Herbert Markuze `Um i revolucija`, `Veselin Masleša`, Sarajevo, 355 str. Maks Horkhajmer `Pomračenje uma`, `Veselin Masleša`, Sarajevo, 208 str. Knjige su u dobrom stanju i bez bilo kakvog oštećenja.

IMA PODVLACENJA P-3/P-2

SLABIJE OČUVANA P-3/P-2

Željko Pavić – Zbiljnost i stvarnost. Prilog zasnivanju izvornog pojma svijeta Izdavač: Hrvatsko filozofsko društvo Biblioteka Filozofska istraživanja, knjiga 21 Zagreb 1989. 287 stranica Meki povez, u dobrom stanju SADRŽAJ 11 Predgovor 13 Uvod: `svijeP kao ontologijski problem 29 PRVO POGLAVLJE POVIJESNOST KAO POSTVARENOST 31 § 1. Povijesnost i izvanpovijesnost svijeta 31 a) Filozofija i svijet u svome početku 34 b) Egzistencijalnost i paraegzistencijalnost svijeta 37 c) Kozmologijsko jedinstvo svijeta 41 § 2. Samointencionalnost svijeta 51 § 3. Intencionalna ravnoteža 51 a) TJspostavljanje transcendentalnog 60 b) Vremenovanje transcendentalnog 63 § 4. Intencionalna neutralnost i kritika transcendentalnosti 87 § 5. Mogućnost zasnivanja jedne fenopraksije 93 § 6. Svjetskost i unutarsvjetskost 97 DRUGO POGLAVLJE SVIJET KAO IZVORNO DOGAĐANJE I KAO »SLIKA« 99 § 7. Izvorni svijet i ’životni svijet’ 113 § 8. Slika svijeta kao ukidanje izvornog svijeta 125 § 9. Prirodoznanstvena slika svijeta kao nabačaj stvarnosti 141 § 10. Ukidanje novovjekovne slike svijeta u suvremenoj fizici i filozofiji TREĆE POGLAVLJE JEZICNOST I VREMENSKOST SVIJETA 161 § Jezik i njegovo svjetsko značenje 167 „Predmetno-teorijska teorija značenja Husserla i Heideggera“ 177 8 13 Destruirajuće ponavljanje Husserlove teori- značenja u Heideggerovoj hermeneutici j fenomenologiji i«l § 14 Prva hermeneutička situacija — destrukciia povijesti ontologije 185 § 15- Druga hermeneutička situacija — raskrivena istina 191 § 16. Treća hermeneutička situacija — govorenje kao raskrivanje 901 § 17. Cetvrta hermeneutička situacija — jezik kao unutarsvjetski događaj. Das Gerede 205 & 18. Prva vremenska situacija — vremenskost i svakodnevnica tubitka 209 § 19. Utemeljenje jezičnog svjetonazora u sadržajnoj namjeri 217 § 20. Na putu k jeziku biti 231 § 21. Mišljenje kao pjesničko-filozofijski način ophođenja s bitkom i jezikom 237 ĆETVRTO POGLAVLJE COVJEK I SVIJET 239 § 22. Metafizički smisao antropologijskog pitanja o čovjekovom prvenstvu u svijetu 251 § 23. Jednakoizvornost čovjeka i svijeta. — Svijet kao fundamentalni antropologijski pojam 259 § 24. Antropologija kao obnovljena metafizika. Izgledi i kritika 267 Literatura 279 Zusammenfassung 283 Bilješka o tekstovima 85 Kazalo imena

Sadržaj: Glava prva PROBLEM FILOSOFIJE PRIVREDE I Savremeni ekonomizam II Filosofija i život III Filosofija i nauka IV Kriticizam i dogmatizam V Preliminarno određenje ekonomije Glava druga PRIRODNO-FILOSOFSKE OSNOVE TEORIJE PRIVREDE I Idealizam i naturfilosofija P Šelingova filosofija Glava treća ZNAČENjE OSNOVNIH EKONOMSKIH FUNKCIJA I Potrošnja II Proizvodnja Glava četvrta I TRANSCENDENTALNOM SUBJEKTU EKONOMIJE II Čovek i čovečanstvo i Sofijnost ekonomije Glava peta PRIRODA NAUKE I Mnoštvenost naučnog znanja II Ekonomska priroda nauke III Sofijnost nauke IV Gnoseologija i prakseologija V Nauka i život VIO „naučnom pogledu na svet” VII Samosvest nauke Glava šesta EKONOMIJA KAO SINTEZA SLOBODE I NUŽNOSTI I Sloboda i nužnost II Sloboda i nužnost III Duh ekonomije IV Sloboda kao moć, nužnost kao nemoć Glava sedma GRANICE SOCIJALNOG DETERMINIZMA I Stil socijalne nauke II Sociologizam i istorizam III Problem socijalne politike Glava osma FENOMENOLOGIJA EKONOMIJE I Problem političke ekonomije II Naučni stil političke ekonomije

Odlicno ocuvana knjiga GOVORNI ČINOVI Ogled iz filozofije istorije DŽON SERL NOLIT BEOGRAD 1991 SAZVEŽĐA Broš Latinica 294 stranice

Informacije SKU 8674483232 Kategorije FILOZOFIJA Težina 0.8 kg Proizvođač Paidea Povez knjige tvrd Pismo latinica Pisac Aristotel Godina izdanja 2008 Izdavač Paidea Jezik Srpski Tagovi Knjiga Knjizara Paidea Aristotel Fizika Aristotel

