoditi ispod površine vode i postoji mogućnost da iskoče, pa preporučujemo da akvarijum bude pokriven. Mogu se kombinovati sa svim ribicama slične veličine: živorotkama, tetrama, barbusima i drugim vrstama. Prisustvo biljaka i tamnije dno doprinosi da se ove male ribe osećaju sigurno i pokažu svoju pravu boju. Spadaju u vrste sa velikim apetitom, konzumiraju svu kupovnu hranu, i dobro je da bar jedan deo hrane bude biljnog porekla. Mrest zebrica je izuzetno jednostavan, ženka položi 100-400 ikri u sitnolisno bilje ili slobodno na podlogu. Kanibalizam je izražen i ikru treba zaštititi od roditelja. Mlađ se leže u roku od 24-36h, i nakon otprilike 3 dana počne tražiti hranu, u početku infuzoriju, potom i krupniju hranu. Rastu veoma brzo i punu veličinu mogu postići sa 4 meseca. Svima koje interesuje mrest ikrašica preporučujemo Zebricu kao prvu vrstu koju će mrestiti i steći iskustvo. Zebrice se gaje i u naučnim ustanovama, one predstavljaju model kičmenjaka. Rad sa njima doprineo je proširivanju znanja iz oblasti genetike, razvojne biologije, toksikologije, onkologije, regenerativne medicine, matičnih ćelija, neurobiologije i mnogih drugih. U sklopu istraživanja zebrice su poslate i u svemir. Pored divljeg oblika koji je prugast u prirodi se sreće i tačkasta zebrica, Brachydanio rerio var. frankei, koja je ranije smatrana za zasebnu vrstu. Crvena, ljubičasta i žuta zebrica su boje koje su nastale kod odgajivača, kao i ribe sa dugim perajima-šlajeri.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Makrakanta (Chromobotia macracanthus, raniji naziv samo Botia)sigurno je najpopularnija vrsta botija i veliki je broj akvarista kojima su ove ribe omiljene. Zbog karakteristične obojenosti i veoma interesantnog ponašanja nazivaju se i „Clown Loach“. Ovi pripadnici porodice Botiidae – čikovi, ranije su svrstavani u porodicu Cobitidae -pravi čikovi, a 2004 godine urađena je resistematizacija i raniji rod botia je podeljen na 7 novih rodova. U prirodi naseljavaju vodotokove u unutrašnjosti ostrva Borneo i Sumatra, žive u bistrim potocima, a sa pojavom monsuna koji dovode do poplava, Makrakanta prelazi i u plavne ravnice. Mrest ovih riba blisko je povezan sa kišnom sezonom. Temperatura vode u prirodi im varira od 25 do 30 °C, pH vrednost od 6 do 8, a tvrdoća vode od 5 do 12 dGH. Dugi niz godina u prodaju su stizale isključivo divlje ribe tako da im je i cena bila visoka, a populacija divljih riba ozbiljno smanjena. Obzirom da je u pitanju migratorna vrsta, mrest u akvarijumu nije moguć, pa su velike evropske i azijske odgajivačnice počele mrestiti botije uz upotrebu hormona, tako da sada redovno u ponudi imamo Makrakante po pristupačnoj ceni, a divlja populacija trpi manji pritisak. Makrakanta ima žutu boju tela kao osnovnu, sa 3 crne pruge nejednake širine. Na grudnim i trbušnim perajima javlja se crvena boja koja postaje intenzivnija kako ribe rastu. Ovo su ribe dna i pomoću 4 para brkova koje poseduju često će pretraživati dno u potrazi za hranom. Treba izbegavati oštro kamenje koje ih može povrediti, kao i uske šupljine u kojima se mogu zaglaviti. Potreban im je veći akvarijum, jer dostižu veličinu od 15-20cm, ponekad i više, a postoje podaci o ribama koje su dostigle i 50cm. Odrasle ribe mogu praviti probleme sitnijim ribama, ribama koje su spori plivači ili ribama koje imaju velika peraja. Preporučuje se akvarijum od preko 200 litara i društvo riba slične veličine i temperamenta. Azijski biotop sa šaranskim vrstama idealno je rešenje. Ponašanje makrakanti je specifično, u jatu se uspostavlja jasna hijerarhija i pojedine ribe imaju svoje omiljeno mesto za odmor. Često se mogu videti da spavaju na boku. Ponekad proizvode zvuk sličan kliktanju. Mogu se hraniti suvom hranom koju rado prihvataju, a kvalitetna smrznuta i živa hrana će samo doprineti vitalnosti ovih riba. Rado jedu i puževe, mada u prirodinisu isključivi „pužojedi“, i u ishranu im treba dodati i hranu biljnog porekla. Spadaju u ribe bez krljušti tako da su posebno osetljivi na bolest belih tačaka koju prouzrokuje parazit Ichthyophthirius multifiliis. Pored osetljivosti na bolest smetaju im i lekovi koji su u svojoj osnovi boje (malahitno zalenilo) pa se za lečenje koriste manje doze nego kod drugih riba. Bolje je koristiti Antispot koji ovim ribama ne smeta. Ove ribice mogu živeti i preko 10 godina.

