Formula namenjena održavanju akvarijumske vode sa dodatim vitaminima i zaštitnim koloidom. Jednostavno priprema običnu vodu iz česme za upotrebu u akvarijumu. AF water conditioner preparat snižava nivo hlora u vodi, koji je rizičan za ribe, a vezuje i neutralize i teške metale. Obezbeđuje jedinjenja rastvorljiva u vodi, poput gvožđa. Tokom transporta, ribama se često ošteti koža, peraje i površni sloj sluzi. Zahvaljujući zaštitnom koloidu u ovom prepratu, koji zamenjuje prirodni sloj mukusa, koža riba se brzo regeneriše i manje je podložna dodatnim povredama i infekcijama. Specijalno odabran sastav B vitamina dodatno ojačava imuni sistem riba i pomaže regeneraciju. Zaštitni koloid i B vitamini pomažu ribama da prebrode različite stresne situacije i čine ih otpornijima na bolesti. AF Water Conditioner proizvod ispoljava dejstvo odmah nakon primene. Uputstvo za upotrebu: 10 ml AF Water Conditioner preparata na 100 litara vode iz česme. Preparat primenjivati prilikom svake izmene vode, pri pravljenju novog akvarijuma i tokom transporta riba. Proizvod namenjen isključivo upotrebi u akvarijumu. Zaštititi od sunčeve svetlosti. Čuvati na sobnoj temperaturi u dobro zatvorenoj posudi, van domašaja dece.

Pande su mali muljari koji su svoje ime dobili po crnoj boji koja se pruža preko oka, leđnog peraja i ispred repa, pa podsećaju na dobro poznate medvede. Osnovna boja je tela je svetla, prljavo-bela do žuta. Potiču iz gornjeg toka Amazona u Peruu, gde ih nalazimo u bistrim i crnim vodama, a ima ih i u Ekvadoru. Već duži niz godina panda se uspešno gaji u Srbiji, ribe koje nudimo su od proverenih domaćih odgajivača. Ovi koridorasi su manji rastom od poznatijih Paleatusa i Eneusa, samim tim i bolji stanovnici malih akvarijuma. Za grupu od 5-6 ribica dovoljan je akvarijum od 40 litara. Rastu do 5cm maksimalno, uglavnom do 4cm. Pande će uživati u amazonskom biotopu ili bilo kojoj sličnoj postavci, kvalitet i granulacija peska su bitni jer im loš pesak oštećuje brkove. Upotrebom Sunken Root-a ili drugog drveta dobijaju se skrovita mesta gde će ribice provoditi dobar deo dana. Miroljubivi su i mogu se naseljavati čak i sa najsitnijim ribicama, Mikrorazborama i Brigitama, svim drugim mirnim jatnim ribama, drugim koridorasima, živorotkama i sl. Krupne i agresivne vrste nisu dobro društvo za panda koridorase. Idealna temperatura je u rasponu od 22 to 25°C, nešto niža nego kod drugih muljara, pH vrednost od 6 do 7.6, tvrdoća do 12 DH. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Mrest panda koridorasa je sličan mrestu ostalih muljara, dotok sveže, mekše i hladnije vode stimuliše ih na mrest. Ženke su krupnije i kad su polno zrele vidljivo pune ikre. Mrest traje više dana i broj ikri je mali u odnosu na ostale vrste muljara. Ikra je krupna i najbolje je odvojiti matične ribe nakon mresta jer jedu ikru. Male pande mogu se hraniti mikrocrvima ili Artemijom.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Ksife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.

Opis Epalzeorhynchos bicolor Pripada grupi čikova (loaches). Zbog njegovog izgleda zovu ga i „akvarijumska ajkulica“. Telo je crne boje a repno peraje jarko crveno. Potče iz Južne Azije, sa Tajlanda. Dostiže veličinu od 12 do 15 cm. Bikolor je veoma ne tolerantan na druge primerke od svoje vrste, tako da se preporučuje samo jedan. Trebalo bi izbegavati njihovo držanje u zajedničkom akvarijumu sa diskusima i skalarima. U akvarijumu zasaditi gusto rastinje jer obožava da se krije. Plivaju u donjem delu, pri dnu. Po tipu ishrane spadaju u omnivore, treba im ponuditi raznovrsnu hranu: larve komaraca, tubifex, granule, listiće… Razlika među polovima je teško uočiva, mužjaci su tamniji i imaju izraženije i izdignutije leđno peraje.Veoma retko se gaje u akvarijumskim uslovima zbog svoje ne tolerancije prema sopstvenoj vrsti. Lepo se slažu sa barbusima, zebricama, trihogasterima i plehostomusima. Njihova agresivnost opada sa godinama i može biti minimalizovana ako ih držite u velikim akvarijumima (150lit) sa puno gusto zasađenog bilja. Kvalitet vode podrazumeva ukupnu tvrdoću GH od5 do 15 stepeni a kiselost na normali PH 6-7 stepeni.Temperatura vode je između 23 i 27 stepeni. Pogledajte kratak zapis o životu bikolora u akvarijumu. bikolor u akvarijumu

Riba Blue Sapphire Damselfish prirodno potiče iz voda Indonezije i prepoznatljiva je po sjajno plavom telu i crno uokvirenim perajima. Kada se oseti ugroženom i pod stresom, lako menja prebojenost tela u crno, što joj olakšava izbegavanje predatora. Kao i mnogi drugi Damselfish primerci iz Chrysiptera roda, često je agresivna ka stanovnicima akvarijuma koji se sporije kreću. Potrebno joj je obezbediti akvarijum sa obiljem živog kamenja i mesta za sakrivanje. Riba Blue Sapphire Damselfish je prilično prilagodljiva, što je čini dobrim izborom za akvariste početnike. Odličan je izbor za morske akvarijume zapremine preko 100 litara i pogodna je za čuvanje u akvarijumu sa koralima i beskičmenjacima. Kako sazreva, ova riba često postaje agresivnija, što otežava izbor drugih riba za akvarijum. Ukoliko se čuva sa drugim Damselfish jedinkama, potrebno je obezbediti dovoljno živog kamenja i mnogobrojna mesta za sakrivanje da bi se izbeglo teritorijalno ponašanje i agresivnost. Ishrana ribe Blue Sapphire Damselfish treba da sadrži kvalitetnu hranu u listićima, smrznutu mesnatu hranu, poput artemija ili mizisa i povremeno sušenu morsku travu na štapu za hranjenje. Dostupno u veličini: raste od 2 cm do 4 cm

