Slikovita povest o paru koji se, suočen sa opasnim, pretećim silama, bori da sačuva brak ... Broj ocena: 103 Cena sa PDV: 699 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7316 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Morsko Staklo, Anita Šriv Naziv Knjige : Morsko Staklo Autor: Anita Šriv Format: 13x20 cm Broja strana: 315 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Morsko Staklo, Anita Šriv *** O Knjizi *** Ovo je priča o ljudskom srcu i teškoj prošlosti. Godina je 1929. Onora Bičer sa suprugom Sekstonom uživa u prvim bračnim danima u letnjikovcu na obali Nju Hempšira. Onora obnavlja oronulu kuću i traga za komadićima obojenog stakla koje more izbacuje na plažu. U pokušaju da kupi kuću u koju su se oboje zaljubili, Sekston doživljava propast - poput većine Amerikanaca, postaje žrtva kraha berze i finansijski propada. Prisiljen je da radi u obližnjoj predionici, gde izbijaju radnički nemiri sa krvavim posledicama. Slikovito i britko ispričana povest o paru koji se, suočen sa opasnim, pretećim silama, bori da sačuva brak. *** Kritike *** „Najbolji primer slikovitog pripovedanja i zabavnog štiva“ Džin Rej, Boston Herald „Morsko staklo se čita bez daha… Drama se odvija brzo i iznenađuje one koji nisu navikli na uzbudljiv stil Šrivove.” Sintija Smit, Atlanta Journal-Constitution „Zapleti Anite Šriv su nežni i glatki poput čiste svile, a likovi su tako stvarni da vam se čini da sede pored vas.” Mišel Veluči, People „Lirski jezik Šrivove, njoj svojstven način pronicanja u ljudsku dušu i karakteristična seta, nesvakidašnja sposobnost korišćenja istorijskih događaja kao pozadine duboko intimne, lične priče - sve su to kvaliteti zbog kojih se Morsko staklo ne ispušta iz ruku,” Džoslin Meklerg, USA Today „Ovo štivo osvaja… Ljubavna priča i svet Morskog stakla očaraće sve voljne da se upuste u avanturu čitanja.” Denver Post *** O Autoru *** Za mnoge čitaoce, snaga romana Anite Šriv leži u dobroj kombinaciji eskapističkih elemenata jedne ljubavne priče i kompleksnosti kakva obično nije povezana sa ljubavnom tematikom. Knjige ove autorke su bogate strašću i erotikom koja čitaoce prosto tera da okreću stranice, ali Šriv isto tako ne zaboravlja na karakter svojih likova, njihovu složenost, odnose, motive i živote. Sedamdesetih, Anita Šriv je radila kao nastavnik i novinar. Dobar deo njenih dela iz tog perioda zasnovan je upravo na tim iskustvima. Za priču Pored ostrva, lutajući nagrađena je 1975. nagradom O. Henry. Osamdesetih, dominantna tema u njenom pisanju postaju ženska pitanja, što rezultuje sa dve knjige iz oblasti popularne psihologije: Obnavljajući majčinstvo i Žene zajedno, žene same. Životi žena, njihove borbe i uspesi, porodice i prijateljstva, ostaće glavni izvor inspiracije Anite Šriv. Kombinacija njenog novinarskog osećaja za detalje i litararnog dara proizvela je niz atmosferičnih i realističnih priča u romanima koji su usledili: Težina vode, Morsko staklo, Kamenje sudbine, Poslednji susret. Iako se zbog tema romana rad Anite Šriv svrstava u "žensku prozu", precizan jezik njenih dela i imaginativnost vode je van granica žanra. *** Odlomak Iz Knjige *** Onora Onora odloži kartonski kofer na granitnu ploču. Vrata su nalik skušinoj krljušti, oljuspanih slojeva boje – zelene ili crne, teško je reći. Iznad zvekira su staklena okna, neka naprsla, neka neprozirna od starosti. Odozgo je kišom i vetrom isprana nadstrešnica od šindre koja pokriva trem sa stubovima, a dalje, dalje