Vodič kroz albume Azre i Džonija Štulića

Džimi Dikson je povučeni tinejdžer koji skromno živi sa samohranom majkom. Svakodnevno ga maltretira lokalna družina koju predvodi nasilnik zvani Kameni. Džimi utehu nalazi u sviranju gitare, čemu ga podučava neobični lokalni bluzer Džerom Halford. Ali njegov muzički napredak budno prati tajanstvena komšinica Bibop Mama, u čijoj se kući neprestano vri jedna te ista pesma iz samo njoj znanih razloga.

Od dobitnice Ninove nagrade Pripovedale su se dosad priče iz onostrane perspektive, ali niko u srpskoj književnosti nije izneo svoje viđenje sveta iz preegzistencije, iz ugla još nerođenog junaka, kao što su to u novom romanu Ivane Dimić uradile tri personifikacije jedne nerođene osobe: Ilija, Drina i Blizanac.

Njegoševa nagrada Glavni junak prvog romana iz trilogije Ivan Katić „grešni“ je saputnik komunistâ koji doživljava životni sunovrat jer im se 1936. zamerio. Proglašen za buržuja i trockistu, biva odbačen od „drugova“ i posle rata, kada je dospeo na robiju, a na slobodi dolazi u sukob sa porodicom koja se raspada…

Sa ljubavlju koja ne umanjuje razboritost i nepotkupljivošću koja ne slabi emociju, Dušan Vesić je ispisao važnu i potresnu knjigu o velikim mukama, blistavom daru i tragičnom kraju najveće heroine jugoslovenskog rock’n’rolla. Njegova priča o Margiti Stefanović, koliko teskobna toliko i poštena, koliko gorka toliko i iskrena, nije samo nezaobilazan dokument za svakoga ko voli i poštuje Magi, nego i ogledalo u kojem će se prepoznati oni koji su umeli da ublaže njen bol, oni koji su se okoristili njenom nemoći i oni koji su pokazali ravnodušje pred njenim strašnim patnjama. U isto vreme, to je razorna priča o usponu i propasti jugoslovenske srednje klase i licu i naličju Beograda. Pisana autoritativno i sa atributima istorijske rasprave, Magi: Kao da je bila nekad jeste duboko čestita knjiga koja pomera granice i postavlja nove standarde, ne samo u ovdašnjoj rock literaturi, nego i znatno šire i dalje od toga. Ivan Ivačković

Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija.– Ivan V. LalićPesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj.– Mileta Aćimović IvkovJelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči.– Dragana V. TodoreskovPesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama.– Gojko BožovićParticipirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina 20. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja.– Dubravka ĐurićLirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada.– Bojana Stojanović Pantović

Dobitnica nagrada Meša Selimović i Žensko pero „Spisateljka Mica Đurđević je jedina Srpkinja koja je saveznike naučila srpski za diplomatskim stolom i pobedila mačem na indijskoj gumi.“ – Ivana Batrić de Kvarengi, Stvaranje

Kako je moguće da se sve vrti oko neuzvraćenih ljubavi? Zato što se samo one pamte.Snovi nam samo uskraćuju život, rekao je Emil naglas samom sebi. Često nam samo oni i preostaju u potrošenim životima, pomislio sam. Jer naše su nade potkupljive, rekao je.Emil je veliki glumac koji žonglira ženama i sudbinama ljudi koji ga okružuju. Nakon njegove iznenadne smrti, Emilov sin pokušava da otkrije da li su i njegova ljubavnica Roza i supruga Kaća takođe izvršile samoubistvo. Time izazvano preispitivanje junaka stvara uragansku pijavicu koja usisava čitaoca i pokazuje izlazak iz tame u kojoj se protagonista nalazi.Roman Ivana Josimova predstavlja vrtlog sećanja koji vodi ka isceljenju, perfektnu priču poput spirale sastavljene od isečaka iz koje nema izlaza.Imajući u vidu stil i strukturu, Vreme od voska pripada samom vrhu srpske proze.

Prava ljubav nikad nije obična uspomena.Učiteljica je odredila da sedim s novopridošlom devojčicom Marjom, u trećoj klupi. Ispred nas je rasporedila Ivanu i Tanju, a iza Nastu i Lanu. U četvrtom razredu fazon devojčica postao je da se zaljube i sve četiri, dve ispred i dve iza, odmah su se u mene zaljubile. A ja nisam ni u jednu. Čak ni u Marju, koja se nije zaljubila u mene. Gledao sam svoja posla, a njih četiri su gledale moja posla.Aleksandar ide u četvrti razred i između njega i Marje, nove drugarice iz klupe, razvija se poseban odnos. Uz vesele dogodovštine i dramatične situacije, njihovo drugarstvo prerašće polako u ljubav, ali nju će prekinuti bolest zbog koje će Marja morati da otputuje u Rusiju...Duhovita i topla priča omiljenog romanopisca o sazrevanju, čudnim rečima, ozbiljnim školskim problemima i onome što će postati mnogo više od lepih đačkih sećanja.

Posthumno objavljena memoarska fikcija, kako je klasifikuju neki kritičari, Špijun iz prvog lica ređa slike prošlosti i sadašnjosti iz života protagoniste koje sadrže kaleidoskopsku lepotu. Pripovedač nije superioran u odnosu na čitaoca; i njemu su neki delovi pripovesti nejasni koliko i drugima, jer mu je vizura vrlo specifična – ona sa ivice trajanja, koja ga primorava da detalje svog života vidi nekim novim očima. Zbog toga je tu onaj Drugi, njegov posmatrač, ali i posmatrani, neko ko procenjuje kako fizičko stanje pripovedača tako i njegovu verodostojnost u priči. Problem se javlja kad shvatimo da pouzdanost njihovih priča nije i njihov forte. Sekvence iz porodičnog života, uspomene sa snimanja, anegdote koje su zaostale u ponekom kutku svesti, u telu koje odbija poslušnost, građa su od koje je sačinjeno ovo u isto vreme tragično i komično delo, poslednji tekst Sema Šeparda.Figura usamljenog jahača koji s uzvisine posmatra prostor pred sobom u nameri da sagleda vlastito mesto u njemu, kao i sve ono što bi moglo da predstavlja pretnju, jeste vestern arhetip koji nepogrešivo uokviruje lik i delo Sema Šeparda… Teško je svesti takav život na nekoliko pasusa, na vikipedijsko nabrajanje onoga što je snimio i objavio, na Pulicerovu nagradu i nominaciju za Oskara. Jedno je sigurno – vremenski luk, od dana kada izgladneli Stiv Rodžers u Njujorku donira svoju krv da bi mogao da kupi čizburger, do dana kada Sem Šepard diktira poslednje rečenice Špijuna iz prvog lica, opasuje punoću, doslednost vlastitom osećaju za jezik i stvarnost, uronjenost u istinsku emociju, ma kako bolna ona bila.– Ivana Đurić Paunović, iz Pogovora