Zbog upečatljivog repa, riba Spotbreast Angelfish se često naziva i Blackspot Angelfish ili Blackspot Lyretail Angelfish. Spotbreast Angelfish riba je jedan od retkih Angelfish predstavnika kod kog su uočljive jasne razlike među polovima. Ženke su žute na leđnoj strain, svetloplave na trbušnoj polovini. Leđno peraje im je modro – plavo, sa gornje i donje strane oivičeno plavo – crnim. Mužjaci se prepoznaju po vertikalnim crvenim prugama, koje prekrivaju čitavo, svetlo prebojeno, telo. Rep mužjaka je račvast, žuto prebojen sa plavim obodima. Za optimalne životne uslove, ovu je ribu potrebno čuvati u akvarijumu minimalne zapremine 450 litara, sa obiljem živog kamenja i mesta za sakrivanje. Za razliku od ostalih Angelfish predstavnika, Blackspot Angelfish riba je dobar stanovnik i reef akvarijuma, s obzirom da ne ugrožava ni tvrde, ni meke korale. Osim toga, miroljubiva je i može se držati u paru ili u jatima. Ribe ovog roda (Genicanthus) su jedini Angelfish predstavnici koji se hrane planktonom. Ishrana ribe Spotbreast Angelfish bi trebalo da sadrži Spirulinu, morske alge, visokokvalitetne gotove preparate za Angelfish vrstu, mizis i smrznute škampe. Dostupno u veličini: Ova riba raste od malih dimenzija (2,5 cm), do velikih (18 cm), ali su u prodaji najčešće ribe srednje veličine (8 – 10 cm).

Crvena tetra je još jedna vrsta iz roda Hyphessobrycon, čiji značajan deo čine popularne akvarijumske ribice. Često se naziva i vatrena tetra (flame, eng.). Rio tetra ili jednostavno flameus. Nešto je manja od većine vrsta iz ovog roda, tako da je pogodna za male akvarijume. U prirodi crvena tetra živi u brazilskim državama Rio de Janeiro i Sao Paulo, postoje dve odvojene populacije ovih ribica, međusobno razdvojene nekoliko stotina kilometara. Njihov životni prostor se nalazi u veoma industijalizovanom području i staništa crvene tetre se konstantno smanjuju. Od 2004. nalazi se na brazilskoj listi ugroženih vrsta. Svi flameusi koji se danas nalaze u ponudi potiču iz domaće proizvodnje. Mali vodotokovi u priobalnom regionu su stanište crvene tetre, ove vode su plitke, sporog toka, sa veoma bujnom vegetacijom. Idealni uslovi, slični onima koje flameus ima u prirodi su: temperatura 22 – 28 °C, pH od 5.8 do 7.8 i tvrdoća od 5-25 dH, gajene ribe mogu se prilagoditi i značajnim odstupanjima od ovih vrednosti. Maksimalna veličina koju dostižu je između 2,5 i 4cm. Po crvenoj boji koja se nalazi na zadnjem delu tela ova tetra je i dobila ime. Glava i prednja polovina tela su srebrnkaste, dve vertikalne crne pruge se nalaze iza škržnih poklopaca, slično onima kod Crne tetre. Sva peraja, sem grudnih su crvene boje. Boja mužjaka intenzivnija je nego kod ženki, njihovo analno peraje ima crni rub. Polno zrele ženke će biti krupnije u telu, sa jasno izraženim stomakom. Postoji i odgajivačka forma narandžaste boje, bez vertikalnih pruga. Dva su načina uređenja akvarijuma kod kojih će crvena tetra izgledati naročito atraktivno. U biljnom akvarijumu njihova crvena boja pravi veoma lep kontrast sa zelenom bojom biljaka, a jato tetri većinu vremena provodi u slobodnoj sredini akvarijuma. Poput ostalih vrsta tetri, i crvena se lepo uklapa u biotop akvarijum, namešten sa dosta panjeva, lišća na dnu i tamnijom vodom koja se može dobiti filtracijom preko treseta. Akvarijum od 50-ak litara dovoljan je za jato od 8-10 primeraka. Crvena tetra je miroljubiva i tolerantna vrsta koja se dobro uklapa sa velikim brojem vrsta, izuzetak su krupne i agresivne ribe. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane. Obzirom da su flameusi male ribe, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane bi trebao biti biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Mrest im nije komplikovan, kada su ribice polno zrele često će se mrestiti i u zajedničkom akvarijumu. Zamena vode, porast temperature i jutarnja sunčeva svetlost ih mogu podstaći na mrest. U velikom i dobro ubiljenom akvarijumu moguće je othraniti nekoliko ribica po mrestu. Ako želite veći broj mlađi, preporučujemo vam kontrolisani pristup i poseban akvarijum za mrest. Na dno takvog akvarijuma treba postaviti mrežicu kroz koju će ikra propadati, a iznad nje žbun sitnolisnog bilja u kome će se odvijati sam mrest. Crvene tetre se mogu mrestiti u parovima ili jatu. Jedna ženka će položiti između 200 i 300 ikri. Razvoj ikre i ishrana mlađi je potpuno isti kao kod drugih vrsta ovog roda. Životni vek im je 3-5 godina.

