Priča o nagrađenom poljoprivredniku, o večnom mladoženji sa krštenicom spremnom u levom džepu, u nadi da će sresti sebi srodnu dušu, a da će ta pristati da živi sa njim na selu...

Priča o nagrađenom poljoprivredniku, o večnom mladoženji sa krštenicom spremnom u levom džepu, u nadi da će sresti sebi srodnu dušu, a da će ta pristati da živi sa njim na selu...

Izdanje ograničenog tiraža po fantastičnoj ceni, samo dok traju zalihe! Povodom 50 godina RTS-a, objavljen je ovaj luksuzni box-set sa 10 najboljih TV drama u istoriji RTS-a, a po oceni gledalaca i kritičara. spisak drama: 1.Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 2.Smrt gospođe ministarke 3.Svečana obaveza 4.Čep koji ne propušta vodu 5.Šešir profesora Koste Vujića 6.Karađorđeva smrt 7.Daleko je Australija 8.Kroz prašume Južne Amerike 9.Jastuk groba mog 10.Slučaj u tramvaju

Izdanje ograničenog tiraža po fantastičnoj ceni, samo dok traju zalihe! Povodom 50 godina RTS-a, objavljen je ovaj luksuzni box-set sa 10 najboljih TV drama u istoriji RTS-a, a po oceni gledalaca i kritičara. spisak drama: 1.Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 2.Smrt gospođe ministarke 3.Svečana obaveza 4.Čep koji ne propušta vodu 5.Šešir profesora Koste Vujića 6.Karađorđeva smrt 7.Daleko je Australija 8.Kroz prašume Južne Amerike 9.Jastuk groba mog 10.Slučaj u tramvaju

Ovaj toaletni papir tj.brisoguz je idelan za sve one TV emisije gde se menja žena, polemiše o problemima u braku itd. Ovaj brisoguz zamenjuje 1000 reči kojima bi brak opisali mnogi ljudi, a posebno oni koji nisu očekivali da je to toliko teško i naporno...prosto rečeno, oni bi rekli...ma pos???rem ti se na brak. Pa evo i prilike da to uradite. Ako mislite da je za vas kasno ono bar možete ovaj papir pokloniti mladencima :-) Napomena: Mi se izvinjavamo na ovakvom tekstu ali ako sprovedite anketu i sami se uverite. Nadamo se da je brak više od papira. Mi u redakciji još smo mladi, naivni i verujemo u ljubav. Karakteristike: - Troslojni papir, - 200 listova, - Made in Germany.

Priča koja će vas u potpunosti opčiniti. Roman za koji su prava i pre samog objavljivanja prodata u 24 zemlje. Broj ocena: 104 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7328 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson Naziv Knjige : BŠtimer Klavira Autor: Danijel Mejson Format: 13x20 cm Broja strana: 312 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson *** O Knjizi *** Oktobra 1886. Edgaru Drejku stiže čudan zahtev iz britanskog Ministarstva odbrane: mora da napusti svoju ženu i povučeni život i otputuje u burmanske džungle, gde retkom koncertnom klaviru treba opravka. Klavir pripada sanitetskom majoru čije su neuobičajene metode sklapanja mira - poezija, medicina, a sad i muzika - donele varljivo zatišje u Južni Šan, ali i izmamile mnoga pitanja kod njegovih pretpostavljenih. Na svom putu kroz Evropu, Crveno more, Indiju i Burmu, Edgar susreće vojnike, mistike, bandite i pripovedače, kao i očaravajuću ženu, ništa manje neuhvatljivu od sanitetskog majora. A u doktorovoj tvrđavi na udaljenoj burmanskoj reci, Edgar nailazi na svet tajanstveniji i opasniji nego što je mogao da zamisli... Čulna, lirična, bogata strašću i avanturom, ovo je hipnotička priča o mitu, ljubavi i samootkrivanju. Ukratko - nezaboravan roman. *** Kritike *** "Mejson briljantno prikazuje Burmu i njenu kulturu. Njegov snažan prozni stil i sposobnost da uključi istoriju, politiku, prirodu i medicinu u okvire potpuno osmišljenog fiktivnog sveta 19. veka, bili bi značajni kod svakog pisca, i tim pre zapanjuju kad autor ima svega 26 godina... Čitalac će otkriti izvrstan vodič po čudima i jadima drugog mesta i vremena." Andrea Baret, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW "Čudna priča, puna divnih momenata... i nezaboravnih, veličanstvenih prizora... Vešto, dovitljivo i napeto... Inteligentna i zabavna avantura." Ron Čarls, THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR "Danijel Mejson izatkao je elegantnu i neobično zanimljivu priču, koja čitaocu nudi najbolje moguće putovanje u davno prohujali svet. Bogat, pun atmosfere i asocijacija na prizore, mirise i građu Burme 19. veka, Štimer klavira je zapanjujuće delo. Zaista sam uživao u njemu." Artur Golden, autor knjige "Memoari jedne gejše" *** O Autoru *** Diplomirao je biologiju na Harvardu. Godinu dana proveo je na Tajlandu baveći se istraživačkim radom vezanim za malariju. Potom je na Univerzitetu Kalifornija upisao studije medicine. Njegov prvi roman, Štimer klavira, privukao je ogromnu pažnju publike zbog svoje neobične priče, koja se odigrava u 19. veku u prašumi Burme. Autor kaže kako je inspiraciju za ovaj roman crpeo iz priča o kolonistima koji su u prašume i necivilizovane delove sveta sa sobom donosili raznorazne predmete poput kada, klavira i slično. Trenutno radi na svom drugom romanu, čija se radnja odigrava u vreme otkrivanja Brazila, i privodi kraju studije medicine. *** Odlomak Iz Knjige *** Popodne u kancelariji pukovnika Kilijana, operativnog direktora Burmanske divizije