Iz recenzije: ’’I ovaj najnoviji, četvrti roman Ane Ćosić vatromet je bljeskova sjećanja iz života jedne emotivno raskošne žene u jednome sivome braku. Kao i uvijek dosad, u svom prepoznatljivom stilu, autorica se bavi običnim ljudima uronjenim u svakodnevnicu. Nema tu spektakla i velikih događaja, samo rijeka stvarnoga života u njegovim tako čestim virovima. I upravo stoga, Sjene vremena je tako prisna, kao proživljavana, čitljiva, a gotovo poetska proza, više nabijena osjećajima negoli akcijom.’’

Iz recenzije: Split, rano popodne, šestoga kolovoza 1984. Prelazim put od trajektnog pristaništa do željezničkog kolodvora. Na glavi mi titovka, na leđima transportna vreća i borbeni ranac, s prikačenim šljemom, otučenim kao limenka Gavrilović hrenovki iz koje raste oleander. Šesti sam dan u vojsci, šalju me u otkomandu s Lastova u Knin. Do vlaka je sat i pol, ali s leđa ne skidam ranac i vreću, ni torbicu sa zaštitnom maskom koja mi je pod pazuhom, jer ne znam kako bih sve to vratio natrag. To čini da mi je Split dalji nego što će mi ikada ijedan grad biti. Trideset godina kasnije čitam “Ulaz za djecu i vojnike”, i ne mogu se oteti dojmu da ta knjiga priča priču o šestome kolovozu 1984, viđenu s druge strane. Romani od jedne rečenice. Antropološke studije od nekoliko redaka. Portreti grada sabijeni u aforizam. Genijalno, kao da je napisano za jednog čitatelja. Onog vojnika koji ne može proći kroz zahodska vrata, zbog materijalno-tehničkih sredstava koja nosi na leđima, pa trpi sve do Knina. Miljenko Jergović

Frances Mary Moon i Ian Bonder odlaze na izlet koji je trebalo da bude obično uživanje u prirodi. Međutim, Francesino nepromišljeno otkrivanje tajne zauvek će udaljiti Iana od nje. Frances priznaje da je bila udata i da ima dete, što Iana navodi da se vrati u Toronto. Frances kreće za njim, ali ne zadugo. Ona odlučuje da se vrati u porodičnu kuću u rodni Elliot, gradić u ruralnoj zapadnoj Kanadi, i da se suoči sa zapuštenom farmom, pustim poljima i ljudima koje ne želi da vidi. Ona se hrabro suočava sa poglavljima života koja još uvek nije zatvorila i odlučuje da se izbori sa bolnim uspomenama.

Knjiga sadrži arhivsku građu Arhiva Srbije koja se odnosi na rad poslanstva Kraljevine Srbije u Rimu u periodu od 1882. do 1902. godine. U zborniku se nalazi 333 dokumenata koji se čuvaju u arhivskom fondu Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije. Knjiga sadrži predgovor, dokumenta, ilustracije i imenski registar.

Opis proizvoda LA VIE Futrola na preklop za galaxy S9 Avanti Wallet plava

Opis proizvoda Filter privatnosti Natec Ovl je neupadljiv sloj za ekran laptopa ili monitora računara. Ispunjava važnu funkciju obezbeđenja ličnih i poverljivih

Iz recenzije: Dva prsta iznad Monikinog gležnja nalazi se neobična tetovaža. Nije ona toliko neobična po sadržaju, koliko po tome kako je tamo dospjela i kako ju je od tinejdžerske do odrasle dobi pratila kroz život i na njega utjecala. Ako je tetoviranje nešto poput odijevanja bez odjeće, glavna junakinja ovoga romana na pragu petnaeste godine života „odjenula“ je priču s fabulom koja će svoj vrhunac doživjeti u dvadesetima, a rasplet… tko zna, na nekoj od postaja nepredvidivosti života, koju ovaj roman sjajno oponaša. Andrija Škare majstorski je ispričao priču o jednom odrastanju, o mladosti koja je sazrijevala paralelno s mladom hrvatskom demokracijom boreći se sa svime što joj je stajalo na putu: s autoritetom neliberalne politike i naizgled liberalnih roditelja, s neizlječivim bolestima koje prepolove obitelj, s odvajanjem od prijatelja koji to prestaju biti, s ljubavima koje se čine konačnima dok ih neke nove ne demantiraju, s traženjem seksualnog i svakog drugog identiteta kojim se dokazuje zrelost i samostalnost koja – koliko god željena bila – ipak prebrzo dođe. A sve to uz jedan neprestani soundtrack formativne glazbe koja kao zvučna, emotivna i svjetonazorska kulisa gradi i osobe i svjetove, povezujući ih i razdvajajući kao jedini pouzdani lajtmotiv postojanja koji će nadživjeti i popratiti sve životne izazove. To je takt kojim Andrija Škare piše, ispisujući život kao melodiju koja, bez obzira na sve zajedničke refrene, uvijek ima neki ubojit stih u kojem se krije jedinstvena priča koju je moguće ispričati samo uz pomoć dobrog pripovjedača.