Dunavske nerite su mali puževi, srodnici krupnijih Nerita poreklom iz naših voda. Rasprostranjeni su u čitavoj Evropi i nalazimo ih u slivu Dunava. Ime vrste u prevodu sa latinskog znači „božji dar Dunavu“. U Nemačkoj, Austriji i Češkoj njihova populacija je ugrožena usled zagađenja, dok se u ostalim zemljama ne nalaze na spisku ugroženih vrsta. Ponekad se u grupi dunavskih nerita mogu pronaći drugi puževi iz istog roda, Teodoxus fluviialitis i Teodoxus exinus, vrste veoma slične dunavskoj neriti. Kao i drugi predstavnici familije Neritidae, među akvaristima je dunavska nerita omiljena jer se hrani isključivo algama i biofilmom, dok akvarijumske biljke ne dira. Ovi puževi su malog rasta, odrasle nerite su prečnika do 13 mm. Imaju karakterističnu cik-cak šaru na kućici. Osnovna boja oklopa je bela, dok su šare tamne. Boja šara dosta varira, njihov prečnik takođe. Nama su posebno lepog izgleda puževi potpuno bele kućice, čije šare imaju tamno ljubičastu nijansu. Dunavska nerita dobro podnosi akvarijumske uslove, treba obratiti pažnju da ih ne izlažete suviše naglim promenama uslova u kojima žive. Kada se ubacuju u biljni akvarijum kod koga se dodaje CO2, snizite njegovu koncentraciju dok se puževi ne prilagode. Kao i ostali mekušci, osetljivi su na prisustvo teških metala i hlora u vodi, prilikom sipanja vode u akvarijum treba je tretirati Aquatanom. Kvalitetna filtracija i dobar nivo rastvorenog kiseonika odgovaraju svim stanovnicima akvarijuma, ne samo puževima. Dobar izvor kalcijuma je bitan za dunavske nerite kako bi mogle izgraditi svoju kućicu, kod veoma mekih voda sa visokom koncentracijom ugljen-dioksida, ph može biti veoma nizak i to dovodi do oštećenja. Pri KH vrednosti od 4-5 i GH oko 10, uslovima koji se sreću u većini biljnih akvarijuma, dunavska nerita neće imati problema sa izgradnjom ljušture. U akvarijumu sa dunavskim neritama treba izbegavati vrste kojima mogu postati plen, puževe ubice i različite vrste botija. Sa ostalim vrstama ribica, kozicama i drugim puževima dunavska nerita neće imati problema. Ovi puževi su razdvojenih polova, a pol je moguće odrediti po obliku plašta. Za razliku od velikih Nerita nije im potrebna slana voda za razvoj. Plivajuća larva ne postoji, već se kompletan razvoj odvija u okviru kapsule sa jajima. Kapsula se sastoji od velikog broja jaja, samo jedno je oplođeno i iz njega se razvija larva koja se hrani preostalim jajima. Kompletan razvoj unutar kapsule traje 1-2 meseca. Potpuno formirani puževi izlaze iz kapsule. Polnu zrelost dostižu sa godinu dana, a životni vek im je oko 3 godine. U prirodi se razmnožavaju od Aprila do Oktobra, dok će u akvarijumu polagati jaja čitave godine. Nema opasnosti da se nekontrolisano namnože poput barskih puževa ili malezijaca, njihov broj je ograničen količinom algi u akvarijumu koje su im jedina hrana. Za razliku od većine stanovnika akvarijuma, dunavska nerita stanovnik je i naših voda. Veoma je korisna vrsta koja nam olakšava održavanje akvarijuma jedući alge. Naročito su pogodne za male akvarijume gde bi velike vrste puževa delovale neprirodno.

Colisa lalia jedna je od najpopularnijih vrsta labirintovki u akvaristici. Pored toga što su kolise iz prirode jako lepo obojene, selekcijom je dobijeno nekoliko formi koje se svojim bojama mogu meriti sa ribicama koralnih grebena. Veoma su rasprostranjene u Pakistanu, Indiji i Bangladešu. Žive u plitkim vodama bogatim vegetacijom, jezercima, močvarama, kanalima za navodnjavanje i pirinčanim poljima. Trenutno važeći naučni naziv ove vrste je Trichogaster lalius, pre nekoliko godina kompletan rod Colisa preimenovan je u Trichogaster, dok su sve vrste trihogastera prebačene u rod Trichopodus. Obzirom da su imena kolisa i trihogaster odomaćena kod naših akvarista mi ćemo ih opisati pod starim nazivima. Colisa lalia raste do 7cm, ženke su nešto kraće. Divlje ribe su crvene boje sa dijagonalnim plavim linijama, ovo je boja mužjaka dok su ženke neugledne smeđe boje, ponekad sa tragovima crvene i plave boje na telu. Leđno i analno peraje je dugačko, pružaju se sve do repnog peraja. Grudna peraja su končasta i bitan su taktilni organ, kolise se često mogu videti kako svojim perajima opipavaju po akvarijumu ili pomoću njih komuniciraju međusobno. Telo im je veoma visoko i ovalnog oblika. Pored divlje forme postoje još i plave kolise, neon plave, neon crvene i sunset ili flame kolise. Većina kolisa dolazi nam od azijskih odgajivača koji su i razvili sve postojeće varijetete. Odgajene kolise bolje su prilagođene na tvrđu vodu i višu pH vrednost od divljih srodnika. Idealna im je temperatura 22 – 27°C, pH vrednost 6.0-7.5 i tvrdoća do 18 dH. Miroljubive su po prirodi i mogu se čuvati sa značajno sitnijim ribicama. Nisu zahtevne, pa su idealni stanovnici zajedničkog akvarijuma. Lepo se kombinuju sa svim tetrama, razborama i sličnim mirnim ribama. Akvarijum sa kolisama treba biti bez snažnog protoka koji im ne odgovara, sa dosta biljaka i dekorativnih elemenata. Bar jedan deo površine akvarijuma treba biti slobodan jer kao i sve labirintovke koriste atmosferski vazduh za disanje. Treba biti obazriv kod upotrebe različitih aerosola u blizini akvarijuma jer im mogu naštetiti više nego drugim ribicama. Često se u prodaji nalaze isključivo mužjaci. Pored toga što su mnogo atraktivniji od ženki, mužjaci mogu postati teritorijalni kada su u akvarijumu prisutne i ženke. Za čuvanje oba pola preporučuje se veći akvarijum sa dovoljno mesta za skrivanje. Colisa lalia je svaštojed i rado prihvataju suvu hranu poput Sera GVG mix, Sera san ili Tetra Pro Colour. Mrest kolisa isti je kao kod Trihogastera, izgradnja penastog gnezda na površini uz upotrebu plivajućih biljaka prethodi samom polaganju ikri koje je veoma interesantno. Broj ikri je veliki, 600-800 potpuno providnih ikri će biti položeno u mrestu. Mužjak će preuzeti brigu o gnezdu, popravljati ga, vraćati ispale ikre i braniti od drugih riba. Mlađ se leže u roku od 36h i još nekoliko dana apsorbuje žumance. Mužjak se može ostaviti sa mladima nekoliko dana jer ih neće dirati. Tek izlegle kolise veoma su sitne i dugo se hrane infuzorijom. Mlade ribe prelaze na disanje pomoću labirinta nakon dve nedelje i tada nivo vode treba sniziti kako bi im se olakšalo uzimanje vazduha. Životni vek kolisa je do 4 godine.

