SLOBODAN TIŠMA BLUES DIARY - pitoma religiozna razmišljanja Izdavač - Ruža lutanja, Beograd Godina - 2001 160 strana 22 cm Edicija - Ruža lutanja ISBN - 86-902493-1-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Sedefine Oranžplaš Plavakut Contralto Sividolg Berlior Fenik April Lilaharm Danubis Rosed Belotak (Cripto) Pogovor autora, reč urednika `Dnevno-noćni zapisi od kojih je sačinjena ova knjiga, zapisivani su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, dakle, u vreme kada su se na prostorima Evrope odigrali dogadaji koji su bitno uticali na sudbine mnogih ljudi koji su te prostore nastanjivali, ali koji su mene, lično, ipak, malo tangirali. Iz monoloških rudimenata koji su se najčešće radali prilikom skoro svakodnevnih šetnji obalom Dunava, nastajale su nešto kasnije tekstualne minijature kojima je teško odrediti žanrovsku pripadnost. No, možda, to i nije toliko važno, iako smatram da je opredeljenost za odredeni žanr znak hrabrosti i umetničkog poštenja. U svakom slučaju, moglo bi se reći da je „,Blues diary` neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko. Naslov knjige jasno govori da se radi o „plačevima`. Bluz je, kao što je opšte poznato, pesma tugovanka koju su pevali crni robovi na plantažama pamuka u delti reke Misisipi. Prebirajući po žicama tambure, oni su više pričali nego što su pevali. Bluz je monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol. Podnaslov „Pitoma religiozna razmišljanja` je citat iz Remboove poetske proze, mislim da je u pitanju tekst „Pustinje ljubavi`. Knjiga „Sabrana dela` Artura Remboa je bila biblija moje mladosti. Otkrio sam je kao dvadesetogodišnjak i magija tih tekstova za mene se nije ugasila ni do dana današnjeg. Posebno tu mislim na kratka prozna dela: „Sezona u paklu` i „Pustinje ljubavi`. Iako se Remboovo ime vezuje pre svega za revolucionarne postupke u modernoj poeziji, po mom skromnom mišljenju koje je, naravno, pogrešno, ova dva teksta su, pre svega, preteče modernih proznih postupaka kao i Floberova novela „Novembar`. Za moto knjige uzeo sam četiri Vitgenštajnova iskaza, četiri misli koje treba da posluže kao putokaz. One, možda, nisu tipične za Vitgenštajna kao filozofa, ali predočavaju neke važne momente kada je „Blues diary` u pitanju. Textovi su složeni hronološkim redom u dvanaest celina, iako je preporučljivije čitanje iz sredine ili od kraja. Svaka celina je obeležena sasvim apstraktnim naslovom, nekom izmišljenom rečju koja nema, takoreći, nikakve veze sa sadržajem. Datiranje zapisa, iako istinito, ukazuje se kao sasvim irelevantno i apsurdno. Vreme klizi mimo texta pomerajući se čas malo unapred, čas malo unazad, izmeštajući ga. Inače, text je u celini složen u ,,lomljenim redovima`, nešto kao slobodan stih, ali ne radi se o slobodnom stihu, kao što ni zapisi pojedinačno ne predstavljaju pesme, iako se u knjizi može pronaći i po koja pesmica. Možda je potrebno reći još i to da je „Blues diary` poslednja knjiga koja se objavljuje u ediciji pošto se uskoro završava veliki desetogodišnji projekat „Ruža lutanja` Miroslava Mandića, ali i moja poslednja knjiga. Svako pisanje je ujedno i oproštaj od pisanja, ono „sad i nikad više`. Objavljeno je ukupno šest knjiga, četiri zbirke pesama, jedna zbirka pripovedaka i jedan dnevnik. Radi se o četiri autora, poimence to su: Srdan Valjarević, Nenad Jovanović, Slobodan Ilić i Slobodan Tišma. Naravno, sve je počelo sa Miroslavom Mandićem koji je kao pokretač edicije bio urednik samo njene prve knjige `otkrivši` Srdana Valjarevića koji je, sa svojom kasnije kultnom knjigom „Džo Frejzer i 49 pesama`, 1991. postao prvi autor. Sve se dalje odvijalo tako da je svaki autor bio urednik sledećeg izdanja pri čemu je u njegovom izboru bio presudan samo njegov lični afinitet i ništa drugo. Na kraju, došli smo u pomalo čudnu situaciju da sam ja, S. Tišma, sam sebi urednik. Ispada da je presudan bio moj lični afinitet prema samom sebi. Svi su pisci, lažni ili pravi, zaljubljeni u svoje pisanje, u svoju umetnost, što je pomalo degutantno. Ali to u ovom slučaju više i nije važno,,,Blues diary` mi se sve manje svida, nekada mi se čak uopošte ne svida. Bolje bi mi bilo da svoje misli posvetim Robinsonu Krusou, Utnapištimu dalekom ili Nereju neuhvatljivom u njegovom morskom plićaku. Jarac na koga je Kruso naišao u ostrvskoj pećini je večni astralis, ozvezdana priroda... ma, šta! U Novom Sadu, 17. dec. 2000.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ, ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ СРБИЈЕ И ДРУШТВА ЗА ПУТЕВЕ ЦРНЕ ГОРЕ. САДРЖАЈ Аутор: Горан Ђајић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Проф. др Војо Анђус, дипл. грађ. инж. ПРОГРАМСКИ СИСТЕМ ЗА АНАЛИЗУ РАСПОЛОЖИВЕ ПРЕГЛЕДНОСТИ ... 4 Аутори: Јасмина Буневска, дипл. инж. саоб. др Марија Маленковска-Тодорова, дипл. инж. саоб. Рецензент: Проф. др Љубиша Кузовић, дипл. инж. саоб. ФУНКЦИОНАЛНА ЗАВИСНОСТ ИЗМЕЂУ ОСНОВНИХ ПАРАМЕТАРА САОБРАЋАЈНОГ ТОКА НА ОДСЕКУ МАГИСТРАЛНОГ ПУТА М5 У ПРОСЕЧНИМ ПУТНИМ, САОБРАЋАЈНИМ И АМБИЈЕНТАЛНИМ УСЛОВИМА ... 12 Аутор: Драган Бебић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Милорад Пецикоза, допл. грађ. инж. АНАЛИЗА УКУПНИХ МОМЕНАТА САВИЈАЊА ОД ПОКРЕТНОГ ОПТЕРЕЋЕЊА У ГЛАВНИМ НОСАЧИМА МОСТОВА НА ПУТЕВИМА ... 18 Аутор: Златомир Николић, дипл. грађ. инж. Рецензент: Драган Бебић, дипл. грађ, инж. МОСТ ПРЕКО РЕКЕ ТОПЛИЦЕ НА ЛОКАЛНОМ ПУТУ БЕЛОЉИН - КОЊУША ОПШТИНА ПРОКУПЉЕ ... 27 Аутори: Драган Стојиљковић, дипл. грађ. инж. Милан Рољић, дипл. инж, геол. Рецензент: Проф. др. Драган Лукић, дипл. инж. грађ. ТУНЕЛ СТРАЖЕВИЦА, ОБИЛАЗНИЦА ОКО БЕОГРАДА ... 33 Аутор: Мирољуб Станимировић, професор НО Рецензент: др Слободан Цмиљанић, дипл. инж. геол. ТРАНСПОРТ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА У ДРУМСКОМ САОБРАЋАЈУ, МОГУЋНОСТ АКЦИДЕНТА И УТИЦАЈ НА БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ ЉУДИ И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ ... 40 Аутор: Слободан Басурић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ЕКОЛОШКИ МОНИТОРИНГ ... 44 Аутори: Александра Јовановић, дипл. прост. планер Владан Тасић, дипл. инж. геол. Ђорђе Митровић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ПЛАНИРАЊЕ ЕКОЛОШКЕ ПОЛИТИКЕ, НЕАП - СЕКТОР ТРАНСПОРТ ... 50 Аутори: мр Милан Вељковић дипл. грађ. инж. Бранко Ерак, дипл. грађ. инж. Драган Милић, дипл. грађ. инж. Рад преузет из Зборника радова са Четвртог научно-стручног скупа `Пут и животна средина`, одржаног на Тари 14.-16. јуна 2006. године ОДВОДЊАВАЊЕ АТМОСФЕРСКИХ ВОДА И ЗАШТИТА ОД САОБРАЋАЈНЕ БУКЕ НА ОБИЛАЗНИЦИ БИЈЕЉИНЕ ... 56 ЗАКЉУЧЦИ СА ЧЕТВРТОГ НАУЧНО-СТРУЧНОГ СКУПА `ПУТ И ЖИВОТНА СРЕДИНА`, ОДРЖАНОГ НА ТАРИ 14.-16. ЈУНА 2006. ГОДИНЕ ... 64 ИН МЕМОРИАМ ... 66