Izdavač: Službeni glasnik , 2009. Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Odlično očuvana knjiga, kao nova Opis Ova knjiga predstavlja pokušaj da se srpskoj čitalačkoj publici približi latinoamerička misao, da se ukaže na njen značaj i uticaj na savremene svetske tokove, prevashodno u sferi filozofije, politike, ekonomije, kulture i ostalih srodnih disciplina. Orasio Čeruti-Guldberg pripada srednjoj generaciji progresivno orijentisanih latinoameričkih autora, čiji je cilj intelektualno-filozofski i društveno-politički angažman koji uveliko prevazilazi okvire konvencionalnih filozofskih obrazaca... Za Čerutija, filozofija sve više poprima oblik subverzivnog, stvaralačkog delovanja usmerenog ka radikalnom preinačavanju stvarnosti u funkciji postavljanja temelja istinskog Novog sveta koji čeka da ponovo bude „otkriven“, i to ne kao nepoznati topos koji ispunjava želje armije disidenata odbeglih od tegobne dežurne stvarnosti već kao potpuno novi horizont mogućnosti realizacije čoveka i njegovog bića van okvira nejednakosti, eksploatacije, diskriminacije i svih ostalih oblika otuđenja, nametnutih od aktuelnih sistema dominacije. Dejan Mihailović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) je bio nemački filozof. Stekao je obrazovanje u seminaru protestantske crkve Tibinger stift u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom. Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatra se poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine. Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fiht i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti”, što je bio krajnji cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistematska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i ljudska bića, već takođe fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih tih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje „ujedinjene teorije stvarnosti”. Verovao je u to, pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno te isto. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja. U skladu s njima, neophodno je dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna samoga sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti preko paradigme jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, tu kom svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu sa ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije. U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Osim svoje sistematske funkcije, a koja se sastoji od predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava jedan obiman opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju.

IZDAVAC ; FENIKS LIBRIS - BEOGRAD 2018 GOD. 436 + 580 STR. TVRDI POVEZ , NOVO

sa slike

nova kutgrž im3

Dobro očuvana knjiga,po negde štiklirano… K135

O MUZIČKI LIJEPOM - Eduard Hanslik Izdavač: BIGZ Beograd - FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd Broj strana: 193 Pismo: latinica Stanje: dobro

Poceci indijske misli - priredila Rada Ivekovic tvrdi povez, odlicno ocuvana POLICA 67

Dva uvodna predavanja Ogist Kont KULTURA Beograd 1962. mala filozofska biblioteka mek povez, 62 strane. Stanje Vrlo dobro, potpis na predlistu, neznatno podvlačenje teksta.

Dimitrije M. Kalezic - Upoznajmo religiju dobro ocuvana POLICA 35

ISTORIJA ETIKE 1-2 Fridrih Jodl Veselin Masleša-Sarajevo 1963. god. 1. Do kraja prosvetiteljstva 2. Od kanta do danas 443 + 490 str. Tvrd povez L. 2. SAJ. D. 1. POL. 3

Beogradski Izdavačko-grafički Zavod, Redakcija `Kultura`, Beograd, 1974. Drugo izdanje. Predgovor Eleonora Prohić. Mala filozofska Biblioteka. Očuvana.

HOMO SACER Suverena moć i goli život Đorđo Agamben Karpos, 2018. 220 strana. Homo sacer je u rimskom pravu bio čovek koga je svako mogao ubiti a da ne bude osuđen za ubistvo, ali koji nije smeo biti ubijen u okviru bilo kakvog rituala. Upravo takav život, koji se mogao oduzeti ali je zabranjen kao žrtva, nudi ključ za kritičko tumačenje naše političke tradicije i skrivene biopolitičke paradigme modernog doba. Kada život postane politički ulog i kada se politika pretvori u biopolitiku, sve osnovne kategorije naše misli, od ljudskih prava do demokratije i građanskih prava, bivaju uvučene u proces pražnjenja i dislociranja. Prateći liniju konstitutivnog odnosa između golog života i suverene moći, od Aristotela do Aušvica, od Habeas corpusa do Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, italijanski filozof Agamben u ovoj knjizi pokušava da dešifruje zagonetke – prvenstveno fašizma i nacizma – koje je 20. vek postavio istorijskom umu. Analizirajući koncentracioni logor, on ga vidi kao “nomos moderne“, gde se brišu granice između prava i dela, pravila i izuzetka, života i smrti.

Luj Altiser : Elementi samokritike / predgovor Zdravko Munišić ; prevod Mladen Kozomara Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1975, tvrdi povez, omot, Fizički opis XXV, 65 str. ; 21 cm Biblioteka marksizma Prevod dela: Éléments d`autocritique / Louis Althusser Luj Altiser i njegove autokritike: str. V-XXV Tiraž 5.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Strukturalizam Althusser, Louis, 1918-1990 = Алтисер, Луј, 1918-1990 Očuvanost 4.

Dobro očuvana. M 1/2 F

NOLIT - 1964 - 274 STRANE, MEK POVEZ. TEKST KNJIGE JE PODVLAČEN. DONJI DESNI UGAO ZADNJE KORICE JE MALO `ULUBLJEN`.

Vjekoslav Mikecin: DIJALEKTIKA POVIJESNE ZBILJE, IC Komunist Beograd 1977, str. 181. Ogledi o odnosu revolucionarne teorije i prakse. Očuvanost 4.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“