Bikolor je jedna od vrsta koje svoju popularnost duguju prelepom izgledu. Veoma često ih kupuju početnici privučeni izgledom riba, nerazmišljajući o njihovim potrebama i posledicama po ostale stanovnike akvarijuma. Bikolor živi isključivo na Tajlandu, endemska je vrsta i kritično je ugrožen. Usled izlova za potrebe akvaristike, poljoprivrednog zagađenja i gubitka staništa, nekada veoma brojna populacija bikolora dovedena je do izumiranja, a bikolori se više ne mogu naći u većini staništa. Trenutni status vrste je nejasan i moguće je da je bikolor izumrla vrsta u prirodi. Svi bikolori koji se nalaze u ponudi akvarističkih prodavnica mrešteni su u velikim odgajivačnicama, verovatno uz upotrebu hormona i ribe su redovno dostupne po veoma prihvatljivim cenama. Vode u kojima živi su bistre i brze, sa peskovitim dnom i brojnim oblim kamenjem na dnu, na ovom kamenju rastu alge i mikroorganizmi kojima se bikolori hrane.U kišnoj sezoni vode se razlivaju i plave okolna područja, kultivacijom zemljišta su ove poplave sprečene i životni ciklus bikolora je ometen. Idealna temperatura je u rasponu 20 – 26 °C, pH vrednost od 6.0-8.0, i tvrdoća od 2-12 dH. Bitno je da akvarijum ima što manje organske prljavštine i azotnih jedinjenja jer bikolor potiče iz izuzetno čistih voda. Samo uređenje akvarijuma nije od presudnog značaja, dobro je postaviti više oblih kamenova i panjeva sa kojih će se ribe hraniti. Crna boja tela i jarko crveno repno peraje čine ih veoma atraktivnim i lako privlače pažnju akvarista. Mlade ribe koje se uglavnom prodaju pri veličini od 4-6cm žive u grupi i nisu agresivne, često su i povučene, prilično plahovite ribe. Vremenom, postoji mogućnost da će se bikolori pretvoriti u agresivne ribe koje će konstantno kidisati na sve pripadnike svoje vrste i sve ribe sličnog oblika tela, naročito na Frenatuse, Sijamce i ostale ribe dna. Ukoliko ste se odlučili za kupovinu bikolora, preporučujemo vam da kupite samo jednog, a više primeraka samo za izuzetno velike akvarijume. Rastu do 13cm i potrebna veličina akvarijuma je preko 100l. Izuzetno dobro skaču i akvarijum treba biti pokriven. Interesantno je da nema netrpeljivosti između botija i bikolora,često će se ove ribe držati zajedno u akvarijumu. Drugi stanovnici akvarijuma koji su pogodni za akvarijum sa bikolorima obuhvataju krupnije šaranske ribe i krupnije tetre. Iako se hrane algama, ove ribe nisu preterano efikasni algari, mnogo bolji izbor su Otocinklusi ili Ancistrusi. Ishranu im treba dopuniti svežim povrćem ili Spirulinom kako bi ostali vitalni. Životni vek u prirodi im je oko 15 godina, dok u akvarijumu većina bikolora usled lošeg kvaliteta vode, niskog nivoa rastvorenog kiseonika brzo podleže bolestima i ugine pre nego dostignu punu veličinu. Bikolor je prelepa riba koja zahteva nešto specifičnije uslove držanja i pažljiv izbor drugih riba sa kojima se može čuvati. Većina akvarista bi ipak trebala da se kloni bikolora. Neetičko reklamiranje ovih riba kao algara često odvrati početnike od akvaristike kao hobija. Naša je preporuka da se pre svake kupovine riba dobro informišete o vrsti koju kupujete, procenite da li imate adekvatne uslove i izbegnete nemile scene koje su česte kada se bikolori nasele u neodgovarajući akvarijum.

Paleatus je uz Eneusa načešći muljar u akvarijumima, gaje se veoma dugo i dobro su prilagođjeni na različite uslove koji se javljaju u prosečnom akvarijumu. Baš zbog svoje zastupljenosti i prihvatljive cene nisu dovoljno cenjeni, a ove ribice po svojoj lepoti i korisnosti ništa ne zaostaju za drugim koridorasima. Poreklom su iz jugoistočnih delova Brazila, Urugvaja, Paragvaja i Argentine gde je voda nešto hladnija, bogatija kalcijumom i alkalnija, veoma slična večini voda u Srbiji. Paleatus se odlikuje sivo-plavim poljima na svetlijoj osnovi, intenzitet boje značajno varira od primerka do primerka, pod dobrim osvetljenjem vidi se i refleksivna komponenta boje, tako da ribice imaju metalik odsjaj. Pored toga postoje i albino varijante, kao i šlajeri. Odgovara im temperatura od 20-26°C, a trpe i temperature od16-30°C. Tvrdoća i kiselost nisu od presudnog značaja, sve dok promene nisu suviše nagle. Dobra filtracija i održavanje higijene doprinose vitalnosti i lepoti ovih ribica. Podloga u akvarijumu sa koridorasima ne treba biti suviše krupna i oštra jer im može oštetiti brkove koji su veoma bitni za pronalaženje hrane. Odgovaraju im različite postavke akvarijuma, sa i bez biljaka. Dobro je obezbediti par zaklona, senovitih delova akvarijuma gde će se paleatusi sklanjati. Odgovara im društvo svih riba koje nisu mnogo agresivne. Društvene su ribe i najbolje se osećaju u većem broju, bar 5-6 primeraka u akvarijumu zapremine preko 50l. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Koridoras paleatus raste do 7,5cm, mužjaci su manji i vitkiji u telu, sa značajno većim dorzalnim i pektoralnim perajima. Mreste se veoma lako i preporučuju se početnicima koje interesuje mrest koridorasa. Zamena vode hladnijom pokreće ih na mrest, mužjaci progone ženke po akvarijumu i do polaganja ikre dolazi kada su ribe u karakterističnom T-položaju. Ženke će odabrati mesto koje će očistiti i na njega položiti 2mm krupnu ikru. Ceo proces se ponavlja i ukupan broj ikri može biti nekoliko stotina. Mladi koridorasi legu se nakon 3-4 dana, i još 3 dana će proteći dok ne apsorbuju žumance i počnu tražiti hranu. Nakon mresta roditelje je najbolje odvojiti od ikre i mlađi. Za uspešan mrest vodu sa česme ne treba posebno prilagođavati, dovoljno je samo dehlorisati je Aquatan-om. Mlade ribice brzo napreduju. Ove ribice mogu živeti desetak godina, nisu zahtevne i retko oboljevaju. Naša su preporuka svim akvaristima, naročito početnicima.