Izuzetan roman koji govori o Iksu Ipsilonu, penzionisanom književnom uredniku, koji putuje u Austriju i Nemačku gde, zbog poznavanja stranih jezika, predstavlja slovačke pisce. Na jednom od takvih putovanja, na austrijskom imanju Brandalmu, upoznaje Margarethe, i njihov početni prijateljski odnos prerasta u ljubavni. Pored ljubavne teme, pisac kroz svog glavnog junaka progovara i o temama poput književnosti, malih jezika i malih naroda, uredničkog i spisateljskog posla, ali i o putovanjima, muzici, međuljudskim odnosima, arhitekturi.

– Mera opreza mera je i duhovitosti. – Zasigurno! Kad neko iza sebe ima petnaestak knjiga, od čega je polovina u proznom obliku, reći da je zreo i ozbiljan pisac više nije kompliment. Ali, reći da je svež – jeste. Blašković je još uvek mladić u književnosti, i na tome mu treba zavideti. To je mladost koja pobeđuje i sopstvenu mudrost i književni dar. No, ima neka pametna, suptilna i primerena mera dokumentarnog u vrcavoj dnevničkoj svakodnevici pretočenoj u ovaj Blaškovićev roman. Površno čitanje tih „dnevnih zapovesti“ zamka je za naivnog čitaoca. Duhovitost i intimistička prisnost, kao i prividna lakoća izricanja, ram su za sliku preko koje Blašković upućuje umetničku poruku koja se, s namerom, sastoji od paradoksa ozbiljne i mudre vedrine. Vladislav Bajac Kažu da je Česlav Miloš u svom poslednjem intervjuu na ovom svetu rekao, možete zamisliti s kakvim ukusom u ustima, kako je književnost turnir grbavaca. Kako god. Na taj viteški megdan, evo već osmi prozni put, izlazi i Laslo Blašković, pisac prefinjenog stila, poetske snage i literarne erudicije, inspirisan formom dnevničkih zapisa kojom ispisuje svoje svakodnevične kobajagi događaje, a sve prebirajući po rodnoj Podbari, starom kraju Novog Sada, iz koje izvlači sudbine oblikovane njenim kapijama i ulicama, onima od pre i ovima od sad. Imena znana i neznana koje čuva topografija ove novosadske Čubure (tek nešto plavnije i ravnije), upletena su veštim rukama u niti prostora i vremena koje na dodir prepoznajemo i u raznim petrogradima, istanbulima i dablinima. Ova podmoderna Postbara izazov je dovoljno velik za svakog književnog znalca i životnog amatera. Ivana Đurić Paunović

Monografija Javna uprava – odabrane teme namenjena je širokom krugu čitalaca čija je oblast interesovanja javna uprava i upravno pravo. Kao takvu, mogu je koristiti naučni radnici, istraživači, državni službenici, zaposleni u opštinskoj i gradskoj upravi, studenti osnovnih studija i studija drugog i trećeg stepena različitih fakulteta društvenih nauka, uključujući i studente Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Obrađene teme u ovom rukopisu, rezultat su dugogodišnjeg rada, analiza, proučavanja i istraživanja koje sam sproveo u oblasti javne uprave. Kroz odabrane teme sam nastojao i da aktuelizujem postojeće probleme kao i da odgovorim na brojna pitanja koja se pojavljuju kao izazovi razvoja savremenog teorijskog i pozitivno-pravnog koncepta uprave u Srbiji.