Britanske vojske. Edgar Drejk je sedeo pored dveju tamnih, zveketavih grejnih cevi i zurio kroz prozor, u kišnu zavesu. Na drugoj strani sobe sedeo je pukovnik – krupan, preplanuo čovek žbunaste riđe kose i gustih brkova, raščešljanih u lepezastoj simetriji, koji potcrtavahu svirepe zelene oči. Iza radnog stola visili su dugačko bantu koplje i oslikani štit, na kome je još bilo tragova borbe. Na pukovniku beše skerletna uniforma, obrubljena pletenicama od crnog mohera. Edgar je to upamtio, jer su ga pletenice sećale na tigrove šare, a skerlet je pojačavao zelenu boju očiju. Prošlo je već nekoliko minuta otkako je pukovnik ušao u sobu, izvukao stolicu iza tamno lakiranog stola od mahagonija i počeo da lista gomilu papira. Napokon je podigao pogled. Iza brkova se oglasio zvučan bariton. „Hvala vam što ste sačekali, gospodine Drejk. Morao sam da posvetim pažnju jednom hitnom poslu.“ Štimer odvrati pogled od prozora. „Naravno, pukovniče.“ Ovlaš je dodirivao šešir u svom krilu. „Ako nemate ništa protiv, odmah ćemo preći na stvar.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Još jednom, dobro došli u Ministarstvo odbrane. Rekao bih da ste prvi put ovde.“ Štimeru nije ostavio vremena za odgovor. „U ime svog osoblja i svojih nadređenih, cenim vašu zainteresovanost za, po našem mišljenju, veoma ozbiljno pitanje. Temeljno ćemo vas upoznati s događajima koji su doveli do svega ovoga. Ukoliko ste saglasni, biće najcelishodnije da vam prethodno iznesem kraći pregled. O eventualnim pitanjima možemo raspravljati nakon što saznate više detalja.“ Spustio je šaku na gomilu hartije. „Hvala vam, pukovniče“, tiho odvrati štimer. „Moram priznati da me je zaintrigirao vaš zahtev. Vrlo je neobičan.“ Brkovi se s druge strane stola trznuše. „Zbilja vrlo neobičan, gospodine Drejk. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ako dosad niste shvatili, ovde je reč i o čoveku, a ne samo o klaviru. Stoga ću početi od sanitetskog majora Kerola lično.“ Štimer klimnu glavom. Brkovi opet zatitraše. „Gospodine Drejk, neću vam dosađivati detaljima iz Kerolove mladosti. Zapravo, njegova biografija je pomalo tajanstvena, i o njoj ne znamo mnogo. Rođen je 1833. u irskoj porodici, sin je gospodina Tomasa Kerola, profesora grčke poezije i proze u internatskoj školi u Oksfordširu. Iako njegova porodica nikad nije bila imućna, očev interes za obrazovanje sigurno se preneo i na sina, koji je bio izvrstan učenik, te je od kuće otišao na studije medicine u Univerzitetsku školsku bolnicu u Londonu. Po dobijanju diplome nije otvorio privatnu ordinaciju, za razliku od većine, nego se prijavio za nameštenje u provincijskoj bolnici za sirotinju. Ni iz tog perioda nemamo mnogo podataka o Kerolu – znamo samo da je u unutrašnjosti proveo pet godina. Tada se i oženio jednom meštankom. Brak nije potrajao. Supruga i dete umrli su na porođaju, a Kerol se više nije ženio.“ Pukovnik se nakašlja, uze drugi dokument i nastavi. „Posle smrti supruge, Kerol se vratio u London, gde se za vreme epidemije kolere zaposlio kao psihijatar u Prihvatilištu za izmučenu sirotinju na Ist Endu. Tu se zadržao svega dve godine, a 1863. primljen je u Vojnomedicinsku službu. Tu, gospodine Drejk, naša priča postaje nešto potpunija. Kerol je postavljen za lekara Dvadeset osmog pešadijskog puka u Bristolu, ali se svega četiri meseca po postavljenju prijavio za premeštaj u kolonije. Zahtev je smesta prihvaćen, te je Kerol postao vršilac dužnosti direktora vojne bolnice u Saharanpuru u Indiji. Tu je brzo stekao reputaciju ne samo dobrog lekara nego i avanturiste, bar u izvesnoj meri. Često se priključivao ekspedicijama u Pandžab i Kašmir, čime je sebe izlagao opasnosti i od lokalnih plemena i od ruskih agenata, jer car uporno pokušava da izjednači svoje teritorijalne dobiti s našima. Osim toga, Kerol važi i za načitanog čoveka, iako nije uočen nikakav znak – pa, recimo zanosa koji bi ga naveo da zahteva klavir. Nekoliko pretpostavljenih raportiralo je da Kerol izbegava vizite i posmatralo ga je kako čita poeziju u bolničkom vrtu. Takvo se ponašanje tolerisalo, mada nerado, nakon što je Kerol odrecitovao jednu Šelijevu pesmu – ’Ozimandijasa’, verujem – lokalnom plemenskom vođi lečenom u bolnici. Dotični – koji je već ranije potpisao sporazum o saradnji, ali je odbijao da sudeluje ljudstvom – vratio se u bolnicu nedelju dana po otpustu i doveo trista ljudi ’na uslugu „lekaru pesniku“’. To su njegove reči, ne naše, gospodine Drejk.“ Pukovnik podiže pogled. Učinilo mu se da na štimerovom licu lebdi osmejak. „Zadivljujuća priča, znam.“ „Snažna je to pesma.“ „Jeste, mada priznajem da je sam događaj pomalo nesrećan.“ „Nesrećan?“ „Sve u svoje vreme, gospodine Drejk, iako smatram da ova epizoda s ’erarom’ ima neke veze s time što ’vojnik’ pokušava da postane ’pesnik’. Klavir – istini za volju, to je moje mišljenje – predstavlja – kako najbolje da se izrazim? – nelogičan nastavak takve strategije. Ako doktor Kerol zaista veruje da će na takvom mestu muzika ubrzati smirivanje situacije, ja se samo nadam da će on imati dovoljno naoružanih ljudi za odbranu mira.