teče nebo boje mleka. Onora čvrsto pritisnu uz sebe preklope kostima rukom pridržavajući šešir da ga vetar ne odnese. Zagleda se u slovo B ugravirano u zvekir, pa pomisli: Sve počinje na ovome mestu. Godina je 1929. Junski dan. Venčani dan. Onori je samo dvadeset godina, a Sekstonu dvadeset i četiri. Oplata kuće, nekada bela, izlizana je i boje mesa. Prozorski kapci se klate, otkinuti. Na spratu, istureni krovni prozori liče na stražare što budno paze na more, a od kuće pa preko celog travnjaka pruža se gustiš trnovitog žbunja. Daske na vratima su ispucale, mogle bi da popuste ako ih gurne iz sve snage, pomisli. Volela bi da isproba okruglu, ulubljenu kvaku, ali Sekston joj je rekao da to ne čini, da ga sačeka. Izađe kroz spoljna, mrežasta vrata, lakovane cipele joj utonuše u sipkavo tle, oslobađajući miris dugogodišnjeg propadanja. Uto se iza ugla stvori Sekston, blatnjavih dlanova okrenutih naviše. Taj muškarac je za nju iznenađenje, stranac kog jedva poznaje. Misli da je dobar čovek. Nada se. Povetarac mu je raskrilio mantil i otkrio naramenice, udobno nameštene preko košulje. Pantalone su mu krpljene po bočnom šavu, komotne, a pomalo predugačke nogavice padaju mu preko cipela. Vetar mu mrsi kosu, za venčanje štedro namazanu uljem. Onora zakorači unatrag, na granitnu ploču, da sačeka muža. Ruke je sklopila oko pasa, uz bedro joj prianja tašnica pozajmljena od majke. Sekston joj pruža nešto: peskovitu zemlju i ključ. „Zemlja, da nam brak počiva na čvrstom tlu“, reče on. „Ključ, da se otključaju sve tajne.“ Zastao je za trenutak. „A minđuše su za tebe.“ Onora se nadnese licem nad jastučić od blata. U Sekstonovim rukama, gotovo zakopan, leži par minđuša s cirkonima i biserima. Ona prstom otrese zemlju s njih. „Pripadale su mojoj majci“, reče Sekston. „Što se zemlje i ključa tiče, tvoj ujak Harold mi je rekao da je takav običaj.“ „Hvala“, reče ona. „Veoma su lepe.“ Uze ključ i pomisli: Prelazak preko praga. Početak našeg zajedničkog života. To je muškarac koji je ušao u banku sa smotuljkom novčanica od deset i pet dolara i zatražio da ih ukrupni kako bi mogao da kupi kola. Imao je dugačak smeđi mantil i skinuo je šešir pre nego što je obavio transakciju. Okovratnik košulje mu je stezao vrat, a sa Onorom se upustio u razgovor dok je brojala novčanice. Bjuik s dvoja vrata, objasnio je. Dvadeset i šesto godište, star samo tri godine. Boje crvendaćevog jajeta, rekao je, s crvenom prugom baš ispod ručke na vratima. Pravi lepotan, sa sedištima presvučenim marinskoplavim moherom. Dobija ih zabadava, od jedne udovice koja nikada nije naučila da vozi muževljeva kola. Bio je uzbuđen kao i svi muškarci kad misle na kola koja im još ne pripadaju i koja se još nisu pokvarila. Onora je pričvrstila novčanice spajalicom i proturila ih kroz rešetku. Oči su mu sive, duboko usađene ispod gustih obrva. Ima tanke, negovane brčiće, za nijansu tamnije od boje kose. Kosa mu je začešljana unazad, malo slepljena od šešira. Da bi ga podsetila na novac, morala je da protrese svežanj pod rešetkom. Uzeo ga je, previo preko polovine i gurnuo u džep pantalona. „Kako se zovete?“, upitao je. „Onora“, rekla je. „Kako se to piše?“ Objasnila mu je slovo po slovo. „H na početku je muklo, ne izgovara se“, dodala je. „O-no-ra“, probao je da izgovori. „Radite li ovde dugo?