Detalji predmeta Stanje Polovno ORGANIZACIONI KOMITET XIV ZIMSKIH OLIMPIJSKIH IGARA Jugoslavija - Satajevo 1984 god. 24x24 cm. 199 str. ilustr vrlo očuvano. Step-0.

Iz recenzije: ’’Da li vam se nekad učinilo da su ljudi tek utvare? I da su te utvare, koje su možda ipak samo unutrašnje projekcije, življe od osobe od krvi i mesa? An je pijanistkinja, Francuskinja koja se preselila u Beč zbog ljubavi prema Tomasu. Četvrt veka kasnije An i Tomas postaju stranci, žive odvojene živote, spavaju u različitim sobama. An počinje da se pita: da li je zajednički život tek opsena, da li je ljubav stvarna, je li povezanost samo iluzija? Postoji li ljubavnica? Kako vreme prolazi i supružnici se sve više udaljavaju, prisustvo ljubavnice-utvare postaje snažnije. Hoće li An uspeti da odagna lelujavu prikazu koja je progoni ili će možda u nepoznatoj seni prepoznati sebe? Ovo je priča o duhovima. O sanjarijama mladosti, sablastima preljube, avetima starenja. Laura Frojdentaler nas promišljeno i bez patetike uvodi u svet nevere, usamljenosti i otuđenja i nagoni da se zapitamo koliko su utvare žive u našim životima.’’

Iz recenzije: ’’Knjiga koja čitaoca na nenametljiv i pitak način vodi kroz stari Beograd i upoznaje sa samim gradom, ondašnjim načinom života, znanim i mnogo više neznanim Beograđanima, nekim rečima i izrazima koji se koriste i danas, a za koje velika većina ne zna kako su i kada nastale.’’

Zbirka poezije na hrvatskom i španskom jeziku.

Treća knjiga serijala o istražitelju Nikoli Baniću. Banić sredinom devedesetih rešava da ode iz policije i da osnuje sopstvenu Agenciju za prikupljanje dokaza. Ima razne mušterije. Međutim, jedan će ga čudan slučaj odvesti na ostrva Lošinj i Unije...