“ Štimer ne reče ništa, a pukovnik se blago promeškolji u stolici. „Složićete se, gospodine Drejk, da je ostavljanje utiska na lokalno plemstvo recitovanjem i rimom možda i razumljivo, ali je zahtev da se koncertni klavir pošalje u našu najudaljeniju tvrđavu nešto sasvim drugo.“ „Slabo sam upućen u vojne stvari“, reče Edgar Drejk. Pukovnik ga načas pogleda pre nego što se vratio papirima. Nije ovo osoba spremna za burmansku klimu i izazove, pomisli on. Štimer klavira – visok, mršav čovek guste prosede kose koja je mlitavo visila nad žičanim naočarima – više je ličio na učitelja nego na osobu stvorenu i za kakvu vojnu odgovornost. Izgledao je star za svoju četrdeset jednu godinu; obrve mu behu tamne, obrazi oivičeni mekim zulufima, uglovi svetlih očiju naborani, premda, uočio je pukovnik, ne kao da se celoga života smejao. Nosio je somotski sako, leptir-mašnu i pohabane vunene pantalone. Sve bi to ostavilo utisak tuge, pomisli Ficdžerald, da nije bilo usana, neobično punih za Engleza, delom zbunjenih, delom blago iznenađenih; davale su mu mek izraz, koji je pukovnika uznemirio. Takođe je primetio i štimerove šake, koje je Drejk neprestano masirao, a zglavci mu se izgubiše u otvorima rukava. Ficdžerald nije bio navikao na takve ruke – behu preterano nežne za muškarca – a opet, kad su se rukovali, pukovnik je u njima osetio žestinu i snagu, kao da ih ispod hrapave kože pokretahu žice. Spustio je pogled na hartije i nastavio. „Stoga je Kerol ostao u Saharanpuru pet godina. U tom periodu učestvovao je u čak sedamnaest misija, provodeći više vremena na terenu nego na svom položaju.“ Počeo je da prelistava izveštaje o doktorovim misijama i naglas im čita nazive. Septembar 1866 – Geodetski izveštaj o terenu za železničku prugu duž gornjeg toka reke Satledž. Decembar – Kartografska ekspedicija vojnih hidroinženjera u Pandžab. Februar 1867 – Izveštaj o rađanju dece i akušerskim bolestima u istočnom Avganistanu. Maj – Veterinarske infekcije životinjskih krda u planinama Kašmira i njihova rizičnost za ljude. Septembar – Ekspedicija Kraljevskog društva u vezi s florom zabačenih krajeva Sikima. Izgleda da se namerio da ih navede sve, i činio je to u jednom dahu, tako da su mu vene na vratu nabrekle kao same kašmirske planine – bar je tako pomislio Edgar Drejk, koji u Kašmiru nije bio, niti se zanimao njegovom geografijom, ali ga je već hvatala nervoza zbog uočljivog nedostatka ikakvog klavira u priči. „Krajem 1868“, nastavi pukovnik, „zamenik direktora naše vojne bolnice u Rangunu, tada jedine veće bolnice u Burmi, iznenada je umro od dizenterije. Kao zamenu, medicinski upravnik u Kalkuti preporučio je Kerola, koji je u Rangun stigao februara 1869. Tamo je odslužio tri godine, a budući da se uglavnom bavio medicinskim radom, o njegovim aktivnostima imamo i izveštaje. Sve ukazuje na to da se posvetio svojim bolničkim dužnostima.“ Pukovnik gurnu fasciklu preko stola. „Na ovoj slici je Kerol u Bengalu.“ Edgar malo sačeka, a onda, shvativši da bi trebalo da se pridigne i uzme je, nagnu se napred i pri tom ispusti šešir na pod. „Izvinite“, promrmlja, zgrabi šešir, pa fasciklu, i vrati se na stolicu. Otvorio je fasciklu na krilu. Unutra je stajala fotografija, vrhom naniže. Bojažljivo ju je okrenuo. Na njoj je visok, samopouzdan muškarac crnih brkova i lepo začešljane kose, odeven u safari-uniformu, stajao pored bolničkog kreveta na kome je ležao pacijent, tamniji, možda Indus. U pozadini beše još kreveta, još pacijenata. Bolnica, pomisli štimer, i vrati pogled na doktorovo lice. Malo šta je mogao da pročita iz njegovog izraza. Lice mu beše zamućeno, no začudo, svi pacijenti su bili u žiži, kao da se doktor neprestano pomerao. Drejk se zagledao, trudio se da poveže čoveka i priču koju je upravo čuo, no slika mu nije obelodanila mnogo. Ustao je i vratio je na pukovnikov sto. „Kerol je 1871. tražio premeštaj u udaljenu bazu u središnjoj Burmi. Zahtev je odobren, jer se u tom periodu pojačala burmanska aktivnost u dolini reke Iravadi, južno od Mandaleja. Na svom novom položaju, kao i u Indiji, Kerol je odvajao mnogo vremena za istraživačke ekspedicije, najčešće u južna brda Šan. Međutim, nije jasno – u svetlu njegovih mnogih dužnosti – kako je našao vremena da vrlo dobro ovlada jezikom Šana. Neki nagađaju da ga je poučavao lokalni monah, drugi da je učio od ljubavnice. Bili monasi ili ljubavnice, 1873. smo primili katastrofalne vesti da su Burmanci, nakon višedecenijskog koketiranja, potpisali trgovački sporazum s Francuskom. Možda znate tu priču; novine su prilično detaljno pisale o njoj. Iako su francuske trupe još bile u Indokini i nisu napredovale dalje od Mekonga, ovo je očigledno bio veoma opasan presedan za dalju francusko-burmansku saradnju i otvorenu pretnju Indiji. Smesta smo prešli na ubrzane pripreme za okupaciju država Gornje Burme. Mnogi šanski prinčevi pokazali su davno ukorenjeno neprijateljstvo prema burmanskom tronu i…“ Pukovnik zaćuta, ostavši bez daha zbog monologa, i spazi da štimer zuri kroz prozor. „Gospodine Drejk, slušate li?