White fin je selekcijom dobijena vrsta tetre, ne radi se o zasebnoj vrsti, već samo o varijanti boje. White fin mogu pripadati vrsti H. bentosi ili H. rosaceus. Sve što važi za bentozije, važi i za White fin tetre. Boja tela je roze-crvena, sa dosta bele boje na perajima, naročito leđnom .Posebno su interesantni mužjaci kada odmeravaju snage šireći peraja. Ponekad se prodaju pod nazivom White fin ornatus. Bentozi je vrsta malih atraktivnih tetri, miroljubive su i nezahtevne, pa su prilično popularne među domaćim akvaristima. Raniji naziv vrste je Hyphessobrycon robertsi ili H. ornatus. Pored naziva bentozi, često ih nazivamo i ornatusima. Po svom izgledu veoma podećaju na H.rosaceus, od kojih se razlikuju po prisustvu crne tačke iza škržnih poklopaca. Dugo se smatralo da se radi o jednoj vrsti riba. Uslovi koji im odgovaraju isti su za obe vrste, način života, ishrane i mresta takođe, tako da nećemo posebno opisivati H. rosaceus. Zanimljivo je da je selekcijom od kod obe vrste dobijen varijetet White fin, veoma sličan bez obzira od koje vrste potiče. Bentozi potiče iz sliva Amazona, regiona Obidos. Slično drugim tetrama naseljava manje vodotokove, sporedne kanale, šumska jezerca i sl. Velika količina potopljenih panjeva i otpalog lišća se nalazi u ovim vodama, ima dosta površinske vegetacije, a voda je tamna usled prisustva tanina. H.rosaceus naseljava slična područja u Gvajani, Surinamu i Brazilu. Nalazimo ih u slivovima Rio Essequibo, Rio Corantijn i Rio Surinam. Idealni uslovi za obe vrste su: temperatura od 20 do 28 °C, pH vrednost 5.5-7.5 i tvrdoća do 15 dH. Većina riba koje se danas nalaze u prodaji potiču iz odgajivačnica, obe vrste se uspešno gaje i kod nas. Obe vrste imaju romboidan oblik tela karakterističan za rod Hyphessobrycon, kod mužjaka su leđno i analno peraje mnogo veće nego kod ženki, oni su vitkiji i nešto veći rastom. Ženke su jače u telu i slabije obojene. Boja im dosta varira, zavisno od porekla riba i kvaliteta odgoja. Rastu do 4-4,5cm. Uređenje akvarijuma nije od presudnog značaja da bi se bentozi osećali dobro. Dok je ribama iz prirode pogodniji akvarijum sa dosta panjeva, površinskim biljem, mekom i tamno obojenom vodom, gajene ribice se lako navikavaju na različite vrste akvarijuma. Bentozi jako lepo izgleda u biljnom akvarijumu. Preporučujemo vam da ih naselite u jatu od 8-10 primeraka, tada će do izražaja doći njihovo prirodno ponašanje, mužjaci će odmeravati snage šireći peraja i pokušavati da privuku ženke. Akvarijum od 60 litara je sasvim dovoljan za ovakvo jato. Bentozi nije agresivna vrsta i može se kombinovati sa svim ribicama slične veličine i temperamenta. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane. Obzirom da su bentozi male ribe, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane bi trebao biti i biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Mrest im nije komplikovan. Često će se mrestiti i u zajedničkom akvarijumu. Kada ima dosta mesta za skrivanje jedan deo mladih ribica može se othraniti i uvećati vaše jato. Za veći broj mladih potreban je kontrolisan pristup. Priprema i sam mrest veoma su slični kao kod drugih tetri, Crnih fantoma ili Limun tetri na primer. Bentozi i rozaceus su vrste koje preporučujemo mnogim akvaristima, ove ribice su idealni stanovnici akvarijuma, nisu zahtevne i dobro se uklapaju u različite tipove akvarijuma.

Crna tetra spada u najnezahtevnije vrste akvarijumskih ribica. Veoma je prilagodljiva vrsta, zadovovljava se i skromnim uslovima koji se sreću u akvarijumima početnika. Dugo i uspešno se gaji kako u svetu, tako i kod nas. Često se naziva i Udovica, zbog svoje karakteristične crne boje (Black skirt tetra, Black widow tetra, eng.). Potiču iz Južne Amerike, iz basena reka Rio Paragvaj i Rio Guapore na teritoriji Brazila, Bolivije i Argentine. Crna tetra živi u malim vodotokovima, često zasenjenim bujnom vegetacijom. Temperatura vode u ovim vodama kreće se u rasponu 20-26°C, pH vrednost od 6.0 do 7.0, a tvrdoća od 5-20 dH. U akvarijumskim uslovima se crna tetra veoma lako prilagođava različitim parametrima vode, značajno van ovog opsega. Prilagodljivost je posebno naglašena kod riba gajenih u akvarijumima više generacija, a takva je većina crnih tetri koje srećemo u prodaji. Naša su preporuka za sve koji prave prve korake u svetu akvaristike, mnoge greške koje prave početnici crne tetre podnose bez posledica. Glava im je srebrnkaste boje, a iza škržnih poklopaca se nalaze dve vertikalne crne pruge. Zadnja polopvina tela postepeno prelazi u crnu boju koja zahvata leđno i analno peraje. Rep je transparentan. Selekcijom je dobijena i crna tetra bez pigmenta, koja se često naziva bela tetra. Naročito lepu boju imaju mlade ribice pre postizanja polne zrelosti, kod odraslih riba boja je nešto bleđa i kontrast nije tako izražen. Intenzitet boje zavisi od uslova u kojima se čuvaju, kada je kvalitet vode loš, boja im bledi. U pojedinim radnjama možete sresti bojene ribe ove vrste, veštačka boja se pomoću igle unosi u organizam riba, ribe se tetoviraju. Ovaj proces je veoma težak po ovako male organizme i ribe žive kratko, podležu bolestima, a koliki bol trpe tokom života možemo samo da pretpostavimo. Ove i druge bojene ribe ne nalaze se u ponudi Akvarijum Arta. Jedini način da se prekine ovo maltretiranje ribica je da akvaristi prestanu kupovati bojene primerke. Rastu do 6cm i dovoljan im je akvarijum zapremine od bar 50l. Po prirodi su jatne ribe, bolje se osećaju kada ih ima više, preporučujemo vam jato od bar 4-6 crnih tetri. Većinu vremena će provoditi na sredini akvarijuma, i treba im ostaviti slobodnog prostora za plivanje. Crna tetra je veoma miroljubiva riba koja se može kombinovati sa mnoštvom drugih vrsta. Uređenje akvarijuma skoro da ne igra nikakvu ulogu kada su crne tetre u pitanju, boje će im biti izraženije kada u akvarijumu ima dekoracije i biljaka. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane može biti biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Bez problema prihvataju i granulisanu hranu. Mrest crnih tetri jedan je od najlakših kada su ikrašice u pitanju. Polno zrele ženke krupnije su od mužjaka, sa izraženijim stomacima i nešto bleđom bojom. Slično kao i kod ostalih tetri do mresta dolazi u jutarnjim časovima, ikra se polaže u sitnolisnom bilju i nema roditeljske brige. Nakon što proplivaju, mlade crne tetre hrane se najsitnijom hranom. Za uspešan mrest često nije potrebno čak ni omekšati vodu. Ovu veoma zahvalnu vrstu preporučujemo većini početnika. Iskusnijim akvaristima takođe, jer se radi o vrsti koja ispunjava sredinu akvarijuma, dobro se uklapa sa velikim brojem drugih vrsta riba, a po svojoj lepoti ne zaostaje za mnogim skupljim vrstama.