Nova srpska OFF i SF priča, Biblioteka Alexandria, 1999 Priredili Igor Marojević i dr Aleksandar B. Nedeljković Povez - Broširan Nekorišćeno SADRŽAJ: OFF IGOR MAROJEVIĆ - Iz nove srpske off priče ALEKSANDAR BLAŽEVIĆ - Sekta lenjih ZORAN ĆIRIĆ - Kako sam postao Madi Voters VLADIMIR ĐURIĆ ĐURA - Turbo folk bum bum show NENAD JOVANOVIĆ - Mangupi SAŠA MARKUS - Marselin susret MARIJA MIDŽOVIĆ - Lako je Rušdiju NEDIM SEJDINOVIĆ - Serapion Petrovaradinski SLOBODAN TIŠMA - Kralj šume ili Pokušaj prljanja SF ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ - Sedam pogleda kroz vreme ĐORĐE MIJUŠKOVIĆ - Frka in the North TAMARA LUJAK - Poreklo BILJANA MILOŠEVIĆ - Hilandarska maja ILIJA BAKIĆ - Poseta KONSTANTIN TEZEUS - Flota IGOR DRAGIŠIĆ - Pobednici IVAN CVETKOVIĆ - Sahrana čoveka Beleške o autorima

Catena Mundi Beograd , 2017. 29 cm, 734 str. tvrdi povez, ćirilica ISBN: 9788663430778 Knjiga o Draži je najvažnija knjiga o generalu Mihailoviću! U njoj su sabrane uspomene i svedočenja najbližih saradnika, saboraca, legitimnih predstavnika naroda, savezničkih oficira i drugih neposrednih učesnika zbivanja koja su odredila sudbinu Kraljevine Jugoslavije, generala Mihailovića i srpskog naroda u celini. Među autorima čiji su tekstovi objavljeni u knjizi su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Takođe, knjigu su svojim sećanjima obogatili i najpoznatiji članovi savezničkih misija pri štabu generala Mihailovića i JVuO: Albert B. Sajc, Džasper Rutem, Valter R. Mansfild i Robert H. Magdauel.