“ Edgar se okrete, postiđen. „Da… da, naravno.“ „Onda dobro, nastaviću.“ Pukovnik ponovo pogleda u dokumenta. Na drugoj strani stola štimer nesigurno progovori. „U stvari, s dužnim poštovanjem, pukovniče, priča je veoma složena i zanimljiva, ali moram priznati da još ne shvatam zašto vam treba moja stručnost… Znam da ste navikli na ovakav oblik izlaganja činjenica, ali smem li vas uznemiriti jednim pitanjem?“ „Da, gospodine Drejk?“ „Pa… da budem iskren, čekam da čujem šta ne valja s klavirom.“ „Oprostite?“ „Klavir. Pozvali ste me zato što sam unajmljen da naštimujem klavir. Ovaj sastanak je veoma iscrpan što se tiče čoveka, ali nisam siguran da je on moje zaduženje.“ Pukovnik pocrvene. „Kao što sam naveo na početku, gospodine Drejk, smatram da su ove činjenice važne.“ „Saglasan sam, gospodine, ali nije mi poznato šta ne valja s klavirom, ni mogu li ga ja popraviti. Nadam se da shvatate.“ „Da, da. Naravno da shvatam.“ Vilični mišići mu se stegoše. Spremio se za govor o opozivu otpravnika poslova iz Mandaleja 1879, o bici za Mjinđan, i o opsadi garnizona Mejmjo, jedan od svojih omiljenih. Čekao je. Edgar se zagledao u svoje ruke. „Izvinjavam se, molim vas, molim vas, nastavite“, reče. „Zapravo, moram ubrzo da pođem, jer ću morati dugo da pešačim do kuće, a zaista me najviše zanima koncertni ’erar’.“ Uprkos neugodnosti, potajno je uživao u ovom kratkom prekidu. Nikad nije bio naklonjen vojnicima, a ovaj Kerol počeo je sve više da mu se dopada. Istini za volju, želeo je da čuje detalje priče, ali već se gotovo smrklo, a pukovnik nije pokazivao znake zamora. Pukovnik opet pogleda u papire. „Vrlo dobro, gospodine Drejk, skratiću. Do 1874. počeli smo izgradnju nekoliko tajnih utvrđenja na teritoriji Šana: jedno blizu Hsipoa, drugo pored Taungđija, a treće – najudaljenije – u seocetu po imenu Me Lvin, na obali reke Salvin. Me Lvin nećete naći ni na jednoj mapi, a dok ne prihvatite zadatak, ni ja ne mogu da vam kažem gde se nalazi. Tamo smo poslali Kerola.“ U sobi se smrklo, pa je pukovnik upalio malu lampu na stolu. Svetlo je treperilo, bacalo mu senku brkova po jagodicama. Ponovo se zagledao u štimera klavira. Izgleda nestrpljiv, pomislio je i duboko udahnuo. „Gospodine Drejk, da vas ne bih duže zadržavao, poštedeću vas detalja Kerolove dvanaestogodišnje službe u Me Lvinu. Ukoliko prihvatite našu ponudu, možemo dalje razgovarati, a ja ću vam obezbediti vojne izveštaje. Sem ako, naravno, ne želite da ih čujete odmah.“ „Voleo bih da čujem štogod o klaviru, ako nemate ništa protiv.“ „Da, da, naravno, klavir.“ Uzdahnuo je. „Šta vas zanima? Verujem da vas je o većini detalja već obavestio pukovnik Ficdžerald u svom pismu.“ „Da, Kerol je zahtevao klavir. Vojska je kupila koncertni ’erar’ iz 1840. i otpremila mu ga. Možete li me podrobnije obavestiti o toj priči?“ „Zapravo i ne mogu. Osim ako se možda ne nada da će ponoviti uspeh ostvaren recitovanjem Šelija, ne razumem zašto mu treba klavir.“ „Zašto?“ Štimer se nasmeja dubokim glasom, neočekivanim za mršavu pojavu. „Koliko sam samo puta i ja sebi postavio isto pitanje, povodom drugih svojih mušterija. Zašto bi uvažena gospođa koja ne razlikuje Hendla od Hajdna kupovala ’brodvud’ iz 1820. i zahtevala štimovanje svake nedelje, iako niko na njemu ne svira? Ili kako opravdati okružnog sudiju koji doteruje svoj instrument svaka dva meseca – što je, dodajem, sasvim nepotrebno, ali izvrsno za moje prihode – a ipak, isti taj čovek odbija da dâ dozvolu za godišnje javno takmičenje pijanista? Oprostićete mi, ali se ne bi reklo da je doktor Kerol toliko bizaran. Jeste li, gospodine, ikad čuli Bahove Invencije?“ Pukovnik zamucnu. „Čini mi se… Siguran sam da jesam, ali – bez uvrede, gospodine Drejk – ne vidim kakve to veze ima sa…“ „Užasava me pomisao na osam godina života u džungli bez Bahove muzike.“ Edgar zastade, pa nastavi: „Zvuče predivno na ’eraru’ iz 1840.“ „Možda jeste tako, ali naši vojnici i dalje ratuju.“ Edgar Drejk duboko udahnu. Najednom oseti da mu srce lupa. „Oprostite mi, nisam želeo da zvučim drsko. U stvari, što više slušam vašu priču, sve sam zainteresovaniji. No takođe sam i zbunjen. Ako već toliko osuđujete našeg pijanistu, pukovniče, zašto sam onda ja ovde? Vi ste vrlo važna osoba; retko će oficir vašeg ranga provesti sate u razgovoru s civilom, toliko čak i ja znam. Takođe znam da je Ministarstvo odbrane sigurno uložilo ogromnu sumu novca u prevoz klavira do Burme, na stranu u samu kupovinu. A vi ste mi ponudili velikodušnu nadoknadu – dakle, poštenu po mom mišljenju, ali objektivno gledano, velikodušnu. No i pored svega toga, čini mi se da ne odobravate moj zadatak.“ Pukovnik se zavali u stolicu i prekrsti ruke preko grudi. „U redu. Važno je da raščistimo ovo. Ne krijem svoju osudu, ali vas molim da to ne pobrkate s nepoštovanjem. Sanitetski major je izuzetno delotvoran vojnik – možda jeste neobičan čovek, ali je nezamenljiv. Neki ljudi, na vrlo visokom položaju u ovoj službi, s velikim zanimanjem prate njegov rad.“ „Ali vi ne.