Mikrorazbora je vrsta minijarurnih riba koja je otkrivena pre desetak godina i naglo je stekla popularnost među akvaristima širom sveta. Zbog svog malog rasta pogodna je i za nano akvarijume. Poreklom je iz istočnog Mijanmara i nalazimo ih na dosta ograničenom području, pa je u jednom trenutku vrsta čak postala ugrožena zbog preteranog izlova i velike potražnje od strane akvarista. Srećom, izvoz divljih riba je zabranjen 2007.godine, populacija se oporavila, a mikrorazbora se pokazala kao veoma zahvalna riba za mrest i sve ribe koje se danas nalaze u prodaji su odgajene ribe. Prvo ime koje su ove Zebricama srodne ribe dobile je Celestichthys margaritatus, zatim je naziv menjan nekoliko puta (Danio margaritatus, Microrasbora sp.galaxy), da bi im konačno bile smeštene u rod Danio. Kod naših akvarista odomaćio se naziv mikrorazbora. Najbliži srodnik im je Danio Erythromicron. One prosto plene svojom obojenošću, boja tela je maslinasto zelena sa krupnim tačkama žute boje. Peraja su izrazito crvena sa tankim crnim prugama, crvena boja se nalazi i na stomaku kod mužjaka, dok je kod ženki stomak beo. Sve boje su kod ženki manje izražene. Ženke su krupnije, sa izraženim stomakom kada su polno zrele. Mikrorazbora raste do 2,5cm. U prirodi se ove ribice nalaze u plitkim vodama veoma bogatim biljem, i akvarijum za njih svakako treba biti ubiljen. Žive na nadmorskoj visini od 1000m i odgovara im malo niža temperatura 20 – 26 °C, na višim temperaturama im opada imunitet. Ph vrednost od 6.5 do 7.5 je odgovarajuća za mikrorazbore, sa tvrdoćom od 4-15 dH. Iako su veoma male rastom, akvarijum za mikrorazbore trebao bi biti zapremine bar 30l jer među mužjacima postoji rivalitet. Veoma često se mogu videti kako odmeravaju snage, potpuno raširenih peraja i veoma izrazite boje. Krupnije ribe mogu ostaviti mikrorazbore bez hrane i o tome treba voditi računa kada se bira društvo za akvarijum sa mikrorazborama. Mali muljari, sitnije vrste algara kao što je Otocinklus, druge mikro ribe su dobar izbor, kozice i puževi takođe. Po naravi su dosta plahovite i čitavo jato mikrorazbora se može sakriti iza jednog komada dekoracije, potrebno im je neko vreme da bi se prilagodile novom akvarijumu. Naročito su plašljive divlje ribe. Kako bi se ribice ponašale prirodno i osećale sigurnije, treba ih naseliti u jatu od bar 20 primeraka. Veoma mala količina hrane je dovoljna čitavom jatu mikrorazbora, ali treba voditi računa da hrana bude kvalitetna kako bi ribice sačuvale vitalnost i imale intenzivne boje. Suvu lisnatu hranu kao što je Sera san, Tetra Pro Colour i druge će mikrorazbore rado jesti. Za mrest im nisu potrebni specijalni uslovi, do njega će često doći i u zajedničkom akvarijumu, a mlade ribice mogu preživeti ako imaju dovoljno mesta za skrivanje. Mrest se odvija u sitnolisnom bilju i polažu oko 30 relativno krupnih ikri koje nisu lepljive i iz kojih se nakon 3 dana legu ribice. Još tri dana će proteći pre nego mlađ potraži hranu. U početku se hrane jednoćelijskim organizmima, a potom i Artemijom. Mikrorazbore su u akvaristici nepunih desetak godina, a već su postale omiljene ribice mnogim akvaristima zbog svoje izuzetne lepote, mogućnosti čuvanja u malim akvarijumima, miroljubivosti i skromnih uslova koji su im dovoljni. Mikrorazbore su svakako preporuka Akvarijum arta kako za iskusne akvariste tako i za novajlije u svetu akvaristike.

Japanka ili zlatna ribica je prva riba koju je čovek počeo uspečno da gaji. Današnje japanke vode poreklo od divljeg Carassius auratusa koji je srebrnkasta riba iz porodice šarana – Babuška. Pre skoro dve hiljade godina pojavili su se prvi šarani žute i zlatne boje, od kojih je selekcijom nastala moderna Zlatna ribica, sa velikim brojem odgajenih oblika, mnoštvom boja i različitim oblicima tela. Početne faze nastanka modernih japanki vezane su za Kinu, odakle su prenete u Evropu, a zatim Ameriku. Zlatne ribice su hladnovodne i idealna temperatura za život im je 18-22 °C, divlje ribe su izložene velikim oscilacijama temperature i podnose temperaturu od 4-30°C, ribice gajene u akvarijumu nisu toliko tolerantne i potreban im je period aklimatizacije ako se prebacuju u vrtno jezerce. Odgovara im pH vrednost u rasponu 6-8, idealna je tvrdoća oko 15dH. Japanka je ribica kod čijeg držanja se pravi veliki broj grešaka. Jedna od najvećih zabluda je da ove ribe mogu živeti u kugli, KUGLE NISU DOBRE ZA BILO KOJU VRSTU RIBA, a posebno ne za japanke. Kako su zlatne ribice veoma tolerantne na loš kvalitet vode, one u kuglama izdržavaju jedno kratko vreme i tada nastaje zabluda da im je životni vek kratak. Japanka koja živi u odgovarajućim uslovima može poživeti više decenija. Pogrešno je držati ih u akvarijumu bez filtera jer se na taj način ribe neprestano truju amonijakom, imunitet im opada i podležu bolestima. Njima treba prostor, jer odrasle japanke mogu dostići dužinu od 40cm kod klasičnih riba nepodeljenog repa, dok su selektovane ribe uglavnom manje sa veličinom 15-20cm. Nekoliko mladih riba se može uspešno držati u manjem akvarijumu, npr 50l, ali će ga prilično brzo prerasti i pojaviće se problem filtracije i nedostatka kiseonika. Bar 40 l vode treba predvideti za svaku odraslu japanku. Zlatne ribe su svaštojedi sa znatnim procentom biljnih materija u ishrani, ovo je naročito važno za selektovane japanke koje mogu imati problema sa probavom, sklone su zatvoru i problemima sa plivajućim mehurom. U Akvarijum artu možete kupiti specijalne hrane za japanke firme Sera, linija proizvoda Goldy i firme Tetra, linija proizvoda Goldfish. Rado prihvataju i bareno povrće kao što