Sterbai koridoras je jedna od najpopularnijih vrsta koridorasa. Ove ribice razlikuju se od drugih koridorasa prisustvom narandžaste boje na perajima što je prava retkost kod riba koje naseljavaju dno akvarijuma. Osnovna boja tela je tamna, smeđe-zelena sa mnoštvom svetlih tačaka po telu. Postoji i albino sterbai. Poreklom su iz Brazila i Bolivije, tipski primerci su uhvaćeni u reci Rio Guapore. Većina sterbaija u prodaji odgajene su ribe i mnogo su tolerantniji na promenjive uslove od divljih srodnika. Rastu do 6.5 cm i idealne su ribe za zajednički akvarijum. Treba ih naseljavati sa drugim mirnim ribama kao što su različite vrste tetri, barbusa, živorotki i drugi koridorasi. Pošto podnose i višu temperaturu, a odgovara im mekša i kiselija voda, često se kombinuju sa diskusima ili patuljastim ciklidima. Temperatura od 24 to 28°C idealna je za čuvanje sterbai koridorasa, pH vrednosti od 6-7.7 i tvrdoća vode do 15 dH. Prilično su društvene ribe i najbolje je naseliti veću grupu ribica, bar 5-6 primeraka u akvarijum veći od 50 litara. Pesak ne sme biti oštar jer im može povrediti brkove koji služe za pronalaženje hrane. Na skrovitim i zasenjenim mestima će ove ribice odmarati često u toku dana. Sunken Root i drugo korenje će doprineti prirodnom ambijentu. Sterbai se može naseliti i u biljni akvarijum iako su biljke u njihovom prirodnom staništu retke. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Kao i kod ostalih muljara, mužjaci su manji i vitkiji od ženki, mada je ta razlika mnogo manja nego kod Paleatusa. Polno su zreli nakon 1-2 godine i mrest je isti kao i kod drugih koridorasa. Nagla promena temperature vode i tvrdoće je okidač za mrest. Mužjaci će progoniti ženke po akvarijumu i pokušavati da se postave u karakterističan T položaj u kome dolazi do oslobađanja mleča i ikre. Ikre se nalaze u korpici od trbušnih peraja i lepljive su. Ženka će izabrati mesto sa dobrim protokom vode i zalepiti ikru. Ceo proces se ponavlja dok se ne položi nekoliko stotina ikri. Neke ženke će polagati svu ikru u istom danu dok će kod drugih mrest trajati nekoliko dana. Za uspešan mrest bitna je mekša i kiselija voda, ikra i mlađ su osetljiviji nego kod drugih vrsta muljara, pa se često dešava da od velikog broja ikri potomstvo bude malobrojno. U Akvarijum artu možete kupiti mlade i zdrave sterbai koridorase iz domaćeg odgoja.

Agasizi je patuljasti ciklid iz roda Apistogramma, i pored poznatijeg Kakatuidesa najčešća je vrsta iz ovog roda u akvaristici. Vrsta je veoma rasprostranjena i nalazimo je na više lokaliteta u Južnoj Americi. Odvojene populacije znatno se razlikuju po svojoj obojenosti tako da nije lako dati jedinstven opis za sve agasizije koje srećemo. Pored divljih formi postoji i nekoliko selekcijom dobijenih oblika. Karakteristika svih agasizija je repno peraje kopljastog oblika i središnja crna linija koja se pruža i kroz repno peraje. Razlika između polova je velika, ženke agasizija su mnogo manje, neugledno obojene, prljavo žute boje koja u vreme mresta postaje izrazito žuta (karakteristično za većinu ženki apistograma). U prirodi se ove ribe nalaze u sporim vodama, malim pritokama Amazona koje se prostiru kroz veći deo Brazila i Perua. Vode u kojima žive ove ribice mogu biti bistre, tamne (blackwater), pa čak i bele (whitewater). Kada se divlje ribe drže u akvarijumu, posebnu pažnju treba obratiti na poreklo, odnosno lokalitet, i prilagoditi parametre vode, jer ovakve ribice nisu prilagodljive kao one gajene više generacija u akvarijumu. U prirodi se ove ribe sreću u vodama sa temperaturom 22 – 29 °C, pH vrednošću od 5-7, i tvdoćom do 12 dH. Gajenim agasizijima odgovara meka i kisela voda, filtrirana preko treseta, blago obojena i bogata huminskim kiselinama. Dodavanjem panjeva i lišća na dno akvarijuma samo doprinosimo prirodnom ambijentu i tada možemo videti ove prelepe ribice u svoj njihovoj raskoši i ispoljavanju temperamenta po kom su patuljasti ciklidi poznati. Veoma su osetljivi na prisustvo azotnih jedinjenja u vodi i kada filtracija nije adekvatna veoma brzo kopne i podložni su bolestima. Isto se dešava i kada se prenesu u tvrdu i alkalnu vodu. Redovne zamene vode su obavezne kod agasizija jer im smeta i povišen nivo nitrata. Kada se zadovolje ovi osnovni uslovi, čuvanje agasizija nije ništa teže od brige o drugim ribicama, sve dok su uslovi zadovoljavajući oni su veoma otporne ribe. Jedan par ribica se može smestiti u akvarijum od 40-ak litara, dok je za više riba potreban akvarijum od bar 100l, uređen tako da postoje odvojene celine koje će mužjaci proglasiti za teritoriju i braniti je od drugih mužjaka. Kombinovanje sa drugim vrstama patuljastih ciklida preporučuje se samo u velikim akvarijumima, a dobro društvo će im biti sitne jatne ribe kao što su neonke, razne vrste drugih tetri, muljari i algari. Mrest se odvija u šupljinama, prevrnutoj saksiji ili kokosu. Ženka će položiti ljubičaste ikre o kojima će preuzeti brigu. Boja ženke postaje izrazito žuta, veoma je posvećen roditelj i može biti jako agresivna, čak i prema mužjaku koga je najbolje skloniti. Nakon 7 dana ona će izvesti malo jato ribica u potragu za hranom. Kao prva hrana može im se ponuditi Artemija. Da bi sačuvali raskošne boje i vitalnost treba ih hraniti raznovrsno, koristiti kvalitetnu suvu hranu uz dodatak artemije i kod odraslih riba. Ove predivne ribice nedovoljno često se sreću kod domaćih akvarista iako su pogodne za male akvarijume, često ih bije glas da su nežne i osetljive, a to nije istina već se radi o držanju u neadekvatnim uslovima.