Detalji predmeta Stanje Polovno Zoran Pešić Sigma, glavni urednik Sadržaj Reč urednika: Zoran Pešić Sigma Leteći ćilim Na pirotskom ćilimu: Kaja Pančić Duhovne šare Ćilimgrada, Milica Petković Pirotski ćilim, Milica Petković Piroćanci na polzu svome zavičaju,Slavica Garonja Radovanac Skica za portret,Dejan Ćirić Počeci muzejske delatnosti u Pirotu,Radmila Vlatković Umetnička zbirka "Prvog maja",Radmila Vlatković Miroslav Živković - Slikar naive,Snežana Golubović Slikarstvo Petra Đorđevića,Dragoljub Zlatković Anegdotska i njima srodna kazivanja iz pirotskog kraja,Kaja Pančić Milenković Piroćanac više veruje vrapcu...(razgovor sa Dragoljubom Zlatkovićem),Tomislav G. Panajotović Pokuda škrtosti,Ivica Nikolić /Dis/kontinuitet grada (o arhitekturi Pirota), Slobodan Krstić Pozorišni život u Pirotu, Dragoslav Manić Forski Lužničke tragične priče, Momčilo Antić Zavetrina, Mirjana Jonić Igić Dojde derbi, Nataša Panić Priče, Andreja Mančić Fabrika, Miodrag L. Pejić Građanin, Bojan Timić To tako biva (radio drama), Kaja Pančić Milenković Prozor, Miloš Sokolović Pesma, Vesna Sokolović Oda Suncu, Marija Džunić-Drinjaković Iz najdubljih slojeva kulture i jezika, Verica Novakov Kodema - ključ za bravu koja otvara prostore iza vasione..., Ivko Jovanović Od rodoljubive do ljubavne poezije Vukašina Kostića, Nedeljko Bogdanović Narodna erotika Bore Jovanovića, Saša Ćirić Fama ili zavera, Milutin na k(o)rovu sveta, Saša Ćirić Kontra, Igor Đorđević Demistifikator, Milan Manić Eksperiment, Miodrag Denčić Kub Preterizam Književni portret: Slobodan Tišma Slobodan Vladušić Ispod etikete, Snežana Božić Gospodski pogled na stvari, Marijana Milošević Vrtlozi, muzika, pripovedanje, Branislava Vasić Rakočević Nestali grad, Slobodan Tišma Stevan Sremac, reč na dodeli nagrade, Slobodan Tišma Proleće (odlomak iz rukopisa), Nikola Urošević Pisanje je traganje za muzikom (Razgovor sa Slobodanom Tišmom) Ćilim poezije: Bodil Beg Mi što posedujemo noć, Edit Sedergran Pesme, Dimitrije Milenković Svetlosna krila, Mila Đorđević Tri Branka, Staniša Nešić The sound and the fury, Miroslav Todorović Sozopolski motivi, Saša Nišavić Krilca straha, Boris Lazić Pesme lutanja i sete, Vladimir Stanimirović Pesma inspirisana predstavom, Dragan Ognjanović Iz godova Ćilim kritike: Nedeljko Bogdanović Prva knjiga o dijalekatskim rečnicima, Bojana Stojanović Pantović Elegija duše i tela, Aleksandar B Laković Nadovezivanje daha, Aleksandar B Laković Fragmenti o verovanju, Srba Ignjatović Dvostruki majstor, Srba Ignjatović Sklad duše i prirode, Nenad Župac Pepeo i prah devedesetih, Radomir Mićunović Prodavnica tajni pred zatvaranjem, Ilija Bakić Iz društvenog i jezičkog podzemlja, Žarko Dimić Groteske i neobične mrtve prirode, Aleksandra Đuričić Čikago, hit beogradske pozorišne sezone Beleške o autorima Gradina: časopis za književnost, umetnost i kulturu, br.17/2007 (XLIII) Najveći deo Gradine broj 17 rešili smo da posvetimo kraju koji je svetski poznat po tome što ne razvezuje čvorove, naprotiv, poznat je po umetnosti vezivanja čvorova. Reklo bi se da Pirot i čitav pirotski kraj leži na jednom prirodnom ćilimu. Damsko srce, Kondićeva šara, Svekrivin jezik kao da su utkani duž Nišave, oko Pirota koji se ugnezdio u prelepoj, zaštićenoj ravnici okruženoj šumovitim planinama. Koliko čvorova moramo da razvežemo u životu, koliko problema moramo da rešimo na brzinu, a koliko rešavamo čitavog života. Jednom se nekom Aleksandru ukaže prilika da preseče Gordijev čvor. Ostali gule prste o tvrdi i debeli konopac koji se uvio oko samog sebe. I lome nokte. I sanjaju dva glatka kraja koja se okreću, a neko dete ispod tog razvezanog konopca skakuće. Može i ceo život da prođe u tom snu. Tako počinje umetnost: uplitanjem sna u naše napore da rešimo životne probleme. Najveći deo Gradine broj 17 rešili smo da posvetimo kraju koji je svetski poznat po tome što ne razvezuje čvorove, naprotiv, poznat je po umetnosti vezivanja čvorova. Reklo bi se da Pirot i čitav pirotski kraj leži na jednom prirodnom ćilimu. Damsko srce, Kondićeva šara, Svekrivin jezik kao da su utkani duž Nišave, oko Pirota koji se ugnezdio u prelepoj, zaštićenoj ravnici okruženoj šumovitim planinama. Nešto od te lepote zaustavljeno je na fotografijama Raše Milojevića kojima smo ilustrovali korice i neka poglavlja ove Gradine. Najveću zahvalnost što se ova duhovna šara Ćilimgrada pojavila u našem časopisu dugujemo Kaji Pančić Milenković, Momčilu Antiću i pirotskoj biblioteci, a za predstavljanje alternativne književne scene oličene u Kontri dugujemo Saši Ćiriću. Temat Na pirotskom ćilimu sadrži nekoliko grupa tekstova koji daju širu kulturološku sliku ovog kraja, predstavljaju autore u raznim umetnostima. Prve asocijacije na pirotski kraj obrađene su u tekstovima o pirotskom ćilimu, anegdotama na specifičnom pirotskom govoru koji spada u jedan od najarhaičnijih govora štokavskog dijalekta srpskog područja, tu je i tekst o slavnoj pirotskoj škrtosti... Iz tekstova o znamenitim Piroćancima, muzeju, slikarima, pozorišnom životu, arhitekturi, iz priča i pesama iz rukopisa, tekstova kritike i tekstova alternativne kulturne scene ne može se u potpunosti sagledati kultura jednog grada, jednog zavičaja. Uredništvo Gradine je svesno da je nemoguće dati potpunu sliku na ovoliko malo prostora, da mnogi umetnici i pojave neće biti sagledani, ali se nadamo da će ovaj blok tekstova o pirotskom kraju, autentičnom srpskom prostoru koji je gotovo mitski skrajnut i samozaboravljen, uspeti da pokrene mnoge radoznale duhove. Drugi deo ovog broja Gradine sem redovnih rubrika poezije i kritike donosi i književni portret Slobodana Tišme koji je prošle godine u Nišu dobio prestižnu nagradu Stevan Sremac. Tišminu reč sa dodele Nagrade, odlomak iz novog rukopisa, razgovor koji je vodio Nikola Urošević, dopunjuju kritike nagrađene knjige Urvidek koje su napisali Slobodan Vladušić, Snežana Božić, Marijana Milošević i Branislava Vasić Rakočević. Ako želimo da letimo moramo da znamo kako da vežemo desetinu hiljada čvorova i ispletemo leteći ćilim, moramo da se popnemo na ćilim i izgovorimo čarobne reči.