je grašak. Apetit japanki je čuven, ove ribice su uvek gladne, imaju brz metabolizam i filtracija mora biti snažna, a zamene vode redovne. Veliki broj varijeta je nastao selekcijom japanki, pa pored klasične zlatne ribe imamo: lepeze (ribe jajolikog tela i podeljenog repnog peraja), teleskope (ribe velikih izbuljenih očiju), orande (kožni nabori na glavi izgledaju kao griva lava) i mnoge druge. Postoji još mnogo oblika, od kojih su neki definitivno otišli predaleko sa selekcijom mutacija, tako da ribe sa krivom kičmom, hipertrofiranim škrgama, očima koje su izbačene iz duplji, nedostajućim perajima svakako nisu naša preporuka. Japanke ne treba kombinovati sa drugim ribama jer će zbog svog velikog rasta pokušati da pojedu sve sitnije ribe, a brze i živahne ribe mogu oštetiti peraja japanki. Ponekad će kombinacija sa algarima i muljarima proći bez posledica, ali treba biti na oprezu. Biljke koje se mogu držati sa japankama imaju tvrde listove kao Anubia nana. Razlika među polovima je mala, polno zreli mužjaci imaju bele tačke na škržnim poklopcima i nešto su vitkiji u telu. Mrest je sličan mrestu ostalih šaranskih riba samo je sve mnogo veće, mresni akvarijum od 200+ litara, nekoliko hiljada ikri i ogromna količina vode za rast mladih zlatnih ribica. Zlatne ribice su i danas veoma zastupljene u akvaristici, nažalost iz pogrešnih razloga. Većina akvarista ih drži u neadekvatnim uslovima i nisu u prilici da u potpunosti upoznaju japanke u svoj njihovoj lepoti, a radi se o ljubimcima koji uz vas mogu biti duže nego pas ili mačka kada im se pokloni bar malo pažnje. U Akvarijum artu imamo japanke raznih boja i veličina.

Trihogasteri ili guramije spadaju među najotpornije vrste akvarijumskih ribica. Mogu se uspešno gajiti i doživeti čak osam godina u veoma skromnim uslovima. Naučno ime vrste je nedavno promenjeno u Trichopodus trichopterus. U prirodi žive u basenu reke Mekong, široko su rasprostranjene u južnoj Kini, Vijetnamu, Laosu, Kambodži, Tajlandu, Mijanmaru, Maleziji i severnoj Indoneziji. Veštački su stvorene populacije trihogastera na mnogim lokacijama širom sveta što samo govori o prilagodljivosti ovih riba. Vode u kojima žive spore su ili stajaće, plitke i bogate vegetacijom. Nalazimo ih u jezercima, močvarama, kanalima. Često migriraju u plavljena područja, šume i ravnice, a sa početkom sušne sezone vraćaju se u glavni tok. Odgovara im temperatura od 24-30°C, pH vrednost 5.5-8.5 i tvrdoća vode od 3 pa čak do 35 dH. Rastu do 15cm, u akvarijumu uglavnom do 12cm. Potreban im je akvarijum od bar 80 litara, za više primeraka i veći. Gusta vegetacija i prisustvo površinskog bilja dovodi do toga da se guramije osećaju sigurno i ponašaju prirodno. Deo akvarijuma treba ostaviti slobodnim za plivanje. Pošto su nešto veće rastom ne treba ih kombinovati sa malim ribama. Mirnije vrste barbusa, veće tetre i krupnije živorotke su, pored muljara i algara, dobar izbor. Trihogasteri su dosta temperamentni, naročito polno zreli mužjaci koji mogu biti izrazito teritorijalni pred mrest. Agresivnost se ispoljava najviše prema slabijim mužjacima i ženkama koje nisu spremne za mrest. Potrebno je obezbediti dovoljno mesta za skrivanje kako slabiji primerci ne bi postali apatični, prestali da uzimaju hranu i uginuli nakon konstantnog proganjanja. U prisustvu agresivnih vrsta ili veoma brzih riba guramije će biti plašljive i povućene ribe. Postoji nekoliko boja kod trihogastera. Divlji oblik je svetlo plave boje sa jednom crnom tačkom na sredini tela i jednom pri korenu repa, treća crna tačka je u stvari oko ribe, latinski naziv je dat po ove tri tačke. Kod odraslih riba tačke često izblede. Veoma je popularan mramorni ili cosby trihogaster, koji na telu ima nepravilne tamno-plave šare, kao i zlatni ili gold oblik. Ove dve forme se ne javljaju u prirodi, već su nastale selekcijom ribica. Guramije nisu probirljive, svaštojedi su i lako prihvataju sve vrste kvalitetne suve hrane. Mužjaci su nešto veći rastom, intenzivnije obojeni i većih peraja. Leđno peraje je izduženo, dok je kod ženki zaobljeno. Kod mladih guramija naljakše je odrediti pol po obliku leđnog peraja jer je to prva polna karakteristika koja se javlja. Mrest plavih guramija je veoma jednostavan, posebna priprema vode nije neophodna. Dominantan mužjak će na odabranom mestu napraviti penasto gnezdo, a sama izgradnja gnezda će ponekad trajati danima. Odabrana ženka će povremeno dolaziti do gnezda, da proveri napredovanje, a zatim će je mužjak pojuriti. Sam mrest se odvija ispod gnezda, i ribice će se bukvalno saviti jedna oko druge, izbscujući ikru i mleč. Tokom ovog grča obe ribe će nekoliko sekundi padati ka dnu, i nakon što se trgnu iz ovog transa, ikru koja se nije podigla ka gnezdu će mužjak pokupiti i ubaciti u gnezdo. Ovih ciklusa može biti i više od 20, a ukupan broj ikri može biti do 1200. Nakon mresta ženku treba odvojiti jer je mužjak veoma predan u odbrani gnezda, pa je može ubiti. Nakon 24-36h mlade guramije se legu, u gnezdu ostaju još 4-5 dana, a zatim počinju da traže hranu. Veoma su sitne i dugo jedu infuzoriju, kritična faza razvoja im je posle druge nedelje kada im se razvija labirint i počinju da dišu atmosferski vazduh. Tada treba sniziti nivo vode na 15cm kako se mlade ribice ne bi pogušile. Rast im je veoma neujednačen i treba ih podeliti po veličinama jer može doći do kanibalizma. Rastu veoma brzo i postaju polno zrele sa 6-8 meseci. Guramija je veoma zahvalna vrsta, otporna na promenjive uslove, lepo obojena i pogodna za zajednički akvarijum. Preporučujemo je i početnicima koji imaju nešto veće akvarijume.