Rod naziv: Loricariidae Poreklo: Južna Amerika Temperatura vode: 15-25C PH: 6. 5 - 7. 0 GH: 6 - 20 Veličina: do 12cm Razmnožavanje: Ikrašica Ishrana: Spirulina, Hrana na biljnoj bazi, Suva hrana. . . Zahtevnost: Nije zahtevna Loricaria Parva je veoma korisna riba jer jede alge, nije zahtevna, miroljubiva je i ne raste velika, zog toga je veoma interesantna akvaristima. Rastu do 12cm, telo im je veoma vitko, sa dugim perajima, boja tela im je sivo-braon, sa tamno braon flekicama. Razlika u polovima se odrđuje kao i kod svih drugih riba iz porodice Loricariidae. Mužijaci oko usta imaju bodlje, nalik brčićima, dok ih ženke nemaju. Što se ishrane tiče, nisu preterano probirljive, ali im više odgovara hrana na bazi biljaka. Spirulina im je jedna od omoljenih poslastica, kao i obarena tikvica i krastavac. Mogu se držati sa drugim miroljubivim ribicama u biljnom okruženju, a ne bi trebalo držati više od jednog para na 50 litara vode, jer u protivnom može doći do agresivnog ponašanja i borbe za teritoriju. AKVARIJUM STORE USTANICKA 17 LOK 9 Tel: 0641485552 Site: akvarijum-store. rs mail: officeakvarijum-store. rs fb: Akvarijum Store RADNO VREME PON-PET 11:00-20:00h SUB 11:00-20:00h Lokal se nalazi na platou izmedju zgrada (kada dodjete do Ustanicke br. 17, zgrada od zute fasadne cigle, popnete se stepenicama i izadjete na plato) Veliki izbor ribica, biljaka, opreme, hrane, dekoracije, preparata, rasvete. . . .

Black Saddleback Clownfish (Amphiprion polymnus) Black Saddleback Clownfish riba, ponekad nazivana i samo Saddleback Clownfish, ima telo najvećim delom prebojeno crno, sa žutim licem i grudnim perajima oivičenim jarko žutim. Preporučljivo je čuvati je u akvarijumu minimalne zapremine 100 litara. Može se čuvati u manjim grupama i često simbiotski koristi anemone kao domaćine. Simbiozu stvaraju sa sledećim vrstama anemona: Carpet (Stichodactyla sp.), Sebae (Heteractis crispa) ili Ritteri (Heteractis magnifica). (Pre unosa anemone u akvarijum, obavezno proverite da li osvetljenje i ostali uslovi u akvarijumu zadovoljavaju uslove potrebne za rast i razvoj anemona.) Tokom sazrevanja, Black Clownfish riba postaje izraženije agresivna ka jedinkama svoje vrste. Jedinke uzgojene u veštačkim uslovima su daleko prilagodljivije uslovima života u kućnom akvarijumu, nego što su divlje vrste. Stoga se one preporučuju akvaristima početnicima. Black Saddleback riba je nešto zahtevnija po pitanju razmnožavanja u akvarijumu u odnosu na ostale vrste iz Clownfish porodice, ali iskusnim akvaristima, uz dovoljno posvećenosti, i to uspešno polazi za rukom. Ženke su obično većih dimenzija, a par koji se mresti se uglavnom drži zajedno u akvarijumu. Clownfish riba polaže jaja na ravne površine u akvarijumu i brani ih od ostalih stanovnika akvarijuma. Zavisno od temperature vode, jaja obično sazrevaju za 8 do 11 dana. Mlađ se mora odvojiti u zaseban akvarijum i hraniti rotatorijama i artemijama. Ishrana odrasle Black Saddleback ribe može da sadrži gotovo svu mesnatu hranu, ka oi biljne nutritivne preparate. Dostupno u različitim veličinama: od malih (2 cm), do velikih (5 cm)

Svaka riba ima svoj prirodni imunološki sistem koji je štiti protiv patogena koji uzrokuju različite bolesti. Prevoz, izloženost vodi lošeg kvaliteta i povećani broj patogena u vodi uzrokuju stres zbog kojeg su ribe obično podložnije bolestima. Sluznica, škrge i peraje postaju u takvim stresnim situacijama posebno osjetljiva područja za razvoj bolesti kao što su bolest belih tačaka, gljivične i druge infekcije. Voogle je proizvod za poboljšanje zdravlja i imunološkog sistema vaših riba, podstiče prirodni imunološki sistem, tako da su ribe otpornije na bolesti. Uz redovna nedeljna dodavanja Voogle-a ribe su zaštićene na prirodan način, njihova osetljivost na širok spektar bolesti je smanjena. Voogle nije toksičan za ribe, šrimpove, rakove, puževe, biljke i korisne bakterije u filteru. Pre svega, ne utiče na ključne parametre vode, i ni na koji način ne ugrožava snagu i imunitet ribe. Sastoji se primarno od biljnih ekstrakata, vitamina i