Izdavač: Oblasni zavod za zaštitu spomenika kulture Kosova i Metohije, Priština Grupa autora. Povez: broširan sa omotom Broj strana: 351 Ilustrovano. Rezimei na albanskom i francuskom. Pečatirana, malo selotejpa na omotnici, žućkaste mrljice na nekoliko listova, vrlo dobro očuvana. S A D R Ž A J: ČLANCI, PRILOZI I GRAĐA - Vladimir Mošin: Rukopisi manastira Gračanice - Nadežda Davidović: Predstava Bogorodica sa Hristom Krmiteljem - Husref Redžić: Pet osmanlijskih građevina na Kosovu i Metohiji - Milan Ivanović: Crkva Preobraženja u Budisavcima - Predrag Pajkić: Seoske crkve u dolini Belog Drima - Dušanka Lukač: Turski natpisi Muratovog i Bajraktarevog turbeta - Slobodan Nenadović: Kuća u Prizrenu - Ranko Findrik: Stara kuća u Vučitrnu IZVEŠTAJI: - I. Zdravković, V. Jovanović: Konzervatorski radovi na Zvečanu - Slobodan Nenadović: Trpezarija protomajstora Đorđa u Dečanima - Milosav Lukić: Demontiranje, prenos i rekonstrukcija Tahir-begovog konaka u Peći - Ratomir Karakušević: Bunar skrivnica u Vrelu - Milan Ivanović: Konzervatorski radovi na spomenicima kulture Kosova i Metohije, obavljeni 1959. i 1960. godine (K-134)

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

DOSTUPNOST: Nema na stanju PLAĆANJE: Plaćanje pouzećem DOSTAVA: Dostava na adresu kupca u roku 1-7 radnih dana CENA DOSTAVE: Besplatna dostava za porudžbine preko 3000 RSD! Cena dostave za manje iznose je 200 RSD.

DOSTUPNOST: Nema na stanju PLAĆANJE: Plaćanje pouzećem DOSTAVA: Dostava na adresu kupca u roku 1-7 radnih dana CENA DOSTAVE: Besplatna dostava za porudžbine preko 3000 RSD! Cena dostave za manje iznose je 200 RSD.

Knjiga o Draži Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži. Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi. Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina. Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj Velimirović Svedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.

Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži. Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi. Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina. Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj Velimirović Svedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Симовић, Љубомир Павловић, Миодраг Раичковић, Стеван Бећковић, Матија Ракитић, Слободан Лалић, Иван В. Петров Ного, Рајко Колунџија, Драган Вукадиновић, Алек Ерић, Добрица Милић, Зоран Ђого, Гојко Брајковић, Драгомир Јеврић, Даринка Ђидић, Љубиша Комненић, Милан Чоловић, Душан Бојић, Бранислав Пуслојић, Адам Секулић, Дара, 1931- = Sekulić, Dara, 1931- Гавриловић, Манојле Костић, Зоран Богдановић, Предраг Ци Димић, Мома Радишић, Ђорђе Росић, Тиодор Вучинић, Даринка Жигић, Драган Церовић Џамоња, Ирена Милановић, Бранислав Кнежевић, Милосав Павловић, Надежда Цветковић Витић, Бранислава Косовић, Милан Поповић, Дарко Лалић, Живорад Крстановић, Здравко Лазић, Живорад Мирковић, Чедомир Јанић, Ђорђе Јовановић, Александар Наслов У храму усталаца : [избор родољубиве поезије] / приредио Душан Чоловић Врста грађе поезија Језик српски Година 1995 Издање [1. изд.] Издавање и производња Београд : Зипус, 1995 (Београд : Stillart) Физички опис 296 стр. ; 24 цм Други аутори - особа Чоловић, Душан Збирка Едиција Орашац у прошлости и данас Напомене Тираж 1000. УДК 821.163.41 821.163.41 COBISS.SR-ID 34623500

Prvo izdanje. Dobro očuvano! Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Psi i ostali / Biljana Jovanović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1980 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 133 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 13 (Broš.) U romanu Psi i ostali Biljana Jovanović otišla je korak dalje u razaranju svih tabua vezanih za pitanja ženske seksualnosti u našoj literaturi. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG105 (L)

Vreme-izbor najboljih studentskih priča Na drugi Glasnikov Konkurs za najbolju kratku priču za studente, s temom Vreme, stiglo je tri stotine četrdeset i osam priča. U njima je moguće locirati najdivergentnija, ponekad čak i oprečna poetička stremljenja, koja govore u prilog odluci Službenog glasnika da još jednom pruži priliku mladim autorima – onoj tragično zapostavljenoj generaciji stvaralaca, ali i zapostavljenom žanru čiji su potencijali nepresušni. Među nagrađenima nema samosvrhovitosti niti samozaljubljenosti. Očevidni su temeljan rad i napor da se ne ostane pred vratima velike i etablirane savremene srpske literature. Trudeći se da izaberemo najbolje, želeli smo da takvoj literaturi makar i simbolično doprinesemo. Nagrađeni autori: Ksenija Milovanović, Bojan Bilen, Slobodan Kalinović, Filip Ivković, Vesna Jovanović, Bojana Draganić, Uroš Urošević, Vladimir Petrović, Mirjana Stojin, Iva Pavlović, Stefan Đaković, Sanja Aćimov, Milica Popović, Milica Medić i Srđan Aćimov.

Književni vodič kroz Beograd je reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Pisci čije ćete sudbine pronaći u knjizi: Dositej Obradović, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Borisav Stanković, Isidora Sekulić, Milica Jakovljević Mirjam, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Dušan Radović, Slobodan Marković, Milorad Pavić, Aleksandar Popović, Borislav Pekić, Svetlana Velmar-Janković, Branko Miljković, Danilo Kiš i Momo Kapor.