Verneri je vrsta koja se svakako ističe među stanovnicima akvarijuma, malo je ribica koje toliko odskaču od drugih vrsta i akvaristima odmah zapadnu za oko. Jedina je vrsta u svom rodu, spadaju u porodicu Melanotaeniidae – dugine ribe (rainbowfish, eng.). Kod akvarista postoji podela i prema veličini riba, pa manje pripadnike ove porodice nazivamo „patuljaste duge“. Verneri potiče iz tropskog regiona Australije, Indonezije i Papua Nove Gvineje. Prvi primerci otkriveni su upravo na Papui. Vrsta je opisana 1974.godine i veoma brzo je stekla popularnost kod akvarista. Većina riba koje se danas nalaze u prodaji potiču iz velikih azijskih odgajivačnica, divlje ribe se retko sreću. Spori potoci, lagune, slatkovodne močvare i jezerca su prirodno stanište ovih ribica. Voda je uglavnom plitka, bistra i bogata vegetacijom. U ovakvim staništima uslovi su dosta promenjivi i verneri može živeti u vodi sa veoma različitim parametrima. Verneri se značajno razlikuje od drugih akvarijumskih ribica, čak i od najbližih srodnika. Sva peraja, sem grudnih, su kod mužjaka veoma duga i intenzivno obojena. Tako velika peraja služe im prilikom udvaranja ženkama i kod međusobnog odmeravanja snaga, sa raširenim perajima sigurno spadaju u najlepše vrste ribica. Boja će varirati u zavisnosti od porekla riba, kvaliteta odgoja i kondicije samih riba. Telo im je bronzane boje, sa metalik odsajem, na leđima ponekad plavo, a pri repu crvenkasto. Peraja sa izduženim žbicama su tamna, skoro crna, na leđnom peraju javljaju se boje od žute do crvene i takođe postoji metalik odsjaj. Rep je transparentan, sa crveno obojenim krajnjim žbicama. Sam opis ne govori dovoljno o njihovoj lepoti, slobodno se može reći da su verneri rajske ptice među akvarijumskim ribicama. Kod ženki boje nisu tako izražene i one imaju peraja normalne veličine. Često se u ponudi nalaze samo mužjaci. Maksimalna veličina koju dostižu je 5cm, mereno bez peraja. U prirodi se mogu naći u veoma različitim uslovima, u staništima sa temperaturom vode od 22 – 32 °C, pH vrednošću od 5-8, i tvrdoćom od 1-12dH. U akvarijumu se preporučuje blago kisela i meka voda, uslovi kakvi vladaju u većini biljnih akvarijuma su idealni za vernerije. Po prirodi su jatne ribe, za jato od 10 primeraka potreban vam je akvarijum od bar 50 litara, ukoliko ste u mogućnosti naselite i ženke jer su tada mužjaci mnogo aktivniji. Dobro ubiljen akvarijum sa slobodnim prostorom na sredini idealan je za ove ribice. Miroljubive su po prirodi, ali nisu dobar izbor za zajednički akvarijum. Njihova duga peraja mogu biti predmet grickanja inače mirnim vrstama. Većina tetri i barbusa će ih ostaviti bez hrane, jer mala usta vernerija dovode do toga da prilično sporo jedu. Idealne ribe za akvarijum sa njima su Borarasi, Gertrude, Kubotai, zatim patuljaste vrste muljara i Otocinklusi. Ishrana vernerija nije komplikovana, prihvataju većinu suvih hrana, sve dok su zalogaji dovoljno mali. Preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Pošto su u prirodi mikropredatori, povremeno im se može ponuditi i živa hrana, Artemija npr. Mrest Iratherina werneri često se dešava u zajedničkom akvarijumu, u prirodi se ove ribice mreste sezonki, a akvarijumskim uslovima praktično cele godine. Lepljivu ikru polažu među sitnolisnim biljem, ona se uspešno razvija i nakon nekoliko dana se legu mladi koji odmah traže hranu. Othraniti mlade vernerije predstavlja pravi izazov, oni su veoma sitni, imaju mala usta i prihvataju samo najsitniju hranu, 3-4 nedelje je potrebno da počnu jesti Artemiju. Pošto ne jure hranu aktivno, ona se mora obezbediti u velikim količinama, tako da ribice stoje u njoj. Veoma su osetljive i na kvalitet vode, redovne zamene i održavanje higijene su obavezni. Gubici su u prvim nedeljama veliki, od velikog broja mlađi se često othrani samo nekoliko vernerija. Polnu zrelost dostižu brzo, sa nekoliko meseci starosti, mogu se mrestiti i pre dostizanja pune veličine. Životni vek im je 3-5 godina. Verneri je vrsta koja će mnogim akvaristima zapasti za oko, ne preporučujemo je početnicima jer dosta loše podnose uslove u svežem akvarijumu. Svi oni koji im mogu obezbediti akvarijum sa stabilnim uslovima moći će da uživaju u neumornom šepurenju predivnih ribica.