"Tibetska medicina spada u drevne tradicionalne medicinske sisteme i ima viševekovno iskustvo u primeni lekovitih sredstava prirodnog porekla. Ona je bila široko rasprostranjena u zemljama Centralne Azije, na Tibetu, u Mongoliji, u Rusiji. U periodu postojanja tibetske medicine stvorena je opširna literatura u kojoj se pažljivo čuvalo iskustvo prošlih pokoljenja, koje su vremenom dopunjavane novim istraživanjima i dostignućima." "Slično ajurvedskoj literaturi, knjigu tibetske medicine Čžud-ši nije izložio sam autor, već lično Buda Šakjamun, tačnije njegov medicinski ipostas Bhajšadžja-guru (tibetski Sman-bla), koji se s tim ciljem udubio u posmatranje i emanirao iz sebe pet riša, koji predstavljaju njegovu ličnost sa aspekta kao što su jezik, duša, telo, rad i dostojanstvo. Stalno dejstvujuća lica kroz ceo tekst ostaju Bhajšadžja-guru i personifikacija jezika Manosidži (tibetski Yid-las-skzes). Buda ne uzima učešća u procesu izlaganja, on pre svake tantre duboko razmišlja i prestaje posle njenog završetka. Na pitanja odgovaraju Manosidži i ostale četiri riše, koji se pojavljuju iz raznih delova Budinog tela i pričaju po jednu tantru."iskustvo prošlih pokoljenja, koje su vremenom dopunjavane novim istraživanjima i dostignućima." - Mahmut Šehić "Zatim je Učitelj, koji je pobedonosno prošao, iscelitelj, Buda, car vajdurove svetlosti Bhajšadžja-guru, izašao iz prethodne samadhe (koncentracije) i utonuo u medicinsku samadhu, koja se naziva Lav koji govori. Samo što se koncentrisao, iz ušnira se na deset strana sveta rasprostrla svetlost deset hiljada cvetova i očistila tela svih živih bića na deset pravaca od poroka, prisutnih telu. Savladavši sve bolesti vetra, žuči i sluzi, svetlost je utonula u ušnir, i odatle je izašao ovaploćeni Učitelj - riša Vidjadžnjana i seo na nebesa ispred. Ovaploćenje reči - riša Manosidži poklonio se tom Učitelju i načinivši oko njega počasni krug, rekao je ove reči: "O, učitelju, riša Vidjadžnjana, dobro. Skraćeni sadržaj medicinske nauke - Tantru osnova - Ti si već ispričao. Kako da izučimo Tantru objašnjenja? Neka nam iscelitelj Bhajšadžja-guru ispriča". Ovaploćenje tela (Bhajšadžja-guru) - riša Vidjadžnjana reče sledeće: "O, veliki riša Manosidži, evo izlaganja druge tantre - Tantre objašnjenja: Kako čovečije telo - najviše od svih šest vrsta rođenja - održati zdravim, lečiti kada oboli, da bi ono živelo dugo i uspešno obavljalo svetske i religiozne poslove. Ukratko ću ispričati o medicinskoj nauci, ograničavajući sadržaj na četiri korena (oblast): ono što se leči, lečenje, sredstva za lečenje i lekar. Prvo ću ispričati o objektu lečenja. Ono zbog čega se ljudi bave lečenjem jeste telo. A nastala u njemu bolest - jeste to što leče. Neprijatelji bolesti, koji ih leče i isceljuju: način života, ishrana, lekovi i terapije. Govoriću, kako se, koristeći neprijatelje bolesti, može živeti ne bolujući i dugo, a takođe, kako izlečiti bolest koja se pojavi Govoriću o metodima i sredstvima prepoznavanja (identifikacije) bolesti. Zatim o metodima lečenja identifikovane bolesti. Potom o sredstvima za njeno lečenje - upravo o toj trojci. Takođe o lekaru, koji se bavi lečenjem - svega jedanaest grana iznad četiri korena čine kratak sadržaj Tantre objašnjenja." - odlomak

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

„Policijski inspektor Milan Ilić, koga kolege zovu Intelektualac zbog njegove strasti prema čitanju knjiga, kreće se poput nekog savremenog Don Кihota među istražiteljima nerešenih ubistava iz devedesetih godina. Rešen da rasvetli jedan ratni zločin iz devedesetih, Ilić se suočava sa slikom društva u kome je sve povezano i u kome su nekadašnji ratni preduzetnici postali ugledni li uticajni građani. Krimi roman Saše Obradovića, pun napetosti i preokreta, policijaca koji tragaju za istinom i policijaca koji istinu zataškavaju, ali i ljubavnih afera, dovodi sve u sumnju, uključujući poštenje istražitelja i pouzdanost pripovedača. Živimo li u vremenu u kome zahtev za iznošenjem istine gubi svoju elementarnu socijalnu funkciju? Da li danas svaka strana laže iz nekog razloga ili je greška do nas koji sumnjamo u svakoga ko progovori? Može li se puna istina u današnjem društvu uopšte saznati?” Saša Obradović (Valjevo, 1968), pripovedač i romansijer; profesionalni diplomata i nekadašnji pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde. Objavio je knjige pripovedaka: Ulazak u zamak (1999) i Izlazak iz zamka (2011); novelu Drugi drugi svijet (2009) i romane: Mardijan je najzad mrtav (2005), Vrt ljubavi (2008) i Sestre Кaramazić (2013). Od 2017. godine je ambasador Srbije u Finskoj.