Studija koja u zbiru donosi široku i raznoliku sliku građenja „Evrope“ u izabranim radovima vodećih srpskih pisaca i intelektualaca prve polovine dvadesetog veka (Isidora Sekulić, Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Vladimir Dvorniković, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Milan Kašanin, Jovan Dučić, Nikolaj Velimirović, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Ivo Andrić i dr.). Knjiga sastavljena od mnogo pitanja i mnogo odgovora. Iznenađujuće aktuelna i posle više od stotinu godina od pokretanja ove kulturološke, političke i civilizacijske teme. Ispostavlja se, i u pogledu današnjeg procesa definisanja identiteta Srbije u okviru Evrope. Zoran Milutinović je profesor južnoslovenske književnosti i moderne književne teorije na Univerzitetskom koledžu London (UCL), član je evropske akademije nauka Academia Europaea u Londonu, i kourednik serije knjiga Balkan Studies Library koju izdaje Brill. Autor je pet knjiga od kojih je najnovija Bitka za Prošlost. Ivo Andrić i bošnjački nacionalizam (Geopoetika, 2018), urednik je u The Rebirth of Area Studies (2020) i kourednik Translating the Literatures of Small European Nations (2020).

Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Duša, jedinica moja / Biljana Jovanović ; [likovna oprema Rade Rančić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1984 Fizički opis 303 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rančić, Rade Zbirka Nove knjige domaćih pisaca ; 10 (Broš.) Biljana Jovanović je do sada objavila dva romana („Pada Avala“ i „Psi i ostali“) i stekla izuzetnu naklonost i čitalačke publike i književne kritike. Sada se pred nama nalazi treća knjiga proze Biljane Jovanović, takođe roman – „Duša, jedinica moja“, i bez sumnje, njena do sada najambicioznije pisana knjiga. Za razliku od prethodnih knjiga, roman „Duša, jedinica moja“ ima daleko širi vremenski raspon događanja – od aprilskog bombardovanja Beograda 1941. godine, pa do 1970. godine, kada umire glavni junak romana. Ako su se prethodne knjige Biljane Jovanović bavile isključivo jednim junakom, u ovom romanu ona se bavi jednom porodicom, bolje reći rasulom jedne porodice. Crnogorska porodica Kralj, sticajem istorijskih okolnosti, prepolovila se – jedni su ostali u Crnoj Gori, u Pljevljima, drugi prešli u Beograd, i okupljeni su oko nekrunisane glave porodice Simona Rođaka – koji u sebi ima nešto od plemenskog i patrijarhalnog, počev od jezika kojim govori, rezonovanja о ljudima i prilikama u kojima živi, i uspeva da ponekad, ili za trenutak, „natera“ ostale članove porodice da kod njega nađu utočište, obrate mu se za pomoć, ispovede mu se. Rat, ratni i poratni uslovi veoma brzo uništavaju i razjedaju ovu porodicu, svi redom umiru, a nema rađanja i obnavljanja. U romanu „Duša, jedinica moja“ Biljana Jovanović se potvrdila kao izuzetan pisac i poznavalac prilika i atmosfere ratnog i poratnog Beograda, nikad ne improvizujući, već se oslanjajući na prava autentična dokumenta. (Iz recenzije Jovana Radulovića) Glavni junak ovog romana, Ivan K., okružen je mnogobrojnom daljom i bližom rodbinom u kojoj se, čas na jedan tihi čas na jedan drastičan način, događaju porodični lomovi i sukobi generacija, njihovog morala, životnih ideja, ideologija, građanskog i malograđanskog porekla i shvatanja. On je čovek zastrašen i poslušan, bez orijentacije i svog identiteta. Da bi spasio svoga sina koji mu je jedina uporišna tačka života, a koji u međuvremenu ostaje bez majke i postaje ovejani kriminalac, Ivan K. sređuje s vlastima da njegovog jedinca pošalju u vojsku. Njegov sin, očev imenjak, dosledan svojim životnim opsesijama, beži iz vojne kasarne, prelazi granicu i dolazi u logor „Latina“ u Italiji. Tek tada, pred očima Ivana K. otvara se jedna ogromna pukotina u kojoj uspeva da sagleda sve nedaće kroz koje je prolazio. Tako zapada u gorčinu svog teškog i promašenog života, iz koje piše pisma kajanja i nade za izbavljenje sina jedinca. U ovoj hronici о jednoj crnogorskoj porodici naslikan je žestok sudar pojedinca spram mnoštva, sistema, vlasti. Neki od događaja poklapaju se sa društvenim previranjima u nas šezdesetih godina. U međuodnosima pojedinaca, pojedinaca i vlasti, nema dobročinstva ni čovečnosti. Rekonstrukcija brojnih detalja, podataka i fotografija, izvedena je do kraja dosledno, stvarajući tako napetu i odveć zanimljivu pripovest koja nosi svu darovitost ove spisateljice iskazanu i u prethodnim dvema knjigama. (Iz recenzije Radoslava Bratića) Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 stranica. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femine“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG115 (L)