“ „Recimo samo da se neki ljudi gube u retorici naše imperijalne sudbine, da mi osvajamo ne zarad kopna i imetka, već radi širenja kulture i civilizacije. Ja to neću poreći, ali se Ministarstvo odbrane bavi drugim stvarima.“ „No ipak, vi ga podržavate?“ Pukovnik zastade. „Ako i govorim neuvijeno, gospodine Drejk, to činim zato što je važno da shvatite poziciju Ministarstva odbrane. U Šanu vlada bezakonje. Osim u Me Lvinu. Kerol je postigao više nego nekoliko bataljona. Nezamenljiv je, a komanduje jednom od najopasnijih i najvažnijih baza u našim kolonijama. Država Šan je suštinski važna za obezbeđenje naše istočne granice; bez nje rizikujemo invaziju – francusku, možda čak i sijamsku. Ako ćemo ga klavirom zadržati na tom mestu, cena je mala. Međutim, njegova baza je vojno utvrđenje, a ne muzički salon. Nadamo se da će se nakon štimovanja klavira sanitetski major vratiti svom poslu. Važno je da vi to shvatite, da shvatite da vas unajmljujemo mi, a ne on. Njegove ideje mogle bi biti… zavodljive.“ Nemate poverenja u njega, pomisli Edgar. „Dakle, samo ustupak, kao i cigarete“, reče. „Ne, ovo je drugačije, mislim da razumete.“ „Znači, treba da prihvatim da je on nezamenljiv zbog klavira?“ „Saznaćemo kad se instrument naštimuje. Hoćemo li, gospodine Drejk?“ Na te reči se štimer nasmeši. „Možda i hoćemo.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Imate li još nekih pitanja?“ „Samo jedno.“ „Da, koje?“ Edgar pogleda u svoje ruke. „Žao mi je, pukovniče, ali šta tačno fali klaviru?“ Pukovnik se netremice zagleda u njega. „Mislim da smo diskutovali o tome.“ Štimer duboko udahnu. „Uz dužno poštovanje, gospodine, diskutovali smo o tome šta fali klaviru uopšte. Ali ja moram da znam šta fali ovom klaviru, ovom ’eraru’ iz 1840. koji čuči negde u dalekoj džungli u koju me vi šaljete. Vaša služba mi je o klaviru rekla malo šta, osim da je raštimovan, čemu je uzrok, dodajem, oticanje rezonantne ploče, a ne kućišta, kako ste vi naveli u svom pismu. Naravno, čudi me što niste predvideli da će se klavir raštimovati. Vlaga ume da napravi pakao.“ „Još jednom, gospodine Drejk – ovo činimo zbog Kerola. Takva filozofska pitanja moraćete njemu da postavite.“ „Dobro, mogu li onda pitati šta treba da popravim?“ Pukovnik se nakašlja. „Takvi detalji nam nisu dostavljeni.“ „Mora da je negde napisao nešto o klaviru.“ „Imamo svega jednu poruku, čudnu i neuobičajeno kratku za doktora, inače rečitog. Isprva nas je uhvatila neverica, ali je za njom usledila njegova pretnja ostavkom.“ „Smem li je pročitati?“ Pukovnik se ustručavao, a onda je štimeru pružio mali komad smeđe hartije. „Papir Šana“, reče. „Navodno je pleme čuveno po njemu. To je samo po sebi neobično, jer sanitetski major nikad ranije nije koristio ovaj papir za prepisku.“ Papir beše mek – ručno pleten, vidljivih vlakana, sada zamrljan tamnim mastilom. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju... Broj ocena: 101 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7327 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Bel Kanto, En Pačet Naziv Knjige : Bel Kanto Autor: En Pačet Format: 13x20 cm Broja strana: 294 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Bel Kanto, En Pačet *** O Knjizi *** DOBITNIK PEN/FOKNER NAGRADE ZA 2002. GODINU NAGRADA ORINDZ ZA 2002. GODINU Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju. Prepad prerasta u opsadu i najraznovrsniji likovi počinju da dele zajedničku sudbinu. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac koji je njen najveći obožavatelj i njegov prevodilac Gen. Dva para potpuno različitih ljudi zaljubljuju se i užasno utamničenje pretvara se u raj na zemlji. *** Kritike *** "Ovo je onaj retki dragulj – roman visoke literarne vrednosti koji ne možete ispustiti iz ruku." The Times "Šokantno. Samouvereno i sigurno ona ubrzava i usporava ritam pripovedanja kako bi obuhvatila i munjevite bleskove brutalnosti i razvučene sate tamničke utučenosti. Senzibilitet romana varira između visprene duhovitosti i suptilne i setne zapitanosti o prirodi čežnje i žudnje." Guardian "BEL KANTO je roman koji govori o ljubavi u svim njenim vidovima: romantičnoj ljubavi, bračnoj ljubavi i dubokoj i sveprožimajućoj ljubavi prema lepom. En Pačet piše tako oštroumno, duhovito i toplo." Džejn Hamilton *** O Autoru *** En Pačet rođena je kao najmlađe dete bolničarke i policajca, 1963. u Los Anđelesu. Sa šest godina se sa majkom i sestrom seli u Nešvil. Pisanjem počinje da se bavi na koledžu, gde pohađa nastavu kreativnog pisanja zajedno sa Alenom Gurganusom, Raselom Benksom i Grejs Pejli, svim kasnije cenjenim i poznatim autorima. Prvu priču prodaje časopisu Paris. Potom odlazi na studije u University of Iowa Writers Workshop, najpoznatiji rasadnik američkih pisaca. Prvo priznanje En Pačet dobija 1990. od Univerziteta umetnosti u Provinstaunu, u državi Masačusets, mestu u kom je napisala svoj prvi roman, Svetac zaštitnik lažova, za koji će kasnije dobiti Mičener/Kopernikus nagradu. Drugi roman, Taft, nagrađen je trofejem Kafka za najbolje delo delo u oblasti fikcije za 1994. Priznanja se nastavljaju i sa trećim romanom, Mađioničarov pomoćnik, koji ulazi u