“ Razdvajala ih je rešetka šaltera. Neobično mesto da upoznaš nekoga, mada bolje nego kod Maknivena, kuda je ponekad izlazila sa Rut Šo. Tamo se muškarci začas uvuku između stola i klupe i pripiju ti se nogom uz butinu čak i pre nego što se predstave. „Ja sam Sekston Bičer“, rekao je muškarac lepog lica, ispresecanog pregradnom rešetkom. Gospođa Jejts je napregnuto slušala sa susednog šaltera. Onora je klimnula glavom. Sad je već iza njega stajao neki čovek. Hari Noks u svom radničkom kombinezonu, sa štednom knjižicom u rukama. Već postaje nestrpljiv. Sekston je vratio šešir na glavu. „Prodajem pisaće mašine“, rekao je odgovarajući na nepostavljeno pitanje. „Redovno snabdevam okružni sud. Kola su mi potrebna za posao. Obično pozajmljujem ford od svoga šefa, ali motor je propao. Rekli su mi da bi popravka više koštala od kupovine novog. Nikad ne kupujte ford.“ Nije se činilo verovatnim da će ona ikada kupiti ford. U okružnom sudu je zaposleno više od polovine odraslih stanovnika grada. Taft je sedište okruga, pa se tu održavaju sva suđenja. „Uživajte u kolima“, rekla je Onora. Muškarac kao da je oklevao da se okrene i ode. Ali Henri Noks je upravo tada prišao rešetki i to je bilo sve. Onora je kroz izlog banke krajičkom oka videla kako Sekston Bičer odlazi zakopčavajući mantil. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Roman o najčuvenijoj kraljici Egipta. Broj ocena: 107 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6509 Poslednja cena bila je: 749 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Kleopatra, Karen Eseks Kleopatra Pisac : Karen Eseks Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 416 Opis proizvoda: Kleopatra, Karen Eseks *** O Knjizi : "Očaravajuće... veoma dobro proučeno i neodoljivo opojno. Osetićete miris lotosovog parfema, prisustvovaćete kraljevskim spletkama i doživeti erotske strasti davnašnjeg Egipta. Kleopatra je privlačna, zanosna i oživljava pred nama, sveža i nezaboravna." Brus Fejler, autor Tragom Biblije "Prava skrivena istorija. Znalački i nemilosrdno Eseksova je od složenih događaja i zastrašujućih legendi istkala potpuno uverljivu i uzbudljivu priču... Ova autentična, briljantno osmišljena hronika postaviće nove standarde istorijskog romana." Mikal Gilmor "Kleopatra najzad dobija ono što joj je oduvek pripadalo kao jedinstvenoj ženi sa mnoštvom lica. Eseksova je temeljno proučila istorijske podatke i njena proza je opčinjavajuća kao i njena tema." Suzan Ford Viltšajer *** O Piscu : Pisac, scenarista i nagrađivani novinar Karen Eseks autor je dva romana o životu egipatske kraljice Kleopatre, Kleopatra i Faraon. Zahvaljujući studioznom pristupu i istraživanjima koje je sprovela, Eseks je uspela u vernom prikazivanju uspona voljene staroegipatske vladarke, od njenih ranih dana do pozicije jedne od najznačajnijih ličnosti svog vremena. Oba romana su adaptirana za filmske scenarije. Karen Eseks je rođena u Nju Orleansu, da bi posle diplomiranja proputovala Sjedinjene Države, radeći na različitim poslovima u filmskoj industriji. Dobija mesto potpredsednika jedne filmske kompanije, i nakon nekoliko producentskih poduhvata vraća se svojoj prvoj ljubavi – pisanju. Njeni eseji i prikazi objavljivani su u Plejboju, Vogu i mnogim drugim magazinima, dok su joj kratke priče objavljivane u nekoliko literarnih časopisa. Godine 1991. dobija najviše novinarsko priznanje - Los Angeles Press Club for Entertainment Journalism Award. Koautor je biografije Beti Pejdž, najpoznatijeg američkog foto-modela pedesetih. Danas je predavač na vrlo popularnim literarnim radionicama na temu "Zašto žene ne pišu". *** Odlomak : I Postojalo