minerala. Nakon upotrebe, Voogle se razgrađuje na prirodan način, tako da nije potrebna izmena vode između doziranja, osim redovne promene vode za održavanje higijene u akvarijumu. Voogle brzo pomaže svim slatkovodnim i morskim ribama. Ima celovit učinak: povećava otpornost i podstiče prirodni proces ozdravljenja. Siguran je za sve slatkovodne i morske organizme te za nitrifikacione bakterije. Pre upotrebe ukloniti aktivni ugalj iz filtera. Najbolje je dozirati Voogle tokom dana, kada su ribe najaktivnije. Doziranje za bolesne ribe: 5 dana za redom, 10 ml na 40 l vode. Doziranje i prevencija: nedeljno 10 ml na 100 l. Čuvati na tamnom mestu, daleko od dece i životinja. Predoziranje nije štetno.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Kuli kuli je svakako jedna od najspecifičnijih ribica u akvaristici. Mišljenja akvarista o kulijima su podeljena, mnogim akvaristima su omiljene ribice, dok su nekima odbojni. Poreklom su iz kontinentalne Malezije i sa ostrva Borneo i Sumatra. Rod Pangio obuhvata veći broj veoma sličnih vrsta, čija je sistematika dosta komplikovana. Ukoliko naletite na primerke koji ne pripadaju vrsti Pangio semicincta nećete pogrešiti ukoliko ih tretirate kao obične kulije. Ranija imena vrste su Acanthophthalmus semicinctus i Acanthophthalmus kuhlii sumatranus. Kod naših akvarista se odomaćio naziv Kuli-kuli. U prirodi naseljavaju plitke vode, šumske potoke, močvare i slepe rukavce. Neke od ovih voda pripadaju tresetnim močvarama, tamnim vodama sa velikom količinom tanina, malim sadržajem mineralnih materija i prilično niskom pH vrednošću. Dno je meko, muljevito ili peskovito, sa dosta lišća na dnu. Velike grupe kulija se mogu naći među nakupljenim lišćem na dnu. Okolna vegetacija je prilično bujna i mala količina svetlosti dopire do dna. Sve vrste roda Pangio imaju izuzetno izduženo telo, mala peraja, sitne oči i mala usta. Zmijolik oblik tela čini ih savršeno prilagođenim za život na muljevitom dnu, koje ovi svaštojedi pretražuju u potrazi za bilo čim što je jestivo. Aktivniji su noću, na vid se oslanjaju manje nego na druga čula. Preko očiju imaju zaštitnu opnu. Pangio semicincta ima 10-15 vertikalnih tamnih pruga na telu, ostatak tela je svetao, od bele boje do različitih nijansi žute boje ili losos-roze. Stomak je svetliji od ostatka tela. Druga vrsta koju redovno imamao u ponudi je Pangio oblonga (Crni kuli), njegov način života i zahtevi u akvarijumu su potpuno isti kao i kod Kuli-kulija, pa ovu vrstu nećemo posebno opisivati. Pored toga što u prirodi žive u mekoj i kiseloj vodi, kuliji se veoma lako prilagođavaju drugačijim parametrima vode kakvi se nalaze kod većine domaćih akvarista. Temperatura u rasponu 21 – 26 °C, tvrdoća do 12 dH i pH do 7,5 idealni su za kulije. Ono što je bitnije za dug i srećan život kulija je podloga u akvariumu, pesak mora biti sitnije granulacije kako se ne bi povređivali na oštro kamenje. Po svojoj prirodi su prilično plahovite ribe koje će veći deo dana provoditi u zaklonu i biti aktivnije noću. Ukoliko želite da se kuliji osećaju sigurnije i budu aktivniji danju, treba ih kombinovati sa mirnim i sitnijim ribama, a svetlo treba biti prigušeno. Ishrana Kuli kulija nije komplikovana, oni će pojesti svaku hranu koju im ponudite. U prirodi su mikropredatori koji se hrane larvama insekata i račićima, takođe jedu detrit i biljnu materiju u fazi raspadanja. Većina komercijalnih suvih hrana sasvim je odgovarajuća za ishranu kulija. Polni dimorfizam nije izražen kod mladih riba, kod odraslih se ženka može razlikovati po stomaku punom zelenkaste ikre koja se nazire kroz trbušni zid. Polnu zrelost dostižu na veličini od 7cm, a maksimalno rastu do 10cm. Postoje podaci o mrestu u akvarijumu, spominje se čak i polaganje ikre na korenje površinskog bilja. Konkretni uslovi i način mresta su nam još uvek nepoznati. U prirodi se kuliji mreste sezonski. Sa vrstom Kuli-kuli imamo samo pozitivna iskustva, ove ribice su mnogo otpornije nego što bi se reklo posmatrajući njihovu pojavu, žive dugo, čak i do 14 godina. Miroljubive su i ne prave probleme. Jedino se treba naoružati strpljenjem kada ih hvatate, veoma su spretni u izbegavanju mrežice.