uži izbor za prestižnu Orindž nagradu i dobija nagradu fondacije Gugenhajm. I to nije sve. Naprotiv, za svoj poslednji roman Bel Kanto Pačet dobija najznačajniju nagradu u karijeri, PEN/Fokner nagradu. Njen prvi roman adaptiran je za televizijski film 1997. godina, a po romanu Taft sama autorka razvija scenario za film u kom će glavnu ulogu imati Morgan Frimen. Pored ovoga, Pačet piše za New York Times Magazin, Boston Globe, Vogue, GQ, Elle, i časopis Gourmet. *** Odlomak Iz Knjige *** Nakon što se svetla pogasiše, pijanista je poljubi. Možda se ka njoj okretao tren pre no što je zavladala potpuna tmina, možda je upravo podizao ruke. Mora da je postojao neki pokret, neki gest, jer će se kasnije svi prisutni sećati poljupca. Tama koja ih je progutala beše nenadana i neprozirna. Ne samo da svi behu sigurni da se poljubac zbio, već su tvrdili da im je poznata i vrsta poljupca: odlučan i strastan, zatekao ju je nespremnu. Sve oči bile su uprte u nju čas pre no što se svetla pogasiše. Još su aplaudirali, na nogama, oduševljeno pljeskajući dlanom o dlan, visoko podignutih laktova. Niko nije osećao ni trunku umora. Italijani i Francuzi klicali su: „Brava! Brava!“, dok su im Japanci okretali leđa. Da li bi je tako poljubio i da svetla behu upaljena? Da li mu um beše tako prepun nje da je, istog časa kad potonuše u mrak, posegnuo za njom? Da li je razmišljao tako brzo? Ili su je želeli i svi oni, muškarci i žene u istoj prostoriji, te sve beše proizvod zajedničke uobrazilje? Bili su tako zaneti lepotom njenog glasa da su želeli njena usta da pokriju svojim i piju sa njih. Možda je muziku moguće preneti, usisati, posedovati. Kakav je osećaj celivati usne koje rađaju takav zvuk? Neki od njih voleli su je godinama. Imali su sve njene ploče. Vodili su dnevnik i upisivali imena gradova u kojima su je slušali, nazive kompozicija koje je izvodila, imena članova ansambla i dirigenata. Te noći među prisutnima behu i oni koji za nju nisu čuli i koji bi, da ih je neko pitao, rekli da je opera skup besmislenih mačjih cijuka, te da bi radije proveli tri sata u zubarskoj stolici. Oni behu ti koji su sada otvoreno plakali, uvidevši težinu vlastite greške. Nikoga nije uplašio mrak. Jedva da su ga primetili. Neumorno su aplaudirali. Ljudi koji su živeli u drugim zemljama mislili su da se takve stvari ovde dešavaju stalno. Svetla se pale, svetla se gase. Ljudi iz zemlje domaćina znali su da je to istina. Osim toga, dramatični nestanak struje zbio se, činilo se, u pravi čas, kao da su svetla rekla: Nije vam potreban vid. Slušajte. Niko se nije zapitao zašto su se ugasile i sveće na svim stolovima, u istom trenu ili tren ranije. Prostorija beše ispunjena prijatnim mirisom maločas utrnutih sveća, dimom slatkim i sasvim nepretećim. Mirisom koji kazuje da je kasno, da je vreme za počinak. I dalje su aplaudirali. Verovali su da i njen poljubac i dalje traje. Roksana Kos, lirski sopran, beše jedini razlog zbog koga je gospodin Hosokava došao u ovu zemlju. Gospodin Hosokava beše razlog zbog koga su svi ostali došli na proslavu. Nisu se našli na mestu koje bi inače posetili. Razlog zbog koga je zemlja domaćin (siromašna zemlja) organizovala bezumno skupu rođendansku proslavu za stranca koga su gotovo podmitili da dođe, krio se u činjenici da je stranac osnivač i predsedavajući kompanije Nansei, najveće elektronske korporacije u Japanu. Zemlja domaćin silno je želela da se umili gospodinu Hosokavi, koji bi joj mogao pružiti pomoć makar u jednoj od stotinu oblasti u kojima joj pomoć beše potrebna. To bi se dalo postići organizovanjem obuke, olakšavanjem trgovine. Možda će podići fabriku (ovo je bio san tako dragocen da nisu smeli ni da ga pomenu), fabriku s jeftinom radnom snagom, koja će doneti dobit svim zainteresovanima. Industrija bi pogurala ekonomiju dalje od lišća koke i makova mrkog srca, stvarajući iluziju da se zemlja odriče proizvodnje kokaina i heroina i čineći trgovinu ovim drogama manje očiglednom. No takav plan u prošlosti nije urodio plodom, jer su Japanci, po prirodi, oprezan svet koji veruje u glasine o opasnostima skrivenim u ovoj zemlji. Stoga su dolazak i prisustvo za stolom samog gospodina Hosokave, ne njegovog zamenika, ne nekog političara, nagoveštavali da bi mogla biti pružena ruka pomirenja. Možda će toj ruci morati da se ulaguju, da je mole. Možda će morati silom da je izvlače iz dubokog džepa. No ova poseta, s veličanstvenom rođendanskom gozbom uveličanom prisustvom operske dive, s nekoliko planiranih sastanaka i sutrašnjim putovanjem do mesta za izgradnju buduće fabrike, bila je korak napred, više od svega što su postigli dotad. Vazduh u prostoriji beše zaslađen nadom. Predstavnici više od tuceta zemalja, pogrešno informisani o namerama gospodina Hosokave, bili su prisutni na proslavi, zajedno s investitorima i ambasadorima koji možda ne bi preporučili svojim vladama da ulože neku crkavicu u ovu zemlju, ali bi izvesno pozdravili svaki napor firme Nansei. Svi zajedno šetali su po prostoriji u crnim odelima i večernjim haljinama, nazdravljajući i smejući se. Što se