Zbirka pesama Moj ožiljak je poslije kiše ljubičast prva je knjiga mladog pisca Mladena Milašinovića iz Mrkonjić Grada kojom je predstavio sebe javnosti. Pesme su autobiografske, a takođe i univerzalne, jer se svako može pronaći u nekoj od njih. Događaji, osećanja i doživljaji o kojima piše Milašinović, otvorivši nam vrata u svoj svet, možemo prepoznati i u svom životu i time lično dopire do čitaoca, otvarajući i ulazeći u njegov svet, dirajući u njegova sećanja i ožiljke, koji su isto tako ljubičasti posle kiše. Odlomak: kasnije sam bio gotovo siguran da ću o tome misliti baš često pogotovo kad bude hladno iako mi se na prvu učinilo da nije ništa važno kako me krhkim prstima sklanjaš od kiše pod krov svojih rebara prvi put se nisam branio od kišobrana sjećam se da smo dugo dijelili ćutanje i da sam pronašao zadovoljstvo u toj igri uzdaha gdje si sad? moram da ti prećutim šta sam sve naučio o nedostajanju i ono koliko mi ličiš na sve što sam napisao ikad.

Odlomak: alba znači izlazak sunca. ali izlazak sunca u fazonu kad otvoriš oči pored mene.

Iz recenzije: ’’I ova je zbirka duljih pripovijesti (Kardinal, Slike...) stilski uređena u autorovoj brižno njegovoj maniri: lijepim jezikom, izbrušenim i gnomskim izrazom, upravo na način mudroga narodnog pripovjedača koji iz riznice i bunara prošlosti, ali i sadašnjosti, vadi one radnje, likove i događaje o kojima najčešće pripovijeda a koje se manje događaju pred našim očima. Temama, povijesnima i suvremenima, ovom se zbirkom autor uklapa u svoj provjereni pripovjedački model, nudeći nam dio svojega umijeća već isprobanoga i osvjedočenoga, i u tematskom i u stilskom smislu. I ovom knjigom Aralica nastavlja svoju osnovnu nakanu: da bude tumačem hrvatskoga nacionalnog bića u prošlosti i sadašnjosti, posebice njegovih tradicijskih, kršćanskih i moralnih vrijednosti, a sve je to ostvareno izbrušenim stilom i čistim jezikom. U tome i jest Araličina veličina.’’

Sadržaj: Poglavlje 1: Osnovi programskog jezika C Poglavlje 2: Uslovne naredbe i logički operatori Poglavlje 3: Ciklusi i bitovni operatori Poglavlje 4: Funkcije i pokazivači Poglavlje 5: Nizovi i matrice Poglavlje 6: Stringovi Poglavlje 7: Strukture i fajlovi Poglavlje 8: Dinamičke strukture podataka Dodatak A: ASCII tabela Dodatak B: Tipovi podataka i konstante Dodatak C: Standardna biblioteka Literatura Indeks

Detalji predmeta Stanje Polovno ZAGREB 1978

Detalji predmeta Stanje Polovno Meka izdanja. Naslove i očuvanost možete videti na slikama. Za dodatne informacije, pitajte...

Opis narodna bajka Baš-Čelik knjiga je nova

Opis Čujte Srbi Arčibald Rajs knjiga je nova

Knjiga, “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” Sličnih knjiga ima, ali koncepcija knjige “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” je napisana, po mom dubokom ubeđenju, na način da samim čitanjem knjige naši voćari i potencijalni proizvođači sadnog materijala budu animirani da krenu u posao, koji bi im omogućio pristojan život i egzistenciju u svojim selima. Želeo bih da ova knjiga, poljoprivrednim proizvođačima, učenicima srednjih poljoprivrednih škola, studentima poljoprivrednih fakulteta, stanovništvu koji želi da pokrene ozbiljan posao, posluži kao priručnik za planiranje proizvodnje sadnica voćaka, unapređujući pre svega naše voćarstvo i ostvarujući profit, koji će im omogućiti prosperitet u svojoj domovini, Srbiji. Autor knjige, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije. Naručivanje na tel. br. 064/311-501-7. Cena knjige: 1000,00 RSD+poštarina.