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Rodostomus je jedna od najomiljenijih vrsta malih haracina, miroljubiva jatna vrsta koja krasi mnoge akvarijume. Pod imenom rodostomus često se prodaju 3 veoma slične vrste: Hemigrammus rhodostomus, Hemigrammus bleheri i Petitella georgiae. Razlike među vrstama su minimalne, kako u izgledu tako i u načinu života, odnosno uslovima koji im odgovaraju. Ukoliko se crvena boja na glavi ovih riba širi iza škržnih poklopaca, u pitnju je H.bleheri, po zastupljenosti crne boje na perajima takođe je moguće odrediti pripadnost vrsti. Kod mladih riba je prilično teško pouzdano odrediti vrstu, naročito kod primeraka koji su neobojeni. Sve tri vrste odlikuju se crvenom bojom glave, srebrno belim telom i crnim prugama na repnom peraju. Telo im je oblika torpeda i dostižu dužinu od 5cm. Na našem tržištu, najčešće vrste su H. bleheri i H. rhodostomus – pravi rodostomus, u stranoj literaturi „rummy nose tetra“. Rodostomus potiče iz sliva reke Orinoko, i donjeg sliva Amazona. Žive u tamnim vodama – rečicama i njihovim pritokama. Tamna boja vode potiče od tanina koji nastaju raspadanjem organske materije, istovremeno snižavajući pH vrednost. U ovakvim vodama ima malo biljaka. Idealni uslovi za rodostomuse su: temperatura 24-27°C, pH vrednost 5.5-7.0 i tvrdoća od 2-12 dH. Ribe koje su više generacija gajene u akvarijumu prilagodljivije su na tvrđu i alkalniju, a meka i kisela voda im je potrebna samo u vreme mresta. Filtracija mora biti dobra, jer inače nezahtevne ribe, rodostomusi su prilično osetljivi na trovanje amonijakom i nitritima. Rodostomusi su jatne ribe, treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka u akvarijumu. Za ovako malo jato dovoljan vam je akvarijum od 50-ak litara, u većem akvarijumu sa brojnijim jatom njihova jatna priroda će doći do izražaja. Prizor velikog jata rodostomusa koji plivaju u jednom pravcu ostavlja bez daha. Uređenje akvarijuma za rodostomuse nije od presudnog značaja, možete ih čuvati u akvarijumu koji je namešten kao južnoamerički biotop, sa mekom i kiselom vodom filtriranom preko treseta koji omekšava i boji vodu. Patuljasti ciklidi i druge vrste kojima odgovaraju ovi uslovi mogu se naseliti u takav akvarijum. Rodostomusi se odlično uklapaju i u biljni ili klasičan zajednički akvarijum, sve dok postoji dovoljno prostora za plivanje, a druge vrste nisu krupne i agresivne. Kraljevske neonke i tazbore su vrste koje se često kombinuju, i daju jako lep kontrast boje u odnosu na rodostomuse. Izuzetno su miroljubivi i treba izbegavati krupne i agresivne ribe, jer u takvim postavkama rodostomusi teško mogu izboriti za hranu i životni prostor. Par krupnijih, ali miroljubivih riba, kao što je Biserna guramija mogu biti interesantan dodatak akvarijumu. Pružaju kontrast po veličini, a jato rodostomusa će se po navici sklanjati od krupnije ribe i ostajati kompaktno. Svaštojedi su i lako se navikavaju na suvu hranu. Raznovrsna i kvalitetna ishrana je bitna za ispoljavanje boje. Lisnate hrane treba usitniti jer imaju sitna usta. Sera san, Procolour, Tetra Rubin i druge hrane su dobar izbor za ishranu rodostomusa. Polne razlike nisu izražene, nema razlike u boji i veličini tela, tek kada su ribe polno zrele kod ženki se može primetiti stomak ispunjen ikrom. Za uspešan mrest i razvoj ikre potrebni su uslovi koji su slični onima koje rodostomusi imaju u prirodi. U mekoj (1-5dH) i kiseloj (5.5-6.5pH) vodi, uz podizanje temperature rodostomusi će se mrestiti. Sam mrest i razvoj ikre veoma je sličan mrestu drugih tetri. Ikra je fotosenzitivna kao kod Kraljevske neonke, a i ostale faze razvoja su slične. Sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom, a zatim i artemijom. Jato rodostomusa može biti jako lep dodatak mnogim akvarijumima, jrt svojim neprekidnim plivanjem u kompaktnoj grupi čine da akvarijum izgleda veći nego što stvarno jeste. Kada im se pruži i minimum uslova rodostomusi će živeti 5-6 godina.