je nešto u aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da bog mora Posejdon, koji je živeo nedaleko od ostrva Faros, šalje svoj božanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je već bio raspoložen, slao i najrazličitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dođu do daha, žudeći za blagim etrom proleća, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlažne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prašinu, a ponekad bi oštri vetrovi afričke pustinje vratili dah morskog boga u njegovu mokru postojbinu. Ali ovoga jutra, prolećno raspoložen, bog je blago šumorio ka ovom dragulju na moru, igrajući se duž svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blagi miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daškom limuna, kamfora i jasmina. U centru grada, na raskršću Ulice Some i Kanopskog puta, nalazio se kristalni kovčeg Aleksandra Velikog,osnivača gradova. Više od dvesta godina je makedonski kralj ležao u svom večnom domu. Njegovo mlado, balsamovano telo sačuvano je od vremena, kako bi svi mogli da odaju poštu velikom geniju. Ponekad bi Egipćani odvlačili svoje sinove od kovčega velikog ratnika, braneći im da izgovore molitvu Aleksandrovog kulta, koju su ovi naizust morali da znaju, grdeći ih zbog podaničke pokornosti stranoj krvi. Ali, taj mrtvi Grk je izmaštao ovaj raj, kredom iscrtavajući simetričnu mrežu ulica. Izgradio je Heptastadion, nasip koji se poput dugog, pohlepnog jezika pružao kroz svetlucavu morsku vodu, odvajajući Veliku luku od Luke bezbednog povratka. Aleksandrovi naslednici, nosati Ptolomej i njegovo potomstvo, podigli su svetionik na Farosu, s večitim plamenom na njegovoj kuli, što je poput skiptra boga vatre bezbedno sprovodio brodove do plitke, stenovite luke. Podigli su veliku biblioteku koja je bila dom celokupnom svetskom znanju, šetališta sa stubovima koji su oivičavali popločane ulice bacajući hlad na šetače, kao i brojna gradska pozorišta u kojima su svi – bilo Grci, Egipćani, Jevreji – mogli da pogledaju komediju, tragediju ili prigodnu besedu, naravno na grčkom, mada je svaki obrazovani Egipćanin govorio jezik svog osvajača, iako tako nešto nije bilo uzvraćeno. Grad je i dalje bio rajsko mesto, mada su se Ptolomeji degenerisali u potpuno novu vrstu – u monstrume poput morskog konja, velikog kao primerci u zoološkom vrtu, s podjednako nezajažljivim apetitom; u puzavce koji su veselo krčmili egipatsko blago ne bi li umilostivili nove gospodare sveta – Rimljane. Svakih nekoliko godina bilo je gotovo nužno da egipatska rulja ubije bar jednog Ptolomeja, podsećajući ih da vreme obara svaku lozu. Međutim, pri ovakvom danu, kada su zaljubljeni gugutali po senovitim gajevima Panovog vrta, a raspupelo prolećno cveće se pomaljalo ka bleštavom azurnom nebu, lako se zaboravljalo da dom Ptolomeja nije ono što je nekada bio. Danas je slatki dah boga mora sve izveo na uživanje po vrtovima, šetalištima i bazarima na otvorenom; danas su svi s osmehom udisali božanski šapat ne razmišljajući da li je to grčki vazduh, egipatski vazduh, afrički vazduh, rimski vazduh... On nije... pripadao nikome. Jednostavno im je ispunjavao pluća, čineći ih srećnima. Kraljevska porodica, čiji su preci učinili ovaj grad velikim, nije primećivala ništa od svega ovoga. Kompleks palata pored mora bio je samotno ostrvo, izolovano od gradskog veselja. Prozorski kapci su bili čvrsto zatvoreni pred naletom slatkog vazduha i raspusnog dana. Oborene glave, kao u