Култура бр. 140 / 2013 Јубилеј часописа Култура (1968 - 2013) • Култура у транзицији Редакција: др Милош Немањић, др Веселин Кљајић, др Владислава Гордић Петковић, др Ангелина Милосављевић Аулт, др Мариела Цветић, мр Драгана Мартиновић, мр Слободан Мрђа Извршни уредник: Пеђа Пивљанин Главни уредник: др Александар Прњат Лепотом часописа бавио се: Божидар Боле Милорадовић Лектура и коректура: Завод за културу Превод на енглески и лектура превода: Tатјана Медић Припрема за штампу и коректура: Пеђа Пивљанин Аутор илустрација: Миле В. Пајић Графичка обрада илустрација: Немања Гвозденовић Издавач: Завод за проучавање културног развитка Одговорни уредник: Марина Лукић Цветић Редакција часописа Култура, Београд Садржај Јубилеј часописа Култура (1968-2013) Милош Немањић ОБЕЛЕЖИО ЈЕ 20. ВЕК – 25 ГОДИНА ПОСЛЕ Владета Јеротић НЕМА САЗРЕВАЊА БЕЗ СТУПАЊА У ДИЈАЛОГ СА ЉУДИМА СУПРОТНОГ МИШЉЕЊА Ђуро Шушњић ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР И КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ Душан Пајин РЕЛИГИЈСКИ ПЛУРАЛИЗАМ – РЕЛИГИЈСКИ РАТОВИ И РЕЛИГИЈСКА ТОЛЕРАНЦИЈА Бојан Јовановић РЕЛИГИОЗНОСТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ Ratko Božović IGRA ILI NIŠTA Милена Драгићевић Шешић ЛИДЕРСКИ СТИЛ МИРЕ ТРАИЛОВИЋ: ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ У БИРОКРАТСКОМ СВЕТУ Јелена Ђорђевић КУЛТУРА СТРАХА Бранимир Стојковић ЕСТЕТСКА УТОПИЈА ВИЉЕМА МОРИСА Дарко Танасковић ДА ЛИ ЈЕ ФИЛОЛОГИЈА ЗАИСТА ПРЕВАЗИЂЕНА Жарко Требјешанин ФРОЈДОВА АНТРОПОЛОГИЈА И ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА КОРЕНА, ПРИРОДЕ И ФУНКЦИЈЕ РЕЛИГИЈЕ Култура у транзицији Слободан Антонић УВОДНА РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА Милош Немањић КУЛТУРА СРБИЈЕ НА РАСКРШЋУ 20. И 21. ВЕКА – НЕДОВРШЕНИ МОДЕЛ Драган Жунић ОБИМ ПОЈМА КУЛТУРЕ И КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Зоран Аврамовић СРПСКА КУЛТУРА У ТРАНЗИЦИЈИ – НОВЕ КОНТРАДИКЦИЈЕ Весна Ђукић СТРАТЕШКЕ ДИЛЕМЕ САВРЕМЕНЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ – КОЛИКО СМО ДАЛЕКО ОД УРАВНОТЕЖЕНОГ ДЕЛОВАЊА Слободан Антонић ПИНК ТРАНЗИЦИЈА У СРБИЈИ Драган Коковић КУЛТУРА У КРИЗИ И КРИЗА КУЛТУРЕ: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ Бранислав Стевановић ТРАГОМ ЈЕДНОГ ИСТРАЖИВАЊА: НЕКЕ ВРЕДНОСНЕ НЕДОУМИЦЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ Слободан Миладиновић КОНСТАНТЕ КУЛТУРНОГ КОНТЕКСТА И ТРАНЗИЦИЈА Слободан Владушић ТРАНЗИЦИЈА КАО ПРЕЛАЗ ОД КУЛТУРЕ ПОЛИСА У КУЛТУРУ МЕГАЛОПОЛИСА Слободан Рељић ШИРЕЊЕ ДЕМОКРАТСКЕ КУЛТУРЕ КАО ИНДУСТРИЈE НОВЕ КОЛОНИЈАЛНЕ СВЕСТИ Славољуб Лекић КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПАРАЗИТИЗМА Лидија Цветић ТРАДИЦИЈА И ТРАНЗИЦИЈА/КУЛТУРНА КОНТРАВЕРЗА Истраживања Виолета Цветковска Оцокољић, Жељко Ђурић и Татјана Цветовски КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ КАО СВЕТИ РАТНИК- КОЊАНИК Виолета Цветковска Оцокољић и Татјана Цветовски СТЕФАН НЕМАЊА И БУЂЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ У СРБА Биљана Јокић и Ирис Жежељ ЗАШТО ПОСЕЋЕНОСТ НОЋИ МУЗЕЈА НЕ ПРЕДВИЂА ПОСЕЋЕНОСТ МУЗЕЈА ТОКОМ ГОДИНЕ: ОДНОС СТАВОВА И ПОНАШАЊА Осврти и прикази Александар Прњат ПОЈМОВИ СЕКУЛАРИЗМА И ЛАИЦИЗМА: ОДГОВОР ДАРКУ ТАНАСКОВИЋУ

Tvrdi povez Pol.BB. Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.

Opis: Kvadrati trouglovi, Slobodan Tišma Ova knjiga sastavljena je od tri prozna dela poznatog novosadskog pisca Slobodana Tišme, dobitnika Ninove nagrade. Urvidek, Quattro stagioni i Bernardijeva soba predstavljaju trilogiju o Novom Sadu, njegovim stanovnicima i fantazmagorijama, snovima koje autor budan doživljava. Već od svoje prve knjige, autor nas uvodi u poetiku koja prožima sva njegova prozna dela. Urvidek je knjiga priča koje se čitaju kao roman. To su epizode iz života glavnog junaka. Ono što prvo pada u oči jeste to da pisca zanimaju samo ljudi sa margine, nevidljivi. Takođe, dominira fascinacija Gradom, koji predstavlja kulisu i glavnog junaka. Rastapanje tkiva priče, da bi je od delića ponovo sastavio, treća je opsesija Slobodana Tišme, pisca-pankera. U romanu Quattro stagioni Tišma počinje da razvija ideju samonametnute izolacije kao polazne stanice za posetu drugim prostorima. Njegov junak, beskrajna kukavica i stalni tragalac za novim svetovima unutar postojećih, ulazi u podrum svoje kuće bežeći od policije. Tamo se susreće sa univerzumom podzemnih tajni svoje porodice i svog grada. Roman Bernardijeva soba predstavlja krunu dosadašnjeg spisateljskog dostignuća Slobodana Tišme, ne samo zato što je ovenčan Ninovom nagradom već i stoga što je to njegovo najzrelije delo. Bolno i dirljivo, on dotiče najdublje slojeve izgnanstva i samoće. Glavni junak, suočen sa besciljem života, razdeljuje pokućstvo i seli se u napušteni mercedes ispred svoje zgrade, progonjen jednim davnim događajem i komedijantom Slučajem. Slobodan Tišma (rođen 1946. u Staroj Pazovi) je pisac i muzičar. Objavio je knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995) i Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997), te knjigu priča Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu „Stevan Sremac“. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Blues Diary. Godine 2009. objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu „Biljana Jovanović“. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba, za koji dobija Ninovu nagradu 2012.