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez :tvrd Broj strana :67 Stanje potpis na prvoj strani inače knjiga kao nova

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Španski jezik Cena knjige bitno smanjena Povez mek Broj strana 70

Detalji predmeta Stanje Polovno Retko Cena knjige bitno smanjena Povez mek Broj strana 72 Stanje knjiga kao nova Na naslovnoj strani posveta od autorke knjige

Detalji predmeta Stanje Polovno Na nemačkom, 1987., tvrd povez, str. 119, format 26 cm, Kokteli

“Na talasu istine i humora, Tisja Kljaković Braić vodi nas kroz život jednog bračnog para iz Dalmacije. Autorka hvata svakodnevne, gotovo banalne, trenutke i uz minimum linija, sa malo ili nimalo reči, pretvara ih u večnost. ONI su ogoljeni, i bukvalno i prenosno, te ih lako možemo smestiti u bilo koje vremensko razdoblje i na bilo koju svetsku lokaciju. Autorka razume i voli svoje junake i kada padnu na najniže grane. To saznanje nam dopušta da se poistovetimo s NJIMA i kroz smeh kažemo: „Moj slučaj.” Tako ONI postaju MI.” Jasminka Petrović, književnica za decu i mlade “S darom suptilnog humorista i s okom pronicljivog promatrača, Tisja Kljaković Braić kroz 90 crteža rekreira nam situacije koje su toliko tipske da su dio svakog braka, ali su u njezinu slučaju one i južnjački živopisne, ekstrovertne, operetne, skaredne. Naša kultura pamti dugu liniju takvih, južnjačkih parova. Pamti Roka i Cicibelu, Luiđija i Bepinu. Tisjini Oni lijepi su nastavak te tradicije.” Jurica Pavičić Tisja Kljaković Braić rođena je 30. juna 1979. u Splitu. Završila je Školu likovnih umetnosti – smer slikarski dizajn. U travnju 2003. diplomirala je slikarstvo na Umjetničkoj akademiji u Splitu u klasi prof. Gorkog Žuvele. Svoja dela izlagala je na tridesetak grupnih izložbi, te četrdeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dela joj se nalaze u fundusu Moderne galerije u Zagrebu, Galeriji Sv. Krševana u Šibeniku, te u privatnim zbirkama diljem sveta. Članica je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika i Hrvatskog društva likovnih umjetnika. Autorka je knjige U malu je uša đava. Živi i radi u Splitu.

„Roman nagrađivanog i prevođenog pisca savremene slovenačke književnosti, u prevodu Ane Ristović. Junak romana Ljubav u vazduhu je sredovečan muškarac kome se neočekivano raspao brak. On ostaje sa ćerkom i pokušava da osmisli život koji mu se srušio na glavu. Posvećen ćerki, razapet između obaveza u školi u kojoj radi i muzičke karijere s bendom s kojim nastupa po klubovima, između Slovenije u kojoj živi i Meksika u koji mašta da ode, između propalog braka i novih ljubavi u koje s vremena na vreme uplovljava, Virkov junak traga za ljubavlju koja mu izmiče i za razumevanjem koje pokušava da dobije od drugih i da pruži drugima. Uzbudljiv roman o ljubavi i kazni, o strasti i praznini, o muzici i iskustvu srednjeg doba.” Jani Virk (Ljubljana, 1962), romanopisac, novinar i prevodilac. Diplomirao je nemački jezik i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Od 1985. do 1991. godine bio je slobodni umetnik, potom je započeo rad u novinarstvu. Trenutno je glavni urednik kulturnih i umetničkih programa RTV Slovenija. Jedan je od najznačajnijih savremenih slovenačkih proznih pisaca. Piše romane, priče, eseje, pesme i scenarije. Pored jedne knjige pesama i jedne knjige eseja, Jani Virk je objavio i četiri knjige priča i novela: Skok (1987), Vrata i druge priče (1991), Muškarac nad ponorom (1994) i Pogled na Tiho Brahe (1998).Napisao je sedam romana: Rahela (1989), Poslednje Sergijevo iskušenje (1996), 1895, Potres – hronika neočekivane ljubavi (1997), Smeh iza drvene ograde (2001), Letnji sneg (2003), Aritmija (2004) i Ljubav u vazduhu (2009). Romani Janija Virka prevođeni su na više evropskih jezika. S nemačkog jezika preveo je, između ostalog, knjige Tomasa Bernharda, Gerharda Rota, Hansa Artmana i Elijasa Kanetija. Živi u Ljubljani.