kakvom idolopoklonstvu, posluga je obavljala svoj redovan posao u potpunoj tišini. Unutra nije bilo radosti. Kraljica je bila bolesna, a najčuveniji lekari civilizovanog sveta već su objavili da joj nema spasa. Sa pogodnog mesta na podu, odakle je mogla da vidi sve šta se dešavalo, Kleopatra je posmatrala kako se svetlucava vrata otvaraju i kako kralj užurbano uvodi slepog jermenskog vidara u spavaću sobu njene majke. Ugledavši mlečnobele kratere ispod vračevih obrva, devojčica razrogači oči koje su, iako ponekad braon boje, ovoga dana bile potpuno zelene, poput mladog bibera. Bio je odeven u rite koje su poput perja lelujale oko njega. Umesto nogu, imao je nešto što je ličilo na cepanice za potpalu. Ćopajući, on krenu prema devojčici. Kleopatra mu se u skoku ukloni s puta, jedva izbegavši da je bisage koje je nosio ne lupe po glavi. Pope se na divan, na kome su, neme i čvrsto zagrljene, sedele njena sestra Berenika i polusestra Tea. Iako se nisu ni pomerile, Kleopatra je osetila kako im se mišići zatežu, dok je ona uzmicala ka drugom kraju sofe, smeštajući se uz sam naslon. „Da li je dobro da mala princeza bude prisutna?“, reče glavni lekar negovateljici, kao da devojčica nije mogla da razume njegove reči. „Situacija je ozbiljna.“ Kleopatrina majka, kraljica Kleopatra V Trifena, sestra i supruga kralja, ležala je u krevetu nesvesna spoljnog sveta, jer joj je telo zahvatila nepoznata upala zglobova. U očajničkom pokušaju da zadrži svoje mesto, glavni lekar je okupio najuglednije pripadnike svog reda od Atine do Rodosa, te je kraljica preznojavana, rashlađivana, masirana aromatičnim uljima, nalivana čajevima od lekovitog bilja, kljukana, izgladnjivana, puštana joj je krv, nad njom su čitane molitve – ali je groznica uvek pobeđivala. „Dete je tvrdoglavo“, prošaputa negovateljica. „Čim joj nešto nije po volji, udari u neprestanu vrisku koju više niko ne želi da sluša. To dete samo donosi glavobolju. Ima već tri godine, a još ne ume da izgovori nijednu razgovetnu rečenicu“. Mislili su verovatno da ne može ni da ih razume. Kleopatra iskezi donju vilicu, kao i svaki put kada je bila besna. „Mnogo je sitna za svoj uzrast, možda sporo shvata“, reče lekar. Osmogodišnja Berenika se nasmeja, rugajući se Kleopatri, koja je prostreli pogledom. „Kad god je prisutna, donosi samo probleme. Pitaću kralja.“ Kralj – debeo, melanholičan, očajan zbog tajanstvene bolesti svoje supruge – nije ni obratio pažnju na lekara. „Dete je ovde po kraljevskoj volji“, odgovori. Njegove staklaste, izbuljene oči zurile su u prazno. „Neka ostane. Ona mi predstavlja tračak radosti.“ Kleopatra se pobedonosno izbeči svojoj sestri koja je šutnu snažnom, preplanulom nogom. Tešeći je, Tea snažnije zagrli Bereniku, gladeći joj gustu i dugu kosu boje bakra. Lekar sleže ramenima. Kleopatrin otac, kralj Ptolomej XII Aulet, već je oterao pet lekara u progonstvo, dok je ostale kinjio zbog toga što mu nisu izlečili ženu. Ako ga je Kleopatrino prisustvo zabavljalo, utoliko bolje. Možda toga dana niko neće biti udaren ni prognan, ni postati žrtva kraljevskih prekora. Aulet je bio poznat po svojoj prevrtljivoj naravi. Podanici su ga zvali Aulet Frulaš, ili Notos Kopile, već prema svom raspoloženju ili promenljivoj odanosti koju su osećali prema njemu. Prvi nadimak mu se, naravno, više dopadao, pa ga je prihvatio kao svoj. Njegova ćud je bila nestalna koliko i lojalnost njegovih podanika, ali niko nije sumnjao u ljubav koju je osećao prema svojoj