Veoma dobro očuvano. Godina: 16. maj 1928. Nova serija, knj. XXIV, br. 2 Srpski književni glasnik je jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa. Izlazio je od februara 1901. do jula 1914. i, obnovljen, od septembra 1920. do aprila 1941. Pokrenuo ga je Bogdan Popović koji je bio i prvi urednik; kasniji urednici su Pavle Popović (1905−06), Jovan Skerlić (1905−1914), obnavljaju ga 1920. Bogdan Popović i Slobodan Jovanović, a potom je imao više urednika. U časopisu su objavljivani proza i poezija domaćih pisaca, prevodi stranih dela, kao i članci iz oblasti društvenih nauka, književnosti i umetnosti. Neki od autora čija su dela objavljivana u Srpskom književnom glasniku su Ivo Andrić, Jovan Dučić, Desanka Maksimović, Simo Matavulj, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Stevan Sremac, Bora Stanković, Miloš Crnjanski, Aleksa Šantić... MG47

На други Гласников Конкурс за најбољу кратку причу за студенте, с темом Време, стигло је три стотине четрдесет и осам прича. У њима је могуће лоцирати најдивергентнија, понекад чак и опречна поетичка стремљења, која говоре у прилог одлуци Службеног гласника да још једном пружи прилику младим ауторима – оној трагично запостављеној генерацији стваралаца, али и запостављеном жанру чији су потенцијали непресушни. Међу награђенима нема самосврховитости нити самозаљубљености. Очевидни су темељан рад и напор да се не остане пред вратима велике и етаблиране савремене српске литературе. Трудећи се да изаберемо најбоље, желели смо да таквој литератури макар и симболично допринесемо. Награђени аутори: Ксенија Миловановић, Бојан Билен, Слободан Калиновић, Филип Ивковић, Весна Јовановић, Бојана Драганић, Урош Урошевић, Владимир Петровић, Мирјана Стојин, Ива Павловић, Стефан Ђаковић, Сања Аћимов, Милица Поповић, Милица Медић и Срђан Аћимов. Наслов: Време: избор најбољих студентских прича с конкурса ЈП Службени гласник, 2013 Издавач: Službeni glasnik Страна: 80 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12 x 19,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-519-1763-2

35. SALON ARHITEKTURE Beograd, 27. mart - 30. april 2013. JOŠ UVEK IMAMO ARHITEKTURU Urednik kataloga - Ljiljana Miletić Abramović Autori tekstova - Ljiljana Miletić Abramović, Slobodan Danko Selinković, Maša Bratuša Prevod - Biljana Velašević, Vladimir Abramović Izdavač - Muzej primenjene umetnosti, Beograd Godina - 2013 228 strana 26 cm ISBN - 978-86-7415-161-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U KATALOGU: Zoran Abadić, Dušan Milovanović, Jelena Bogosavljević, Jelena Zagorac, Milan Karaklić, Nikola Žikić, Dijana Adžemović Anđelković Borislav Petrović, Ivan Rašković, Nikola Stojković, Đorđe Alfirević, Nikola Andonov, Vladimir Anđelković, Milica Apostolović, Marijana Kaštelan, Ivana Ilić, Jelena Vučić, Lidija Kljaković, Damjan Jovanović, Miloš Grbić, Tatjana Babić, Dejan Babović, Ljiljana Bakić, Nikola Baković, Milica Baludžić, Aladin Baljinac, Lazar Belić, Ivan Benussi, Danlo Beronja, David Bilobrk, Aleksandar Bobić, Đorđe Bobić, Divna Bogdanović, Veliborka Bogdanović, Aleksandar Bogojević, Milica Bogojević-Bobić, Jelena Bogosavljević, Petar Bojović, Milan Božić, Jelena Brajković, Marko Brkić, Andreja Buđevac, Saša Buđevac, Ksenija Bulatović, Morten Bulow, Nikola Cakić, Miljan Cvijetić, Žarko Ćajić, Nataša Ćuković Ignjatović, Milica Dejanović, Bojana Dončevski, Milan Dragić, Maja Dragišić, Jasna Drakulović, Vladan Drndarević, Saša Đak, Vladan Đokić, Ljiljana Đukanović, Miloš Đurasinović, Milan Đurić, Vanja Enbulajev, Davor Ereš, Đorđe Gec, Nevena Pivić, Vanja Otašević, Zorana Vasić, Ljubiša Folić, Srđan Gavrilović, Nebojša Glišić, Milka Gnjato, Milica Golić, Miloš Grbić, Sanjin Grbić, Jovan Grbović, Bojan Čoti, Danilo Kordulup, Jasmina Hadžiahmetović, Cvjetković Miroslav, Danica Đorđević, Jelena Milojković, Igor Pantelić, Radoslav Ilić, Mirela Čoban, Nikola Šćekić, Dušan Ignjatović, Ivana Ilić, Relja Ivanić, Jelena Ivanović Vojvodić, Nataša Janković, Jovana Jelisavac, Aleksandar Joksimović, Damjan Jovanović, Goran Jovanović, Natalija Jovanović, Milica Jovanović Popović, Slobodan Jović, Anđela Karabašević, Milan Karakli, Marijana Kaštelan, Miroslav Kaštelan, Milena Katić, Jasna Kavran, Aleksandar Keković, Željko Kerleta, Lidija Kljaković, Aleksandar Knežević, Nemanja Kocić, Ana Raković, Mladen Pešić, Milorad Pejanović, Miloš Komlenić, Slaviša Kondić, Dragana Konstantinović, Ivan Kostić, Bojana Kovač Đurasinović, Ana Kovencz-Vujić, Jelena Krstović Nikolić, Spasoje Krunić, Vladimir Kulić, Tamara Kuljanin, Lazar Kuzmanov, Olga Lazarević, Selma Lazović, Zoran Lazović, Jana Lipkovski, Peter Lohr, Darija Ljubić Vojinović, Ivan Ljubić, Vanja Enbulajev, Vladimir Radulović, Nikola Stevanović, Vojislav Stevanović, Predrag Maksić, Slobodan Maldini, Anđelka Mandić-Milutinović, Čarna Marević, Goran Ivo Marinović, Dragan Marković, Iva Marković, Srđan Marlović, Marko Marović, Marija Martinović, Nikola Martinović, Marija Miković, Dejan Milanović, Duška Milanović, Branislav Milenković, Jelisaveta Milenković, Vladimir Milenković, Dejan Miletić, Jovana Miletić, Katarina Miletić, Nemanja Miličić, Miloš Milojević, Slađana Milivojević Milica Milojević, Aleksandar Milojković, Ivan Milošević, Dušan Milovanović, Vasilije Milunović, Predrag Milutinović, Dejan Miljković, Milutin Miljuš, Petar Mitković, Jelena Mitrović, Jovan Mitrović, Vladimir Mitrović, Maroje Mrduljaš, Duška Mrvoš, Vesna Nadaždin Ljubičić, Danilo Nedeljković, Saša Nedeljković, Dušan Nenadović, Milica Nešovanović, Aleksandra Nikitin, Goran Nikolić, Jelena Nikolić, Marko Nikolić, Vojislav Nikolić, Dijana Novaković Nikola Novaković, Ivan Obradović, Milena Obradović, Milorad Obradović, Siniša Obradović, Anđelina Ošap, Jelena Pančevac, Ana Panić, Vanja Panić, Ksenija Pantović, Vladimir Paripović, Miloš Paunović, Ranko Pavlović, Milorad Pejanović, Malden Pešić, Miroslava Petrović Balubdžić, Borislav Petrović, Marjan Petrović, Marko Petrovi, Milica Pihler, Tamara Popović, Jelena Pucarević, Marko Radenković, Dejana Radišić Pešić, Dušan Radišić, Ana Radivojević, Radovan Radoman, Renata Radovanović, Vladimir Radulović, Nemanja Radusinović, Aleksandar Rajčić, Mirko Rakojević, Tatjana Rakojević, Ana Raković, Ivan Rašković, Grozdana Šišović, Dejan Milanović, Zorica Međo, Aleksandra Praštalo, Nikola Milanović, Aleksandar Ristić, Katarina Ristić, Aleksandar Ristović, Arber Sadiku, Gezim Sadiku, Ana Savić, Dubravka Sekulić, Slobodan Danko Selinkić, Sanja Simonović, Miloš Spasić, Branislav Spasojević, Maja Dragišić, Milan Božić, Marko Stojković, Milica Milosavljević, Dunja Ratković, Saša Lukić, Pavle Stamenović, Danica Stanković, Oliver Stanković, Branko Stanojević, Maja Stanojević, Dragan Stevanović, Nebojša Stevanović, Nikola Stevanović, Vladimir Stevanović, Vojislav Stevanović, Vladan Stevović, Stjepanović Nenad, Dušan Stojanović, Stefan Stojanović, Nikola Stojković, Marija Strajnić, Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin, Dušan Nenadović, Oliver Stanković, Dragana Stevanović, Aleksandar Šavikin, Grozdana Šišović, Janko Tadić, Milan Tanić, Milica Tasić, Ana Savić, Alen Spahić, Dubravka Sekuli, Nataša Janković, Adrijan Karavdi, Ognjen Stanisavljević, Mihailo Timotijević, Dejan Todorović, Maja Trbović, Žarko Uzelac, Pavle Vasev, Ljiljana Vasilevska, Milica Vasiljević, Dragana Vasiljević Tomić, Miomir Vasov,Dejan Vasović, Vojislava Vasović, Milorad Vidojević, Bojana Vitorović, Goran Vojvodić, Mirosanda Vranić, Jelan Vučić, Aleksandru Vuja, Milan Vujović, Marko Vuković, Zlata Vuksanović Macura, Jelena Zagorac, Miona Zdravković, Snežana Zlatković, Nikola Žikić, Katarina Živković, Milan Živković, Miloš Živković, Stevan Žutić, Maroje Mrduljaš, Vladimir Kulić, Dejan Jović, Nika Grabar, Petra Čeferin, Robert Burghardt, Gal Kirn, Irena Šentevska, Dubravka Sekulić, Lana Lovrenčić, Ivan Kucina, Milica Topalović, Marko Sančanin, Divna Penčić, Biljana Spirikoska, Jasna Stefanovska, Ines Tolić, Nina Ugljen Ademović, Elša Turkušić, Matevž Čelik, Alenka Di Battistta, Ana Džokić I Marc Neelen, Nebojša Milikić, Tanja Damjanović Conley, Jelica Jovanović, Višnja Kukoč, Vesna Perković-Jović, Martina Malešič, Luciano Basauri, Dafne Berc, Dinko Peračić, Miranda Veljačić, Bogo Zupančić, Tamara Bjažić Klarin, Jelena Grbić, Dragana Petrović, Luka Skansi, Dražen Arbutina, Hela Vukadin, Ana Šilović, Simona Vidmar, Matevž Čelik Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige. Slobodan Tišma, pisac i muzičar, rođen je 14. maja 1946. godine u Staroj Pazovi. Osnivač je kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Posle raspada Lune, Tišma je s Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995), Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997) i Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Bluz dajari (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu Biljana Jovanović. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija Ninovu nagradu 2012. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