gospodina Hosokave tiče, njegovo putovanje nije imalo veze s biznisom, niti s prijateljstvom s predsednikom, kako se kasnije pisalo. Gospodin Hosokava nije voleo da putuje, a predsednika nije poznavao. Svoje namere, to jest nedostatak namera, nije tajio. Nije planirao da gradi fabriku. Nikada se ne bi složio da otputuje u nepoznatu zemlju i slavi rođendan s ljudima koji su mu strani. Nije mu bilo do rođendanske proslave s neznancima, posebno ne do proslave pedeset trećeg rođendana, koji je smatrao potpuno bezličnim. Odbio je mnogobrojne molbe ovih istih ljudi, u vezi s ovom istom proslavom, sve dok mu, kao poklon, ne ponudiše prisustvo Roksane Kos. Ako je ona poklon, kako da je odbije? Bez obzira koliko daleko, koliko neumesno, koliko varljivo ovo putovanje bilo, kako da kaže ne? Kacumi Hosokava pamtio je svoj jedanaesti rođendan, dan kada je prvi put čuo operu, Verdijev Rigoletto. S ocem je otputovao vozom u Tokio, gde su do pozorišta otpešačili po teškom pljusku. Bilo je to dvadeset drugog oktobra, te jesenja kiša beše hladna, a ulice zastrte tankim pokrovom pokislog, crvenog lišća. Kada su stigli u Metropoliten festival hol, i potkošulje ispod džempera i kaputa behu im mokre. Karte u očevom novčaniku bile su vlažne i razmrljane. Nisu imali bogzna kakva mesta, ali im niko nije zaklanjao vidik. Godine 1954. novac beše dragocen; karte za voz i opera predstavljali su nešto nezamislivo. U neko drugo doba, sličan zaplet mogao bi izgledati odviše komplikovan za dete, no to beše tek nekoliko godina nakon rata, kada su deca razumevala niz stvari koje bi se današnjoj deci činile neshvatljivim. Popeli su se uz nepregledne stepenice do svojih mesta, nastojeći da ne gledaju dole, u vrtoglavu prazninu pod sobom. Klanjali su se i izvinjavali svima koji su morali da ustanu da bi ih propustili, i na kraju sedoše na svoja mesta. Poranili su, ali su ostali poranili još više, jer im je karta davala luksuzno pravo da mirno sede u tom predivnom zdanju i čekaju. Čekali su, otac i sin, bez reči, sve dok ih ne obavi tama iz čije se dubine začuše prvi zvuci muzike. Ljudi majušni poput insekata izmileli su iza zavesa, otvorili usta, a njihovi glasovi pozlatiše zidove čežnjom, bolom, bezgraničnom, bezglavom ljubavlju koja će im doneti propast, svakom svoju. Tokom tog izvođenja Rigoletta opera je utisnula pečat na ružičastu unutrašnjost kapaka Kacumija Hosokave, ispisavši poruku koju je iščitavao i u snu. Mnogo godina kasnije, kada se sve pretvorilo u biznis, kada je radio marljivije od bilo koga drugog u zemlji utemeljenoj na marljivosti, verovao je da je život, istinski život, otelotvoren u muzici. Istinski život beše bezbedan u notnim linijama Evgenija Onjegina, dok je on odlazio na posao i ispunjavao zadate obaveze. Naravno da je znao (premda ne i sasvim razumeo) da opera nije za svakog, ali se nadao da za svakog postoji nešto. Ploče koje je čuvao i retke prilike da prisustvuje živom izvođenju opere behu svedočanstva njegove sposobnosti da voli. Ne njegova supruga, ni njegove kćeri, ni njegov posao. Nikada mu nije palo na pamet da je, na neki način, ono što bi trebalo da ispuni njegov svakodnevni život pretočio u operu. Umesto toga, znao je da bi bez opere taj deo njega potpuno iščezao. Na početku drugog čina, dok su Rigoleto i Gilda pevali zajedno, a njihovi se glasovi uplitali, izvijali, on posegnu za očevom rukom. Nije imao pojma šta govore, čak nije znao ni da igraju uloge oca i kćeri. Jednostavno, osetio je potrebu da se uhvati za nešto. Privukli su ga s takvom žestinom, da umisli kako se obrušava s visine, sa svog udaljenog sedišta. Takva ljubav rađa odanost, a gospodin Hosokava beše odan čovek. Nikada nije zaboravio značaj Verdija u svom životu. Vezao se za pojedine pevače, kako to obično biva. Imao je posebne kolekcije Švarckopfa i Saterlenda. Iznad svih ostalih, verovao je u genij Kalasove. U radnim danima nikad ne beše dovoljno vremena, ne onoliko koliko je njegova strast zahtevala. Imao je običaj da, nakon večere s klijentima i sređivanja dokumentacije, provede tridesetak minuta slušajući muziku i čitajući libreta, pre no što utone u san. Izuzetno retko, možda pet neradnih dana godišnje, našao bi tri cela sata da presluša operu od početka do kraja. Jednom, u svojim poznim četrdesetim, pojeo je pokvarene ostrige i doživeo teško trovanje koje ga je tri dana prikovalo za postelju. Toga se sećao s radošću, kao godišnjeg odmora, jer je neprestano puštao Hendlovu Alsinu, slušajući je čak i u snu. Starija kći, Kijomi, kupila mu je za rođendan njegov prvi disk Roksane Kos. Njenom ocu beše teško udovoljiti, te je, ugledavši disk i ime koje nije prepoznavala, odlučila da rizikuje. Zapravo, nju nije privuklo nepoznato ime, već lice na omotu. Kijomi je fotografije soprana smatrala iritantnim. Uvek su virile preko lepeza ili zurile kroz meko tkanje velova. No Roksana Kos gledala je pravo u nju, isturene brade, širom otvorenih očiju. Kijomi je već uzela disk, kada primeti da je reč o snimku Lučije od Lamermura. Koliko snimaka Lučije od Lamermura ima njen otac? Nije važno. Dala