Skalar je definitivno jedna od najomiljenijih ribljih vrsta u slatkovodnoj akvaristici. Velika većina akvarista je bar u nekom trenutku imala skalare u svom akvarijumu. Dosta su rasprostranjeni u Južnoj Americi, nalazimo ih u Brazilu, Kolumbiji ,Gvajani, Surinamu, Francuskoj Gvajani i Peruu. Skalari žive u slivu Amazona i slivovima drugih reka. Divlje ribe se retko nalaze u prodaji, većina skalara koji se sreću u prodavnicama potiču od domaćih odgajivača. Skalari žive u vodama bogatim vegetacijom, karakterističan oblik tela omogućava im da se provleče kroz biljke. Telo skalara izuzetno je visoko i bočno spljošteno. Samo telo je ovalnog oblika, veliko leđno i analno peraje daje im oblik trougla, a grudna peraja su končasta i duga. Dostižu dužinu od 15cm i visinu tela od čak 20-25cm, ovako krupnim ribama treba veći i obavezno visok akvarijum. Mlade skalare kratko vreme možete čuvati u manjem akvarijumu, jer ribice veoma brzo prerastu akvarijum i za odrasle ribe treba predvideti bar 40l vode po primerku, sa minimalnom zapreminom akvarijuma od 200l i visinom od 50cm. Koliko su lepe i greciozne ribe u pitanju mogu vam posvedočiti svi oni koji su skalare držali u akvarijumima od nekoliko stotina litara. Naša je preporuka da skalare ne ubacujete u akvarijume koji su manji od Rio 180 modela, dok je Lido 200 zbog svoje visine mnogo bolji izbor. Skalar „divljak“, kako se često naziva prirodna boja ovih ribica odlikuje se sa 4 crne vertikalne pruge na srebrno-belom telu. Tokom godina pojavili su se mnogobrojni odgajeni oblici skalara: mramorni (sa nepravilnim rasporedom crne i bele boje), beli skalar (pruge su odsutne, ribe su bele boje), zlatni skalar (žuta ili narandžasta boja se pojavljuje na telu ovih riba), trikolor ili koi skalar (različite kombinacije bele, crne i žute boje), red devil (trikolor sa veoma izraženom narandžastom, praktično crvenom bojom), bikolor (dvobojni skalari kod kojih je zadnja polovina tela crna, platinumi (snežno bele ribe, bez ikakvih drugih boja), plavi skalari (relativno nova mutacija svetlo plava boja je zastupljena u različitom stepenu). Postoje i čokoladni skalari, dimljeni skalari, florida, albino i mnogi drugi oblici. Pored različitih boja dobijeni su i šlajer oblici, a u poslednje vreme razvijaju se skalari sa širokim leđnim i analnim perajima. Ovo je najosnovnija podela boja i često se skalari mogu naći i pod drugim nazivima ili kombinacijom naziva. Skalari nisu zahtevni po pitanju parametara vode, naročito primerci koji su već generacijama akvarijumske ribe. Idealni uslovi su im: temperatura od 24 do 30°C, pH vrednost od 6.0 do 7.4 i umereno tvrda voda do 15 kH. Uređenje akvarijuma nije presudno, dobro je posaditi nekoliko Ehinodorusa (amazonki), iz,eđu čijih listova će se skalari provlačiti i na čiju će površinu polagati ikru. U pitanju su miroljubive ribe koje su prilično krupne i o tome treba voditi računa kada se biraju ribice za akvarijum sa skalarima, sve suviše sitne ribe mogu biti pojedene. Kao dobar izbor pokazala se većina vrsta tetri. Treba izbegavati sve veoma brze plivače koji mogu uneti nemir među jato skalara, a naročito treba izbegavati vrste koje su sklone grickanju peraja kao što je Tetrazona. Ovu vrstu kao da nerviraju velika peraja skalara i konstantno će kidisati na njih. Iako spadaju u ciklide, mnogo su nežniji od drugih ciklida slične veličine, pa ih treba kombinovati samo sa manjim vrstama kao što su Ramirezi ili Kakatuidesi. Različite vrste račića predstavljaju hranu skalarima i ne treba ih ubacivati u akvarijum. Energetske hrane kao što su Tetra Discus, era Discus ili Tetra Pro energy su dobar izbor za skalare. Kod jače pigmentisanih varijeteta mogu se dodati i hrane koje pojačavaju boju, Sera san, Rubin ili Procolour, kako bi istakli žuti i crveni pigment. Pol skalara je veoma teško odrediti do pred sam mrest, ponekad će mužjak imati izraženo čelo, slično kao kod drugih vrsta ciklida. Ovaj metod je prilično nepouzdan i pol se sa sigurnošću može odrediti samo po obliku genitalne papile koja je kod ženke zaobljena. a kod mužjaka šiljata. Slično diskusima, skalari će se upariti za ceo život. Za uspešan mrest će vam, pored kvalitetnih matičnih riba, biti potrebna mekša i toplija voda. Najbolje je mrestiti ih u odvojenom akvarijumu jer su veoma predani čuvanju ikre, a kasnije i mladih. Svi stanovnici akvarijuma mogu biti ugroženi kada skalarima u vreme mresta naglo skoči agresivnost . Najkvalitetniji parovi dobijaju se kada se mladim ribama prepusti da same naprave odabir, prisilno uparivanje kako bi se dobila željena boja često ne daje rezultat. Pre samog mresta ribe će braniti deo akvarijuma sa odabranom površinom za mrest, koju će očistiti pre samog polaganja ikre. Ženka će ikru polagati u nizovima na list amazonke ili drugu sličnu površinu, čak i na staklo akvarijuma, a zatim će je mužjak oploditi. Broj ikri je veliki, nekoliko stotina, ponekad i hiljadu. Oba roditelja brinu se o ikri, mužjak će uglavnom više braniti teritoriju ,a ženka više čistiti ikru i uklanjati neoplođene. Mladi se legu nakon 36-48h i u početku bespomoćno vise slepljeni u grozdove. Svu mlađ koja se odvoji od ostalih roditelji će ustima vraćati na gomilu, a ako procene da postoji pogodnije mesto za mlađ, mogu kompletno leglo preneti na drugo mesto. Nakon nekoliko dana mladi će proplivati i krenuti u potragu za hranom. Svi koji se suviše udalje od roditelja brzo će biti vraćeni u gnezdo. Kao prvu hranu trba im ponuditi Artemiju. Mladi u početku ne liče na roditelje, karakterističan oblik i boju dobijaju nakon prvog meseca života. Značajan deo skalara izgubio je instinkt i može pojesti ikru ili mlađ. Često se dešava da mladim parovima treba nekoliko mrestova pre prvog uspešnog. Ikra skalara može se razviti i bez roditelja, ovaj metod ne preporučujemo hobistima, jer na taj način samo povečavamo broj skalara koji nemaju nagon za čuvanjem ikre. Prizor para koji čuva potomstvo, drži svoje jato na okupu, usitnjava hranu i zatim je ispljune u jato malih riba stvarno je veličenstven, tada stvarno možemo reći da imamo deo prirode u svom domu. Mladi skalari su osetljivi na nagle promene u parametrima vode, preporučujemo vam da menjate manji deo (10-15%) vode svakodnevno kako ne bi došlo do porasta koncentracije nitrata. Kada je nitrat visok dolazi do pojave „ošišanih“ skalara. Ove ribe imaju normalno telo, a mala peraja i ovaj nedostatak se dosta teško ispravlja. U Akvarijum artu u svakom trenutku možete naći više varijeteta skalara. Naša su preporuka za sve akvariste koji vole krupnije ribice i mogu im pružiti adekvatne uslove u većim akvarijumima. Skalari mogu živeti i preko 10 godina.