sestri-supruzi. Govorilo se da se među njima rodila prva prava ljubav u poslednjih dvesta godina dinastije. Kraljičina bolest je samo pojačala njegovu plahovitost. Sveštenik, moleći se nad kraljicom, začuđeno podiže glatko izbrijanu glavu ugledavši slepog vidara koji je prilazio oboleloj. I sveštenik i okupljeni lekari isprečiše se pred ovom gnusobom, praveći živi štit oko postelje. „U stranu, idioti“, reče kralj, gurajući svoje ogromno kraljevsko telo kroz grozd ljudi oko kreveta. „Ovaj čovek je došao da ispravi vaše budalaštine.“ „Ali, Vaše veličanstvo...“, pobuni se sveštenik. „Ko zna kakve sve nečastive sile može da prizove ovaj vrač?“ „Svucite ovom kretenu svešteničku odoru i pošaljite ga u rudnike“, smireno, gotovo veselo reče kralj jednom od čuvara. Sveštenik pade na kolena i, priljubivši lice uz pod, poče da mrmlja nekakvu bajalicu hladnom i gluvom kamenu. Zadovoljan rezultatom svoje pretnje, kralj namignu Kleopatri, čije se vesele dečije oči osmehnuše umornom očevom pogledu. Kleopatra je želela da vidar požuri sa svojom magijom. Čeznula je da što pre opet vidi kraljicu kako sedi, šminka se i oblači sjajne odore, zauzimajući mesto pored svog supruga u kraljevskoj gostinskoj palati, gde je trima princezama bilo dozvoljeno da povremeno sede s roditeljima i zabavljaju posetioce iz dalekih krajeva. Iako je samo tada imala prilike da je vidi, Kleopatra je bila zadivljena njenom nezemaljskom lepotom i pesmama koje je izvodila na citri. Svetle puti, krhka, Trifena joj se nije činila stvarnom osobom poput nje same, ili njenog oca i sestara. Izgledala joj je kao jedna od muza koja je sišla na zemlju da bi im donela osmeh na lice. Iz svojih bisaga vidar izvuče male statue nagih božanstava: jednu bez glave, jednu zastrašujućih očiju i orlovskog nosa, i jednu polomljenog falusa. Kleopatra načulji uši da čuje nepojmljive tajne koje im je šaputao vadeći ih iz torbe. Sa dna svog čarobnjačkog bunara on izvuče debeli svežanj bilja, trava, lišća i korenja, uvezanih u neugledni čvor, a zatim pozva nekog da ih upali na vatri s jedne od kraljičinih uljanih lampi. „Mitra, Baal-Hadad i Ašerah, što ih poseče i vaskrsnu“, vidar podiže buktinju, prizivajući zastrašujuće bogove istoka. „Mitra, Mitra!“, nemo mu se, dok je igrao oko kreveta kružeći po vazduhu dimnim štapićem, pridruži Kleopatra u molitvi. „Majko Astart, što stvaraš i razaraš! Kibelo, boginjo svega što jeste, što je bilo i što će ikada biti!“, dozivao je. Iznenada, on se kao u velikom bolu presavi, ispuštajući grlene zvuke, mlateći rukama po vazduhu u borbi s nevidljivim silama kraljičine bolesti. Kleopatri se činilo kao da sve to traje beskrajno dugo. Vrač zatim podiže ruke, pritrča krevetu i izgubi svest, preturivši se preko kraljičinog tela u groznici. Kleopatra svom svojom snagom zažele da kraljica otvori oči, ali je, okupan znojem, Trifenin nežni lik ostao nepokretan. Kralj obori svoju veliku glavu dok su sluge iznosile vidara iz prostorije, zatraži da mu donesu frulu i poče da svira, nudeći bogovima tužnu melodiju kao konačnu žrtvu za život svoje žene. Želeći da bude uz njega, Kleopatra mu dopuza do nogu, hvatajući svojim prstićima svetlozelenog skakavca. Kralj zastade i Kleopatra se ponada da će je uzeti u naručje, ali ubrzo shvati da je on iščekivao da čuje nežne zvuke kraljice. Nekada su svirali zajedno, on frulu, ona citru, provodeći tako čitavo veče. Pošto se drugi član dueta nije ni pomakao, on poče iznova. Starice sa dvora, rođake koje je Aulet