Rodostomus je jedna od najomiljenijih vrsta malih haracina, miroljubiva jatna vrsta koja krasi mnoge akvarijume. Pod imenom rodostomus često se prodaju 3 veoma slične vrste: Hemigrammus rhodostomus, Hemigrammus bleheri i Petitella georgiae. Razlike među vrstama su minimalne, kako u izgledu tako i u načinu života, odnosno uslovima koji im odgovaraju. Ukoliko se crvena boja na glavi ovih riba širi iza škržnih poklopaca, u pitnju je H.bleheri, po zastupljenosti crne boje na perajima takođe je moguće odrediti pripadnost vrsti. Kod mladih riba je prilično teško pouzdano odrediti vrstu, naročito kod primeraka koji su neobojeni. Sve tri vrste odlikuju se crvenom bojom glave, srebrno belim telom i crnim prugama na repnom peraju. Telo im je oblika torpeda i dostižu dužinu od 5cm. Na našem tržištu, najčešće vrste su H. bleheri i H. rhodostomus – pravi rodostomus, u stranoj literaturi „rummy nose tetra“. Rodostomus potiče iz sliva reke Orinoko, i donjeg sliva Amazona. Žive u tamnim vodama – rečicama i njihovim pritokama. Tamna boja vode potiče od tanina koji nastaju raspadanjem organske materije, istovremeno snižavajući pH vrednost. U ovakvim vodama ima malo biljaka. Idealni uslovi za rodostomuse su: temperatura 24-27°C, pH vrednost 5.5-7.0 i tvrdoća od 2-12 dH. Ribe koje su više generacija gajene u akvarijumu prilagodljivije su na tvrđu i alkalniju, a meka i kisela voda im je potrebna samo u vreme mresta. Filtracija mora biti dobra, jer inače nezahtevne ribe, rodostomusi su prilično osetljivi na trovanje amonijakom i nitritima. Rodostomusi su jatne ribe, treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka u akvarijumu. Za ovako malo jato dovoljan vam je akvarijum od 50-ak litara, u većem akvarijumu sa brojnijim jatom njihova jatna priroda će doći do izražaja. Prizor velikog jata rodostomusa koji plivaju u jednom pravcu ostavlja bez daha. Uređenje akvarijuma za rodostomuse nije od presudnog značaja, možete ih čuvati u akvarijumu koji je namešten kao južnoamerički biotop, sa mekom i kiselom vodom filtriranom preko treseta koji omekšava i boji vodu. Patuljasti ciklidi i druge vrste kojima odgovaraju ovi uslovi mogu se naseliti u takav akvarijum. Rodostomusi se odlično uklapaju i u biljni ili klasičan zajednički akvarijum, sve dok postoji dovoljno prostora za plivanje, a druge vrste nisu krupne i agresivne. Kraljevske neonke i tazbore su vrste koje se često kombinuju, i daju jako lep kontrast boje u odnosu na rodostomuse. Izuzetno su miroljubivi i treba izbegavati krupne i agresivne ribe, jer u takvim postavkama rodostomusi teško mogu izboriti za hranu i životni prostor. Par krupnijih, ali miroljubivih riba, kao što je Biserna guramija mogu biti interesantan dodatak akvarijumu. Pružaju kontrast po veličini, a jato rodostomusa će se po navici sklanjati od krupnije ribe i ostajati kompaktno. Svaštojedi su i lako se navikavaju na suvu hranu. Raznovrsna i kvalitetna ishrana je bitna za ispoljavanje boje. Lisnate hrane treba usitniti jer imaju sitna usta. Sera san, Procolour, Tetra Rubin i druge hrane su dobar izbor za ishranu rodostomusa. Polne razlike nisu izražene, nema razlike u boji i veličini tela, tek kada su ribe polno zrele kod ženki se može primetiti stomak ispunjen ikrom. Za uspešan mrest i razvoj ikre potrebni su uslovi koji su slični onima koje rodostomusi imaju u prirodi. U mekoj (1-5dH) i kiseloj (5.5-6.5pH) vodi, uz podizanje temperature rodostomusi će se mrestiti. Sam mrest i razvoj ikre veoma je sličan mrestu drugih tetri. Ikra je fotosenzitivna kao kod Kraljevske neonke, a i ostale faze razvoja su slične. Sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom, a zatim i artemijom. Jato rodostomusa može biti jako lep dodatak mnogim akvarijumima, jrt svojim neprekidnim plivanjem u kompaktnoj grupi čine da akvarijum izgleda veći nego što stvarno jeste. Kada im se pruži i minimum uslova rodostomusi će živeti 5-6 godina.

Frenatus je još jedna vrsta koja svoju popularnost duguje izuzetno lepom izgledu i neobaveštenosti akvarista. Kao i druge vrste iz roda Epalzeorhynchos, Bikolor i Lisica (Kalopterus), odrasli frenatusi ponekad postaju agresivni i teritorijalni. Ova agresivnost je kod frenatusa nešto manje izražena i oni su pogodniji za zajednički akvarijum od bikolora. Još uvek je potrebno obratiti pažnju na izbor ostalih riba. Dugo godina je naziv roda bio Labeo, tek pre nekoliko godina je promenjen u Epalzeorhynchos. Poreklom je iz Tajlanda, Laosa i Kamdodže, naseljava bistre vodotokove sa peskovitim dnom i krupnim kamenjem na dnu, sa ovog kamenja frenatus skida alge i mikroorganizme kojima se hrani. Ovi vodotokovi se razlivaju i plave ravnice što je veoma bitno za životni ciklus frenatusa. Vrsta nije ugrožena poput Bikolora, ali se i njihova staništa smanjuju i brojnost im opada. Osnovna razlika u odnosu na bikolora je prisustvo crvene boje na svim perajima. Boja tela je tamna, crna ili plava, a intenzitet boje zavisi od uslova u kojima se čuvaju. Jače su obojeni kada je kvalitet vode zadovoljavajući. Mužjaci su obojeniji od ženki koje su krupnije u telu kada su polno zrele. Veoma je lep i albino varijetet koji nema pigmenta na telu. Frenatus raste do 15 cm i živi do 6 godina. Idealna temperatura je u rasponu 20 – 26 °C, pH vrednost od 6.0-8.0, i tvrdoća od 2-12 dH. Bitno je da akvarijum ima što manje organske prljavštine i azotnih jedinjenja jer frenatus potiče iz izuzetno čistih voda. Samo uređenje akvarijuma nije presudno, oblo kamenje i prisustvo potopljenog drveta doprinosi prirodnom ambijentu. Dobar protok i kvalitetna filtracija bitni su za frenatuse, jer su osetljivi na nizak nivo rastvorenog kiseonika i povećano prisustvo azotnih jedinjenja. U prirodi frenatusi žive u grupama i nisu agresivni prema svojoj vrsti, ali se u akvarijumu ponašaju drugačije i najjača jedinka često eliminiše sve ostale. Dosta su agresivni i prema drugim vrstama sličnog oblika tela, kao što su Sijamci ili Gare, nasrtajima će možda biti izloženi i Koridorasi i patuljasti ciklidi. U odnosu na bikolore frenatus je manje agresivna vrsta, bolje se prilagođava životu u zajedničkom akvarijumu, ali još uvek treba biti oprezan kod izbora riba za akvarijum sa frenatusom. Izuzetno dobro se slažu sa različitim botijama, između frenatusa i Makrakanti nema netrpeljivosti. Nisu preterano efikasni algari, i ishranu im treba dopuniti svežim povrćem, Spirulinom i sličnim tabletiranim hranama. Izuzetno dobro skaču i akvarijum treba biti pokriven.