Pod evroreformskom vladom se ubrzano obnavljaju “strašne devedesete”. Mi smo, po zamahu krize, sada negde tek u 1992.godini, tako da je 1993. ono što nam predstoji. (Slobodan Antonić) U čitavoj deceniji devedesetih, američki stav bio je presudan i konstantno nenaklonjen jugoslovenskim i srpskim interesima, a Bejker je nametnu Mesića za predsednika SFRJ. (Momir Bulatović) Fransoa Miteran mi je krajem 1991. rekao: “Ako Slovenija i Hrvatska odluče da izađu iz Jugoslavije, mi tu ništa ne možemo”.Francuskoj je bio važnij i odnos prema Nemačkoj, nego prema Srbiji i Jugoslaviji. (Borisav Jović) Vrh SPS i predsednik Milošević učinili su niz Katastofalnih grešaka:tolerisano je stvaranje sloja ratnih bogataša, data im je politička moć preko tobože leve partije supruge predsednika Miloševića, razvila se nepodnošljiva korupcija, zavedena je blokada RS i prihvaćen ultimatum Ahtisarija i povučena vojska sa Kosova. (akademik Mihailo Marković) Šestooktobrašima-jakobincima ništa ne znači ni to što “osmi putnik” velikih sila ne samo da nije ostao u devedesetim, nego je “preživeo” i atentat na Đinđića. (Đuro Biblija)

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’ZAVETNE STROFE Od prometejskih vatri i gorenja pošao je pesnik Ljubiša Mitrović uobličavajući svoju pesmu Komitske bune plam, da bi ispisao zavetne strofe posvećene njegovom dedi i sudbini komitske grupe sa Suve planine u vreme Velikog rata. Nije čekao da se navrši čitav vek da bi ispisao svoje Poetske belege, kako sam pesnik veli. Dogodio se plam koji je dugo boravio u njemu, iz žara što je čitavog veka tinjao ispod pepela vremena, kada je naučnik spleo inspirativne niti sa dušom pesnika. Tako je izatkao tri ciklusa poeme: Prometesjko pravo na pobunu, Seme prkosa i slobode, sve do završnog ciklusa Komitske bune plam, po kojem je naslovio zbirku pesama Sunčanih ličnosti i Apostola nade. Podsticali su ga pri tom i zavetni stihovi Plave grobnice Milutina Bojića. Združuju se u stihovima ove sage naučnik Ljubiša Mitrović i pesnik u naporu da se pronađe ona plodotvorna iskra iz kremena kamena. Tako se događa da ovi stihovi otkrivaju tajnovit dosluh – što je naučnik-sociolog više u senci pesnika ova iskra je sjajnija i trajnija, a pesma nadahnutija, proosećajnija, od stvaralačkog trepeta. Mada autor zbirke nije hteo do kraja da eksplicira, nije imao ni potrebe; ostala je imanentna jedna opominjuća misao Eriha Froma: „U prošlosti je postojala opasnost da ljudi postanu robovi. Opasnost budućnosti jeste da ljudi ne postanu roboti. Istina je da se roboti ne bune“. U pesmi Apostoli nade Mitrović zapisuje: „Nada je oblik otpora/ I klica slobodarske borbe/ Da uvek pobeđuju/ Samo oni što znaju da umiru“. Preci pesnika znali su za smrt „protiv smrti“. U pesmi je ostalo: „I kad nam muške uzmete živote/ Grobovi naši boriće se s vama“. Stihovima poeme Komitske bune plam Ljubiša Mitrović, obnavlja uspomene, koje se u njegovoj porodici prenose s kolena na koleno, podiže zavetni spomenik odužujući dug svom streljanom dedi, uz njega majci patnici i svim zavetnicima slobode pod Suvom planinom, koji su krvlju koja svetli ostavili duboke tragove. Oni, evo, i sada nadahnjuju pesnike, mada je minulo čitavo stoleće.’’ Dimitrije Milenković

Iz recenzije: Autoričin poziv da pogledamo kroz ključanicu u njezin pogled kroz ključanicu nije samo poziv da zavirimo u njezinu, diskretno i oprezno, prijateljski ponuđenu privatnost i intimu, nego i poziv da na drugačiji i neuobičajen način uđemo u svijet i i život uopće.

Zbirka poezije. Odlomak: Deo si sunca, njegov si san, njegovo oko, njegov zrak. U zahvaćenom pesku sijaš svetlucavo, gipko i postojano, Ukras si sveta, tajna postojanja, magična igra, Lako se sabiraš i oduzimaš, retko srećeš. Kao prah, kao grumen, kao list, kao suza, kao svet, Dodiruju te, kradu, pretaču, preoblikuju, skrivaju. U podzemnom, opasnom svetu, sijaš spokojno. Ti si svetlost, Pokazuješ put, osvetljavaš mrak, razgoniš tamu, Budiš svest o božanskom, svetom, neprolaznom, večnom. Čarolija tvojih oblika pleni lepotom, Deo si sunca, njegov si san, njegovo oko, njegov zrak.