U Karbidu se pripoveda o grupi ljudi iz jednog pograničnog ukrajinskog mesta Medvedovo, u trouglu između Ukrajine, Slovačke i Mađarske, koji planiraju da, svako iz svojih razloga, prokopaju tunel do Mađarske i da tako na neočekivan način povežu Ukrajinu i Evropsku uniju. Jedni junaci romana Karbid učestvuju u tom poduhvatu zato što veruju u ideju Evropske unije i smatraju da bi rešenje za Ukrajinu bilo da ona uđe u Evropsku uniju. Drugi, međutim, u tom tunelu vide mogućnost za još masovniji i sigurniji šverc robe i šverc migranata iz različitih zemalja Istoka. Zasnovan na realnim događajima, beskrajno duhovit, roman Andrija Ljubke u modelu društvenog romana i političke satire preispituje neke od ključnih savremenih tema. Pripovedajući o najrazličitijim načinima prelaženja granica, Karbid Andrija Ljubke prevazilazi granice pripovedačke mašte, političke satire i političke korektnosti. Podnaslov Karbida istovremeno je i najbolje objašnjenje ovog neobičnog, provokativnog i uzbudljivog romana: „Neverovatni tragikomični doživljaji jednog dobrog i plemenitog čoveka i čitave bande lupeža koji su se provlačili preko granice zemljom, nebom i vodom, i bili toliko pohlepni da su oterali junaka čak u podzemno carstvo senki.“ „Uspeh Karbida bio je veoma neočekivan za mene. Dok sam pisao ovaj roman, nisam sebi postavljao nikakve konkretne ciljeve, jednostavno sam hteo da Zakarpatje opišem kao fenomen, pribegavajući sopstvenim zapažanjima i iskustvima koja su me proganjala. Međutim, ispostavilo se da je sadržaj ovog romana veoma razumljiv i ljudima koji samo površno znaju Zakarpatje i Ukrajinu. Zašto? Upravo zbog fenomena šverca. Slažem se da fenomen šverca utiče na formiranje odgovarajućih društvenih i kulturnih navika. Neko će, možda, pomisliti da je ova tema malo neprijatna. Ali moram da naglasim: šverc je kao seks – u njemu učestvuju dve strane.“ Andrij Ljubka Andrij Ljubka (1987), ukrajinski pesnik, prozni pisac i esejist. Završio je Vojnu školu u Mukačevu, ukrajinsku filologiju na Univerzitetu u Užgorodu i balkanske studije na Univerzitetu u Varšavi. Knjige pesama: Osam meseci šizofrenije (2007), Terorizam (2009) i 40 dolara i napojnica (2012). Knjige priča: Ubica (2012) i Soba za tugu (2016). Knjige eseja: Spavati sa ženama (2014), Nostalgija (2017) i U potrazi za varvarima (putopisni eseji o Balkanu; 2019). Romani: Karbid (2015), Vaš pogled, Ćo-Ćo-san (2018) i Mali ukrajinski roman (2020). Roman Karbid uvršćen je među pet najboljih ukrajinskih knjiga godine po izboru BBC Ukrajine, dok je poljsko izdanje romana bilo u najužem izboru za srednjoevropsku nagradu „Angelus“ (2017). Dobitnik je nagrada „Debi“ (2007) i „Kijevski lovor“ (2011), kao i nagrade fondacije Kovaljev (SAD) i nagrade Ševelov za najbolju knjigu eseja objavljenu u Ukrajini (2017). Prevođen je na engleski, nemački, poljski, slovenački i srpski jezik.

Podnaslov dela glasi: Eseji, interpretacije, čestitke.