je novac devojci na kasi. Te večeri, nakon što je pustio disk i seo u fotelju da ga sasluša, gospodin Hosokava se nije vratio na posao. Ponovo se osetio kao dečak u operi u Tokiju, s rukom u velikoj, toploj očevoj šaci. Puštao je disk iznova i iznova, preskačući nestrpljivo sve što nije bio njen glas. Beše gromak, taj glas, topao i složen, bezgranično neustrašiv. Kako je istovremeno mogao biti tako uzdržan i tako nehajan? Pozvao je Kijomi i ona je došla i stala u dovratak njegove radne sobe. Zaustila je da nešto kaže – da? ili, molim? – ali pre no što je išta rekla, začu glas žene koja na slici ne skreće pogled. Njen otac nije izgovorio ni reč, samo je rukom pokazao na zvučnik. Ona osta preplavljena zadovoljstvom zbog vlastitog izbora. Muzika beše njena pohvala. Gospodin Hosokava sklopio je oči. Sanjao je. U pet narednih godina osamnaest puta je slušao Roksanu Kos uživo. Prvi put srećnim sticajem okolnosti, da bi kasnije nalazio sebi poslovne obaveze u gradovima u kojima je nastupala. La Sonnambulu je gledao tri večeri zaredom. Nikada joj nije prišao, niti učinio išta što bi ga izdvojilo od ostalih slušalaca. Nije smatrao da njen talenat poštuje više od bilo koga drugog. Beše spremniji da veruje da samo budala prema njoj ne oseća isto što i on. Nije želeo ništa sem privilegije da sedi i sluša. Pročitajte članak o Kacumiju Hosokavi u bilo kojim novinama. Ne pominje se strast, jer strast je privatna stvar, no pomen opere je uvek prisutan, kao svedočanstvo ljudske strane, koja ga čini pristupačnijim. Drugi direktori su na fotografijama pecali u brzacima Škotske, ili pilotirali vlastitim avionima do Helsinkija. Gospodina Hosokavu uvek su slikali kod kuće, kako sedi u kožnoj fotelji i sluša muziku, sa stereo sistemom Nansei EX-12 u pozadini. Pitanje o omiljenim izvođačima beše neizbežno. Kao i odgovor. Za iznos znatno viši od ukupne sume potrošene te večeri (na hranu, usluge, prevoz, cveće, službu bezbednosti) Roksana Kos pristala je da nastupi na proslavi, koja je padala između kraja sezone u Skali i početka sezone u Teatru Kolon u Argentini. Nije prisustvovala večeri (nikad nije jela pre nastupa), već je stigla na kraju i izvela šest arija uz klavirsku pratnju. Gospodin Hosokava je pismeno obavešten da može da izrazi muzičku želju koju će domaćini, ne obećavajući ništa unapred, dati gospođici Kos na razmatranje. Upravo je završila s izvođenjem arije iz Rusalke, izborom gospodina Hosokave, kad su se svetla pogasila. Bio je to kraj programa, premda je moguće da bi pevala na bis, možda i dvaput, da su svetla ostala upaljena. Gospodin Hosokava odabrao je Rusalku kao izraz poštovanja prema gospođici Kos. Ta arija bila je vodeća u njenom repertoaru i nije zahtevala nikakvu pripremu, te bi je uključila u program i da on to nije zahtevao. Nije molio za nešto opskurno, ariju iz Partenope, na primer, ne bi li se pred njom predstavio kao zaljubljenik. Jednostavno, poželeo je da izbliza čuje kako peva Rusalku. Ako ljudska duša o meni sneva, nek upamti me i kad je budna. Prevodilac mu je to preveo s češkog, nekad davno. Svetla su ostala pogašena. Jedva primetno, aplauz poče da jenjava. Ljudi su treptali, naprežući se da je vide. Prođe minut, zatim dva, a da niko ne oseti uznemirenost. A zatim Simon Tibo, francuski ambasador kome je, pre dolaska u ovu zemlju, obećano daleko poželjnije nameštenje u Španiji (nepravedno dodeljeno nekom dugom, kao isplata za složenu političku uslugu, u času kad su se Tibo i njegova porodica već pakovali), primeti da su svetla u kuhinji i dalje upaljena. On je prvi shvatio. Osetio se kao prenut iz dubokog sna, pijan od likera, prasetine i Dvoržaka. U mraku uhvati ruku svoje supruge, dok je aplaudirala, i povuče je dublje u gomilu. Sudarali su se s tamnim telima koja jedva da je video. Kretao se u pravcu staklenih vrata koja, sećao se, behu na samom kraju prostorije, istežući vrat u nastojanju da ugleda odsjaj zvezdanog neba koje bi mu pokazalo put. No ugleda samo mlaz svetla baterijske lampe, najpre jedne, zatim još jedne, i dok mu je srce tonulo u grudima, oseti ništa drugo do tugu. „Simone“, prošaputa njegova žena. Mreža je izatkana, a da on to nije ni primetio, gusta mreža obmotana oko kuće. I dok je njegov prvi nagon, prirodan nagon, bio da nastavi da grabi napred i pokuša da ostvari nemoguće, zadrža ga hladna logika. Bolje da ne privlači pažnju na sebe. Bolje da ne posluži za primer. Negde u sobi pijanista je ljubio opersku divu, te i ambasador Tibo privuče svoju suprugu, Edit, u zagrljaj. „Pevaću u mraku“, začu se glas Roksane Kos, „ako mi neko donese sveću.“ Nakon tih reči prisutni se ukočiše, a zvuk aplauza zamre ostavljajući za sobom tišinu i svest da su sve sveće pogašene. To beše kraj večeri. Telohranitelji su već odavno usnuli u limuzinama, kao veliki, natovljeni psi. Svuda u prostoriji muškarci su zavlačili ruke u džepove, pronalazeći samo uredno složene maramice i zgužvani novac. Začu se huk glasova, ljudi stadoše da se komešaju, a svetla se u tom času, kao čarolijom, upališe. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.