Elegans je još jedna vrsta iz roda koridoras. Ove ribice su savršeni stanovnici zajedničkog akvarijuma, miroljubivi su i nezahtevni, a opet dobro zaštićeni od nasrtaja temperamentnijih riba jer im je telo oklopljeno. Vrsta je zastupljena u zapadnom delu basena Amazona, žive u malim šumskim potocima širom Brazila, Ekvadora, Perua i Kolumbije. Postoji veći broj vrsta muljara koji liče na elegansa i svi oni se nezvanično svrstavaju u C.elegans grupu. Pored toga postoji i veći broj vrsta koje još uvek nemaju svoj naziv već su im dodeljeni CW brojevi. Telo im je izduženije nego kod Paleatusa, vitkiji su i manje robusne ribice od drugih muljara. Osnovna boja je maslinasto zelena i na telu se nalazi veci broj nepravilnih crnih ili sivih polja kao da su „prskani“. Intenzitet boje znatno varira kod različitih populacija. Boja mužjaka je intenzivnija, crna boja je izraženija nego kod ženki i na leđnom peraju se nalaze 3 crne linije koje kod ženki izostaju. Ženke su krupnije i kada su polno zrele jače su u telu, pune ikre. Maksimalna veličina koju dostižu je 5,5cm, uglavnom budu manji. Kao i ostalim muljašima odgovara im akvarijum sa sitnijim peskom, društvo mirnih ribica i prisustvo mesta za skrivanje. Veoma su društveni i treba ih naseliti bar 5-6 primeraka. Idealna im je temperatura od 20 – 26 °C, pH vrednost 6-7.5,tvrdoća do 15dH. Mali su rastom i akvarijum za manje jato ne mora biti veći od 50 litara. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu a koridorasi ostanu gladni. Mrest elegansa se razlikuje utoliko što karakterističan T-položaj može izostati, već mužjaci oplode ikru nakon što je zalepljena. Tokom mresta mužjaci mogu biti agresivni. Sve ostalo u vezi mresta je slično kao i kod drugih Korija. Elegans je još uvek prilično redak muljar i svojevrstan raritet na našem tržištu.

Trilineatus je riba koja se verovatno najčešće prodaje pod pogrešnim nazivom, često se naziva Corydoras julii koji na trilineatusa liči samo površno. Na zadnjoj polovini tela postoje 3 crne horizontalne pruge po kojima je trilineatus i dobio ime, na preostalom delu tela crne tačke stapaju se u šare slične leopardovim, a na leđnom peraju postoji velika crna tačka. Kod C. julii ne postoje 3 već samo jedna linija, a tačke su sitnije i nikada se ne stapaju. Ova ribica je veoma retka i mrest u akvarijumu nije zabeležen tako da su verovatno svi đuliji u akvašopovima u stvari trilineatusi. U prirodi su dosta rasprostranjeni i nalazimo ih u amazonskom basenu Brazila, Kolumbije i Perua, kao i priobalnim rekama Surinama. Trilineatus raste do 5,5cm i pogodan je i za manje akvarijume, grupa od 5-6 primeraka može se naseliti u akvarijum zapremine 40 litara. Odgovara im društvo mirnih ribica, a krupne i agresivne vrste treba izbegavati. Akvarijum treba namestiti sa sitnijim peskom, krupan i oštar pesak oštećuje im brkove i ometa hranjenje. Sunken root i drugi panjevi doprinose prirodnom ambijentu i pružaju zaklon trilineatusima. Mogu živeti i u biljnom akvarijumu. Odgovara im temperatura od 22 to 26°C, tvrdoća do 15 dH i pH vrednost od 6 do 8. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu a koridorasi ostanu gladni. Mužjaci trilineatusa su manji i vitkiji od ženki koje kada su polno zrele budu vidno nabrekle od ikre. Zamena vode mekšom i malo hladnijom često inicira mrest. Mrest se odvija isto kao i kod drugih muljara, često traje više dana pri čemu se polaže manji broj ikri nego kod drugih vrsta. Broj neoplođenih ikri je veći nego kod Paleatusa, a ikra osetljivija tako da se razmnožavanje trilineatusa preporučuje iskusnijim akvaristima. Za uspešan mrest bitna je upotreba meke i kisele vode, kvalitetna ishrana i održavanje higijene akvarijuma.