Autor: Pavle Ugrinov"A zatim sam sprijateljio i sa pravim Beograđanima, Sojom Jovanović, Radetom i Oliverom Marković, Mićom Tomićem, Zoranom Mišićem, Mijom Pavlovićem, Sašom Petrovićem, Acom Pantelićem, i onim starijima koji su mi po svemu bili bliski: Dušanom Matićem, Oskarom Davičom, Tomislavom Tanhoferom, Hugom Klajnom, Mićom Popovićem i Mihizom, i celim društvom oko upravo osnovanog NIN-a, koje sam već odranije poznavao sa Zlatibora (Stevanom Majstorovićem, okom Radenkovićem, Zirom Adamovićem i svim ostalim), a zatim svim tim mladim slikarima i vajarima na Starom sajmištu, Kosančićevom vencu i drugim beogradskim ateljeima, pa glumcima Beogradskog dramskog pozorišta i mladim filmadžijama iz Kino kluba, i mnogim, mnogim drugim – pa sam tako ponovo našao i sebe. Osećam se slobodan među njima, isto onoliko koliko sam se osećao slobodan u mladosti."Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva – od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame – ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu ovog autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena.Stojan Ćelić, Vasko Popa, Josip Broz Tito, Dragoljub Draža Mihailović, Dobrica Ćosić, Radomir Konstantinović, Dr Hugo Klajn, Oskar Davičo, Ivo Andrić, Borislav Mihajlović Mihiz, Marko Nikezić, Latinka Perović, Mića Popović, Mira Trailović, Ljuba Tadić, Rade Marković, Laza Vozarević, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Filip David i Slobodan Stojanović su samo neki od protagonista ovih dnevnika koji sadrže zapise o bitnim ambijentima, kao i gradovima u kojima je Ugrinov boravio: Monte Karlu, Nici, Parizu, Firenci, Sijeni, Dubrovniku, Ulcinju...Prva knjiga dokumentuje period posleratnog razvoja i uspona, do 1972. godine. U nastavku slede još dve knjige dnevnika, u kojima Ugrinov prati godine sloma i raspada Jugoslavije.