čuvao u njihovoj staračkoj iznemoglosti, jedna po jedna, dođoše da bde nad kraljicom. Sažaljivih pogleda, gladile bi Kleopatrinu kosu, komentarišući njenu lepu crnu boju, ili bi je poljubile u čelo dok su prolazile pored nje. Znala je da njen otac ne želi da vidi starice u ovoj sobi. Aulet je udomio udove u porodičnoj palati na ostrvu Antirodos, tako da su morale da se prevezu čamcima ukoliko su želele da se umešaju u njegov život, ali ih sada niko nije mogao izbaciti iz odaja umiruće kraljice gde su spaljivale bilje i tamjan, i molitvama se obraćale boginji Izidi, majci sveg stvaranja, Praroditeljici. Četiri sveštenice, odevene u crvene odore, ozbiljnog lica, priđoše da okade i pomažu gospe u molitvi, dok su lekari menjali obloge na vrelom kraljičinom čelu osluškujući njeno buncanje. „Samilosna boginjo“, zavapiše žene kreštavim staračkim glasovima. „Boginjo izlečenja. Boginjo koja olakšavaš naše patnje.“ Kako se kraljičino stanje pogoršavalo, starice počeše da upućuju zastrašujuće pozive mračnoj strani boginje, uterujući strah u kosti male princeze koja je, sa svakim novim zloslutnim pozivom, sve čvršće stezala očeve članke. „Ti koja proždireš ljude!“ „Boginjo pokolja!“ „Gromovita gospo!“ „Ti koja uništavaš ljudske duše!“ „Uništi sudbu koja se urotila da otme život našoj sestri i kraljici!“ Glavni lekar obrisa ruke o svoju pregaču. Kralj spusti frulu. Kleopatra je zurila u stopala u sandalama ova dva džina, čudeći se kako su im prsti na nogama postali toliko veliki i koža toliko ispucala. „Kraljičina krv je zatrovana visokom temperaturom u njenom telu“, reče glavni lekar, ubeđen da je, nakon neuspeha magije onog stranca, ponovo bio na svome. Njegovi pomoćnici se svečano odvojiše od Trifenine postelje noseći glinene posude sa zaraženim ritama, tamnim od znoja i sasušene krvi. Hirurg im pokaza da otkriju kralju njihov sadržaj. Kleopatra se uspravi na kolena i kradomice pogleda u gnojnu, krvlju zamrljanu tkaninu. Kako je takva grdost mogla da izađe iz njene prelepe majke? Izbegavajući kraljev pogled, glavni lekar pogleda ka zemlji, gde vide malu princezu zagledanu u njegova velika stopala. „Pustio sam joj krvi koliko sam smeo, Vaše veličanstvo, i nisam uspeo da uklonim groznicu. Sada je još samo na bogovima da odluče hoćemo li i kada izgubiti kraljicu.“ Udove udariše u još usrdnije molitve. „O, milosrdna boginjo! Boginjo uzvišena! Moćnija od svih osam bogova Hermopolisa. Izvoru života i ozdravljenja. Ne uzimaj našu kraljicu Trifenu!“ Uprkos svojim godinama, besomučno su pesnicama tukle po svojim praznim, usahlim prsima. Kleopatra je čekala da njen otac kazni glavnog lekara, kako je to radio i sa ostalima, ali on pade na kolena i s plahošću mladog ljubavnika poljubi Auletovu ruku punu prstenja. „Oprostite mi, Vaše veličanstvo, što sam vas izneverio. Rado ću dati svoj život za kraljičin.“ Aulet nije odgovarao. Lekar je bio začuđen što nije osuđen ni na smrt, ni na progonstvo. Nervozno se zakašljucavši, brzo povrati svoje dostojanstvo. „Moram da pripremim sastojke kraljičinih sredstava za umirenje. Njenom veličanstvu se put ka bogovima mora načiniti ugodnim.“ Užurbano izrekavši molitvu, lekar se udalji. Aulet je ostao da nepokretno stoji, slomljen, pometen, usamljen. Kleopatra podiže skakavca i ponudi ga svom ocu. Tužni div odmahnu glavom i zatvori oči. Kleopatra se smesti između njegovih nogu, štiteći insekta ručicama, ne dozvoljavajući mu da pobegne. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.